Književne novine
ЕСЕЈ |
БРЕХТ И МАРКСИЗАМ и,
Др Братко Крефт ИЗ ТОГ ЊЕГОВОГ раздобља издвајају се
пре свега два драмска дела: драма „Ре.
шење“ (Рле Маззпаћте), коју још и да нас многи сматрају каменом спотицања, (чак и на догматској политичкој левици), јер на њу гледају искључиво политичкостранчарски, и драма „Мати“ коју је написао по роману „Мати“ Максима Горког.
Брехтови противници превиђају да је дра .
ма „Решење“ тачније речено политичка мистерија, у којој револуционари убијају свог сарадника, губећи тако неумитне револуционарнополитичку и политичко-мо ралну околину, и да на свој начин пред; ставља претходницу Сартрове драме „Не сахрањени мртваци“ (Мог! вал зери иге) и Салакруовотг комада „Ноћи гнева“ (Мопи5 де Ја Сојеге), У то Брехтово раз војно раздобље спадају још игре „Линд; бертов лет“, „Баденска поучна игра о сло разуму“, „Хорацији и Курапији“, и по ја панским мотивима написани комад „Они који говоре да и они који говоре не“. Стару кинеску народну драму и позо. риште Брехт је рано почео истраживати, и понешто је из те драматургије већ ко. ристио у неким својим ранијем комади ма (нпр, „Добри човек из Сечуана“, „Кавкаски круг кредом“). Такође је проуча-
· вао стару јапанску драму, како би и ње
ном техником могао да се користи у свом стварању, што му је најбоље пошло за руком у трећем раздобљу његова развоја, кад је његово стваралаштво досегло свој уметнички врхунац. Из тог раздобља су комади „Добри човек из Сечуана“, коме дија „Пунтила“, „Кавкаски круг кредом“, „Мајка Храброст и њена деца“, и драма „Галилејев живот“,
У том делу свога последњег раздобља _Брехт је с највећим мајсторством изнео на видело идеје свога дијалектичко-материјалистичког _ погледа на свет, по начелима и методима о којима говори већ Енгелс кад тврди да „тенденција (мора) излазити из саме ситуације и дога» Ђања... песник не мора тледаоцу потурати под нос акутну историјску истину дру“ штвених конфликата које описује.“
Марксист-драмски писац Брехт је исту мисао изразио следећим речима, којима је одбио _ догматске и политичко-механици“ стичке критике с левице, које су му при товарале због чега то његова Мајка Храброст, после толико горких искушења најзад не увиди шта рат значи за њу и за пучанство, и шта треба учинити да се при лике измене. Брехт је, између осталог, од товорио овако:
„Гледаоци катастрофа неоправдано оче» кују да ће они који су настрадали нешто научити, Све док масе остају објекат политике, све што се с њима дешава оне примају. не. као оглед, него као судбину; доживевши катастрофу, оне о природи катастрофе не сазнају више но што огледни кунић сазнаје о законима биологије, Дужност аутора комада није у томе да на крају натера мајку Храброст да прогледа (...) него је њему стало до тога да гле“ далац вили.“
Тиме Брехт није хтео рећи ништа дру то, него да је његова жеља да о драми „Мајка Храброст“ гледалац сам размисли и увиди каква је страхота и бесмислица рат, гле су његови корени, његови узроци и где је излаз из њега и против њега. Зато Брехт, нарочито у трећем разлобљу свог развитка, позива и изазива човечји разум. Није му до осећајног потреса (ка: тарзе) који захтева Аристотел у својој „Поетици“, него до разумског освешћења. У том смислу је Брехт заиста антиаристотеловски рационалист м сопијалистич: ки просветитељ.
Романтичарско-идеалистички и нихилистички прожети песници и писци клоне се научног размишљања и анализирања дру. штва и човека, ослањајући се потпуно на своју интуицију и ексхибицију. Међутим, писци Брехтова кова научна и фи: золофска сазнања у димензијама матери“ јалистичког погледа на свет не омалова» жавају, него у њему још виде недељиви део свога свесног и подсвесног уметничког стварања. За Брехта је наука нешто слич“ но Као што је била нпр. за Гетеа, игко се, иначе, Гете и Брехт у гледиштима по прилично разликују. У самој драматуртги“ ји је Брехт, мада је супротни идејни Пол и социјалистичко-револуционарни антипод католичком драмском писцу Каллерону, по поступку и драмској техници њему сро дан. Од Калдерона се Брехт, наравно, су: штински разликује по идеји и циљу, а нарочито са својим револупионарно сопијалистичким дидактичним комадима. Не сме ипак остати неспоменуто да је управо због њих Брехт изучавао драму и позориште које су неговали језуити. Такође је Мајаковски пре писања своје политичке гротеске „Мистерија буфо“ тражио узор у хришћанским мистеријама.19)
И поред идејног и политичког акцента у споменутим Брехтовим дидактичким ко мадима, Аогматски заступници соп-реализма нису могли да их уклопе у Свој калуп, јер је њихов соп-реализам недијалектички и нелинамичан, што значи статичан, те према томе и идеалистички, док је Брехтов реализам материјалистичкодијалектички. Супротстављајући се Бекето“ вом нихилистичком фатализму Брехт је У последњим годинама свога живота намеравао да напише свог „Анти-Годоа“, као што је године 1945. почео у хексаметрима. да препевава „Комунистички манифсст", како би га претворио у поетичну, п“огра» меку и револуционарну поему, у стилу и Рачину у којима је Тит Лукрепије Кар на. писао своје славно дело „О природи ства. ри" (ре гегит паштга), Сачуваџи олломак у хексаметрима сведочи да би тај заиста брехтовски подвиг, да га је окончао, тако.
10) Пор. моју стулију ТгаФођја Тп ауатишатаа, 5ау. геу, 1968, стр, 19—158.
|
. , .
ђе и у књижевно-уметничком потледу био занимљив и значајан. = Улогу науке и уметности у развитку
духовне културе марксист и уметник Бре-
хт је постављао исто онако високо као што је то изразио Гете у е мало познатој, следећој изјави: „Ко је присвојио науку и уметност, има тиме замену за
религију, а ко науку и уметност није при- ·
мио у себе, нека му остане религија!" Стилски и формално-уметнички Брехт се од барокно кићеног Калдерона раз Ликује још и својим рационалистичким стилом, тежњом да избегне сваку мелод;
· раматичност, желећи да његова драмска
уметност по својој спољашњој и унутрашњој динамичности у борби противречности У друштву и човеку остане стварна и разумска. У том. смислу је Брехтов драмски рационализам сличан разумском уметничком драматизму Молијерове кла"сицистичке комедије, У свом „Малом ортачону за позориште" Брехт је гаписго: „Преображај природе, исто као и преображај друштва, јесте ослободилачки про цес, а позориште научне егохе нека нам предаје баш ралост ослобођења."
То и још много штошта написао 'је позоришни теоретичар, драмски пи ац и по зоришни стваралац Берт Брехт, један од највећих _ драмско-позоришних – стварала» па још не прошлог времена, који је својим делом на принципима што их је још Шекспир посредно иззекао преко Хамлета, да позориште треса да буде критично огледало свога времена, свој задатак час но извршио као мислилац и као уметник. Нема сумње да му је на његовом развој-
ном путу изучавање марксизма помагало не само при филозофском утемељењу и остварењу револуционарног материјалистичког и уметничког драматуршко-позори“ шног назора који неће да се слепи ни с жаквим илузијама и романтичним идеализацијама, анархизмима, нихилизмима и сличним, него му је историјски и дијалектички материјализам такове био важан компас при остваривању његових најбоЉих дела, , Брехт је био међу оним ретким писцима који као драмски писци нису поступали на основу тога на жлановистич> ки начин скројеног и искоришћеног упуте тва, под Стаљином претвореног у праву дотму и указ, мада је Брехт као свој обол комунистичкој политичкој литератури и у пропагандне сврхе написао известан број пропагандних пригодних песама, обе збедивши себи тако политичку легитима» цију и могућност за колико је то било могуће слободно стварање својих најбољих дела. У тој његовој тактици заиста има нечег сличног као у Галилеја, међутим драму о њему је написао као критику Галилејева опортунизма и понашања атомских физичара нашег времена и својих личних компромиса, Данас ипак то више није важно и одлучујуће, јер је пргд нама богато Брехтово књижевно дело, као што одавно већ за оцену великога Гетеовот уметничког опуса није важно што је за живота много година био конзервативни тосподин министар вајмаоског војводе. Брехта пред јонесковским | нихилизмом и апсурдизмом на једној страни, и крутим
. ждановским соц-реализмом уопште, ни.
су заштитили искључиво његов природни суптилни осећај за уметност и његова
надареност, него такође и изучавање кла- ·
сичног марксизма са историјским матери. јализмом и дијалектиком. У драматур'ији каква је Брехтова, пре свега у другој половини његовог животног дела, мазксизам се посведочио и као линамични уметнички и стваралачки мотор — слично као што се на свој начин оправдао у случају једног од највећих коме'иографа и критичара грађанско-капиталистичког друштва недавног времена, Бернарда Шоа, и код нас у случају Мирослава Крлеже. Брехтово схватање марксизма није ни ортодоксно ни догматско, што је тек тада потпуно политично, због чета му приговарају неки њетови противници са деснице, који у својој нелијалектичности хотими: це или нехотице не умеју ла објасне од: носе између уметности, погледа на свет
> % У СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ „АОБРИ ЧОВЕК ИЗ СЕЧУАНА“ У ИЗВОБЕЊУ БЕРЛИНСКОГ АНСАМБАА
„и политике, као што у његово име на ра> не начине покушавају да објасне час ту час тамо. Брехтов социјалистички поглед на свет је марксистички, то значи да по. лази и темељи се на филозофском дија: лектичком и историјском материјализму, а нипошто не на његовој економској тесрији. Само тако „заокружен и сређен он човеку пружа потпун поглед на свет“, како је забележио Лењин у свом раду „Три извора и три саставна дела марксизма“. Тачно је да је Брехт и сам политички тактизирао, само то је већином чинио раАи тога да би као књижевни стваралац У оквиру извојеваног и стваралачки усвојеног погледа на свет обезбедио себи што више могућности и слободе за свој стваралачки рад. с
Брехт је више пута покушавао (у датим могућностима) да се као критички марксист дистанцира од дневне политике, која је често само од пролазног значаја, мада ова или она политичка личност настоји Да је прогласи апсолутно и начелно чврстом, јер је за текућу политику корисна, мада се идејно можда не слаже сасвим са социјалистичким погледом на свет. Али таквим супротностима и противречностима је изложен сваки поглед на свет, јер живот није раван као Невски про спект, што први рече ваљда још Чернишевски., Управо тога је у највећој мери био свестан Брехт, и то баш зато што је био дијалектичар, што је био критички а не догматски марксист који иде везаних очију из страха да не би видео и уплашио се нечег што није потпуно у складу с његовим догматизмом. Брехт који је био гронишљив и веома мало обзиран дија“ лектички марксист-мисланлац и уметник, такође је имао своје гледиште о соцреаАизму, гледиште које се није слагало са жлановизмом. Зато је и погодио у живац кад је окарактерисао аудбину (марксистичког погледа на свет (или идеологије) у приликама какве доиста јесу, констату“ Јући како је немогуће спречити да теориј ско учење Карла Маркса не присвоје н
људи који ће се, позивајући се на њега, сврстати у „поповску камарилу“, јер је
марксизам превише лако „интерпретира ти“. На основу јавних или приватних, ли само у белешкама набачених критичких напомена које из његове необјављене трађе и заоставштине повремено излазе на јавност, може се рећи да Брехт никад није у сукобу с марксизмом или социјализмом, иако је према неким стварима које се чине у име материјалистичког, сопија» дистичког погледа на свет веома крипти чан, нарочито кад је у питању уметност. Ту је у многочему устајао чак и против Лукача.
Као песник Брехт се осећао сродним с Вијоном и Рембоом који је побегао из своје класе, јер није могао више да издр" жи у њој. „Кад би Маркс и Лењин чита» ли Рембоову песму о експентричној шет њи“ — рекао је Брехт филозофу Валтеру Бењамину — „увидели би да се не ради само о експентричној шетњи неког човека, него о бекству, о скиталаштву неког човека који више не може да изаржи иза ограда класе, која с кримским ратом и мексичком пустоловином почиње откривати и егзотичне земље за своје трговинске послове.“ Једном приликом је Брехт саветовао сликарима који су били члано ви партије: „Ако вас буду питали да ли сте комунисти, боље је да у доказ пока> жете своје слике, него своје партијске књижице.“
„Бављење историјским материјализмом вије за Брехта било ништа мање успешно но што је било студирање Марксовог Ка питала у двадесетим тодинама. Тратови тог бављења протежу се на сва подручја његовог. мишљења. Посебно се у то време упознавао с Лењиновим делом, ин упознавао сва питања, како практично савладавати _ револуционарна _ настојања... “11) Брехт је од Лењина научио више но што се обично зна... Његов омиљени Лењинов спис био је „О освајању високих гора“, које је Брехт сматрао ремек-делом светске литературе. А оно што му се КОД Лењина посебно допадало, била је начелна чврстина — која није без препредено-
1) Му, Минелилеј; Вгесће Мегћаји тит Ттафноц, ј Акадетце-Уемаш, ВегИт, 1972, вју. #0.
4
КЉИНЕНШЕ НОВИНЕ 10
,
сти, ·"Лењинска, препреденост-превејаност да памет прокријумчариш тамо тле је иначе прогнана, или да је извучеш из 'мочваре гле се управо дави; то се лако догаћа такође са суровошћу, као и с превејаношћу, с начелном ни и окретном тактичношћу — да, то је рехта необично одушевљавало ... Метод дијалектичког материјализма Брехт је научио ОА Маркса и Лењина, и примењивао га на свој начин у својој поезији, драмама и прози,“12) б
Брехт је био дијалектички аналитичар још на почетку свога књижевног пута, и безобзирно је приказивао, већ у првим својим делима, велике и чак апсуране противречности у друштву но људима. Где је та његова драматуртија била још идеа. листичка, била је хегеловска у позитив. ном смислу, од које је са изучавањем Марк сових и Лењинових дела брзо нашао лут у 'материјалистичку дијалектику, слично као што је и младохегелијанац Маркс по.
"дазећи од Хегелове идеалистичке дијалек,
е коју је са главе поставио на ноге, но отворио пут у материјалистичку дијалектику — пут који мора да пре лази свако ко хоће до дна да проникне у знанствени "социјализам, за разлику од илеалистичко-утопијског о социјализма, и хоће да га усвоји као активно и ствара. лачко мишљење. Зато Брехт није ништа мање ценио Хегела него Маркса, јер је дијалектику очито учио најпре од Хегела, и није нимало необично, иако је можда донекле сентиментално, што је Брехт же лео да буде сахрањен поред њега, јер је на њетов гроб могао увек да баца поглед из прозора своје радне собе, у којој је живео и стварао последњих тодина свога, живота, пошто је поред Маркса и Лењина стално проучавао и његова дела1з), Жељу су му испунили, Брехт свакако спада ме Њу највеће драмске писце-дијалектичаре у немачкој и светској књижевности, као што су Хегел, Маркс и Лењин тенијални дијалектичари у филозофији.
Свој поглед на свет, до кога. је ститао помоћу марксизма, Брехт није осећао ни доживљавао као препреку или оков при стварању, него се због сазнања до којих је дошао како сопственим искуствима, до“ живљајима и открићима, тако и уз помоћ дијалектичког и историјског материјализ:
ма, осећао ослобоћеним кочничких тради-
мионалних гледишта и веза. Његов поглед, је бно перманентно револуционаран и динамичан и иста таква је била његова уметничка обдареност. Његов дијалектички разум му је био, додуше, коначни творач“ ки импулс, пи то још више онда кад је „премерио даљину и небеску страну“, чувствено емоционалну. Та емоционалност се довољно осећа нарочито у његовој лириџи и сонтовима његових драмских дела, У којима сонтови имају функцију сродну
"оној какву има хор у старогрчкој трагели-
ји п комедији. Мако се у свом погледу на свет осећао
слободним, Брехт је као дијалектичар био свестан своје уметничке и идејне олговорности. Стога за њега важи оно што је Ле. њин. рекао Клари Цеткин: „Сваки умет. ник, сваки онај који се сматра уметни: ком, има права да ствара слободно, у складу са својим идеалом, независно 04 свега, Јасно је међутим да смо ми кому, нисти. Не смемо стајати скрштених руку и допустити хаосу да се развија како му драго. Ми морамо потпуно плански води. ти тај процес и обликовати његове резултате.“1") Брехт је правилно разумео Лењинову мислао, њену дијалектику, њено рго е( сотка, и он је својим стварањем локазивао како помоћу марксизма и лењиниз ма може брзо да се ослободи младалачког анархизма и нихилизма онај који је посвуда видео само непроменљив човечански и друштвени хаос, Својом материтјалистичком дијалектиком марксизам је Брех ту помагао у преласку на дубљу анализу узрочног хаоса, који је отада посма-
трао као променљив, јер је сваки пут мо.
ново откривао његове компоненте које су се кретале у супротностима. Из знархона» ног либерализма прешао је у динамично критичко оцењивање ин приказнвање људи им прилика онаквих какви су — без обзира на левицу и десницу —— полазећи од споз“ наја да је све променљиво, друштво џи човек. Једино је у томе био његов револуционарни „активизам“ или, „аидактизам“,
но који нипошто нису ждановски дија -.
лектички нити механицистички, а тим пре нису били сухи или чак догматски „право“ линијски“. _ Дијалектичко-материјалистич“ ки поглед на свет поматао му је да саб бодно сређује погледе на живот, који је видео само на овој страни п у човеку, као највишем бићу природе и друштвених прилика, и истовремено је смишљено, ор' танизованим и стваралачким умом усмеравао своје надахнуће,
(Са словеначког превео Петар Вујичић)
12) Напз Ебјег, цитирам по горњој књизи, стр. 89.
13) „Из класичне немачке филозофије био је пре света Хегел, кога је Брехт стално изнова читао н Фивио му се, као што се дивио још само Марксу п Лењину.'" Пидет, стр. 150.
14) Вид. В. Вгесће: ђегт Кеанзтив, Вашоп Зићт- _
Катр, Егапкбиг! ап Мајп 1971, Радови сабрани у тој
„књизи, наравно, нису сасвим без противречности. На многим, местима се осећа како је Брехт настојао да.
се пробије преко минског поља званичне политичкокњижевне догме и примитивног политичког дидактизма ' жаановистичког соцреализма, против кога се “ датим приликама није могао отворено борити, ако је хтео да избегне сулбину каква је снашла његовог пријатеља и првог преводиоца на руски С. Третјакова или В. Мејерхолда. Морао се управљати, по упут= ствима свога класичног и за њега лично важног дела „Пет тешкоћа при писању истине" (»Бшпе 5ећм јер. Кенеп Бени Зећгећеп дег Уаћтћена, у: В. Втесће: 5ећтНел хит ГНегаит ипд Кипзе, 1. Бићгкатр Мепа 1967. стр. 11—34), Тај рад је настао 1935. године и био
намењен за прилике и против прилика у нацистичкој
Немачкој, гли „му је стаљинско-жлановско разлобље. уметничке политике дало општи значај и важност. За. Брехта је карактеристично што пето поглавље, које носи наслов „Лукавство да се истана штирп међу многима", заврптава реченицом: „Да шириш
метину, потребно је (такође) лукавство." По том
употству управљао се често и он сам. То подсећа. на већ навелену мисао 9 Лењиноој третрелености. Брехт је пелог хетооха мета Да тесла, као јот мпогу Ару“
"ви, мрот местобројње тесната Спала и Харнибди.