Književne novine
Пиониреска студија
из философије физике.
Богдан В. Шешић; _ „ФИЛОСОФСКЕ ОСНОВЕ ФИЗИКЕ“,
Аруштво за историју и философију математичких,
природних и техничких наука, Београд, 1973.
КЊИГЕ ОВЕ ВРСТЕ изузетно су ретке, поготову у нас. Велика хетеротеност епистемолошких становишта на основу којих се разматра изузетно сложена проблема» тика философских основа физике, по свој прилици, условљава ову чињеницу; нема чак ниједног дела у којем би се обрађивала проблематика философских основа физике у свој општости, Већ у томе је м појава „Философских основа физике“ проф. дра Богдана В. Шешића од значаја за нашу културу. Како је ову проблематику тешко прогласити за чисто физикалну, а још теже за чисто философску, књига ће бити од интереса им за истраживаче
ва пољу природних наука, и за. професио- |
налне философе, као и за сваког читаоца који би хтео да мање или више безболно стекне увид у гносеолошку проблематику "основне природне науке.
Професор Шешић је један од најваслужнијих радника на пољу епистемолокгије у нас, посебно у вези са гносеолошким проблемима физике, Резултати постигнути на овом пољу могли би, по његовом мишљењу у крајњој инстанцији, послу. жити у циљу заснивања специјалних фи, дософија појединих наука, У овом случају философије физике, Предност те дисциплине над општом философијом науке била би у могућности да се дубље м потпуније обради специфична проблематика физике, ј
Основна питања којима се аутор у овој књизи бави су: језичко-логичка структура физикалног сазнања и методе његовог истраживања, посебно физичког мерења, проблем физичког објекта, његова форма и салржај, затим питање егзистенџије фи зичких објеката, посебно проблем физичже реалности у квантној механици, као и најновија стремљења у вези са превазила» жењем теорије релативности и „ортодоксне“ квантне механике, Најзад, излажу се им проблеми логичких основа теорије релативности и квантне механике, при чему проф. Шешић даје и своју концеппију _Аогичких основа ових физичких наука.
Свим овим проблемима аутор прилази са становишта лијалектичког материјали ма и одговарајуће методологије, али се сасвим јасно ограђује од наметања физици било каквих принципа споља. Наведимо као пример оваквог схватања то. ла он нити негира нити олбацује елементарнфд-логички принцип ·непротивуречности; у овој концеппији он је чак универзално "важећи логички принцип, који је у складу са принципом конкретне дијалектичке противуречности,
Књига је подељена на десет одељака. У првом („Физикално сазнање“) излажу се неки основни проблеми природе овог сазнања, питање структуре физике као нау-
ке, питање односа емпиријског материја-
ла а теоријских исказа, као и могућност објективне трансценденције и тешкоће које се при том јављају. Истражује сем улога категорија аналогије, симетрије и асиметрије и дијалектичких противуречности у развоју физикалног знања, У два следећа олељка, под насловима „Физички објект а физичка реалност" и „Проблем физичке реалности“, Шешић излаже сопствену теорију структуре физичког објекта, при чему разматра проблем физичке реалности, његов олнос према проблему физикалне реалности (ова два појма аутор разликује), као и веза експеримента и фи зичке реалности, Е
Четврти одељак „Материја као основни · ентитет физичке реалности“ представља излагање питања осногних форма те реалности, у вези са категоријама простора,
_ КВИЖЕВНЕНОВИНЕ
4.
,
БОГДАН ОБ. МЕШИЋ
БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ.
времена, кретања и материје. Шешић кри: тикује схватања материје Бертранда Расла, Куајна и Филипа Франка, као и на: тих аутора — М. Марковића и П. Вра ницког, Посебно се критикује концепција. материје као просте супстанције и као тез ехгепза, У наредном одељку („Основни облици физичке реалности“) разматра се структура и реалност времена и простора, и излажу метафизичке, операпионалистичке и позитивистичке концепције; даље се разматрају проблеми смера времена, ентропије и информације. У следећа два одељка („Проблем реалности честице, таласа и поља“, „Основна схватања реалности честице и поља“) аутор разматра схватања физичке реалности честице, таласа и поља у класичној физици, тешкоће механицистичког схватања, схватања квантног. објекта, као и дискретност и индивилуал.ност микрообјеката, Износе се ставови квантно-физикалног дуализма и покушаји његовог превазилажења (корпускуларна. теорија Ландеа,. Ланжевенова „критика принципа индивидуалности, Шредингеро» ва таласна концепција, Борнова одбрана хорпускуларне теорије и де Брољијев по. кушај превазилажења квантнот дуализма). Овде се Шешић дотиче и проблема пред метнот значења — функције. Под насловом „Покмшај логичког заснивања квантне механике“, детаљно се приказује Рајхенбахова интерпретација квантне физике на основу јелне тровалентне логике, као и решење контроверзи измебу Ајнштајна и Нилса Бора, Излаже се и Сапсова интерпреташија квантне механике на основу јед; ве некласичне ен пне У по: след два одељка („Рађање нов Изи калних схватања" и „Логичке о оу зике“) Шешић, у односу на покушаје превазилажења теорије релативности, наводи“ тледишта В. А, Фока и А. М, Ивановића, разматра хипотезу квантног неодетерминизма; а наводи и своје постулате нових гносеолотшко-логичких _ основа теоријске физике. На крају књиге, систематски се разматрају проблеми тих логичких осно. ва, респективно класичне физике, теорије релативности и квантне физике. Завршавајући приказ ове успеле, пионирске студије проф. Шешића, може се из разити нада.ла ће она наићи на довољно широко интересовање у нашој јавности, и да ће утицати на продубљивање зани.“ мања за овр проблематику у нас. Она, умногоме, представља први корак у испу> њавању празнине која код нас влада У односу на гносеолошко-логичку и методоаошку литературу из области природних
наука. Предраг М. Перуничић
| старо н ново
Бранислав Петровић: „ПРЕДОСЕБАЊЕ БУДУЋНОСТИ“,
Српска књижевна задруга, Београд, 1973.
У НОВОЈ КЊИЗИ СТИХОВА „Предосећа-
· ње будућности“ Петровић је све мање пје>
сник, и зазивач, откровења а све више је, и све чешће, пјевач несавршености појавнога свијета који та окружује. Наиме, Петровићево пјесништво расивјетавало се попут хуморних тутованки препуштајући се вазда основном пјесниковом осјећању ра» дости, и невиности, у прихватању непред. видљивог, али препознатљивог, живота око. себе, п у себи. Унутар тог стања пјесник се осјећао моћним у препознавању, саучесником у непредвилљивости, откривачем у уочавању међусобних односа и, коначно, свједоком чудесне трајности свијета, њетове жестоке виталности. Међутим, хтију-. ћи да препозна будућност, да је бар назире, или да је, дослути, Петровић открива. исто толико присутну, али исто толико и нелвосмислену, несавршеност свијета, несавртеност која почиње ла се настањује у његовој пјесми као сабрат ' откровењу, као његов опонент. „Поедосећање будућности“ указује на то колико је свеприсутна несаветеност потиснула моћ откровења.
Најлакше се тај процес потискивања, примјећује у несатласности између пјесникове потребе за хумОорниМм освјетљењем несавршености и немоћи да с, тај захтјев
пјеснички испуни, захтјев који је у проПетровићевој песу откровења, у ранијој 3 поезији, долазио с лакоћом, шармом'и пјесничком самоувјереношћу у чинодејствова.
ве У] У већ ну
те будућности.
њу. Пјесникова распијепљеност, осјећање несавршенства свијета и живота, чини забављачки хумор скоро излишним, недовољно жестоким. Пукотина која се шири унутар тог осјећања, доминантног пјесниковог осјећања, почиње да „тумачи“ свијет мимо пјесникове воље;
„„ То што црви творе није уништење · творба је.:црва пука играрија
душа умрлога нуди исиелење
живи мисле да то сунце сија
Живи мисле да та ветар дува,
то у ствари дах узнетог лети
изнад пустих кућа м свемира глува храбрих животиња ума па плавети
„Киви мисле да то киша пада.
то у ствари мртвац звезду купа
то у ствари мртвац светом влада та изнад света зјани Шрна Рупа..."
Петровић је и раније, у трагању за, правим лицем свијета, пјевао несагласности унутар видљивога и потентнога али му је у томе одвећ помагала прошлост као али“ би за садашњост. У „Предосећању будућности“, међутим, садашњост је раздешена, несавршена, управо свемогућа у несавршености. Умјесто откровења садашњости пјесник открива путеве будућности: он их предосјећа укаљане салашњошћу. Арутим ријечима, Петровић је овом књигом дошао до пјесме у којој свакодневица и појавни свијет часа у којему пјесник пева. не саногла, не, то алају прошлости већ о-
„предосећање будућности“. Ум!есто радосног откровења садашњости Пе тровић, дакле, постаје пјесник унапред да-
Има интерпретатора Петровићева пјесништва који његову естрадну усмјеност у исказу желе да означе као потребу за. одвећ разућеном комуникацијом. „Предосећа. ње будућности“ и у том смисау даје мотућности за преоцјењивање или опјењивање. Наиме, Петровићева агресивност у исказу, бар за мене, увијек је више имала звук непосредног обраћања појединцу но одрешитост обраћања маси, већем броју људи. С поомјеном темељног осјећања свилета и живота, о чему тјева „Поедосећање будућности“, тај суд само добија на снази, Понесеност, лакокрилост досјетке, анегдотичност и разитраност замјењује Бранислав Петровић опором искреношћу непосредног обраћања, умнијом асопијацијом, изоштренијом сликом и стегнутијом товорном фразом не губећи при том моћ присног и инапијском говора. Истини за вољу, У у књизи „Предосећање будућности“ присутне су у подједнакој мјери обје ове крајности Петровићева пјесништва али овај други вид одвећ је пјесмотворан за Петровића да не био уочљивији, присутни ји у свијести читаоца.
Погрешно би, дакако, било читати Петровићево пјесништво изван координата, које је оно раније васпоставило. Новине књите „Предосећање будућности“ им треба, схватити У ОАНОСУ на поетику Бранислава Петровића. Иначе, могућно је пренебрећи непосредну сабесједничку, разговорну, ко. муникативност овог пјесништва. У некој
осоооодсооо ооо0оо000о0о о'0:9: 070 0.000 о.0:0:0:0:0.0: 00 оно с. 0О0:0:0:0 ооооооооо
оо0о0о0о00оо0о о0осо0ооо0оооо о000000
у ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ И ЦРТЕЖИ БРАНКА МИЉУША
.
врети хуморне програмске пјесме „Посланица песнику“ Петровић је постао „тумачем“ односа пјесник-конзумент, „Истински песник — каже Петровић — од свога на» да може доживети само ударце и клетве а истински народ од својих песника може дочекати само плач и клетве. овој, узрочно-посљедичној спрези народа и пјесника Петровић истовремено види јединства м двојство. Заједничка је клетва а. пјесникова је функција да на ударце од“ говара плачем. Ето пјесника каквим Петровић не жели да буде, какав заиста није, Он на ударце одговара хумором који деструира сваку ситуапију, који има моћ ла све изрелативизира и постави на право мјесто. Тај хумор је инаџијски тпаштав, алогичан али и ефикасан. Он говори 'у име неприкосновености самог феномена љулског живота, његове савршене несавршености, То је једина стајна, и трајна, тачка Петровићева, позиција којој се он враћа. послије свемирских скитања » земаљских овања, У једној ол најбољих тјесама, ове књиге, и Петровићева тјесништва. уопште, круг животног путовања. пдентификује се с путем осујећене људске судбтне:
„Па и мајку своју најсветију зору сам сам измислио као метафору
Мајку то сазвежђе што кроз бескрај броди дуго сам молио да ме живог роди
И родила ме живог ко жаруљу Ал ме без оружја пустила у руљу
И будући да сам први пут вам тмине не умедох да се браним од светине
И дотле је дошло о мајко опрости враћам се натраг у тебе кроз кости
Само сазвежђа намте у свом сјају 5 пон ТЕ 5 како ми је било тесна у бескрају ..-
Ново пјесништво Бранислава Петрови“ ћа, дакле, извире из његовог односа, према свијету око њега, према појавном свијету, а. тај се однос темељно мијења напуштају“ ћи принцип хуморне тугованке, и навике на већ реализовану и испјевану постику досадашњег _ пјесничког говора м твора. „Предосећање будућности“ је на равнокраћи. И старо и ново у Петровићеву пјесништву јесу У тој збирци, Онс ново је, бар за ме, пјесмотворније.
Вук Крњевић
Медитеранска носталгија
Љубомир Швијетић:
„ОДОХ НА МОР -з
„Весел ' Маслеша“, Сарајево, 1973.
ње
МОРЕ ЈЕ ВАЗДА привлачило сва људека. бића, од, преисторијских номада до мото“ ризованих туриста и модерних уметника. “ поезији, дакле, оно није нимало нов мотив. Али, у разним временама, песници су били заокупљени разним аспектима те мнотолике и трајне теме. Љубомир Цвијетић изгледа преокупиран оним њеним видом у коме се море указује као један од, праслемената света. По њему, овој стахији била би својствена некаква динамична вечност, односно „стабилност упркос — таласима". У њој би се крила супстанција самота живота; зато је песник третира као живо биће, називајући је „умиљатим псетом". Штавише, он је склон да мору припише не само исконоку животност већ и латентну мисаоност. На тај начин, он му придаје извесно ново значење које се почиње оцртавати већ у контрасту између морске пучине м планинских висова. За многе модерне песнике додир с мо. значи некакво паганско „крштење" које их пере од „порока“ интелектуализма ин технолошке цивилизације. Што се пак Цвијетића тиче, морска стихија га мами као неодољиво искушење које. пре ти да га отући од завичајних гора: „Одох на море планине у себи свјестан“. Овим искушењем обухваћено је распеће између медитеранске антике и рашко-босанског века (песме „Стећак“ и „ЕпитОтуда песник шзражава амбивалевтан однос према мору, према том „умиљатом таду. Он му каже: „Оста јеш у мени да те желим и мрзим". Али, зашто песник наставља да га жели»
Јамачно, зато што је обузет утиском да се у медитеранској пучини огледа „не-
жва младост“ за којом човек жуди.
речима, та водена површина је
нека врста човековог огледала. На ој
'се одражава наша суштинска загонетно-
ст: „Леблим негдје у сјају: на мору до-
ступан, — ни маслани одан, све више себи загонетан".
У песништву, међутим, слика таквог огледала не мора бити сведена на лирску исповест одраженог лика: „Исповијест се јавља као пропаст“, Мако није лишена амрских с призвука, Цвијетићева песма представља, углавнам, својеврсну шнтеДдектуалну епику. Суочавајући се са праелементима свемира, она варира исту тему која је надахњивала поетичну филозофију јонских мислилаца; но, те вариЈације су овде дате -у форми једне савременије филозофске поезије у којој, каото и у Овијетићевој ранијој збирци „Корали за Федру", трепери утишана ваЛеријевска нота.
Оваква форма није савршено кохерентна: она одаје несавладану напетост између класичне и медијевалне компоненте Цвијетићевог света. Чини се да би баш та напетост могла подстицати аутора на даће стваралачке напоре п више поетске. синтезе.
Радојица Таутовић
"средњег раф").