Književne novine
ДАТУМИ
Божидара Петрановића _
Поводом стогодишњице смрти неуморног културног
и националног радника из Далмације -
МЕБУ СРПСКИМ интелектуалцима и културним радницима у Далмацији у Х1Х ве ку једно од првих места заузима Божидар (Теодор) Петрановић (Шибеник, 18,.11 1809 — Венеција, 12. ТХ 1874), књижевник, историчер, правви писац, покретач и уредник књижевних и научних часописа, један од зачетника народног препорода у Далмаци„ји, члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, Српског ученог Аруштва у Београду и Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду, Може се рећи без претеривања да је његово име било познато и цењено широм Словенског Југа,
Петрановић потиче из српске грађанске „породице из Шибеника, која се истиче у борби против насилног унијаћења православних Срба у. Далмацији у првој полови"ни ХГХ века, нарочито у доба владике Бенедикта Краљевића,, који је био склон унији, изазвао против себе огорчење далматинских. Срба и морао да напусти владичанство и да се уклони у Венецију, где је остао до смрти, Петрановићев отац није хтео да даде свога сина ни у једну од гимназија са италијанским наставним је зиком у Далмацији, него га је одвео чаку Сремске Карловце, у најстарију српску гимназију, која је стајала под патронатом ње» нога оснивача и покровитеља, митропели» та Стефана Стратимировића, Свога млађега, сина Герасима (потоњег боко-которског владику) такође је послао у Карловце, у Стратимировићеву богословију, јер у то доба "још: није било православне богословије у Далмацији.
За Петрановићево интелектуално фор. мирање и политичко изграђивање од вели ког је значења школовање у Грацу, где је
· студирао филозофију. У Грацу је постојала
20-тих и 30-тих година прошлога века бачка дружина „Народна влада“, која је имала свој устав, свога „деспота“, свога „адмирала" и своје у„министре". У тој „влади" био је председник Мојсије Балтић, „министар спољних послова" Јован Шупљикац (брат потоњег српског војводе Стефана Шупљикца), а „министар финансија" Божидар Петрановић, назван „Рочилд", Ова омладинска. дружина имала је за своје чланове припалнике разних словенских народа, међу којима главног руководиоца илирског покрета Људевита Гаја, познатог хрватског књи“ жевника Димитрија Деметра, каснијег словачког бискупа Антона Сломшека, и друге. У својој аутобиографији Гај с признањем истиче да је ова међусобна сарадња била од обостране користи; „ја у њих познавањем народа и отаџбине све већма гајах
· пробуђено родољубље. А они мени обилато звраћаху ово познавањем чистога, језика и -
казивањем народних песама јуначких“.
Побратимство, склопљено у Грацу изме Ђу Петрановића и Гаја, дошло је до пуно. га изражаја већ после неколико година, Према истраживањима _ Илије Мамузића, Петрановић је први Србин Илирац у Далмацији који се јавља на страницама „Да“ нице Илирске" својим радовима. УМ свом првом тексту он указује на пример Илираца у Хрватској, који су разнели „гласове домороднога језика по селима и градови“ ма, по палачама и простим кућама, пре корева своје земљаке да су немарни према народном језику и тражи од њих да свој подмладак васпитавају у илирском духу: „Почнимо с отим да деци илирско ОАГОјење дамо..." („Даница Илирска", бр. 7, 1839), Петрановић у истом чланку пледира да заједнички језик буде спона између Срба и Хрвата: „Ако је различни верозакон "толико дуго времена Далматина источне и западне цркве растављао, једнога од, АРУ“ тога отуђивао, њих унапредак треба један свим опћени књижевни језик да међусобно веже". и а |
"За време својих правничких студија на Универзитету у Бечу, Петрановић је такође
долазио у непосреда Србима, него и са другим Словенима, који
су тамо студирали, ширио своје интелек-.
гјалне хоризонте и продубљивао своја са Па Буч не мањег је значења био његов боравак у Падови, где је довршио своје студије и положио докторат из правних наука. (1833). У то, доба Падова је једно од жаришта италијанског Ризорђимента, на ционадно-ослободилачког покрета за уједињене. Италије, те је Петрановић ту још дубље сагледао сличност између покрета за ослобођење и уједињење разједињеног и тоцепаног италијанског народа са покретом
ужних Словена за ослобођењем и Уједи-
њењем изван туђинских оквира. Ор После положеног доктората Петрановић
ављен за се враћа адмацију и буде пост 5 Ма атинске православне еп
етара далм А
ПЕЛЕ Пија је тада имала своје седиште у Шибенику, и на томе месту остаје пуних пет година (1834 — 1839). У то вррме је на владичанској столици седео, епископ Пантелејмон Живковић, познат по свом отвору „унијаћењу далматинских „Срба. рада) | царски намесник Далмације био је генер у Лилиенберт, религиозни фанатик, који МЕ форсирао унијаћење не бирајући Др средства. Знајући зарона држање е скопа Живковића, н ик / Па еаце својој обавештајној БАД дја прати сваки епископов корак и дао БЕТИ посебну пажњу на понашање ЈЕСКОРНА 5 ај ближих сарадника и службеника. Тад
ј ј никови повереници њи најпоузданији намесник били су венски срески, начелник Натали
и дрнишки начелник Бурати. На верљиви_ извештаји се знатно РИКА. међу собом. Док У Наталијевом_изв у ају нема ничега конкретног, дотле Ђурати 2 ља. Лилиенбергу (1. Х 1835) да је ЛРЕПАЕ да Петрановић покреће за своје »
НЕИНЕВНЕНОЕ 5
ш Илираца карактеристични су поздрави У
н контакт не само са,
Лилиенберг је '
триоте" годишњак под насловом: „Прија» тељ Просвјешћенија, србско-далматински алманах (забавник) за лето 1836". Бурати сматра да би требало већ унапред забранити појаву ове едиције, јер претпоставља да ће она'имати „сумњиве и опасне тенденције у садашњим околностима", када се поново почело са унијаћењем Срба, Слични предлози стижу и са других страна.: .
УМеђутим, и поред неповољног мишљења царског намесника, бечка влада је ипак допустила Петрановићу да покрене. планирани „србско-далматински алманах". Према свему судећи, одобрење су џ Бечу издеј ствовали чланови“ Дворског ратног савета генерал Радошевић и подмаршал Михаја2вић, затим митрополит Стратимировић и спископ Живковић. Иако се у Бечу наме. слику _ Лилиенбергу више веровало него споменутим Србима — без обзира на висо. ке положаје које су они у то време заузи. мали — бечка влада је ипак дозволила Пе трановићу издавање алманаха, вероватно зато што је међу далматинским Србима постојало велико пезадовољство због унијаћења и тешких економских, политичких и културно-просветних услова. живота.
М културној историји Далмације уопште, а далматинских Срба напосе, покрета» ње овога алмапаха представља значајан датум. Према оцени Грге Новака, Петрановић. „покреће прву књижевну ревију", „Србско-далматински алманах", које „није више календар,.него доиста литерарни магазип, у којем има приповиједака, пјесама, расправица и осталога". Поред књижевних прилога „Магазин" највише доноси историјских текстова, п то првенствено из прошт лости Далмације, Дубровника и Боке Которске, а затим из историје Хрватске и Славоније, Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе. и
Петрановић није ударио „Магазину" искључиво српски печат, него му је од прве свеске дао широко јужнословенско обележје. Тако, Петрановић позива преко „Данице Илирске" (бр. 7, 1839) на сарадњу и хрватске књижевнике и обећава да ће „Магазин" „унапредак и прилоге с латинским слови у њ примати". Његовом позиву одазвали су се и некоји хрватски књижерници и послали своје радове. Петрановић их је објављивао у „Магазину" онако како су написани. Од Илираца први се јавио Иван Трнски, затим Иван Каталинић и Станко Враз, |
Између уредника „Данице Илирске" и „Магазина" нису постојали односи ривал ства и конкуренције него другарске сарадње. Колико је Гај ценио Петрановића п његов „Магазин" показује, између осталога, чињеница да је он у „Даници Илирској" (бр. 23—26, 1839) у наставцима прештампао из „Магазина" Петрановићеву опширну расправу „Географичко-статистички претлед Далмације", у којој је доказао да „већи дио становника краљевства Далмације јесу племена славјанскога именито илирскога". За блиске везе и срдачне односе између уредника „Магазина' и хрватских
Ф
стиховима који су између себе измењали Петрановић и Антун Казначић — „међу ду. бровачким песницима последњи из време. на Републике, а први који је пристао уз илирски покрет" (према речима Милана Решетара). у Е Већ прва свеска, „Магазина" почиње доносити спискове претплатника („пренумераната"), из којих се види да је алманах нашао одзива не само у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској, него и у другим јужнословенским земљама и покрајинама. Међу претплатницима се налазе и многи истакнути књижевници, научењаци, државници, црквени великодостојници: Вук Ка раџић, Бура Даничић, Стојан Новаковић, Фрањо Миклошић, Валтаазр Богишић, Ј. Ј. Штросмајер, Фрањо Рачки, Ватрослав Ја» тић, Медо Пуцић, Перо Будмани, Луко 30: ре, митрополит Михаило, епископ Јосиф Ра. јачић,и многи други. ; Петрановић је издавао и уређивао „Магазин" од 1836. до 1841. Те године — према сведочанству свога биографа Јована Сундечића — „принуђен буде да. преда уредништво вриједноме дубровачкоме проти Георгију Николајевићу", Сундечић не каже са"свим одређено, али из његовог излагања излази да је Петрановић био индиректно приморан да напусти даље уређивање „Магазина" зато што је премештен за админи· стративног службеника на Вис, Он је мо тао 'уређивати „Магазин“ у Шибенику, Сплиту, Задру, али на Вису то је, из разумљивих разлога, било немогуће, Вероватно је зато и премештен чак на Вис, где се „осећа скоро као заточеник. он 5 Поред свога дугогодишњег рада на овом широко замишљеном делу, Петрановић налази времена и за плодан публицистички рад као дописник тадашњих главних срлских листова: „Подунавке", „Јужне пчеле", „Србских новина" и „Србског дневника". Његови дописи писани су информативно и објективно, и садрже драгоцених података за политичку, друштвену и културну историју Далмације, Поред сарадње на новинама, Петрановић је доспевао да сарађује и на часописима, а нарочито на „Магазину", који је и даље уређиван у истом духу као под његовом/редакцијом. доба романтичарског национализма Петрановић је био један од првих српских критичара, који је имао смелости да јавно устане против тадашњег фразирања и пре увеличавања свега што је српско. И сам ау. тор значајне расправе „Косовски бој" (Будим 1839), награђене од Матице српске и неколико пута прештампаване, Петрановић је међу првима устао против стварања ро: мантичарског култа Косова и Видовдана, на основу препричавања народних песама и народне традиције, Оцењујући (у „Мага. зину", УП, 1842) књигу свештеника Ва-
Е
Џи
ПОПРСЈЕ _„ БОЖИДАРА ПЕТРАНОВИЊА -=- РАД АКАДЕМСКОГ "ВАЈАРА Р. ПЕТРИБА
силија Суботића „Преглед битке Косово-
ђен по праву народа, Етики, Психологији, и по обштевладајућим време догађаја. ови мњенијама", (1840), И аОвНћ устаје против националистичког вербализма и реторике, | ~ Револуционарни покрет 1848 — 1849. пробудио је из дугогодишњег сна све мале, угњетене и експлоатисана народе Хабсбуршке Монархије, а нарочито Јужне Словене. У томе општем револуционарном кретању чула се и реч Далмације. Према но траживањима Грге Новака, први поклич за словенство Далмације дошао је из Букови"це, из Обровца, и носи датум 7. априла 1848. Тога дана упутила је обровачка општина, која се већ тада налазила у народ“ њачким рукама, једну ноту осталим далматинским општинама. На овај одушевљени позив Обровца одговориле су општине Сплита, Макарске, Пага и Дрниша углавном негативно, а остале општине су ћутале ин даље спавале дубоким сном. Извесног живљег кретања било је само у Дубровнику иу Боки Которској, Али, иако одзив није био онакав какав су Обровчани очекивали, њихов поклич био је — према речима Грте Новака — „прва свијетла зрака, која је Хрватима и Србима преко Велебита бљеснула из службених „опћинских кругова и увелике ублажила поразан дојам сплитскога одговора". Ако се узме у обзир чињеница да је баш те године Божидар Петрановић био административни службеник у Обровцу, у својству' правног референта обровачке ошитине, и да се овај позив и по идејама, и по стилу, и по језику, у главним захтевима слаже са Петрановићевим дописима, које је исте. тодине објављивао у штампи, и са товорима, које је одржавао у предизборНој кампањи по разним местима Буковице и Книнске Крајине, онда “се с разлогом може претпоставити да је он био иницијатор, а можда пи аутор цитираног позива 06ровачке општине осталим далматинским општинама. Народ книнскот изборног округа 1848. изабрао је Божидара Петрановића за свога посланика у Уставотворну скупштину, која је имала да донесе нови, демократски устав, у духу четрдесетосмашке револуције. На великом народном збору, који је одржао на отвореном пољу у Книну 6. УП 1848, после обављеног избора, Петрановић је обећао својим бирачима да ће се у пар. ламенту борити за.увођење народног језика у све школе п јавне установе у Далмацији. У истом говору отворено се изјаснио, за сједињење Далмације с Хрватском и Славонијом. Стојећи на широким илирским, јужнословенским · позицијама, Петрановић је ово сједињење сматрао само као прву фазу у сложеном процесу етапног
једну велику федерацију јужнословенских народа. 'А године 1849. уведено је учење народног језика као обавезног језика у сред ње школе у Далмацији, првенствено захваљујући заузимању Божидара Петрановића. · За време десетогодишњег Баховог апсоаутизма услови за публицистички рад У
неповољни, а нарочито у југословенским покрајинама, У то време у Новом Саду је излазио, под уредништвом Данила Медаковића, „Србски дневник“ (1852 — 1864), ко-
с времена на време успевао да између редова критикује германизаторски режим „Бахових хусара". Један од ових критичара био је Божидар Петрановић, који је под разним шифрама слао из Далмације дописе о тамошњим друштвеним, културним и просветним питањима, јер се о политичким проблемима није смело писати, у "Петрановић је био не само један од покретача и главних сарадника задарског „Правдоноше" (1851 — 1852), првог правничког часописа на Словенском Југу, него и је дан од његових најодушевљенијих пропагатора и ширитеља, Мако је овај часопис излазио свега две године, он је донео знатан број корисних текстова из правних и друштвених наука — већином из Петрано вићевог пера — и представља први поку, шај часописа, који је имао да попуни празнину у оскудној стручној литератури на нашем језику.
"Један дописник „из Боке" први је преко „Србског дневника" (18.1У 1853) обавестио читалачку публику да је Божидар Петрано. вић довршио своју „Историју „свеобште
чује. РАЗН
Међутим, са налажењем издавача за је Ано овако обимно дело, планирано у неко. лико свезака, ишло је теже него што је то сам Петрановић претпостављао, Требало је да прође још неколико година док је успео да натовори Данила Медаковића, уредника и издавача „Србског дневника", чији је сарадник и дописник био већ низ година, да он у својој штампарији изда и његово де-
пољске и јуначког дела Обилићева, изра- '
једињавања наших земаља и покрајина у.
свима аустријским земљама. били су врло.
ји је и поред све строгости Бахове цензуре '
књижевности" и већ је унапред препоруу _ ти импозантна целина коју је овај ој ов
_ јанство првог југословенског историча;
~
ао, као што је рапије публиковао своју '„Повјесницу србског народа" (1—1У, 1851 — 1853) и разне друге књиге и календаре. Оглашавајући издавање овога дела преко свога диста („Србски дневник", бр. 15, 1858) Медаковић га оцењује „као ретку књигу међу онима које су се код Срба појавиле и значиле неки добитак". Прва свеска иза» шла је под насловом: „Историја књижев „ности поглавитих на свету народа од најстаријих времена до садашњега века" (Нови Сад, 1858). Најисцрпнија оцена о овоме де. лу појавила се у часопису Емјаја Рајтага (св, 2, 1859), штампаном на италијанском језику, са овим закључком: „Мопште, за све Јужне Словене ово је дело од велике важности". : '
Међутим, и поред свих признања, одзив претплатника није био довољан и Медако» вић се није могао одлучити за издавање даљих свезака Петрановићеве „Историје књижевности", Узалуд су чињени покуша ји да се нађе мецена · који би омогућио штампање. друге свеске и цело дело, на коме је аутор радио преко 30 година, није се никада појавило. А, према оцени Иве Тар. таље, „пажљивом реконструкцијом свега што је Петрановић написао о домаћој и страној књижевности могла би се-назначи-
обсто- хтео да створи, Али већ и оно што је о јавио — онакво какво је — даје му д
пште књижевности". 4
Исто то може се рећи и за Петрандрићев рад на изучавању друштвено-политичке и правне историје. Заносио се далекосежним плановима о писању једне велике историје српског народа, прикупљао је годинама грађу за једну такву синтезу, али је доспео да напише свега неколико већих и значајнијих студија и расправа, Према. оцени Мате Ујевића, најважнија је Петрановићева студија „Богомили, црква босанска и крстјани" (Задар, 1867, награђена од Друштва српске словесности), у којој је „први пут у науци употребљена сва до та„да објелодањена домаћа грађа на народ: ном језику и, унаточ у цјелини промаше-
"ном рјешењу основног, проблема, изнесена у појединостима многа тачна и плодна мисао, особито о улози цркве босанске у друштвеном и политичком животу земље": И у осталим његовим студијама и расправама има драгоцених података и значајних детаља, који ће бити од велике користи буду“ ћим историчарима и социолозима.
Поред свега плодног и многоструког списатељског рада Петрановић је развијао неуморну активност и као друштвени рад ник. Још пре револуције (1848) он је дао иницијативу и почео прикупљати средства за оснивање културно-просветне установе Матице. далматинске, по угледу на Матицу српску и Матицу хрватску, али је Бахов апсолутизам прекинуо акцију. Увођење уставног поретка у Хабсбуршкој Монархији омогућило је потребне услове за оснивање Матице далматинске са седиштем у Задру 27. МУП 1862. За првог председника изабран је Матичин иницијатор и оснивач Божидар Петрановић, који је остао на том месту све до смрти (1874), Матица је имала од почет» ка широко јужнословенско обележје. Издавачка делатност„била је развијена и разноврсна, На „Гласнику Матице далматинске". сарађивали су књижевници не само из Далмације, него и из других наших земаља и покрајина, Од популарних едиција треба споменути: „Народне коледаре", „Народне пјесмарице" и „Пучку књижницу". Међу посебним издањима нарочиту пажњу привукло је прво, издање латиницом Његошевог „Горског вијенца" (у редакцији и са предговором Стјепана Митрова Љубише).
Мало је српских писаца и културних ра“,
дника о којима постоје тако дијаметрално супротни судови као о Божидару Петрановићу. Док су га српски шовинисти и пра» вославни клерикалци сумњичили да је био потајни присталица унијаћења пи да је одржавао недозвољене односе са царским намесником Лилиенбергом, дотле су хрватски шовинисти и католички клерикалци покушавали да та прикажу као Великоср“ бина и фанатичног православца. Међутим, ни ' једно, ни друго не одговара истини. Петрановић је имао врло сложену тактику, умео је да закамуфлира ствари и да према ћесарско-краљевским _ намесницима игра двоструку игру и на своје лице навуче маску када су прилике то захтевале. Е
Као што Вук Караџић није имао намеру уношењем слова ] („шокачком јотом"“, коју је митрополит Стратимировић, 1831, прогласио за „срп Нечастивога") из латинице у ћирилицу, да однароди Србе — како су га неоправдано оптуживали православни клерикалци због веза са Јернејом Копитаром, „словенским Мефистофелом" (према Шафариковим речима) — тако пи Петрановић није намеравао да поунијати · Србе. Као што Вук није био „агент кнеза Ме терниха", тако ни Петрановић није био „поузданик ћесарског намесника Лилиенберга". Без обзира на њихову сложену тактику у борби против бечке политике, и Вук и Петрановић, сваки на свој специфичан начин и према тадашњим условима, остали су на делу и у пракси поборници братства. и јединства јужнословенских народа, (У контроверзе између Вука и Петрановића у овом чланку, због ограниченог простора, не може се улазити.)
Џетрановићу се замерало да је немили. це трошио своју снагу, да се бавио разно врсним пословима и да зато ни на једном подручју није дао пупу меру својих несвакидашњих способности. У овим приговорима има зрнца истине; али се при томе губи из вида да су српске потребе његовог доба биле велике, а да је прегалаца његовог талента и његове радиности било мало. Ње. гово време било је доба полихистора, а не доба специјалиста. Зато он није био ни први, ни једини у својој генерацији, који је градио на разним подручјима јавне делат» 'ности, од којих је свака тражила целога човека. 1 '
Без обзира на све приговоре, остаје несумњиво да је овај први Србин Илирац из Далмације кроз цео свој живот остао веран широким илирским, јужнословенским и општесловенским идеалима своје младости, када је сарађивао на „Даници Илир» ској" и покретао, издавао и уређивао „Србско-далматински магазин", који је смело крчио нове путеве братству и јединству јужнословенских народа,
Др Коста Милутиновић
о.
!