Književne novine
=
у
ЈОШ ЈЕДНОМ 0 новинској _ КРИТИЦЕ
Наставак са 1. стране
сец. Али ништа мање не би било непотребно "доносити, само или пре тежно, осврте (на „промашене" књиге, на књиге које ће тако ре-.
' цензенти оцијенити, У
__„Ако је точно да је интелигенција разликовање битног од небитног, важног од мање важног (та тко би се од нас желио одрећи карактеристике _ интелигентан ч0вјек2), зар није важније што се нека „вриједна књига" појавила у нашим књижарама од тога што се нека „невриједна" можда у исто вријеме појавила такођер.
Да наши дневници имају про-» стора за приказ “нових књига и да уредници не знају не баш тако ријетко тај простор искористити, ево и доказа. У нас као и да нема дневника који не доноси приказе нових часописа, А ти су прикази опширни (једино се „Политика“ задовољава с тим да донесе име аутора, чланка и уредника), понекад односе исто толико простора колико и приказ нових књига. А ипак морамо признати да је књига важнија од часописа или барем да часописи изузетно доносе материјал који се може претпоставити „просјечној“ књизи (јер је и већина часо-. писа просјечна). А неки вјерују да само низање имена аутора и наслова радова у часописима говори.
Треба рећи и које слово о полемици. Кад је прије неколико година „Политика“ доносила мишљења појединих културних и знанствених радника о својој културној Ру брици, чула се примједба — не једанпут и од једне особе — да тај најстарији јутославенски дневник не гаји — полемику. Х
Као што неки људи мисле да су „велики и интелигентни“ ако сусе посваћали или били нетактични са што већим бројем људи, тако неки уредници мисле да ће. њихов лист бити бољи ако што чешће доноси и изазива полемике. Истина је да чи татељи неријетко воле полемике (у своје доба „Телеграму" је била повећана наклада, а то је било кад; је тај лист из броја у број доносио полемике) као и то да је полемику тешко избјећи, а понекад је и потребна. Но, не слажем се с тим да полемика буде стална рубрика или подрубрика у новинама. Јер то не односи само _простора. Јесте ли кад чули да је послије полемике један од судионика промијенио мишљење2
У нашим дневницима највише се појављују осврти на белетристи
ку. То је и разумљиво, Већина но-
винских читатеља ако што чита, то. чита лијепу књижевност: пјесме, прозу, романе. Стручне и знан ствене књиге чита мањи број људи. Међутим, не може се казати да новине не доносе осврте на стручне и знанствене радове. Основна дјела за поједину струку и зна ност, библиографије, као да су пасторци у.новинама. А њих би ваљало барем регристрирати.
Од новинске критике тражи се, и то с пратом, да буде кратка (краБа од оне у часописима) и јасна (а таква би морала бити и она кри тика у часописима). Под јасноћом се овдје подразумијева то да је без потешкоћа могу разумјети и они којима књижевност и умјетност није „занат“. Да ли би писац новинске критике могао бити задовољан ако његов осврт на Маринковићеву „Глорију“ не може у ције
лости разумјети просјечни, лијечник, свршени гимназијалац, школо вани радникг Како трпко звуче Тогољеве ријечи: до једноставности треба нарасти!
Тешко је писати новинску критику. Као и на предавањима у на родним свеучилиштима, писац не зна точно с читатељем које врсте мора рачунати. Ако неки дневни“ ци за наше прилике имају велику накладу (на пример, четири, стоти“ не тисућа примјерака), то још не значи нити може значити да доносе вриједну новинску критику или да су те критике на разини оних новина с нижом накладом.
Као и у животу, неке ствари чине се, барем на тренутак и за нас; тешко остварљивим у пракси. Пошто прочита разне тужбалице о новинској критици, човјек би могао стећи дојам да је та врста критике дјелатност којој су поставили скоро врхунаравне циљеве. Па ипак у пракси није тако. Ето новизска књижевна критика, и Уопће културна рубрика, послије ратног загребачког „Народног ли-
· ста", под уредништвом Ивана Кро-
ле, постигла је разину на коју се
можда није нашла ни једна нови-
на у Хрватској послије рата. ,
Шимун Јуришић
КОВГРЕСНЕ. ТЕМЕ 6 КУЛТУРИ (0)
Наставак са 1. стране
вида да прошлост нису само нај давнија времена, већ да је прош“ лост и револуционарно време на' шег социјализма, онај континуи-
тет који је омогућио многа успе“ шна остварења и који је означио тако динамичан и тако брз кул турни преображај наше земље.
· Нужно је Осигурати да однос
према традицији буде заснован на марксистичким приципима. То подразумева да садашња наша култура, културе свих народа и народности наше социјалистичке заједнице, буду отворене за сва прогресивна, аутентична и хуманистичка остварења свих пропг лих времена, да садашњи КУАТУРни тренутак — у том смислу —
континуитет и да се, стварно, не |
може замислити будућност наше културе без стваралачког прожи“ мања садашњости са. прошлог ћу. Некритички однос према традицији, без обзира да ди се ради о фаворизовању или одбацивању проштости, не користи култури, а најмање култури самоуправног Аруштва.
. Социјалистичка култура, у својој историјској смислености, под“ разумева, дакле, прихватање пот, врђених. вредности ранијих време.
на и ранијих култура, Она не мо- ·
же бити: издвојена од света, и прошлог и" садашњег, јер, како је писао Лењин, „као "развијање истинске социјалистичке културе може се признати само. даљи рад на усвајању и преради свега вре-, дног ранијих култура, оживотво-, рен практичним искуством ДИК татуре пролетаријата".
_ Нашој култури и. нашем стваралаштву традиција је потребна. Потребне су нарочито оне њена и тематска и изражајна _ својства која могу да хуманизују данашњи културни живот, да обогаћују стваралачки лик и да шире утицај културних вредности, Посебно је значајно неговање револу- · пимонарних традиција. Оне су она жива спона ранијих времена са савременошћу, а и могућност учешћа данашњег доба у будућис ти 1
Милош Јевтић
0) НАТОЈ МЕЂУРАТНОЈ АРАКН
Наставак са 1. стране
презентативнијих београдских сцена. Било би занимљиво на сцени проверити да ли су социјалне драме Душана Николајевића узбуђивале београдску публику само због тога што су оне биле. својеврсна скандалозна хроника живота разних угледних београдских, породица или оне имају и неку дру: гу вредност. О томе би могло да се говори тек онда када те Николајевићеве личности поново проговоре са сцене а у гледалишту не постоји нико ко би могао да зна на шта то Николајевић циља и на кога алудира. Код Николе Трајковића, да се вратим „Девојци бржој од коња“, имамо један однос према предању и народном стваралаштву потпуно друкчији од односа који је имао према народном стваралаштву, реџимо, Мита Димитријевић пишући своју „Сестру Леке капетана“. А то је и једно и друго нешто сасвим супротно ономе што је са народном песмом и народним предањем радио Бура Димовић. После свега онога што наши редитељи знају било би занимљиво видети како би изгледале, данас на сцени, драме' Тодора Манојловића. Да ли би све оне замерке које им је стављала међуратна позоришна критика ишле само против Манојловића или би добрим делом биле и сведочанства о промашајима те позоришне критике. За неколико недеља завршиће се још једна позоришна _ сезона. Радовани и Јелисавете, маратонци и Љубице, отиће ће на свој толико заслужени одмор, а у канцела '"ријама уметничких директора, на седницама уметничких савета и ос талих _ програмских институција почеће да се праве планови за се зону која долази. Уверен сам да ће приликом израде тих планова да се има довољно разумевања за са времену домаћу драму и за све то кове савремене светске драме. Упоз наћемо се са свим њеним путевима и са свим њеним беспућима. Противу тога нико разуман.не мо же ништа да има. Напротив. Исто тако, светска класика представља ће нов изазов нашим позоришним кућама, а, вероватно је да ће се на неком од репертоара јавити и не ки нови Стерија или неки нови Ну шић, И исто је тако готово сас вим сигурно да на двадесет година српске позоришне историје, при:
- ликом састављања репертоарских планова, нико неће ни помислити. Та ће дела остати. заборављена, а ко се не нађе неки ентузијаст и не успе да убеди оне који састављају планове да уложе толико труда и да их бар прочитају. >
" Ја не верујем да ће ова моја су тестија бити узета озбиљно. Све што кажем кажем само зато да бих на известан 'начин олакшао својој савести.
·" Предраг Протић
ЕРИХ КОШ
Изабрана дела |
| Ериха Коша
на руском
Недавно је московско издавачко предузеће „Прогрес“ објавило иза брана дела Ериха Коша у једном обимном тому. У тежњи да се што је могуће више прикаже разновр.
„сност његовог дела,-у овај избор_
ушло је шеснаест приповедака из разних збирки (приповетка „Несрећа“. узета је чак из часописа „Летопис Матице српске“), сати: рични роман „Велики Мак“ и роман „Мреже“, за који је своје.
времено добио НИН-ову награду.
Највише Кошевих дела (оба романа, и две приповетке) превела је познати преводилац наше књижевности Татјана Вирта, а остале приповетке превели су Р. Грецка, Н. Вагапова и Е. Рјабова (редактор превода је такође Р. Грецка), а усастављачи избора су Н. Вага: пова и В. Шупљецов. Књига је објављена у врло репрезентативној едицији „Мајстори стране прозе“, у којој се штампају најис такнутији писци савремене свет, ске књижевности. Досад су у тој едицији, на пример, објављена дела. Виљема Фокнера, Франсоа Моријака, Јасунарија Кавабате и Чезареа Павезеа, а у припреми су избори из дела Ане Зегерс и Ивлина Воа. Предговор књизи написала је Ида Радвољина, добар познавалац југословенских књижевности, У“ свом предговору-есеју Радвољина анализира сва Кошева дела редом и показује се као врло обавештени и сензибилни анали. тичар. Упоређујући Кошево стваралаштво са стваралаштвом Ми. хаила Лалића и Бранка Бопића, она истиче да Кош показује веће интересовање за људе савременог града, њихов живот и њихов го. вор. Најзад, користећи делимично и мишљења југословенских критичара о Кошевом делу, Радвољина закључује: „Најдубљи демокра тизам писца, страсна убеђеност "комуниста у исправност свог ра да, његова вештина с јединственом проницљивошћу да запази од туђих погледа скривене изворе мисли, расположења личности и сву сложеност колизија у животу друштва, поузданост и богатство маште, увршћују Ериха Коша у ред истакнутих прогресивних по сленика светске књижевности. Овај „избор из књижевног дела Ериха Коша и ласкава мишљења о њему не представљају само ње гов лични успех него п приметан знак о једном новом успеху са
времене српске и југословенских књижевности у свету.
,
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ СЛОБОДАНА МИЛИБА
0 Китеу на реалним основама
Најновија књига о Џону Китсу Стјуарт Спери: „Песник Китс" према мишљењу Тајмсовог критичара представља значајну новину у енглеској књижевности. То није само покушај објашњења неких догађаја из песниковог живота, већ опширан преглед његовог деда, ако је уопште могућно живот одвојити од дела. Последњих година велики број биографа истраживао је сваки, и нај“ ситнији и најневажнији, детаљ из · Китсовог живота, тако да више нема. ничега што би се о њему још могло рећи а да то буде ново. | У У у М почетним поглављима Спери објашњава _ првобитна _ значења Китсових филозофских термина: апстракција, дух, рија, сублимација,, етерично. То = нису неоплатонски, ни чисто филозофски појмови, каквим су их сматрали ранији критичари, већ су представе егзактних хемијских процеса којима се Китс бавио као студент медицине у лабораторијама водећих хемичара тога „доба, В. Бабингтона и А. Марка. Ова Сперијева теорија сасвим се слаже с Китсовим одбијањем да се лиши својих медицинских књига, пошто „сваки посебни одељак са“ знања води ка величанственој целини". Може се рећи да је то право значење одломка из „Ендимиона" о „дружењу са суштином, на који се никада није могла осдонити идеја о Китсу као платонском алегоричару. · . _ „Ендимион" око кога су се сукобљавали многи критичари, опширно је анализиран. "Спери сматра да је „Ендимионова љубав према Синтији израз Китсове роман“ тичне љубави према сопственој му зи", а да надреалне-страхоте које прате Ендимионово трагање и ви"зије његових ноћних кошмара представљају врхунске делове Кит сове поезије.
М анализи поеме „Хиперион" Спери се ослањао на,неке податке који нису обрађени у ранијим критикама. Спери сматра да Хиперион представља једну страну Китсовог песничког бића, испуњеног тамним сумњама и агонијама неизвесности које су мучиле и Титана. У митски садржај Китс је преточио своју чежњу, коју је често изражавао и у животу, за „светлошћу и заклоном". То исто · осећање налази се и поеми „Вече Св. Агнес". Ово дело је названо „драмом испуњења жеља, сведочанством моћи човекове тежње“, чиме су избегнуте оне литерарне интерпретације које су импулсиван продор главног јунака џ кревет хероине тумачиле као сурово силовање. То је свакако било последње што је Китс могао имати на уму кад је рекао да његов јунак није „човек који може у таквим ситуацијама да буде безосећајан као евнух".
Последње значајно поглавље У овом вредном прегледу Китсовог стваралаштва представља нов приступ поеми „Хиперионов пад". Нико не може сумњати у истину да је ова поема „трагична и незавршена алегорија Китсовог живота", или, према другој адекватној пропени Стјуарта Сперија, „спознаја патње коју човекова свест мора поднети без наде у помоћ божанства". Због тога је Китс одбио уте-
· ху религије, нарочито пред крај своје тешке, неподношљиве болести. Песник је тада још само отров тражио, или бар гутљај опијума, али, за разлику од Сократа коме се увек дивио, Китсу није било допуштено да испије своју чашу отрова. (А. 2.)
Сећање на Макеима Кретуловића
НА ВЕСТ о смрти сликара и пис ца Максима Крстуловића и нехо. тице помислите на Мајаковског _ или на Бранка Миљковића. Сва тројица су пригрлили револуцију као свој људски и уметнички позив — и сви изгорели у ватри жи: ·вота, од сопствених крупних ко: рака. Спорије корача збиља, и друкчије се обликује, неголи ви. зија, идеална пројекција збиље, у надама и жељама уметника, И у животу, као у уметности, уметници траже (али не затичу у довољ ној мери) савршенство и лепоту. Не хотећи се помирити с лаганијим ходом ка будућем, и не мо. тавши укинути несавршенства га.
дешшњег, они укидају себе! Мајаковски је умро средином априла, кад у Подмосковљу цвату љубичице. Максим,“ ево, крајем маја, у пролеће, кад и лондонску маглу пробија сунце. Да ли та је туђином грејало „сунце туђег не ба"2 Зар није могао одолети сплину. Лондона, он, који је хтео да буде грађанин Света2 у ие А тај сплин, и маглу лондон-
суштина, емпи- %
ску, заједно смо подносили зими 1969. Били смо један другом део омовине, лек против носталтије
туђини, Најпре су У моју собу. стигле слике. са Максимове дон. донске изложбе. Касније, немају. ћи средстава за бољи смештај, у селио се и он. Сиротињска пра знина моје собе заклонила се иза лепоте његових слика.
Већ тада, Максим је донео у Лондон име представника наше ликовне авангарде. Иза себе је имао низ самосталних изложби (у Сплиту, ан и бројна тв
у селу) и број 6 УРИИ Мани: изложбама (у
ва колективним Загребу, Београду, Сплиту, Сара. јеву, Љубљани, Падови и Монтре-
алу). Причао је о мору и Сплиту се је рођен 1933.. године), о Ба: ковању у Београду и ст дијама на Ликовној академији У, јагребу, о Марину Тартаљи, у чијој је ра-
• дионици завршио специјалку, на:
учио сликати и мислити о сликар. ству, О свему је АИВНО причао, али најпотресније о ратном детињству. Следећи свога. оца, гласовитог револуционара, Максим се као деветогодишњак 1942. нашао у партизанима, заједно са мајком, сестром (близнакињом, Наташом, и млађим братом, Виборгом (којег на породичним фотографијама видимо где се, у својству најмлађег партизана, придружио најстаријем партизану — Владимиру
Назору).
После таквих ми је јасно због чега
казивања било је Максим
· сваки наш разговор скретао ка друштвеним темама; разумео сам зашто
је умовање о револуциоаи 8
МАКСИМ КРСТУЛОВИЋ
нарству постало готово његова опсесивна тема: револуционарство је, схватио сам, било и остало наследно породично занимање. О тим сам темама с мање упућено. сти говорио и, наравно, с много мање строгости просуђивао доме. те и циљеве нашег. друштвеног преображаја.
У разговорима о сликарству био сам још недораслији саговор. ник. Удружена с лаичким реализмом, моја је носталгија на њего. им сликама тражила (и брзо поверовала да је нашла) трагове далматинског и црногорског кр. ша. Са смешком доброћудног мајстора Максим је приметио: „Пре неголи домаћи крш, то може бити космичка прашина". М доиста, она мала сазвежђа, расута на сивкастој подлози његових слика, почела су убрзо да и за мене по казују извесну материјализовану метафизику космичке осаме, да симболизују неко зачетно стање у обликовању елементарних фор. ми постојања. |
. Везаност за уметнички рад ни. је сметала ни противречила њего вој друштвеној ангажованости. За њега су то била два вида је дипственог људског! хтења. Зато је он неосетно и природно прелазио са естетичких на етичке и идеолошке теме, п кад говорим кад дела. А ако бисте му — це нећи више његову уметност ОД других његових активности, или, просто, у доброј намери да га заштитите узалудних напора — пре“ поручили да се у име уметности остави свих других облика ангажовања, он би вам у две реченице доказао колико су неодвојиве те две његове преокупације. А на: пуштање једне од њих у име оне друге, назвао би опортунистичким дезертерством са своје трасиране путање грађанина Света.
Шта. се то сада догодило с Максимом Крстуловићем2 Шта је сломило његову чудесну духовну снагу и упорност Сетимо се што је Шкловски писао после смрти „Мајаковског: „По челичним мо стовима пешадија не сме да. иде укорак, збрајају се ударци и ри там руши мост". Ето, и Максимов ђе челик срушила туђина, Јесмо ли довољно учинили да га на вре ме вратимо отуда2 То су закасне " ла питања. Умро је уметник. Ос тају тужна сећања. И, светлост његове уметности.
Бранко А, Поповић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
/