Književne novine
ДАТУМИ
ПЕСНИК који ЈЕ (РИСКУ АПРИКУ повео У ХХ ВЕК
Уз 150-годишњицу рођења Бранка Радичевића.
БРАНКО РАДИЧЕВИЋ је први песник са нашег најодсуднијег културног полазишта који је новим поетским гласом наговестио модерну духовну самобитност свога, народа. Његово дело окончало је битку за освит и размах романтичарских идеја у српској књижевности, али је у исти мах у богатим сАојевима своје поетике сачувало и неке праве вредности из стваралаштва епохе чи. је је обмане рушило, јер је успело да их угради у себе и тиме ослободи језичке љуш туре, која их је била умртвила. Мало је песни ка чији су се живот и његово опесмотворење збивали у тако широком спектру историјских и личних противуречности, а на крају се остварили као јединство човека и погзије, као јединство времена и свевремена, „Најпролећнија поезија наше литературе" рађала се истодобно са песниковим страхом од смрти, упијала у себе светлост супца, а подсвесно стрепела од таме, распињала се између језичких ритмова сентиментализма и народне поезије, да би на крају својим порођајним мукама речито илустровала интегрални напор наше културе да се из преживелог традиционализма вине у сфере савремене јој европске мисли. И тренутак у коме је израсла, и данашње њено присуство у сензибилитету толико другачнијем од оног којем је сама припадала, живо сведоче у корист авантуре Радичевићевог певања — то се певање доказало зрелошћу својих плодова, јер је никло из здравог се: мења, баченог у песничку њиву чију су бразау припадници предбранковске епохе одвећ плитко плужили. Светлости и сенке Бранковог немира уплеле су се у поетски знак распознавања једног истински крегтивног чина у коме и данас видимо онај исконски нагон свих правих песника да своЈУ судбину доживе на најширем плану питања о сврсисходности људског и да је рагреше као јединство животних противуречности. Поједини књижевни _ историчари, они који нису могли да доживе његову поезију као „заједничко искуство у духу", по. журили су се да над њим склопе корице уџбеника књижевности, уверени да су У бочице својих студија скупили све мирисе његових стихова, Бранка Радичевића, међутим, младог песника који се затрчао за девојачким белинама по осунчаним пропланцима, тога наравно, али и онога.што је трагично јекнуо пред неминовношћу умирања:
„О, стани, ке Бела дана собом не одводи“,
у трку
сунце, стани, пе заходи,
— погођеног злом ћом, њега још више, можда, разумели су
и заволели читаоци и песници.
п
својом сре
Живот, му је био кратак и варничав само младићство утрнуло у очајању раног умирања — недопеван. У њему пуно противуречних збивања и тежњи, које је много пута умео да превазиђе снатом поетског талента. Рођен пре 150 годана (15. марта 1824) у Славонском Броду, он је ваљда једини наш романтичарски песник коме ролно место ништа није значило, јер га никад ниједним стихом није утоплио. На Сремске Карловце, градић својих шест гимназијских година, сручио је сунчани пљусак
и друговања, од подскакивања довикивања старинским јунацима и нашим крајевима. Имао је 19 година кад је дошао у Беч да студира право. Био је натучен здрављем, са светлим погледом у очима које су се топло шириле пред же. нама, у кафанском друштву, зрачиле из ду бине душе док је сипао шале и досетке, прави „ћото #езиуцз", како је записао пријатељ Јован Борђевић. „Његовој младости требала је велика количина младости", објашњавала је Исидора Секулић поводом стогодишњице прве песникове књиге, Није ни мало случајно што је сунце, де Зоппе, прва реч његовог првог песничког ПОНУДА ја („Абзсћеа уоп Капоуи2", у ствари, Бач“ ка писмена вежба из немачког језика), написаног још у карловачкој ПИО о кушаја који представља прајезгро Уа зеР „Бачког растанка . Клица породичне 12 1850. Све брже разаран туберкулозом почиње да се закопава у РОрае ћутање, расејано слушајући приче и досет еља који желе да га орасположе. Чак и озбиљни Даничић покушава да. га засмеје. Умро је 18. јула 1853, у бечкој боје ници, у присуству болничарке, ЕИТИВА јој своју последњу Реч, „Беђеп. з1е оца најживотнију реч пред понором нестај и
Није мали број писаца који су утица; на духовно формирање Бранка Радичевина. Шилер, Гете, УланаА, Хајне, Шулц, Бајрон, Жуковски, Пушкин — имена су која
казују да је будући песник од почетка с јентисан на пробрану лектиру. Вукову. књигу (бечко издање из 1841) вероватно је Темишвару, где је свршио два имназије, али се за њен уј загрејао тек у Бечу ог сусрета са Вуком и вуковцима. слуху, чија истанчана осетАмвост и данас изненађује, понео је у цар ш нешто: ритмове и мелодиачких и банатских палан-
јака, вина у колу и
сти стигла га је
ке пријат
имао још у последња разреда г народни поетски бр 1843, приликом личН
ску Вијену јо 2 је из сремских, 0 | чица, песме које су, У хУПт и и Ма до Бранкове младости певали баци, калфе, граничари и ситни чиновници, и у којима "је било много пресне грађе и непревреле а се арија, и ча градским улицама и у бидермајерским СО упорно отимала од народске меличке једн
« их није волео.
Гороломник Ву: У полемехнуо им се, ру-
о ове, „што праве тао им се подвукавши 001 нове, , х и Баци и калфе трговачке
реформаторским идеја.
духовности, но чиј ставности. + „...којекакве нове,
учени људи Понесен Вуковим
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5
„Бачког растанка", пијан од бербе и дево-
%
ма, Бранко је заронио 'у дубине народне поезије, открио у њој струју живе воде и навратио је на своје жлебове: потекла је новом снагом, окрилаћена, али сада као звучна фраза његовог стиха, загрцнутог од обиља живота, од неке бректаве силине ритма, младошћу пропета у висину и ширину. У подземним токовима овог узлетања у не беса, и баш у.време док је припремао своЈу прву књигу, била се зазрнила, вероватно далеко од Вукових очију, „Туга и опомена" (скицирана 1844—45), чији је јампски једанаестерац асимиловао етеричнију и трагичнију музикалност од оне у народном стиху. Ње у првој књизи није било; Вуков имприматур благосиљао је само оно што се опијало духом народне песме.
На почетку и на крају 1847. угледале су свет две велике књиге српске поезије, Његошева и Бранкова, „Горски вијенац", поетски космос нашег народног индивидуа литета, и „Песме", поетско јеванђеље младенства будућих романтичара. Његошев теније успео је да се искаже снагом коју наша култура још није поновила, Па ипак, Бранкова књига је била путоказнија, стога што је она, а не „Горски вијенац“ — књига изнад свих наших књига, па зато и усамљена у развојном току уметничке поезије код Срба — као огњени стуб ишла испред романтичара шездесетих година. И још'нешто: ниједна књига наше поезије, од тада па до данас, није са толико силине бризгала из свог творца, у сноповима расипала искре живота, нити се на ближем одстсјању преточила у друштвена и духовна збивања свога времена. Пун вере и наде, млади поет посветио је „Песме“ српској омладини. Та омладина га је, на челу са Свето. заром Милетићем, полила леденом водом своје ограде од посвете. Даничић и Враз то. пао су је препоручили читаоцима. Штур је био одушевљен њеном најбољом песмом, „Бачким растанком". Вуковци су тријумфовали, А Славеносерби, заљућени крсташким ратом против Вука и његових присталица, учинише да се књига у Србији — забрани! У револуционарном врењу 1848 — 1849. Бранкова муза напушта девојке на студенцу, враголије младости и чаролије Ероса, п окреће се епским темама прошлости да би подсетила на мужанственија времена свога народа и потпирила жеравицу отпора код савременика, коју је песник „подоста опазио". Али лирске боје Бранковог темперамента, пренесене на епска платна, делова ле су разливено и беживотно. Прилично активан у данима револуције, устрептао пред визијом слободе која се из револуционарног Париза креће ка тамном истоку (ОЈ, Паризе, ти срце Франције'), Бранко је покушао да својој музи стави токе на груди, а нож и џефердар у руке, но њен се глас угушио у устојалом ваздуху херојске пате. тике. Кроз капиларе Бранковог талента струјао је непосредни живот, раздрагано усхићен пред рекама и брдима, повремено и тужна опомена да се тај живот рано замеће самртном клицом; у епским блоковима тема губиле су се сунчане арабеске непатворене лирске искрености, Осећање здравог живота „пак, надјачало је књишку сувопарност епских стихова. „На издисају револуције он размишља о романи“ у стиховима" и почиње да пише „Безимену“", ко: ја ће надживети „Стојана", „Уроша“, „Хај дуков. гроб" и „Гојка' — Бранкову епску мртворођенчад. Друга књига песама (1851), у којој је штампао „Гојка“ и „Хајдуков гроб", дочекана је општим ћНутањем. Један једини приказ, Штуров, био је негативан.
1
Поезија је: израз живота онолико колпко је у стању да покрене и уметнички осми сли најважнија питања једне епохе, а да при том остане оригинални систем психолошких и естетичких знакова, преко којих се стваралачка индивидуалност потврђује у универзалном говору човечанства. Поетику једног песника најбоље објашњава начин на који су разрешене и усклађене про тивуречности између певања и мишљења, између импулса подсвести и њихове транспозиције у дух облика. Уметник је човек немира и немирења са собом најпре, па тек онда. стваралац који у микрокозам своје свести уводи макрокозам историје. Само привидно непрекидна противуречност све-
У ОВОМ БРОЈУ ОБЈАВЉУЈЕМО ПОЗОРИШНЕ КАРИКАТУРЕ ВЛАДИМИРА ЖЕДРИНСКОГ, СА ИЗЛОЖБЕ КОЈА СЕ ОДРЖАВА У ПОЗОРИШНОМ МУЗЕЈУ. НА СЛИЦИ: ЉУБИНКА БОБИЋ. ;
БРАНКО РАДИЧЕВИЋ
та, поезија је у основи усклађена неусклаћеност живота, јединство противуречног, без обзира на количину. свесног коју песник полаже у темеље свога поетског здања. По обиму противуречних морања за певањем, и по начину на који је поетски доживео раскршћа времена којем је припадао, Бранко Радичевић је, можда више несвесно него свесно, најрељефније изразио замрше на преплитања прошлости и будућности српске поезије, налазећи истовремено разрешења за стваралачке трзаје сопствене личности. У Скерлићевој „Историји нове српске књижевности" стоји написано: „И сва његова лирика биће јувеналиа једног врло младог песника у једној врло младој књижевности". Много више од тога: та ди рика је грч и предбранковске и вуковске епохе да се улијемо у широку реку европске поезије.
Павле Поповић је први отворио питање о кобним последицама Вуковог утицаја на Бранка. Сматрајући га, изгледа, више интересантним него у истраживачком смислу плодоносним, Скерлић га је само поновио. Младен Лесковац, Милан Дединац и други који су прилазили овом питању, истицали су значај његовог промера за праву оцену Бранковог односа према песничком језику и песничким мотивима, са уверењем да је тај однос вишезначно слојевит. Бранећи лирског Радичевића од његошевских задатака поезије и хердеровски настројеног Караџића, Милан Кашанин је децидирано поставио Бранка „између орла и вука".
У песничком медијуму Бранка Радичевића судбоносно се догодио историјски укрштај прошлости и будућности наше кул> туре, који нас је учланио у духовну зајелницу европског света. И у креативном и у историјском смислу Бранко је раскршће између србијанског Балкана и модерно освешћене Европе, у чијем се стварала тву срећно финализовао наш духовни преображај, започет читав век пре њега. Први корак српског народа у Европу, изнуђен нуждом егзистенције, представљао је поче так удаљавања од византијског и православног традиционализма, и лутања за аутентичним суштаством нове духовности, која се од половине 18. века зачињала у грађански усмереном развитку добеглих сељачких маса. Најпре рускословенски, а потом ни славеносерпски језик нису били у стању да потекле снаге будућег преображаја сведу у један ток. Приземни лет славеносерпске културе трагично је остајао испод хоризоната европског романтизма, скраћен малокрвним узмаком језика и оптерећен багажом класицизма. Иако је у српској грађан ској поезији 18. века било доста правог живота, а у песника предбранковске епохе истинске духовности, њима је заједнички недостајала материја која би понела облик нових мисли и нових емоција, они нису знали језик свога народа, његову гипку син таксу и фино нијансовану семантику,'па су зато чисте изворе народног товора трунили умишљеном господственошћу славеносерпске фразе. Вуков револуционарни рад на увођењу народног језика у књижевност мм демократизацији целокупне културе српског народа с правом је сломио осушену чауру видаковићевско-светићевских · литерарних опсесија. Износећи узбудљиву свежину народне епске и лирске песме пред највеће европске умове у првој половини 19. века, генијални реформатор је чак и код једног Гетеа пробудио интересовање за. ле. поту и оригиналност нашег народног стваралаштва, Међутим, Вуку је био потребан талентован песник, онај који ће свој инди: видуални стваралачки занос изрећи у до. вичанској чистоти народног језика, будећи та тако за одсудни корак у будућност. Све до појаве Бранка Радичевића он није имао таквог човека.
Одрастао у очевој кући са књижевним делима немачког сентиментализма и раног романтизма, васпитаван од карловачких професора у духу бидермајера, Бранко је ушао у Вуков бечки круг са психом урбанизованог младића, који се под упливом ауторитативног оца нове српске књижевно. сти одушевио рустикалним духом усмене поезије и историјским одјеком њеног сор бонског популарисања. „Девојка на студенпу“, његова најраније датирана песма, а затим и остале које је припремао за свој песнички деби остварене су по императиву Вуковог идејног смера, али у заметку онг имају урбану нерватуру мотива, у: којој пулсира песников лирски прадоживљај кул туре пресудне за његово образовање. „На студенцу — то је: Грез, Враголије-Фрагонар", тврди Кашанин, сродивши унутрашњи тонус ових песама са естетизмом га лантног столећа. Са гледишта развоја но: ше модерне духовности, Бранково угледање на народну лирску песму од непроцењивог је естетичког и књижевно-истори» ског значаја. Оплемењен мелодијом какву
до тада није познавао, изнутра озрачен звуком и ритмом који су га понели у небо Бранкове младости, језик народне песме из. губио је класичну строгост и тромост усмене метрике, да би се обогатио лирским усхитом песниковим који се рађао као нова поезија. Много више од сатирично уперемог „Пута", у чијој се стихованој порузи страсни Радичевић жестоко развихорио за борбу са анахроним културним концепцијама Славеносерба, језик „Песама" постаје у Вуковим рукама заиста право оружје којим он туче апокрифну ученост својих противника. Неупоредиво образованији и осетљивији од Вука за танана влакна поетске материје и мелодију њеног опесмотвооења, песник је брзо превазишао тонску лествицу народ» ног. стиха, па је кренуо у звучне дубине свога сензибилитета, у јампску омађијаност „Туге и опомене". Језичке и емоционалне противуречности између прве књиге и „Ту те'и опомене" шире су од односа Вук-Бранко, и не происходе само из њега. То су противуречности између двеју епоха, сентимен талистичке, која се увелико уливала у немир; романтичара, у нову распеваност европске поезије, и народнопатријархалне песничке рационалности, која је романтизму могла понудити само језик, јер је есенцијално била допевана за модерну сензи: билност. Обе епохе преко Бранкове поезије остварују духовни континуитет наше културе. Певајући језиком чију је музичку по Длогу преузео из народне песме, Бранко је „Тугтом и опоменом" нагло повукао унапред Ахховну линију својих претходника, али и ритмику и мелодику народног песничког језика и тиме несвесно натерао обе епохе да проговоре језиком културног заједништва пред хоризонтима новог времена.
Протавуречне. тенденције Бранкове инспирације, наравно, нису изазване само одушевљењем за Вукове идеје, тј. нису проистекле једино из спољашњих околности у којима се расцветавала његова лирика. (До бро је познато да му је остао прилично тућ хердеровски карактер тих идеја, као и'то: да ни песнички резултати устајања у Вукову одбрану нису уродили нарочитим поетским плодовима). Оне леже много дубље, у оним слојевима песникове личности где се пали ватра судбоносних разлога за певањем, где је песник суочен са својом фгзиологијом, са својом метафизиком. Тамо, дакле, где се, невидљиво за друге, а пресуд: но по облик поезије, боре Ерос и Танатос
- Миодраг Поповић је изванредном анализом Бранкове лирике доказао да песме „Циц", „Девојка на студенцу“ и „Враголије“ чине еротичку трилогију. Све три пе. сме написане су у другој половини 1843. го. дине. Сублимација чулних подстицаја мотива учинила је да се Ерос у овим песмама огласи животним здрављем и своју жудњу обавије најфинијим нитима неке ископ ске безгрешности пред доживљајем телес ног. Ерос диригује и партитуру „Бачког растанка", он води бербанско коло узвитлано од еротолошке прекомерности. Паралелно са тријумфом Ероса јавља се нрационална опсесија Танатосом, психолошки потпуни је проживљена и естетски много зрелија: Од 1844 — 45, дакле у време припремања пр: ве књиге песама, Бранко ствара „Тугу и опомену", „Сонете", „Кад млидијах умре, ти". Не баш срећно прерађени, само ће-се, „Сонети", под насловом „2' појавити 1847. У песниковој заоставштини нађена је и пе; сма „Радост и жалост", написана у послед: њем периоду живота, која, иако уметнички неуједначена, насловом готово симболи зује сукоб Ероса и Танатоса у песнику. Као што видимо, тај сукоб раје од почетка до краја Бранковог стваралаштва. Најсунчанији песник српске лирике од првог песничког корака открива и интензивно дожив љава тамну страну егзистенције, и стрепи од пада у бездан ништавила. Романтичар. ско „осећање безграничне свемоћи смрти" све снажније застире поглед „лудог Бранка" на „беле ноне", идеална драга привлачи другачијим магнетизмом, смрћу претворена у звук, у тај чудесни, тако рећи, космички доказ некадашњег еротског заноса, све расте у романтичарску метафизику емоција, у „трансценденцију еротологије. Момак, „леп... кано лепи дан", устрашено гледа како Танатос бојом смрти боји гелено лисје, затамњује зоре, гаси звезде и сунце. Једино аутентични песници знају за смртоносни загрљај Ероса и Танатоса. Ту Вуков у. тицај на Бранка не значи ама баш ништа. И све оно што је Бранко испевао до свога умирања, кад је уместо ирационалног осе. тио стварни страх од смрти, представља последње ударце које је Ерос морао да прими од Танатоса.
„Ни баховска вазнесеност „Бачког растан ка" (на којем песник ради истовремено кад и на „Туги и опомени") није лишена осећања прошлости и маловечности живота. Песник шета по гробовима, размишља о онима које је помео „час умрли", чак ће пожелети да буде сахрањен ту, на Стражилову. Овакви елементи у много ужем структураа ном обиму учествују џ поеми у односу на средства којима су мотивисане њене дити рампске опијености животом, али не могу бити занемарени зато што, заједно са Дунавом (чију је симболику вечног протицања Бранко подсвесно уградио у архитекту. Ру поеме), сугерирају општу пролазност и нестајање у ништавилу. Миодраг Поповић пише да је тема растанака континуирано. присутна у Бранковој поезији.
Поезија Бранка Радичевића, великог песника нашег романтизма м стварног зачетника модерног духа наше културе, већ се два пута, после века чије је хоризонте размицала, уткала и поетску сензибилност срп ске “лирике. Једном се њен флуид непри: метно уплео у поетску сугестивност стихо. ва Растка Петровића, Милоша Црњанског, Милана Дединца. Други пут половином овог столећа, када су песници поново осмишљавали духовне промере свога певања. И овог пута она је, опет непримећена а прпсутна, имала шта да понуди п најмодернијим инспирацијама. Оба пута, дакле, у тренутку кад су се рађале нове авантуре певања и мишљења, „Бранко је прапесник“, каже Миодраг Павловић, па додаје: „Бранко је стална могућност преображаја наше поезије". Певао је о љубави и смрти, ис конским темама поезије, али :тихом који је исковао на сопственом пламену. Тај стих повео је нашу лирику у двадесети век.
Милутин Срећковић