Književne novine

дД ПОНАВЉАЊА КА НОВИНИ

Ристо Трифковић: „НОВЕ ПРИЧЕ, ОПЕТ“, „Свјетлост“, Сарајево, 1973.

ПО МАЈАКОВСКОМ новина је у поезији обавезна, Али, она је бар исто толико обавезна и у прози; нарочито је неопходна у нашој данашњој новелистици, Та се неопходност осећа готово на свим страницама Трифковићеве најновије књиге, па чак и у њеном наслову који обелодањује контрадикцију између новине и по нављања („опетовања"), Попут свих досадашњих Трифковићевих творевина, ове странице обухватају безбројне малограБанске ликове, али сва та протејска многоликост није ништа друго до израз оне „живе противречности“ у којој је Маркс зидео битну физиономију малограђанина. Док приказује овакве малограђанске противречности, аутор је приморан да решава противречности приповедачког приказивања, а на првом месту — супротност између иновације и инерције понављања. У ствари, он је притиснут императивном и виталном потребом да освоји неки нови садржај. У последњој збирци, међутим, Трифковић је опет обликовао онај исти садржај што га је ја паноптикуму малограБанштине, међу бити-имајућим докторима, генералним директорима, рачуновођама, цариницима, „мјесним угледницима", „романсијерчинама", укратко — међу „сероњама, интелектуалцима и осталим снобовима“. Његов јунак је наш савремени“ филистар. исти мах, он је и вечити малограђанин, Јер, откако је почело класно фрагментовање друштва, кроз сва раздобља провлачила се тенденција декласирања, коју је наследио малограђанин, да би је наставио до дана данашњег. У својству декласиране јединке, малограђанин постаје „жива контрадикција", пошто мора да лавира између противуположених класа, Отуда, он је расположен да човека дефинише као врдаламу (прича „Ето провода!". И заиста, вечита малограђанштина је баш то непрестано „врдање" између ватре и воде. Вијугајући између опречних друштвених сила, врдалама се сваки час повија према ветру: он се непрекидно прилагођава нељудском положају, те се стога отуђује од свог интимног људског бића. За малограђанина, ово биће постаје фикција или којештарија. У том смислу, он се подаје човековој дере ализацији која се јавља као нова тема у Трифковићевом реалистичком приповедању (поглавито, у прози „Дрвени филозоф Лазо Мудуља Шупут"). Малограђанин је дереализовани човек, односно сенка од човека. Да би компензирао губитак своје реалне људске суштине, он се хвата за свакојаке фантоме који представљају својеврсну филистарску Утопију. Његова малограђанска Инонија указује му се као непостојећи идилични ДУмаковац, као „недостижни Париз“. Новгород Катманду, Бали или ма која друга Нигдина где би он био „богати денди ко“ ме се овај ушљиви свијет диви, клања". Разуме се, таква Утопија је смешна малограђанска фатаморгана, — али дереализација је озбиљан људски проблем, као што је то и чежња људског тела за присним односом са земљом („Сага о једном Думаковцу“). У Трифковићевом јунаку се рву човек и малограђанин;: први се нагон: ски опире својој дереализацији, док јој се други повињава. Писац је битно ближи првом него друтом. Његова реч звучи као порицање приказане дехуманизације, Она погађа филистарску безидејност, на пример — духовну убогост извесног Јараковића који „није имао никаквих идеја, идеала". Сем тота, она удара и по незнању паланачких „генија“ који блефирају својим арогантним и лажним свезнањем: „Нема шта да лупаш главу, све се зна". На тај начин, приповедачева филозофија значи критику тривијалног _ћифтинског филозофирања, јер ово наводи двоношца да се потчини обездушеној, _ онечовеченој _ стварности („Дулчика, живјети то је напокон све"). Такву критику може да осмисли тек једна нова реафирмација хуманости, каква се помаља на врхунцима Трифковићеве сатире, пре свега у „Скаски о паду" (о паду свемоћног директора кога успева да обори мали књиговођа, заљубљен у филатедију). НШаговештавајући нову и вишу потенцију приповедачева хумора, та сати.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8

ВВ –––––––––———_—_—_—_—_—_—_—_—_—_—_—_—____—__————————————____—_—.

РИСТО ТРИФКОВИЋ

АЛЕКСАНДАР СЕКУЛИЋ

ра жигоше разне типове савременог малограђанина, од тобожњег. идеолога-цитатолога до скоројевића-власника који грми против „демагогије" једнакости. Чини се да она достиже своју горњу границу у „Балади о потказивачу“: первертовани јунак ове повести очајава не зато што је денунцијант, већ зато што „надлежни“ више не фермају његове денунцијантске услуге и „заслуге". Најзад, иста сатира се манифестује као критичко писање о списатељима, обухватајући контраст између Гаја Валерија Катула и „четвртастог главатог Фотија Копрца". У оквиру Трифко-

вићеве речи о малограђанској комедији,

ово писање напада комедију књижевне речи.

Оно баца нешто светлости и на саму Трифковићеву нарацију која, том аутокритичком осветљењу, показује одређена противречја сопствене структуре. У напору да разреши ове контрадикције, приповедач настоји да слије уједно фељтонистичку опаску и есејистичку мисао, — новелистичку сажетост и романескни замах, наративни темпо и драмску динамику... Очигледно, таква динамика домивира ТВ-сотијом „Велики помак", где се начин приповедачевог писања најнепосредније додирује са тоном и ритмом усменог говора.

М тачки тог додира концентрисане су главне врлине Трифковићевог језика, од пишчеве стакато-фразе до његове лексике, која укључује савремени арго као и поспрдна имена (Мудуља, Јарачевина, Копрц, и томе слично). Трифковић покушава да покрене све снаге уметничке речи, не би ли демаскирао немоћ малограбанско-чиновничке празноречивости., При том, њему полази за руком да ухвати нит језичке иновације.

М ствари, он је похватао многе конце приповедачке новине. Остаје му још да их повуче према оном средишту које је фиксирано „М. једној. стваралачкој. визији човека и света. Када се сви ови конци

"споје у том инспиративном центру, у том

гнезду нове синтезе, зрела новина ће коначно надвладати инерцију понављања.

Радојица Таутовић

ЛМАРИКА БОГАТА МЕТАФОРОМ

Александар Секулић: „ВЕНЕЦИЈАНСКА КУГЛА“, „Просвета“, Београд 1973.

ДРУГОМ ЗБИРКОМ Александра Секулића обележено је даље грабење једног лирског света, неоромантичарског по тематици и сензибилитету, а савременог по елиптичном и сликовитом поетском изразу. Секулићева тражења у размаку од прве до друге збирке била су концентрисана највећим делом на израз и језик. Ослободивши се раније звучности, која је местимично прелазила и у реторику, Секулић је

„настојао да искористи богатство мисаоног

подтекста и потенцијалну сликовитост једноставног, шкртог песничког израза, да што мањим бројем речи, трагајући за друкчијим музичким ефектима, оствари метафоричну, у основи отворену, упечатљиву лирику. .

Песников однос према језику остао је, међутим, у основи исти; Секулић није разбијао реченичне склопове, није посезао за атомизираним исказима, већ је реченицу разбијао ритмичном структуром, гако да свака слика п метафора дође до што пунијег изражаја. Оваква строгост према речима показала се, у контексту његове друге збирке, као корисна, доносећи свеже акценте и оригинална песничка решења.

Секулић читаву песму обично подвргава једној метафори, чије тумачење води ка идејној структури ове лирике. Песник већим делом збирке решава један кључни проблем: однос човека према свету, угроженост јединке, одсјај једне борбе пе само за опстанак него и за трајање. Човек није само окружен хладноћом, одбојношћу и. неразумевањем, већ и подложан пролазности којој се сизифовски треба одупрети. Песник то чини стваралачким актом, транспонујући свој доживљај света у сликовите, привидно хладне, али нео. бично сугестивне стихове. Такав однос у овој збирци превазилази евентуалну сенти“ менталност: све је овде казано одмерено, без патоса и позе, као резултат истинског стваралачког чина, и уопште једног стваралачког односа према животу.

Уводни циклус „Нашој чуваркући“, У тематском распону од сећања на детињство до метафоричне мисаоности, доноси две изразите лирске целине — песме „Нашој биљчити чуваркући“ и „Трешња поред пута", Већ овде се да уочити основна,

песничка мисао, извесно немирење с отуЊеним светом, с човековом угроженошћу и пролазношћу. О томе још одређеније песник говори циклусом „Ничији посед", нешто разбијенијим и разуђенијим од претходног, али мање уједначеним. Аутор је овде близак елементарном, исконском по-

имању живота („Лишај"), склон да се поитра сазвучјем црног хумора („Жилет'), да се загледа у бескрај и празнину („Ничији посед“) и неодређено време („Венецијанска кугла"), и коначно да џуобличи као резултате таквог трагања, као једно опоро искуство настало после свих тих продора и откровења, поруку о пролазности („Ништа гвоздено“, „Где ће мој фос-

фор да траје"). И утешно је, по њему, за,

човека што се бори с оним силама којима и гвожђе подлеже; ако је та борба неизвесна, ако њен резултат треба ипак примити са скепсом, то је разлог више да је макар и с ироничним осмехом прихватимо.

Циклусом „Кућа захваћена несаницом, мајсторима, одсутношћу..." песник је настојао да објективизира доживљај непосредне стварности, да објекте оживи и на свој начин персонификује. То је уосталом једна од честих тема у његовим стиховима: он оживљава предметни свет, тражећи у њему скривену метафоричност и налазећи у тако откривеним сликама истоку своје песничке мисли. У Секулићевим песмама лако се уочава низ од прелмета (по себи), преко поетске слике у коју су предмети укључени, до мисли што израста из нашег односа према таквој слици. Разумљиво је ипак да се његов стваралачки поступак овом схемом не исцрпљује, већ, може се рећи, да се одатле распветава и грана.

Циклусом „Иза видокруга" обележен је песников продор у метафизичка значења. и етичке релације. Издвајајући песму „Док тврдица проклета“, понешто с наглашеном непосредношћу израза, али с функционалним контрастом. двеју слика из којих је саздана, не можемо заобићи ни песму „Лампа. у којој је, чини се, аутор понајвише искористио могућности песничке слике:

У глуво доба

ћорава лампа

старе књиге

са нама је. листала

са нама је писала

тушчијим пером

доцније

читав свет

читав живот је обасјала

као јутарња поплава

у којој се давио

њен плави жижа („Лампа")

Друга збирка Александра Секулића води нас у сећање на детињство, у свет старих, драгих предмета, звезданих ноћи, сунчаних предела, свет у коме се простор сужава у жижу, а време протеже без граница. Сажета и елиптична у изразу, 60гата сликом пи метафором, доносећи једам аутентичан доживљај човекове угрожености и пролазности, ова књига лирике обележава не само мов корак у стваралаштву Александра Секулића, већ и један од занимљивијих тренутака издавачке сезоне.

Иван Шоп

"бдења са јутром у руци, са руком

Жарко Буровић.

дбојишлиа

Ти белог осмеха у сусрет ми идеш,"

идеш и слутњу таме разведраваш. а

Сторуку светлост преокрећеш У цвеће,

Речи претвараш у корал маште. Па сниш и зриша,

Зриш у жару наручја, у наручју са знаком | крепости.

оје руке са олујом у намери ноћ име љубављу одоме,

Остоже сено

ошуме наше жудње. праштања,

У том грмљу грљењи и ноћ постаје : 5 обелискно бела,

· бела и лепа као одговор без питања,

као тајна снохватицом преливена.

У души пламте снови. Клешу облик нади. Нади коју треба сустићи пре таласа окрутности, јер таласи са таквим окусом разарају чулне драге и вињаге, ниште наше сједињено удвојиште. Неповратно. Ниште га упркос захтеву усана да пронађу усне,

да дојке пронађу сврху овог мушког прстобрања.

Ти белог осмеха у сусрет ми идеш, На наш сан месечина занос лије. у души жудња пламти.

2, Тај мирисни дах шапутања, тај врт сневања, у чулима раоничи прво жудњу па онда раздор. Жудњу достојну да прожме сваки трептај давања,

сваку варницу у којој се полени захвалност.

У твојој руци дар и цват пољског јутра, извор који обилази сва места у бескратној ували бића. Додир се језтри успоменом. У пољу жито расте. У житу дан дозрева. Са даном и ти отвараш плануле шкољке немира, да би сунцем озарена, да би ватром подарена, благо будилништво ојезгрила у крви.

То тихо мламсање, та жеђ што стоји дуж рубова неутешја, вуче ме понору љубави, спојеним судовима вена, тера ме да тамо нађем разитране коте бдења.

Бдења обасјаних гледом и недогледом, ; у сновима.

Тај дар само ти умеш да одштампаш

у чулима, да ми пошаљеш у тору жудње свој издашни извор.

Јутро се у твоје очи слива,

у очи које нису очи но меки сан,

очи које нису очи но млечна зора и у зори лан.

И у зори лан и у лану киша,

киша или дозив шумног колања чаролија.

У твоме наручју запљускујем обале чулног. обнављања. При сваком трептају оједре се чудеса, расклопи се врлет жудње, заизворе усне, преду се вретена љубоморе и кошмара. Наједном мислим да сам на океану.

љЉубећи тебе досежем морје и прекоморје, откривам нове архипелаге сунчаног

дневника крви. Све што је везано за тебе дише златоусто, цвета јасминасто, сновослутно и гостиво, пева у знаку тек нађених изворја.

Јутро се у твоје очи слива, у очи које нису очи но меки сан, очи које нису очи но млечна зора и у зори

лан. У твоме наручју далеки се предели Е откривају, откривају се поља, горовити венци и студенци.

Открива се копно наде и утешја.

Закорачила си у лето. У моју крв и дисање, који су час вал, а час тиха молитва, који су час омама, а после ње помама. Месечина широком руком описује круг, ти опасујеш спектралну љубав и сан, ти слутњама бистриш мој мрак. На дну ноћи месечина свилу изаткава. У пољу се ветар инати. Ти срце топлиш у моме наручју. У снове расточен, несну предочен. У мраку осведочен: љубим те. љЉубим те моја мала морска алто, биелтуће благо. Љубим те уз заплену свих снова који листају немиром. љЉубим те као што дан грли занос мора до замора, љЉубим те свестан да сам нашао пристан језгровања.

У цвету самоћа сни. Ноћас ћу снити и бити, пожуду у тебе

. улити, улити је као што се сунце улива у воће.