Književne novine
ПОРТРЕТ
СРАДАЧНЕ (СРЏБЕ БОЖИДАРА 1ПУЈИЦЕ
у
ЕТКЕ! ОМУЕЕЗЕЉЕ ОКЕПЛЕ! -- једна је Од основних крилатица певања Божидара Шујице без обзира што он не жели да се ослања на Валеријеву мисао о суштини и бићу. Јер, биће је суштина онога о чему Шујица пева мн оно што слуша то Универзално УХО, механизам, који хвата м најтананије звуке и претвара их у песму. Он се приводео стиху као најсублимпијем валеру бића, мако је свестан да је сваки стих смртоносан таман онолико коЛАико је смртоносан и наш приврженички однос према поезији. Шујица се предаје поезији забрињавајуће страсно, Та страст за Биће не као Универзално ухо, о коме Валери говори, његова је опсесија и он је сав окренут њој као једином изворишту својих песничких искушења.
Шујица се, као ретко који песник, доказао већ својом првом књигом поезије „Преступне ноћи" („Нолит", 1961). Друга књига „Време и темељи" („Нолит", 1966) продубљује његов свет, још га више осамостаљује; доказујући тиме да је његова прва књига означила истински пут и открила свет који песник неће напустити ни у трећој књизи „Срџба" („Нолит", 1973). Ова његова последња књига настала је као плод већ стеченог искуства, потврђујући осебујни и несвакидашњи песнички темперамент. Шујица је, а то најбоље потврђује његова најновија књига, све време остао доследан себи и свом свету. У његовом песничком развоју само је један песник имао пресудан утицај на њега, а тај песник је — Божидар Шујица. Он је од тог песника највише учио, њему је највише веровао и једино је њему остао доследан до краја, без остатка.
Писати овог тренутка о Шујици, значи писати о песнику који се не да оспорити. Његово досадашње поетско стварање, њетове три књиге поезије, пружају нам најпоузданији повод да о њему размишљамо с вером у поезију, у њену истинску моћ и магију. Његов однос према песми је однос који импонује. Није се бавио хиперпродукцијом — није крчмио своју поезију попут многих песника који се журе да што пре објаве песму да се не би устојала. Шујица зна да сјај праве песме не тамни и он не брине за будућност својих песама.
Шујица је песник који свој таленат не злоупотребљава, већ га користи рационално, уколико уопште песник уме да своју песничку имагинацију тако користи. Ма колико био привржен песми као властитој
"несрећи, он се према песми понаша при'врженички, иако би се могао "стећи утисак да је његов однос према песми, однос човека који је свој посао обавио са великом одговорношћу, па сада песму препушта свету и бежи од песме у свој пораз и издају песме: „Вређан ћу бити од оног/ Што сам певао".
Иако су његове метафизичке студени, нека врста болести, једно остаје сасвим сигурно: цесник се не клони ничега што би га могло представити као човека који није поезију узео као мерило своје вредности, већ као израз свога бића и суштине. Шујица је песник по ономе што је написао и по ономе што још није рекао и то готово подједнако. Његово веровање у поезију, пренело се у наше веровање у њега. У њему су се дивно спојили поезија и живот. Човек више не зна тачно да ли песма долази као визија живота или је живот једна чистија супстанца сна поезије. Ово прожимање проистиче из чистог песничког флуида, из његовог додира са сном и јавом.
Трагично је сазнање да песници „место очију имају отворене ране!" и да поред тога свету нуде само љубав коју исказују песмом као јединим правим смислом људског постојања. Поезија Божидара Шујице је у својој суштини дубоко трагична, без обзира колико песник покушавао да ДИ држи известан осмех презрења према све“ му ономе што је против човека и његовог спокојства. Тај трагизам који ова ше Шујицину поезију, међутим, није 0езнадежни и очајнички покушај да се криком уразуми, свет. Његово трагично ви“ ђење света у исто време је и избављење тог света из пакла. Он верује у човека и зато пише песме. То његово веровање не своди се на метафизику, већ има чвршће тле под ногама: човек као полазна свемирска оријентација и песма као Ауховни наставак људског битисања, Он зна меру и цену сваког стиха и нека прави живота, па изговара бриљантно смишљени
стих:
2 1 ! под земљом „Сувише сигурни моми И р
релативност једног
зг треба крити сву Бес р прикривати ни сву
певања, али не треоа
озбиљност са којом сео тре ма поезији. За њега је „песма биће које
надахњује" и још више ОА тога: за а је песма све оно што може. бити ЖИНИ п метафизика живота. Истински а песме почиње онда када она Пре 2 постоји као део песникове мичнос Па постане личност она сама. Тада с Е нико не позива на песника, већ на аЕтојЕ Бранко Миљковић је тврдио да 5 ле један једини егзистенцијални_ за кл за поезију: песма је добра ако ] Ма излишан“ и јоншг је додао да Је Ми постигла пуну зрелост у оном 1 у када се окренула против песника ·
Шуј ица односи пре-
зира на то колико ценим ову мисао покојног Бранка м без обзира на то 'што у њу верујем, никако је нисам могао довести у везу са псезајом Божидара ШуЈице. Јер, поезија Божидара Шујице није се окренула против песника, већ напротив: она не може без свог песника. Скоро да је тешко наћи у нашој савременој поезији такво нераскидиво јединство песме и леспика као што је то случај са Божидаром Шујицом м његовом поезијом. Он је главни јунак своје поезије, његова поезија је главна личност његова живота. Метафизичар по суштинском схватању поезије, Шујица је у исто време алхемичар речи: он је у стању да сваку реч претвори у пајфинији састојак звука и да од речи створи музику. А та музика коју он ствара у својој поезији изазива у нама све оне чари које истинска музика може да изазове. По тим својим особинама он је изузетан и целовит. Претварајући реч у музику, Шујица је у исто време покушао да шета кроз просторе, да изједначи време и невреме, да метафизику претвори у опипљиво биће и да с е са њиме поиграва. Он не жели да именује ствари, већ ствари претвара у музику. Због тога је за њега песма „биће које надахњује", биће које све може. Он жели да чује како песма дише, да је види како парком хода, он хоће да она изазива јавни неред у свима који умеју да осећају, он жели да песма пролепшава дане. Једноставно: за њега је песма духовна и свемирска оријентација. Он тежи песми „чијом се висином управља наш
сан" и тиме још једном потврђује своје високе захтеве од поезије. „О што волим да гледам Како живот исправља емоцију!" , Шујица, попут Алена Боскеа, жели
да све ствари види у општем хаосу, како би их лакше препознао и опевао. „Ја опевам само неред", каже Боске. То значи да песник опевајући неред доводи ствари у свој поредак. Шујица воли да гледа „како живот исправља емоцију"“, јер на тај начин доводи општи неред у савршени поредак ствари. Гледајући како живот исправља емоцију, Шујица је научио да посматра живот изблиза па му се намах учини да „писати стихове то је срамота". Али, то је само тренутни израз револта према свету који је неповерљив према лепоти, према свету који се боји духовне лепоте и опште хармоније света. Шујица све хоће, па би чак хтео да освоји и „кап савршенства". Он би хтео да исправља природу, да учествује у њеном стварању, јер чини му се да природа не уме да постоји без његовог властитог учешћа. Његов спиритуелни свет у исто време је свет кон-
кретних дејстава сила природе и песник;
се понаша као да је учествовао у стварању те природе. То је та суштина бића о коме говоримо, то је тај виши смисао, то су они неухватљиви звуци које може да чује само Универзално ухо.
Мало је песника у нашој млађој са-
временој поезији који су сву своју лич-,
ност тако снажно концентрисали на битно у поетском говору, који су свој истраживачки напор довели до страсти, као што то чини Божидар Шујица. Код Шујице је избрисана граница између поетског исказивања и рационалног доказивања. „Поезија не сме бити само страсна, сањалачка, ћудљива експлозија, нити насилна, хладна мајсторија, она мора настати истовремено из живота и из строгог разума, из осећања и из убеђења“, говорио је Хелдерлин. Поезија Божидара Шујице у потпуности испуњава високе Хелдерлинове зах теве: она настаје из живота и из строгог разума, из осећања и из убеђења. Мало је, чини се, песника који су тако снажно уропуди у живот, а да су то чинили рационално, без страсти које немају своје покриће у убеђењу. Он има јаку концентрацију на битно, влада осећањима, емоција је обуздана разумом који има задатак да контролише _смоционални радијус кретања. 6 :
Шујица успева „да своје личне утиске подитне до закона" и тиме оствари Велики Завет Поезије. Он није песник „с пропелерима уместо срца", већ песник који никад не зна да ли у грудима има срце или уместо срца припитомљену звер:
(1925)
КЕТЕ КОЛВИЦ: „помор ДЕЦЕ"
БОЖИДАР ШУЈИЦА
; Има много тота чета ми никад доста није Не знам шта хоћу, ал' хоћу, одмах, немогуће! Живот мој по суровости. познат, с гневом паликуће, Суров и у драгању, на искап би да испије. Туђе жеђи петакнутих збирки радости! Ново лишће којег си ти листањар чије младости Твом песнику уморио се гнев, он ти тепа Ко облак кад ствара шум очима: прелепа!
„Срџба" је пнајцеловитија, најзрелија Шујицина књига не само у мисаоном контексту, већ и у синтези песниковог доживљаја света, у општем песниковом поступку да се преко синтезе дође до спознаје да песма пије само могућност наше егзистенције, већ егзистенцијално питање пашег бивствовања у времену п простору.
Он је доследан и у свом настојању да истражујући не руши, већ да у рушевинама пронађе смисао поезије. Код њега нема ничег сувишног: све је свео на могућност језика, на метафору, која код Шујице није само поетска крилатица, већ мисаона формула:
„Кад се убијемо знамо ли шта је тамо2" Код Шујице, кажем, ништа није слу-
чајно. Он зна како се кроз синтезу долази до коначног и могућност да се синтезом
"_поетских слика увек не мора доћи до ко-
начности. Јер, парадокс је увек иманентан, а када је реч о поезији Божидара Шујице, онда је парадокс још једна компонента на којој почива његова поезија. Оно што се многи песнипи не би усудили да унесу у поезију, Шујица то чини ноншалантно. Градећи тако своју поезију и на парадоксу, он је изградио своју поетику и зато за њега нема непознанипа, па га авантура занима само као могућни излет у“ непознато, али не и у неодгонетнуто.
Ма колико нам се чинило да је Шујица у свом парадоксалном исказу ведар и спокојан, ако се дубље продре у суштину њетове књиге, схватићемо да је он песник дубоке трагичне спознаје. Али он своје осећање света не исказује драматично и успаничено, па би се могло учинити како је песник само хладни посматрач трагичних збивања. Међутим, то би било погрешно, јер је Шујица песник истанчаног сензибилитета, дубоко проосећане емоције високог мисаоног набоја.
Божидар Шујица је песник револта, али његов револт није револт подељеног бића, већ бића чији се Апсолут изједначује са Љубављу: песник кроз свој револт према свету исказује љубав свету. Његово горко искуство не може бити замењено лажном сликом света, нити се песник сме претворити у сањара.
Шта је песма за Божидара Шујицу2 На ово питање песник има готов одговор:
„Песма. је оно што песма уништи унутра и споља“.
Сигурно је да ово није ни прави ни једини одговор. Највероватније, правог одтовора нема. Јер ниједан песник, кад почне да пише, не зна какав ће бити крај једино зна да нешто постоји и да то нешто треба открити. То нешто песник открива како сам зна и како најбоље уме — вођен даром Предвиђања. Шујица има „смели дар Предвиђања" — ту дивну од лику свих правих песника и он једноставно долази до открића. Можда је то само наш привид пошто песник не мистификује чин
· писања. Он чин писања изједначује са чи-
ном мишљења, па је стота ми дошло до склада који импонује и у нама изазива изузетно естетско уживање.
Посебно место у поезији Божидара Шујице има љубав исказана према жени. Право је задовољство видети како песник ту љубав исказује без иједне „љубавне" речи;
'0, пробудите је, ја хоћу да јој поклоним
: у бурму од најчистијег јаука, А 1
или
Ја ти дајем реч да ћу увек бити гробом иза твога сјаја!
М
Божидар Шујица
ЗАТЕГНУТИХ МИСЛИ И ОШТРИХ ОБЛИКА
Затегнутих мисли и оштрих облика, Ти који си тако дуго бројао амбисе, Не своди их све на танка крилца урлика; Не тражи предах. Бори се! Бори се!
Са твог прага пек се труње гиева не мете! Живи са неопраном бојом свежег плика! Ме мењај муке дошљаке! Не мењај ране свете! Ни за шта на свету не мењај душу дрзника!
ЧОВЕКОВО СТАБЛО
О човеково стабло
са много грана снажно
да издржиш милијарду смрти
у једном тренутку
и слабо
да увенеш
и да ишчезнеша занавек
тако да је тешко доцније поверовати да си икад
п“ постојало!
Зато
мешајте се расе! Само укрштавањем вући ћеш
јачи сок
о човеково стабло крхке гране нису зато што је земљиште рбаво крхке су зато што су усамљене!
О човеково стабло
га много рана!
Из поеме „Човечанство'"'
Рм,
Мисао се намеће сама по себи: песник је ту да нам лепоту учини још лепшшом м да се лепотом одупре злу. Ништа што је изван овог круга није дејство поезије. Бескорисно је јадати се: љубав се не може изнудити. Џесник то зна и он се достојанственом заклетвом бори за љубав. Истанчано осећање изазива чула. Апсолут Љубави је сада изједначен са Апсолутом Постојања. Мисаона веза никад није била ни прекинута.
Шујица нас је оштетио што је шкртарио пишући о љубави према жени, јер је нашао меру у свом исказу. Иако је „чин писања терор љубави", како песник каже, ипак би требало схватити да је то једини терор који твори љубав.
Тематски круг у коме се Шујица креће није ни разноврстан, ни нарочито импресиван. Чак би се могло рећи да је одвећ сиромашан за један песнички темпераменат какав он поседује. Међутим, то нимало није осиромашило његову поезију. Напротив, када се дубље анализују његове песме, види се да богатство проблема које Шујица покреће и назначује далеко превазилази нашу претпоставку о уском тематском кругу. То је још један доказ да песник не трага за својим изразом, за рудником своје инспирације. Он је мајдан прошао и сада стрпљиво и упорно слаже „брушене дијаманте".
Куда после „Срџбе"> — питање је сал! На ово питање једино може одговорити песников Дар Предвиђања. Многи су се питали куда после „Преступних ноћи", Дошла је књига „Време и темељи" која је дала одговор. Дуго је лебдело псто питање: куда после друге књиге2 Песник је знао: к трећој књизи. Тако је и било; трећа књига „Срџба" као да је заокружила тематски круг песничког виђења света. Или та је тек отворила; није на пама да судимо или да нагађамо Песник је ту и на њему је да да одговор. .
Сигурно је једно: више се нећемо задовољити књигом која би само потврдила досадашња искуства песника. Једини прави одговор на сложено питање јесте књига сложене структуре. Такав одговор треба очекивати и надати му се. Шујица нас ло сада није изневерио и треба веровати у прави, истински одговор на питање које се само по себи намеће. |
Искушење је велико Искушење које изазива радост препуно писспокојства,
Огњен Лакићевић
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 7