Književne novine

"Гојко Јањушевић_

Сад је ора_

( : ју Хо Отпоздрав Јеврему Брковићу

Сад је ора друга... Добро сам иначе... Дунав се леди. Стижу ледоломци. Мраз у стаклу. зида дворе и палаче. Електрични импулс у ХБ-2 оловци.

Просу ми се Дњепар с чела на хартију и отплави очи... Сад је друга ора:

Играм шах са Римом; и губим партију, никуд ми се неће, а некуда морам. '

Топе се пахуље испод црне лупе

и квасе семенку. јужног развигора. Оштре сенке снега на прозору пупе

У лишај сумрака... Сад је друга ора.

Криве се прсти на пропланку стола. Сад је ора друга... Светло жуте лампе шаље чауш-звезду до пешчаног мола одакле је јуче, наочиглед штампе,!

Кристифор Колумбо поринут у

море. Груша се око.“ Листам водостање. Крилате рибе морнарски жаморе. Ово је кајита! Шта је путовање»

Несаница, кнеже! Метална опруга зинула с кауча до критичне тачке

кад љуби празнину... Сад је ора друга: Походе ме знаци, сказаљке, играчке, —

енергетска криза, Време смрти, црни, талас

како на рт у сну белу пену баца, '

пласе- ваздуха сплетене у клас:

Небо није шатор него тешка маца!

Залеђена Нева спава ми у крилу. Залуду је будим... Сад је ора друга: Снива Грачаницу и тка љуту свилу

за панцир-кошуљу квадратуре круга.

Отежали капци, испод сихног веза извирује месец и лирски се руга: Усред собе хуји Руска шума бреза са стране шеснаест... Сад је ора друга.

И док ми буновна слепоока зора

кроз мозак провлачи залеђени конац, суши се мастило... Сад је друга ора: Из угла завија механички попац; Сахну јужна мора... Иначе сам добро. Ветар збира сенке у маглено крдо.

Ено из Понора, на Панонско добро, прострељено јутром, слеће. Куцко брдо.

Већ ми трну руке... Сад је ора друга. Снујем путовање, а мрси ме биље смишљено за. сутра, да собом вијуга... Иза врата вреба печат-прстен збиље.

Хецембар 1973 / јануар 1974.

Младен Срђан Воларевић

И МАЈКА ЈЕ ЗАРИДАЛА

А касније,

и ципеле сам поклонио доста. касније: кад је, вода наплавила врбаке приобалне да не видим, да не чујем

климање црвоточних јарбола;

нисам мотао изговорити име љубљено.

Пусти су пусти вртови дланова мојих.

И није могла мекано да крочи

алејом до фонтане сред парка запуштеног:

почиваху расуте игле плетиље хаљине

венчане.

Ни поздрав ми није понудила као мирење

са недвосмисленом дужином својих

. плетеница.

И вратила се на другу страну терасе,

У сенку кипа дрвеног вратила се

да плаче и да се саме себе не сећа.

На далеко је поитравао подмитљиви отац 7 дана“

А исковани образ месеца, смеће димљивих и прашњавих ливница, _ као покривач јесењег извирања стабљике : жита, разливши се преко „мира усана, угаси и сузу и сузиште. Самотно је махала оборене главе, са

~ цвећем дан и ноћ У рукама, одбацивала је ил кидала своју мараму.

Мој поклон за њену радост у дану обнове мог рођења.

А одлазак је првостепени разлог сазрелих.

Примећивали су је, а и товорено ми је, како позива жене да јој гледају У линије | будућности утиснуте у проживљена руковања са . | Кеа ' дошљацима. А нису знали, нису чули да је слепа и као подземне воде лепа од дана кад сам и-њој прошантао не, још Џи ' не.

Седео сам крај вртова пустих, вртова ; твојих.

ПВБИЖЕВНЕНОВИНЕ | 6

,

~

_ НОЋНЕ СТУДИЈЕ.

ЛЕКСЕ СЕКУЛИЋА _

Славен Радовановић

"ДАНАС је мој дан. Ноћас сам рекао све о нашој породици "мојој сестри Наталији. Рекао сам јој све о овоме паранонл ном хохштаплерају, о убиствима, о тноју. Нарочито о гноју наше породице. Тај гној као да инфицира цео свет. Јутрос сам чуо мајку како некоме тихо говори у ходнику: „Само што се није заратило, каже, „Араго је слушао радијо и ве.

УАМЕ Хитлер креће на Европу“, Сестра ми је шизофреник, ја

"

"ништа о томе не знам, тако кажу. Код мајке сам одавно уочио видне симптоме нимфоманије, Ја сам богаљ у обе ноге. Паралитик од своје осамнаесте године. Лекари кажу — имам прогресивну. У почетку сам мрзео лекаре, Али лекари су за то да уоче болест човекову, говорио ми је отац, А ја сам тада, у његовом погледу, видео мржњу и жељу да нестанем из белог дана. Сазнао сам касније да се прогресивна до:

· бија ако се „нагази“ на жену болесну од „луеса, или путем

наслеђа, кроз крв. Никада у животу нисам имао жену. Па

стога оцу, кад год ми се укаже прилика за то, кажем: „Крв ,

није вода." МУ

Моји дани одавно се не разликују од ноћи, избројани су. Барем ја тако мислим — нећу дуго, И у те моје дане, моје недане, могу свој живот и све око себе опажати толико добро, зини ми се до танчина: месецима, откако је то почело са мојим ногама, стао сам бележити утиске. То обављам увек ноћу. Не палим сијалицу, бојим се приметиће неко од мојих у кући, Белешкарим при светлости свеће, у соби чија сам прозорска окна прекрио ћебадима са мог кревета. Чим заархти и повине се први прамен светлости, бива ми смешно, јер ме све то неодољиво подсећа, тај мој чин што га радим при светлости свеће, на тетка Јулију (нашу бединерку која се одомаћила па смо је сви у кући ословљавали тако), која је већ годинама осуђена на ноћне столице које ревносно обавља. силазећи низ климаве и натруле басамке што воде из поткровља мимо моје собе. Јулија дише шиштаво и отегнуто, а џри повратку из клозета прави дуге станке на стрмом путу ка својој соби. Док би стајала, узимајући даха и прикупљајући снагу за нови корак ка таванској соби, светлост воштанице у њеној руци би титрала и гмизаво осветљавала сиви простор око ње. Сутрадан, прво би се мени обраћала, тврдећи како сам добро спавао. Потврђивао сам то климањем тлаве не либећи се Јулијине безразложне лажи. У исто време, дубоко у себи, прижељкивао сам њој; као и свима у овој кући, смрт у ПАЉЕВИНИ.

Њени кораци, сада као и сваке ноћи, измешани са шиштањем ваздуха из груди, примирили су се под кровним ар хитравима у таванској мемли, у врху хотела мога оца Драте Секулића. У овим часовима, ноћу, ја ипак мало бележим, уопште ја слабо пишем. Баш онога тренутка када бих имао пешто интересантно забележити, понесе ме мисао која све то разлучује, и у мојим претима остане беспомоћно ви-

ПА Х 4 КМ % И УМУ 5 (У ~

ИЧ "

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

сити дебела велика оловка арџијска или тесарска на ко зна

који начин доспела до мене. Када се на истоку појави први знак дана, ја се трзам и довлачећи се до кревета схватам: да ми мржња, ноћас као и увек, није дала да на миру многе утиске средим и запишем. Не, то најгоре што мислим о свету не долази само отуда што ја преживљавам кобне последице парализе. Нити од оних дана, када сам кроз замућене прозоре болнице на крају града, са бесконачном тугом у ечима сазнавао историју моје болести и упоређивао је са блатном, пуном жабокречине Љубостињом, по којој су се вукле отпадне воде периферијских свињаца. Ни тада, а ни раније, када сам уочио да по мојој породици харају — шизофренија, самоубиства и јектике као фурије, као чуме. За мој пакао према свету и пакао света према мени, одговорни су моји родитељи. Они су творци мог кошмара, моје несанице и мог пљувања на свет који се у спарне августовске вечери креће, шетајући се према „Здрављаку“, пролазећи улицом „Трговачком“ покрај хотела СЕКУЛИЋ и СИНОВИ, не видећи, не осећајући погледе беса и очаја, погледе једног паралитика који падају по њима с малих прозора, негде испод лучних сводова хотела. Гнусне чини мојих родитеља догодиле су се (ја сам их први пут приметио), непосредно по мом повратку из болнице. Једне ноћи, три дана после самоубиства мога најстаријег брата. Још је соба, о чији се прозор обесио, мирисала на његово тело — причала ми је касније Наталија, А ОНИ СУ ТО УЧИНИЛИ — отац и мајка. Од тада ја више нисам миран у кревету. Бауљам по соби, око ствари, до прозора у чијој малој, и уској замућености „окна као да видим братовљеву главу како ми се смеши. Очекујем да сваког часа понове своје паклене призоре у будоару који је смештен до моје собе. Помно очекујем те призоре иза зида који нас дели, и понешто о своме животу забележим. Ето, после оне ноћи када су родитељи то учинили, могао бих мирне савести признати да су моји- болнички дани били срећни дани. Беху то дани када су нада мном вршене санације од стране двојице лекара и једног помоћника, обилато плаћане проклетим новцем мога оца. Сва та лекарија која ме је окружавала могла се наћи и препознати у сваком граду Од десетак хиљада становника, који заудара на нолупре-

„КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ . /““"“"“— Зоран Љљ, Милић

У

|

~ .

__У одласку

ноћ ватру и. појила тихо на видику.

ал

Мајку ботоводећу опсује %лава пању

па онда

кренемо додро

и ноћу и дању

· ко месец над планином,

_ младолик домаћински, па“ онда

/ ; Џ у .". "у !

Под звездиштем па

рат закопали 5

у планини Неа

Секире измешали

“ 3 црно нам се пише од УРОКА

ТЕ ; Урече жену бол

(брат брату) шуме "па чрпо јој се зарадова исекли | | марама

да не шуме вшше

И косе да утеку:не могу

А избицу нам ко посну утрину

6 и некуд . на орању А одбегле 6 кој

главом у планину Запаро тући зуб ј | Тамо једино ноћ ко шињел драгог

покрива је

'У ПОВРАТКУ

И . | 3 И он чека Скрстило небо руке с пушком мртвом и село поред ватре., на рамену

Сити да се огрејемо. || од поноћи

„Из темњака док прслук водени · у 1 река дробна над ногама јој · лавом

добро повукла

јдш боље удробила, не заобли јаз ·

рађену кожу, суву шљиву и сточни измет, А закључак да је силом околности то особље, у ствари, особље ветеринарске службе и да је оно ту на испомоћи, не би био много погрешан. Тих дана ја о животу нисам знао много, тихо и сузно жалио сам своје ноге. | ,

После мог сазнања о страхочинима мојих родитеља, ја постајем нераскидиво везан за неке детаље мог досадашњег живљења. Ја их помно бележим све у нади да ћу рукописе успети да дотурим на право место, ако још уопште има правих места, и да ће тиме једнога дана у ово страхотиште улсте ти чета жандарма и цео случај развући по ништа мање гнојавом свету. Тихо распадање моје породице највише се огледало у жалосним завршецима браће ми и сестара. Одношени лудилом п болешчинама нису имали времена да појме уло ту наших родитеља у свему томе. Задовољни најскупљим саматоријумима и аекарима умирали су са чежљивим изразима у очима, верујући до. последњег часа да је неко због. њих извршио свету родитељску дужност. Раскринкао сам улогу мојих родитеља, али закасних да онај чежњиви израз мојих најближих истиснем из мртвих очију које су нестајале полако али неумитно. Моја најмлађа сестра, Наталија, беше моја последња нада. Њој сам рекао све. Морао сам. Но. сих се мишљу да то оставим за касније, међутим, приметих сестрино чудно понашање у кући, мајчину грању због онога што Наталија ради у вароши, затим, погледе најближе околине испуњене страхом и очајем, у којима се у исто време отледало бесконачно мирење са судбином, као да се пре Наталијиног постања знало да је она сада на реду. Једне вечери, када сам по шумовима изван зидова моје собе закључио да су сви у доњим просторијама покушах да нађем сестру у љеној соби. Гмизао сам, бауљао до врата, одупирао се о зидове и довратке и лагано, врдо лагано ушао у њену собу. Наталија је стајала поред великог двокрилног ормара чије су вратнице биле застакљене и огледала сету њима. Огромна гомила хаљина (мајчиних) н шешира била је позади „ње на кревету. Смејала се, причала са веома строгим изразом на лицу с оном другом Наталијом у огледалу, врло брзо мењајући шешире. Тек када сам дошао до ње тргла се. Плакала је. Морао сам да пожурим. У једном даху рекао сам јој све. Баш све: зна ли она како изгледа мајка у једној посебној соби, када у хотел долазе људи који нису из В,, и који због тога остављају велики новац!2 Зна ли она, шта се то закопава у глувим ноћима, тамо доле у подрумима овог проклетог хотела!2: Људи! Викао сам. У њеним очима, тада, видео сам одсјаје лудила и страха. Сестрином помућеном разуму није требало много. Како је само вриштала! Вриштала! А мене су однели у моју собу, наводно, спасавајући ме од ње. Касно, те исте ноћи, сестра се увукла у моју собу, и великих исколачених очију, питала ме: „Када ћемо проверити2" Врло брзо смо проверили, Сестра је била мирна. Није вриштала.

Не остављају ме на миру детаљи мога живота, као што су: мој одлазак на лечење, или пак, мој повратак кући са лечења. Стално их бележим, преписујем све у нади да ћу ту пронаћи прави кључ, право решење моје судбине. Зашто сам,ја на овај начин кажњен, често се питам2 Сећам се, доктор Варагић ми обећава брзо излечење и скори повратак

„кући. И ми излазимо из трема хотела (Ах, ти лепи дани, онда сам још увек ишао!), ја лако, летње обучен, он са сивим оделом и у руци му ваљкаста торба с металним копчама, У Аворишту, испред шупа, седи Лука Робајин.на великом пању.

Мој отац у чизмама, нако је лето, и оделом на себи за које.

се никада не би могло сигурно тврдити да није нека врста униформе. У прашини, испред очевих ногу, лежи човек сувог, црног лица, Знао сам о њему само-толико да се звао Тома. Отац га је ударао чизмама у груди и у.стомак. Тако да је онај доле у прашини добијао крволиптања.. Тома је био туберан. Он ни Лука били су нешто као спољни момци. Лука је мирно седео на пању и све то посматрао. Било је то време велике светске кризе. Отац је урлао на онога у прашини: „Курвин сине! Научићу те ја како се гласа за пр. вену кутију! Ја те плаћам да радиш, а не да политичиш!" Ја сам хтео да останем и да посматрам. “Варагић ме је вукао према излазу, где ме је чекао фијакер. Исти фијакериста ме у истом фијакеру вратио кући после безуспешног лечења. Чини ми се, сунце је истом јачином жарило као и оног дана када сам отишао. Са мном у фијакеру била је и мајка. И та слика ме ноћима прогања: она грациозно силази из фијакера. На тротоару, по сунцу, њена хаљина бљешти. Отва-

· ра'сунцобран и некоме, кога ја у прво време не видим из фи-

јакера, даје знак руком да јој приђе. Часак касније видим где из тамног споредног хотелског улаза —.излази Лука Робајин, Видим како се клати његово огромно тело и како му је корак тром док.иде по оном сунцу које жари. Прилази фијакеру и пружа унутра, према мени, огромне шаке говорећи ми: „Ајде синко, тебе ће, Лука, однети до собе“ А мајка говори: „Дука, горе ће ти Драго рећи у коју собу да га сместиш.“ А ја мислим да сам најчуднија ствар која има мртве ноге. Лука ме је уносио. |

Док челом не израсте рог