Književne novine
одавдадииифе ве
~
ЛЕТОПИС
Музички део Четвртог фестивала Позорашне комуне
ОВОГОДИШЊИ Фестивал Позоришне комуне прошао је без звучвих гостујућих имепа, што је свесво учињено, изгледа и са жељом да се Фестивал окрене у већој мери свима којима је у првоме реду и намењен, а не сладокусцима и ловцима сензација.
Част отварања Фестивала припала је балету и Адамовој „Жизели“, чиме је обележен један значајан јубилеј: 50 година од прве балетске представе у Београду. Овај податак, наравно заслужује детаљнији и свестранији осврт (у позоришном, стручном часопису, ког Београд више — нема!!), али се и овде можемо питати: зар се тај датум никако није могао боље и активније искористити»
„Тоска“ је била изведена са Милком Стојановић и румунским тенором Корнелом Ставру, који је, мада је званично молио извињење за своју индиспозицију, оставио леп утисак у ПТ чину. За тултом је био Бакомо Шани, гост из Италије, што смо и осетили у поЛетнијем и динамички изнијансиранијем оркестру, нарочито у ПН чину,
Прва „тала" представа у оквиру Фестивала била је „Норма“, којом је Радмила Бакочевић обележила своје стото тумачење ове улоге, на начин који је опсенио препуно гледалиште и које се овота пута одужило слављеници бескрајним аплаузима. Олиста, Рад мила Бакочевић не само да је у зениту своје блиставе каријере, већ је њена Норма, и најапсолутнијим мерилима мерена, извођачки подвиг, који нас колико радује толико испуњава поносом и осећањем да смо, благодарећи оваквој интерпретацији, публика неке од највећих _ светских — позорница. (Штета је да се ни радио ни телевизија нису отргли из свог музич= ког сивила и да нису овај изузетни уметнички резултат и догађај забележили и пренели хиљалама својих слушалаца и гледалаца.) |
Једини гостујући ансамба у оквиру овогодишњег Фестивала била је-група_ солиста са диригентом из Будимпеште. Имали смо разлога
уда радосно ишчекујемо овај су. · срет, јер су вредности ове старе
оперске куће добро познате: На жалост, и на нашу запањеност гости су били тако слаби да чак ни куртоазно не можемо то прећутати. Гледали смо обе представе „Набука“, и у Београду и у Земуну; дакле, није реч о случајном и варљивом утиску. Са изузетком Еве Тардеј (Фенена) гости нису само интерпретативло неуверљиви и неприхватљиви, већ чак и у оном занатском, чисто техничком! Но зато нас је њихов диригент, Ервин Лукач, одушевио. Његово извођење увертире не само да је граничило са најбољим симфонијским музицирањем, већ је, аранжирају-_ ћи најсуптилније динамичке ни јансе и у оквиру њих одговарају ће промене темпа, ову увертиру донео у једном новом руху, које је лишио свег баналног, војномаршевског, дајући јој тако и 1едан дубљи, садржајни смисао. Надамо се да дирекција Опере неће превидети овог одличног ДИритента у свом будућем планираид Наша, у последње време честа, тошћа — Бисерка Цвејић обрадовала вас је једном Шарлотом 7 „Вертеру“ којом нас је неодољиво подсетила на своју велику интерпретацију те исте улоте још на почетку њене каријере, Иако је од тада прошло. доста времена, које је бележило њене успехе широм света, ми морамо тећи да њена Шарлота није изгубила чар свежине и ла је исто као некад пленила и безазленошћу у повом чину, и збуњенотћу у другом, и тоа гичвошћу у трећем, и опустотпеношћу у четвртом. Та велика уметнипа певала је, после 19 голина, своју драту диПЛОМСКУ АОГУ на натлем _ језику, – пеофектном дикпијом, која је 1от више допринела њеном успеху.
Оно што се 24. депембоа догаВало у Народном позоришту АИЧИ већ на бајку: нећемо птетерати ако кажемо да је те вечери у дзодани било бар четвртина тледалапа витие но места, и то зато што је Милка Стојановић пови тот тумачила Виолету у „Тпавтлати“. У таквој атмосфепи, напатно, неко изузетно чуло се није могло догодити. Милка Стојансзић је у поттоности оптавлала себе и, ако је по нека бриљантност изастала, пристизале су дтоте, Ол КОТиХ ни кала пећемо заботавити атиту из ТУ чина, која је била отпевана са
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
тако звучним и заобљеним пњ јанисимима да се може рећи да су превазилазили границу вероватног и, наравно, огроман аплауз није изостао.
Овогодишњи Фестивал је завршен балетском премијером: „Абраксасом“ Вернера Ека, музичким делом насталим одмах иза рата, које нас, због своје честе ритмичке једноличности, сталног налажења целог оркестра у првом плану, лишеног велике мелодијске инвенције, није нимало „ухвати ло“, Срећом, кореограф је била славна балерина и наш први послератни балетски гост са Запа да, Жанин Шара, која је надахнутом музикалношћу, истанчаним и надасве укусним осећањем за чист им елегантан покрет, опсенила наше прве играче (Д. Сифниос — В., Борђевић, Р, Вучић — Б. Младеновић, И. Лукатели), стварајући једну допадљиву, мада покаткад и монотону · поедставу. _ Диригент Станко Пешић се веома спретно и зналачки залагао за виђења Жанин Шара и тиме допринео заједничком успеху. Костими Алана Ристића срећно с“ се допуњавали са сценом Петра Паптића, нарочито на „Шпанском двору“ и у „Катедрали“, када је сценски поизођ, блатоларећи њима, био | прожет поетским сјајем.
Слободан Турлаков
Нова биографија Ситмунда Фројда
Претпрошле године умро је у САД-у др Макс Шур, а исте године, после његове смрти, штампа на је његова биографија Ситмунла Фројда, која је крајем 1973. објављена и на немачком језику у издању франкфуртског излавачког предузећа Зуркамп. Шуз је, као бечки интернист, од 1928. године (када му је било 32 године), па све до Фројдове смрти у ЛонДону 1939. године, био лични лекар „оца психоанализе“. Кад је Шур упознао Фројда, овај је већ боловао од рака на непцима (04 1923. године) и за шеснаест година, колико је још поживео, издржао је деветнаест операција. За то време непца су му била све више оштећена и морао је да носи протезу, која му је отежавала говор. Пред крај живота из његових уста ширио се непријатан задах до те мере да му ни његов вољени пас више није хтео да приђе. Шур је уз Фројда, међутим, остао до последњег тренутка, до' страшне“ смрти, која је, уз неиздржљиве болове, полако уништавала Фрој- | дов организам.
За све то време, до неколико месеци пред смрт, Фројд је обављао своју психотерапеуџтску праксу и написао тако значајна дела као што су „Будућност једне илу= зије" (1927), „Нелагодност у култури“ (1930), „Нови низ прелавања за увод у психоанализу“ (1933), „Човек Мојсије и монотенстичка религија“ (1939). За нека од њих Штефан Цвајг је рекао да у њима има мање науке али више мудрбе сти. Радећи као и раније, Фрота је настојао да што мање употребљава аналгетике и, бојећи се да би то могло утицати на смањење његове интелектуалне будностп, употребљавао 1е само аспирин или пирамилон. Шур је последње године Фројдаовог живота описао као херојску борбу поотив смоти, која је умногоме била успешна захваљујући његовој изузетној воњи, способностима и преданости раду.
Читајући Шурово описивање Фројдовог хода по мукама, стиче се утисак да је Фројд херојски живео и херојски поднео лагано и неодложно прилажење смрти, Шурова књига, међутим, није само детаљан извештај о једној дугој предсмртној агонији. Будући ла се' касније, након емиграције, и сам бавио психоаналитичком прак сом, он је у овој биографији дао и психоаналитичку студију о самом Фројду и по томе се она умногоме разликује од неке друге
СЕДАМАЕСЕЛПЕЈОГОДИШЊИ СИТМУНА ФРОЈД КРАЈ СВОГ ПОРТРЕТА који ЈЕ
РАДИО БЕЧКИ ВАЈАР О, НЕМОН .
Фројдове биографије, као што је, на пример, она коју је написао Ернест Џонс.
Цоред истицања извесних епистемолошких претпоставки Фројдовог учења, Шур је приказао и неуротичне _ диспозиције с самог Фројда, које су се на основу рапионализације претвориле у њетов теоријски систем. Шур је успео да осветли субјективни фактор творца психоанализе, што је врло важно с обзиром да је он свакако велики део свога учења засновао на интроспекцији и самоинтерпретацији. Тако се неоснованом може сматрати Фројдово свођење страха од смрти на страх од кастрације, која, по Шуру, може важити само за обрезане, а не и за све људе. У основи Фројдових закључака понекад стоје и неке непроверљиве идеје, као што је свођење људских тежњи на дуалитет Фрос-Танатос. Шур нам открива такође и Фројдово празноверје, као што је веровање у магијски смисао бројева, па, поема томе, и веровање да ће умрети у осамдесетпрвој години, пошто су у тој години умоди и нетов отац и његов старији брат Емануел. (Доживео је, међутим, осамлесеттрећу годину), Шур нас. дакле, упознаје са интимном Фројдовом личнотћу и субјективним основа» ма њетовог учења, што, по правиау, није био случај с ранијим њетовим биографима.
Добри познаваоци | Фројдовог
живота међутим, могу Шуру. за- . |. мерити што је био донекле јед- | ностран у приказивању ФРројдо=. вог живота и личности по. томе
што је занемарио однос Фројда према његовим ученицима-дисидеал тима Јунгу, Адлеру и Ранку, а им исто тако што је мало писао о Фројдовом односу према члановима његове породице. Али ти недостаци су малн према вредности= ма ове нове Фројдове биографије.
Давид Алфаро (икенрое
Умро је велики мексикански сликар и борац пролетерских маса Средње и Јужне Америке Давид, Алфаро Сикеирос. Са Хосеом Клементом Ороском (1883—1949) и Ди егом Ривером (1887—1957), он је био представник оне мексиканске уметности која се прославила монументалним зидним сликарством. За разлику од Ороска, који није „настојао да споји друштвено-поантичку акцију са уметношћу, и Ривере, који је из Комунистичке партије искључен још 1929. тоди“ не, Сикеирос је дуго година био истакнути комунистички функционер, који је због својих политичких погледа био затваран и осуБиван на робију. Рођен у Чиха-
ухуи 1898. године, четири године је учествовао у мексиканској револуцији, а. 1919. године отпутовао
„канс.
ДАВИД. АЛФАРО СИКЕИРОС: АУТОПОРТРЕТ (1943)
је у Европу. У Паризу је упознао
ру, с којим је дошао на идеју о стварању монументалној и херојског сликарства заснованог на преколумбовској уметности, а по повратку у Мексико стварао је “у том духу. Често затваран, живео је неко време у Аргентини и у САД-у, тде је основао експериментални атеље за мурално сликарство. Једно време је чак напустио уметнички рад ради организовања. јужноамеричких синдиката (био је делетат на Првом контресу јужноамеричких синдиката 1928. године), а учествовао је у Шпанском грађанском рату, борећи се, као командант више разних бритада. на страни легалне владе против Франка и његових трупа.
Мако су типично мексиканске, његове слике нису до те мере ин спирисане традицијом као Риверине и Ороскове и није случајно што је његово прво значајно дело био мурал „Дух Запада мли Европска култура се спушта на Мексико“. У Мексику је насликао, поред многобројних штафелајних слика, низ великих мурала, употребљавајући нову технику и нове материјале. Главни његови мурали налазе се на згради Синдиката електричара (1939), на палати Лепих уметности (1940), ва позоришту Националног удружења, мексиканских глумаца на тему „Сценска уметност у друштвеном животу“ и на. Националном историјском музеју на тему „Мексиеволуција“ у величини од 450 квадратних метара! Једно од значајнијих _ Сикеиросових дела, представљају и мурали 'на Националном аутономном универзитету у Мексико Ситију, на чијем декорисању је радио и Ривера, као и низ дртутих уметника, који су даан изванредно успеле примере модерне синтезе ликовних уметноти. Сикеиросово сликарство стоји под извесним утицајем експре» сионизма и надреализма и садржински је обузето друштвено-поантичком проблематиком, датом 7 монументалним формама с барокним реализмом, живим бојама н великом драмском снагом. Као изразито фигуративан сликар, Сикеирос је првенствено приказивао радне људе с грубим цртама и вехементним покретима, желећи да помоћу њих изрази свој животни став и истакне супротност измеЂу њих и његовог приказивања и аристократа како су их прикази вали сликари класипизма. У таквом приказивању Сикеирос посебно наглашава удове и руке, често стиснуте: у песнице, настојећи ла видно истакне спољашње карактеристике радних људи и укаже на дитнитет мануелногт рала, коти се тако често потлењује. С њим је завтттено велико потлавље мексиканске ометности, оно које је ову уметност ставило у први ред савремене уметности у читавом све-
ту. М МЕМОКТАМ
Миодраг – Мими Протаћ
Књига огледа коју је Миодраг Протић објавио 1960. године зове се „Прошлост и садашњост". Чес: то се наслови књига дају олако, често они и не одговарају садр" жини саме књиге, Али овај нас“ лов — „Прошлост и садашњост" — изражава не само суштину ог леда који се у овом делу налазе, нето и смисао укупне критичарс“ ке активности Миодрага Протића. Изврстан познавалац наше кул турне историје, критичар који је
„пратио актуелна књижевна збива:
ња, он је тежио успостављању веза између прохујалог и савременогт тренутка. Српска књижевност је за њега била духовна целина, један стваралачки ток који се ни је могао ничим прекинути или расути, У његовим огледима пис-
це и дела посматрани су у исто ријској перспективи, у оквиру по ретка вредности који не застаре'
ва. .
Миодраг Протић је међу први“ ма у послератном периоду ана' дизирао неке полузаборављене или једнострано оцењене писце са почетка века. Те прве године нашег века су га највише и привлачиле: о стваралаштву Милути: на Ускоксвићђа, Симе Пандурови“ ћа, Јована Скерлића и многих других он је писао и тачно и ори:
тинално.
Као књижевни критичар и есејист, Миодраг Протић је приме њивао један веома префињен со" циолошки метод. Кад се једног дана буде правио преглед српске критике, историчар ће морати да призна и оригиналност и снагу овог метода. Миодраг Протић је углавном расправљао о социјал“ вим и моралним идејама у књи жевности, о њиховој повезаности са друштвеним збивањима џ исто ријским тенденцијама, али ника: да није падао у вулгаризацију. Био је један од оних критичара, сопиолошке оријентације који су волели и разумевали модерну књижевност. Познавалац традици је, али не и њен заробљеник: Про“ тић је имао много разумевања за. све нове вредности, за све младе таленте који су се јављали. у
Неговао је сажет, јасан, духо' вит и живописан стил пун пара; докса, свесно се опредељујући за, славну традицију такозваног „бе оградског стила". На његов начин писања и начин мишљења утиџа: да је веома снажно и публицистика српске социјал-демократије. Миодраг Протић је проширио по“ дручје наше критичке и теоријске мисли идејама Димитрија Туцови: ћа и Душана Поповића.
Политичка и културна прогу лост су га трајно привлачиле. Дао је низ радова о нашим значајним реалистима, о Пери Тодоровићу, о критичарима и публицистима мање познатим, радова који има: ју и документарну и теоријску вредност.
У традицији наших старих писаца, Миодраг Протић је био и књижевни критичар, и књижевни историчар, и позоришни крити: чар и публициста. Реаговао је бр зо са обавештеношћу која је импововала. Ми, који смо заједно с Миодра: том Протићем радили, памтимо та као веома толерантног човека. Он, поштовалац Винавера, знао је да не вреди падати у јарост и да у животу има неупоредиво важнијих ствари Од оних око којих се споре критичари.
Уверен сам да изражавам мипг љење свих писаца кад кажем-да смо изгубили једног даровитог. и значајног критичара. Али тај гр битак, нако тежак, није потпун; остају многобројни огледи, остаје њихов творац у историји после: ратне српске критике.
Павле Зорић
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ новина“
„МАЛИ“ ДОМАЋИ ПИСЦИ и НОВИ ПРЕВОДИ
Наставак са 1. стране
вања нашега патријархалнега жи вота у прошлом веку.
Недавно је Прибој на Лиму 06јавио с мојим предговором чети Ри књиге Лазара Комарчића и подсетио нас на једног писпа сасвим заборављеног. Панта Поповић, Драгутин Илић, Ускоковић, Зарија Поповић, Божовић, Тодор Поповић, Владан Стојановић Зоповавељ, Анђелко Костић, Васић, Буде Булисављевић – Пепија старији и млађи (помињемо само неке) заборављени су писци чија би нам сабрана дела ваљала из ра» зних узрока.
Анђелко Крстић, иако је писао српски, по мотивима својим и ттобблематици македонски је писац. Ретко је где дата тако продубље» на сопијална анализа македонскота живота као код њега и штета је што је само неколико његових прича преведено на македонски; било би корисно издати сва његова дела не само на српском нетд и на македонском.
Има и научењака веома значај них за културу нашег напода, по свој прилици још важнијих нето многи белетристи. То су у првом реду Стотан Новаковић, Милан Ћ, Миличезић, Божилао Кнежевић, Јован Цвијић... Њихова целокупна дела требало би што пре издати,
Што се тиче превода великих писаца. ми смо их досад обтлављивали без рела, плана, случајно, несавршено, аљкаво. У нас вема у прозу прђепизно пренесене стиховане класике, као тто Фпантизи имају Хомепа, ТТекспиђа. Лачтеа, „Фауста“ „Изгубљени пат“, Мибги су натти треволи и птрепеви одаћвно застарели и лоши,
Божидар Ковачевић