Književne novine

Гордана Р. Тодоровић

Чаробна

ужа

Љубави, на тлу слободе никла, светла, мој чисти жару у круници цвета, ружо с мирисом ко пољубац јутра, привиј уз себе бол и радост света!...

Ко цвет малени враћај живот човеку, пепео мртвила ти са звезда згрни,

свице бајки проспи на путеве љубавника, не дај да сенка птице у души поцрни!.--

Сву ватру своју лавиринта свемира . у зеници

на Аријаднином концу од мастила . реченице

салиј у снагу што кров дана носи боловима и радостима у настајања роси!...

Учини да на земљи нестане сасвим зала, смрти, неверства, глади, лажи, издајства, мржње и заборављања малих људи.

Буди топли гроздови руку

на срца студи.

Нека једанпут људи светлост зоре

називају светлошћу зоре, а не

да смишљају сами себи

мала распећа мука,

мале сузе што застиру велике звезде.

Нека будеш, љубави, светионик за ово бескраја море

изнад којег златни коњици маште језде,

нек светли овај дан

који је изгранао из човечности руку!...

љубави што уместо у пољубац

што је ко латица јоргована,

у жар израсташ

што човечанство носи,

посади ружичњаке око стаза трпљења, буди ко она ружичаста ружа,

ко звоно цветности,

завичајна, раскошна, чаробна, ружичаста као лице девојке од снова, крај колевке што је одњихала ко радости све моје патње у успомена роси!...

ПЕСМА СРЦУ, ПОСУТОМ ЗВЕЗДАМА

Свуда те тражим ко ласта пролеће.

Са. рамена. ти гледа поље љубичица.

· У тебе сва је љубав земље стала“

Лице ми је размаштано као пољско цвеће. ! ка |

Ко Палчић у чизмама дива чудотворним трчала сам с твојом љубављу

по длану дуга и коси звезда,

а сада бацам ко каменчиће речи

да ме нађу твојих очију

љубичице од снова које се крију.

Ал тебе нема, ко шарени лептир можда још носиш небо за моје кораке и плахи месец у оку

и у обрвама лијане из виолине облака.

Ал свака песма моја која стигне

до твојих очију, озбиљних као пут звезда,

само је љубав према теби, ко лишће

завејан животом, који ме срећеш устрептало,

само је једна по једна звезда душе, поклоњена теби, непоновљиво сунце, источено из задивљених, усамљених дланова за твоју љубав, ко сенка мирног, цвета. док ти се ко песак по оку разлива сета.

ВЕРУЈЕМ У ЛЕПОТУ ЖИВОТА

Верујем у свет без ратова

који руше људе као цветове, верујем у неразнизане

очи ружа од росе,

у нераскидане трепавице звезда, у ненарушене цвркуте.

што плавет мог срца носе“

верујем у слободе

све влати и зидине са срцем звезда, верујем у могућност

да човек човеку процвета као љубав, верујем у песме

које у праху понижења не цветају, у лепоте живота

свакодневне и изненадне,

стварне ко ласта гнезда,

верујем у лепоту

од које је саздан човек

и из које ће

много лепота осећања нићи,

верујем да ће сваки човек

научити да верује

у човека и у човечанство

па да ће се човек

ко соко сунчаних стаза живота

из праха гмизавачких ратова за злато дићи.

_ ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Зла Греда

Чедо Вулевић

ПУКЛЕ СУ ПЛАНИНЕ пред њим, дивота, ваздух ће да га опјани, да се испава данас до миле воље, јер није одавно легао како треба, на леђа. Воде су провреле све, кипте извори на сваку страну, пљуште и пјену бацају, хука је непрекидна. Мирис јеловине га опија, али се не да, посрће ка језеру што је пресушило. Само рупа зинула према небу. Гроб је тамо испод јеле крај пута, једва се запажа, пропао је и зарастао у траву. Не зна се ни чији је, вуци растргли човјека и кости оставили, да их чобани покупе и закопају:

Под јелу је ушао, гране га заклониле, суво је и топло унутра, вјетар не допире ниоткуд. Свој је човјек, побјегао је од свакога, умријеће сам, ни с ким неће у друштво, испљуваће првога који му се примакне. Катуни су у брдима, диме се још, нијесу догорјели. И шума пламти изнад Рупе, цареву воду ће да стопли. Дјеца пиште негдје далеко, цика и јаук се чују до неба, угоне их у колибе и потпаљују бомбе, трешти на сваку страну. Рат је и овамо стигао, траје он дуго, ни сам не зна кад ће да се сврши. Почео је давно, ни то не памти кад је било, ратује се вазда с понеким, злом почиње и злом се свршава

„увијек.

Пушку стеже шакама, црни се колона од Бјелеге, покрај њега ће да прођу, убиће га под јелом, да се не замијени. Погледује да види шта то држи међу руке, није то пушка, угарак је стиснуо, све су му шаке црне од угљена. Одбаци га од себе и пљуну, дланови су мрки од гара што га маже, брише их о јеље лежећи. Стала је колона, двоглед додају један другоме, назрели су нешто испред себе па блену: обрнули би натраг да могу од срамоте.

Пузи испод јеле на другу страну, опучио наниже ка Злој Греди, котрља се низ боровњак. Пуцају одозго ријетко, фијучу зрна високо, промашују редом. МИ не цимају никуд, шенлуче, страх тјерају к планини, да га одаље од себе што више, нек оде у брда с оне стране.

У јеље се заплео, ни небо не види изнад себе, поток је пред њим, жури к ријеци, не спотиче се. Бистар је и леден, сњегови се отопили, лишће је жуто обалом, претекло је од прошле године. Мирис влаге и јеловине се скупио, пријатан је и оштар, дави га и сијече под грло, прекида да почине и удахне поново. Главу је увалио у вир испод јеља, прогања, не може више но двапут. Пуцњи се не чују, прошла је колона планином и пушке понијела испод кабаница. Празне су му руке, пушке нема нити ичега чиме би се бранио од свакога.

Проклето је ово мјесто, дивљачи има много и манитих што су побјегли у Злу Греду. У пећинама живе с орловима, или испод јела што су им гране легле до земље, да их сакрију. Вршљају по Злој Греди, брзи су и зли као вукови: још их нико није видио изблиза. Не умире ниједан, манити живе довијека. Врзма се кроз јеларе да их нађе, поток прескаче на много мјеста, али манитих нема, ни траг нијесу оставили куд су прошли. Хтио би да им се придружи, да зло подијеле једнако. Камење се види, мало га има у Злој Греди, јер су га разбацали ђаволи гађајући маните да их одагнају одавде. Погледују навише, литица је над њим, врх јој штрчи изнад јела, као споменик. Орлови се мотају туда: млади су, тек су крила добили па их пробају, пропињући се навише. Скупља плоче крај потока и гађа их, али ниједпога не може да потрефи, Плоче се врћу, падају око њега, разбијају се, стркотине му сијеку ноге и главу, крв га облила по лицу. Облизује се, али крв му није слана, чини му се да млијеко пије. Зна, крв му је извјетрила, изгубила топлоту и брзину, измијешала се са водом.

И Рупа је пуста, никога нема, звоно се не чује нигдје, ни чобана нема да комакну и вукове поплаше што се мотају у чопору. Ни коњи се не виде у Лудића долу крај Зле Греде, изврхли су ливаду копи-

тима и нестали бестрага. Вуци их поклали, или манити појахали голе и побјегли к Царевој води да се напију. Тужно је све около, без икога и да орлова нема што су се подигли високо, испаметио би се од чемера! Али, шта ће му ко, ужива овако сам, побјегао је к планини и неће на Невид више за живу главу. И орлове ће да разат-

на плочама, и маните да поплаши, па да

другује са Злом Гредом до вијека.

К Рупи је кренуо, магла је притисла катун, не види се. Гађају бјелегу с Пободењака, промашују, буцају земљу у брду, изнад Лудића. Облак их срета, или неки ђаво други, слабо нишане, очи им стркле

низ мушице, или су ћорави сви. Да има пушку и он би испробао око, камен (6и уситнио у пепео. Обрће

се око себе, беспомоћан и очајан што не може да узврати ничим онима што горе, у гомили, шенлуче као на свадби. За то вријеме они га и даље гађају с Пободењака, зује зрна око њега као пчеле, гране се увијају и засипају га лишћем по глави.

Окрену се и зажди према Злој Греди. Неће навише к Рупи, да га не погоде. Умукле су пушке, магла се подигла високо, сунце је упрло у пристранак, бијеле се кровови колиба. Има их много, градили су једну испод друге и отегли доље до шуме. Бљуштура је порасла, сунце је спржило, па јој се лишће жути и нагиње, још мало па ће да легне сва. Дим се не види, ни живе, душе нема, празан је катун, стоку су кренули да сагнају с планине и погубили успут. [

Куд ће да обрне и шта да чини не зна, не гледа никуд, главу је потурио у шаке и посматра у јеље испред себе, не помиче се. Гладан је, офуцали га на Невиду и ћакнули овамо к планини, јер није низашта. Не зна ни како је допро овдје: море је морао да преплива и да пјешачи дуго, док стигне у Злу Греду. Обуће нема, бос је и прљав, висе обојци низ њега, скида их и баца у поток, нека их вода носи. Ништа од њега није остало, нема га, празан је унутра и ледан, сву је ватру избљувао из себе. У планину је дошао, нико му не треба, катун је празан и ако је, н они с Пободењака нека се мичу, нека пушке носе џ јеље, да их сакрију. Побјегао је с Невида овдје да поманита, да коље што стигне и да једе месо сирово и с крвљу, док се не усићи и надује, да пукне начетворо. Дрво ће да носи са сто чворова преко рамена п да млати кога стигне. Приклаће жртву зубима под грло, нека шикља. Не вјерује више ниушта и у никога, па нек се крсти са обје руке, не помаже му, јер су богове његове подавили као пилад, није се ниједан бранио, ни жив претекао. Нема више ниједнога, свијећом да га “тражиш по бијелом свијету. МИ претке су обрнули куд не треба и од њих је побјегао с Невида, нек пале и жаре тамо до миле воље и нека га проклињу што их је проказао ни криве ни дужне. Можда ни он жив више није, дух његов је дошао овамо, у Злу Греду, да је зла и гора но што је прије била. Читав је и облик има људски, али није сигуран да је то он; пипа се по глави и наниже је

кренуо да провјери има ли га до доље.

Неки други му се јавља из катуна, вели и он да се тако зове, па нека дође к њему да се споје ми саставе човјека, јер овако преполовљени ништа нијесу.

Зове га онај, комаче и завија, одбија му се глас од Зле Греде к Рупи и Пободењаку, нестаје преко планина, не врће се више. Зато он и не може да одреди мјесто одакле га зове: изнад катуна се пропео у јеље, неће престати ако му се не одазове. Ђаво је то, није човјек, не смије да му се јави, јер ће болест да га савлада, да легне у постељу из које се не устаје и не мде нликуд, осим на заи пут без повратка, Ридјешио је да ћути, па нека зове колико хоће, јер и он не може дуже но до послије великих вечера, а онда ће да стркне к Царевој води, или у Злу Греду, да се увуче, без рогова.

Одломак

КЕТЕ КОЛВИЦ;.,ЈУРИШ"

(1897)

Србољуб Митић осма ДИ Дру Владети Јеротићу

|

0д иња опаке зиме самртне брани се Огњем песме човек и

Брани се ватром што моћна је да Речи љуто никле у ,

Благи уведе сан .

Што уме шумом стравозборја да Проведе надоносницу реч

Док једно око мутне тризу сузе

А друго јасни смеј вида .

Јер у великом погледу онога који зна Нада и коб отворено бију се

Па слике стравне и

Мелемне се преплићу

И само тако се из слепопућа гробног Ишчупа костур

Док време лисно и плодно вучја глад Неситог гробља дави вечно

Онај што пева гласом се тичијим У Умоплет окива

Е да би земност црну за

Стопу једну душом прекорачио

Тако путујући у виду очињем и Гласу човека који гледа Ридање патно и

Смеј детињи додирују се

И само тако може се

Истином у истину дубљу

Плач када изластари пеленски из Грудију човекових из . Ока дубоког.

Над умном главом када се Безнађа раље рисје љуто расклопе И она туја бесна отровница па Уснама писне

Тада се догађа да се | Темељи песме најбоље сатрађују

Ето се зна да није човеку дано Само време смејно и слатко

И онај несрећних што никад до Неба не заплака се

Онај весељу песме не приближи се Никад

Ономе који себе гони сила: велика Дарована је на почетку

Снага му је дана предивна и Опасна са. сваке стране

И заповеђено му је камење Главом голом да

Прокопава вечито

А када буде човеку дан као Кужна јама зверја и

Чудовишта слутна у

Језиви север днени 3

Милосне топлине сна гурну га Те учини му се да узалудан је п Да му спасења на свету не има Тада се ономе који види Знамења и слике надне укажу на Небу на земљи на свему и

На хиљаду страна и више

Па глава у свешир да

Појури мора одједном.

ЈЕ,

Од гроба што сивином трулежном Путе златотоке снима раскива

Брани се глава улажењем у

Јаку душу песмину

У свеумницу која је круг над кругом Која је вечно прожимање неба Небесима и

Времена временом у коме

Створ живи умро није никада

Зато што неугробива је сила нежности и У свим данима који долазе

Смрти њене нигде

Од гроба што суром бојом плесни му Ум неутажни пуни

Онај што пева штити се

Безмерним свевремјем речи

Штити се товором који је сјајнији од Сунца и

Дубљи од сваке звезде

У зеницама онога што је. решен Слике чудесне нацртане су

Велики заносни звуци-знакови. у Круговима и линијама по лику Великог праговора који све зна и Све собом досеже

Као сума помножена свим сумама

Док на човека живог сива мемла гробна Пада да отрује у

У плач му чемерни срмена јека песме Уплета се

Уплетају се гласови као нит паукова Танани и тананији,

Бескрајни. да би домашили да би се Силине старе домогао стужен човек Еда би тада матер кривдину смрт сатро И развластио коначно.

'

КВИЕВНЕ НОВИНЕ

б