Književne novine

из ДНЕВНИКА (УП)

АНСТАЈУЋИ КЊИГЕ,

И ОСТАЛО

БИЛО ЈЕ ТО Првога маја, тачно у подне, а година 1974, и Ново гробље у Беопраду. Свет се окупио, па и музака, да се СЕТИ када је умро, пре тридесет и једну годину, песник Раде Драинац,

споменика, без некога посебнога обележја, и данас близак наслову своје књиге „Црни дани". Највише је оних, ипак, који ту Свечаност и чине: они који узгред за песником пристизаше, увек мало поиздаље, којима је могао, као успут — да говори неке ствари изненада, изнутра, као ватра што су и болест, као температура то

јест. Лепо је док му око гроба.

стоје, лепо је и док се певају песме које је волео, кажу, али кад Ен да говоре ти његови САПАТНИЦИ, кад казују ШТА ЈЕ ДРАИНАЦ, БИО, како је увек само једну жену волео, рођену своју наравно, како је баш садашњем говорнику посветио песму, па му казао НЕКЕ СТВАРИ онда је то постало заиста отужно «: гробљански, као на даћи сељачкој, нижередно и бесмислено.

Тако се то чињаше са Драннцем данас у подне, пред његовим гробом уосталом, док је некакве приватне ствари, посве неважне, беседио новинар и писац домаћи Синиша Пауновић, пријатељ иначе Радојка Јовановића, ту сахрањенога — близу капеле војводе Путника (најзад и он уз војводе, рече неко). Наједном би чистије, када заљубљеник песништва, а и сам огрезао у њему, Рале Дамњановић саопшти неке Драинчеве „бомбе на скверу“, неке козмотоније, неке лирске вертакале и унутрашње уздигнутости, па се поезија опет ДЕСИ — тако да врати углед мртвоме песнику, тридесет и првој годишњици његове смрти, на дан радника баш, када је несрећни Драинац а пресвиснуо — и од туге и од глади и од непризнавања — што је све било садржано у крви коју је испљувавао, узалуд покушавајући да види „Родни брег" одакле је, „давно, одлутао у свет".

О Драинцу, збиља, још увек нема праве речи, нити коментара, нити записа и утврде. Није могао викако, помишљам, да се уклопи у разне критичарске „нотне системе", па му је та „мана“ и до-

· шла,главе! Истина је, да се о њему и доста писало и пише, али на такав начин да то песнику Драинцу не помаже, ни са једне стране: док га озбиљнија критика углавном омаловажава баш због његове неприлагодљивости „нотним системима" или бало каквим естетским _ формама, они други, уз љубав за овога песника, исписују галиматијас — лирских торженствености, па и неке мутне лирске занесености које нити 06јашњавају ·Драинца, нити га представљају у новој светлости, нити му користе. Неоспорно изузетнога дара, али дошао из зровинције, го и сам, па ненавикао на морал малограђана — где је бољи онај ко има више, и моралнији, а који је морал природан за сваку средину, нарочито за нашу — где је суровије прихваћен и због примитивнога менталитета друштва и нискога нивоа цивилизације, Радојко се Јовановић брзо оломио и рано је почео био да пљује крв. У инат је, затим, томе друштву касније певао, претио бомбама од речи — онако романтичарски, сељачки, узнемиравао грађане, поигравао се понекад — али углавном био понижаван, блаћен, деградиран, јер је био потчињен материјално, јер је био сломљен, јер је морао да служи — да би се прехранио, па је зато певао онако разбарушено, неукротиво, уз поштовање једино бескраја, који није могао да му буде веран — осим ирационааним неким додиром; али као да му је то био дом и узданиште,

Рекао бих, овога пута, како се опет поновило и показало, да је песницима, уметницима сваке врсте, много боље и прикладније када им кости леже негде у завичајима, па и кад их обилазе, можда случајно, и смеран путник и пас луталаца, или кад им на крстаче или плоче или споменике (које немају) падну гавранови чак када се на ту хумку испусте и сувишци емотивне течности (како би рекао Бранко Миљковић), било ба то чистије, виђеније и поетичније него ове загробне 5абске метаније и фарсе на Новоме гробљу у Београду, где се ош једном наставља шатро БОЛ ДУГА према песнику, а у ствари циркусијада, која и мртве, побуњене, залутале сенке песникове онеспокојава, па им се, као у стиховима који патетично одјеку-

„ју над гробом, осећа писак оних који нису издржали битку са животом, нити са друштвом, нити са историјом, Као да се све то са историјом нашега песништва, и оном писаном, п оном која тра-

је усмено, или овако, или у сва-“ кидашњици кафанској, наставља у истоме смеру и дубоко провинцијално и лажно: та циркусијада · има на гробљу или по улицама или по кафанама и клубовима, свеједно ко је изводи.

Већ они — који су, као Драинац помишљам, умели да се БОРЕ, па и ругајући се друштву, нападајући га, изненађујући га, враћајућа му МИЛО ЗА ДРАГО — могу се ИЗДВОЈИТИ као свет Који је стасао и који има право на своју будућност. Тамо би, међутим, Драинац негде у Топлици својој, обасут ветровима у Трбуњу (где се родио), прекривен муњама и кишама, са коровом који би му НАРАВНО прекривао гроб — могао бати милован ритмовима својих стихова. Било би то праведније! Било би то уз мање лицемерја!

Јер ту је и његов Родни брег, зелена долина све до планинскога ждрела, глуве ноћи и глас кобне птице што зору помрачује, то јест

Неки крупан, црвен цвет Расте испод мрких сеника, | Као кандила шумском богу. Са тог сам брега, давно, одлутао у свет, Те не знам да ли још у којој брези живи слика Мог прозеблог. детињства, Светачких и босих ногу2...

Прародно је то, да је у Драинцу заједно светачко и 6осо.

Казаћу још, већ као између редова, како и Раде Константиновић, који последњих година више него ико у нашој средини (паланачкој, дабоме) разуме и покуша“ ва да осети песништво — посве из паланке пуца на Драанца, онако немилице, и из жара грађанскога морала и чистунства, заборављајући да је Драинац речима и мелодијом овога језика ИПАК обасуо српско песништво неким својим траумама, неким посебним љубавима и болестима, неким перспективама, јео је судбина Драинчева у нашој поезији — дубок траг, ипак самосвојан, ипак особит, који се н данас наставља, као трагичан и визионарски и непосредан, ето и у поезији Бранка Миљковића, или пуније у Бране Петровића, и тло у непрекидним таласима. То је, рекао бих, једна од значајних и главних линија нашега песништва, а која је драма националнота _ бића, страст сукоба уметничке иновације и друштвене базе, у којој песник губи битку и бива кажњен па и унижаван а не само поражен, јер се није наметнуо, јер није издржао, јер је друштво било јаче, јер је он сам против свих. Што је случај карактеристичан ако се узму у обзир нарочито ДОШЉАЦИ! То је посебан проблем ове литературе, одувек па до дана данашњега. Кривуља се тога сукоба исказује болно и у начинима које дошљаци БИРАЈУ, или им се намећу — како би се прилагодила јачему, то јест друштву, а не могу да схвате (у ирационалним својим заокретима, јер их често обузима оно Растково „али шта ће бити са снивањем“, јава се зна) како их заједница увек са скепсом може прихватити, рачунајући на песнички пркос, на револт, и на то — како длаку могу и да промене, али ћуд никако! Као и вуци, који су и по Чајкановићу — обележје српскога симбола, знака опредељења, љубави.

· посебност,

РАДЕ ДРАИНАЦ (РАД МИХАИЛА ПЕТРОВА) 4

Помислих, а овога часа, на мајски празник, како има неколико магистралних линија · српскога песништва, и прва је она што од Бранка Радичевића иде, па преко Растка Петровића, па можда Љубомира Симовића, па даље, док би друга била од Симе Сарајлије, преко Лазе Костића и до Мом чила Настасијевића, у којој, опет, нигде, нема места за Винавера и друге рационалистичке смерове, док је ова, у којој су и Драинац и Миљковић и Брана Петровић трећа линија, а што не значи никако ранговање већ неку значењску неку унутрашњу мелодију језика, симбола и тумачења реда п поретка у природи и међу људима. Нови мотиви ове линије, које је поезија Бране Петровића показала: хуморне ведрине и арабеске, само су корак напред од Драинчевога пркоса и побуце, као и знак нових сукоба идеала и стварности али већ у условима где је степен цивилизације већ на вишем нивоу. Четврта би линија, можда, ишла преко Црњанскога и Раичковића, док су поезија Васка Попе и Миодрага Павловића покушавале да помире неке од тих

линија, или да их споје и премо-.

сте у један ток, што је посве немогуће, наравно.

У поводу ових линија, рекао

бих, како је Константиновић лепо исписао „Философију паланке“, али је, помишљам, чинио и симптоматичну грешку анализирајући српско песништво — јер је гомилу малих песника, али трађанских (ако не из грађанске средине потеклих а оно уграђањених, смерних, лепо васпитаних и на уступке друштву спремних, а у својим љубавима за форме и униформе срчано податих, за „нотне системе“ душом и телом благородних, а у ствари су нижередни песници, назадни и минорни, дакле, њих је заступао, бранио, и у најмањим њиховим _ песничким — заокретима ТРАГАО је за уметничким чином, док је, с друге стране, оне неукротиве, као и несрећног Драинца нарочито, готово каменовао, Мислим како ће разбијени и неукротиви НЕКИ Драинчеви стихови м таласи увек много више значити него ли гомиле оних лепих песмица, по симетријама и правилима версификације урађених, направљених вешто, сјајно домишљених! Време је можда ла се томе некако стане на пут. То јест, тренутак је да се прављење песама одвоји од оних других које су судбину и боју душе, срца и крви ишчупале из таме и изненада _ обасјавајући _ „рељеф психе“ заставу уметности подигле високо, у чему је водећа улога била и остала — највећега српскога песника између два рата Растка Петровића.

Па кад преко Драинчевих стихова пређу, кад их чак лотакну динрке туђих наноса и француских поетских таласа, то бива као им мнесвестици, као у преливима, и то је тек први слој. Иза тота, па изван тога — и у најужем“ избору — поезија Радета Арпинца (као и Бранка Миљковића, тле су чести руски таласи, а посебице Мандељштам) у историји нашта литературе означава тедну своју линију, неукротиву и педовошену, али значајну, посве истеклу из сулбине бића нашега мдеала који је наша стварност сломила, ако не погазила. то је, ипак (лепо је спојио ово ДЛушан Матић) час обнове и велики тренутак.

" ж

У додатку, поменућу неке помисли им ствари, које могу да наставе или доврше ову тему. Они који лако научише наук понаттања у Срба, то јест да су смерни,

кротки и податљиви, да се ни у шта не мешају, да немају својих мишљења јер су песници и ствараоци, и понашају се према развоју друштва и потребама му, лако напредоваше увек, а награде добијају за све што учине па и вра та академија (свуда у Југославији) широм им се отварају.

то и постаје добро у овом самоуправном социјализму: песници почињу да пуне академије, у свим нашим републикама, што је некад било незамисливо!

Какав је наш човек и свет, и како друштво уме да потчињава побуњене, да их лепо обујми и засити, показала је, по неким детаљима и 1968. година, када су била студентска „липањска гибања“. Мало касније, када запиташе, а тде су сада они предводници њихови2 Рекоше: они су добили добра места, станове и велике плате, и они су сада најжешћи поборници и приврженици норми друштвенога понашања! Они сада чувају ред и поредак! Као и Карађоз у Андрићевој „Проклетој авлији“. (Ах, па да, све је ово тенденциозно, и све је у поводу Драинца.)

У трећој варијанти, помињем, како ми једна од мојих тренутних свести казује: Само ти пиши тако, буразеру мој, само пиши. Па се осмехује лепо: Па шта ти хоћеш од овога друштва! Толики су се рано сломили. А друштво ти се лепо осмехује, и руку ти још пружа, само да је дотакнеји. О, не мораш још да је љубиш. Међутим, ја хоћу да верујем у оне, још увек, што љубе руке које сами изаберу, своје или својих светиљака! У Срба је, вели друга свест, наук још у школама упоран: „Кад порастеш каш ће ти се само“. Кад остариш, то јест.

Хтео бих да верујем, како Раде Драинац не би остарио и да је данас жив, као и многи из његове генерације. Толики су већ престарили, али, патетично узвикујем, на крају, како Растко Петровић никад неће остарити, све док је овога језика и ове литера-~

туре.

На гробу Драинчевом био је и заменик министра за културу српску Гвозден Јованић, што је лепо, без обзира са које се стране гледало.

Раде Војводић

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

Знак неразумевања

Поштовани друже уредниче,

У рубрици „Листајући књиге, и остало“, поменух, поред осталога, и кратки филм „Баук“, редитеља Ж. Николића“), Рекох, како тај филм говори о мраку, примитивизму и тако даље, а поменух како није добар баш зато јер му је уметнички поступак испод нивоа свести на коме је могуће да се сочини уметничко дело или бар да започне уметнички чин, Оно, да кле, што је било неопходно па да многи филмски редитељи, од Душана Вукотића па до Влатка Гилића, имају и чиме су постигли значајне резултате и у нас и на страни, на пример у Оберхаузену. Посве је било јасно, наравно ономе ко уме да чита, шта ја казах у поводу „Баука“ и још неких кратких филмова са Фестивала у БеограАу, недавно одржаног. Као што је и то јасно, да рекох, како има и оних што праве филмове па са мо РЕГИСТРУЈУ неки домаћи мрак и примитивизам, а то ничим не преточе или бар обавију как вим било уметничким везом, ни. јансом, бојом, мелодијом, обли. ком — него СИРОВИ ПОДАТАК нуде тржишту као уметништво, што је знак домаћега нашега не знања и неразумевања нити живо та нити уметности, Међутим, при: родно је, што у средини где је степен. цивилизације на ниском нивоу — има ОТПОРА према ово ме што пишем, јер, уосталом, и статистика редовно показује, као ЕВО и наша свакидашњица, да у нас НЕПИСМЕНОСТ уопште не опада!

У Бгду, маја, 1974, Поздравља Вас, срдачно,

Раде Војводић

«у Испаде, у нападу аутора Ж, Н-а на мене (К. Н. број 463) да је његов филм „мрачан“ (по ме ни), а Ж. Н. — мученик готово, несхваћен! а.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

Здравко Крстановић

У предвечерје складно збори

У предвечерје складно збори Дворац под руком неимара Зелена вода зажубори

Риба са звијездом разговара

Све се трли стапа тоне У једном гласу виру слика Чудеснта свјетлост васионе Блиста у души веселника,

ИЗЈЕДНАЧЕЊЕ

Сореним градом хуји вода љувени напјев трубадура. Отвара двери небеског свода Под морском травом бије ура

Коњаник језди рибе круже Олуј и тихост ко да скупа

Живе у свјетлом срцу руже Ријеч се божанским даром купа

ж ж ж

У врту вишње зоријаху Далеким валом жубор тица Мрали нас гласи будијаху Капала роса с трепавица Хитали сни у јеле вите И оне к нама долажаху

Пјевале муње под земљом скрите

Умирале у нашем даху

Сломи се небо поче лов

Са бијелог прага она мину Куда је толем мамио 308 У облак у висину

Згасну роса ноћ и дан Остадох за облак закован

ж ж ж

Усред собе гола царствујеш

Роморе рибе У теби Пасу јеленови

На пупку ти леден крст Пјевају под њим неимари

У њином пјеву жарко се вино Љеска

Зари

Скончава душа Сија. Свија се

РАСУ

дубоком виру

Васкрснуће у твом сну

УВИРАЊЕ

Пловимо У нама бистра вода плови Тртови рибе јеленови

Жамори

Лисје јесење

Сија

Под росом камење

Морска ружа Морне очи Склапа

Душу душом Дрво с дрвом Стапа

Злата Коцић

Улица

Гледаш реку

некуд асфалтом без реда

што носи људе. Стогледом је будиш

поглед изнудиш па се зачудиш што јато грлато ни траг не загледа стопи,

магле да топиш улица У лица своја неће и појам среће порине у видно.

Бестидно Еве из вреве у боје папира зову за „лову“ малу а трајање трајно

бескрајно звона комисиона и „Ево тачне ваге!“ лаги-мере да провере хоће

и беспомоће клупоноће понеко теши шешир да ће похлебити ко очи..

Точи се руља ксуља да ти срочи риму диму слична.

Ал' још ниси вичан

магле да топиш џлица, лица димних сивот, и појам живот поринеш У видно.

"А