Književne novine

ЛЕТОПИС

Захарија Станку а

Умро истакнути румунски песник и прозни писац

СТИГЛА је неумитна и _ болна вест: умро је Захарија Станку, Мако се знало да је велики писац последњих месеци често по бољевао, проводећи драгоцено вре ме и по болницама ову вест смо примили са неверицом, са жељом да она нестане испред очију, да се слова и слог разиђу, да · се смрт поништи. Али, суморна, шту ра вест била је непоткупљива, бесповратна. У петак, 7. децем' бра 1974. угасио се живот аутора романа „Босоноги" и „Игра са смрћу" (познат и нашим читао цима), зауставило се страсно, племенито срце префињеног пастелисте на плану погзије, нестало је угледног публицисте и доследно ангажованог културног прегаоца. Коначно, више нема оног коме су сви писци Румуније указали своје дугогодишње поверење, бирајући га за председника Савеза књижевника од 1966. надаље.

Захарија Станку је рођен у месту Салћиа, 7. октобра 1902. го" дине, у сељачкој породици. Тек

26. години, завршиће гимназију, приватно, да би пет година касније дипломирао на студијама Ммитературе и филозофије, Исте тодине „покреће угледни часопис „Данас“, у којем ће сарађивати најистакнутије књижевне личности између два рата. Због своје публицистичке делатности, у време другог светског рата, бива ПрИнн у концлогор из Тргу Жиуа. После ослобођења, Станку се читавим бићем ангажује у духовној] обнови своје земље. Као угледна личност и истакнути

штвени радник, постаје члан

ентралног комитета Комунисти.

чке партије Румуније, члан Др жавног савета, у више наврата је председник Савеза књижевни“ ка, директор Националног театра, директор више часописа, а од 1955. је и академик,

Као књижевник Захарија Стан ку је аутор бројних прозних и песничких дела, а као преводилац румунском читаоцу даровао је бриљантан препев Јесењина још 1934. Дебитовао је збирком „Једноставне песме" (1927, за коју добија награду Савеза књижевника, затим збирке „Албе“ (1937), „Златно звоно' (1939), „Црвено дР: во" (1940), „Трава животиња“ (1941), „Године дима" (1944), „Сти-

хови" (1962), „Песма шапатом" (1970). Од значајнијих романа треба споменути „Босоноге"

(1948), за које добија " Државну награду 1952, којим ће започети серија проза о Дарију, свима зна: ном прототипу „главног јунака, који ће без иједне Аријаднине нити проћи читавим _ лавиринтом, све замршенијим, ауторовог опуса", како пише критичар Маријан Попа у свом „Речнику савремене румунске литературе". Следе романи „Цвеће земље" (1954), „Трава“ (1957), „Корење је гор: ко" (1958), „Игра са смрћу“ (1962), „Луда шума" (1963)... а сви они прате Даријев животни пут, Романи „Како сам те много волео" (1968) и „Шатра" (из исте године) крунишу један импозантни прозни опус који је свог творца учинио познатим широм земље (више од стотину разних издања, на двадесетак светских језика), почесто награђиван У Румунији и ван ње (између осталих добио је и Хердерову награду за књижевност).

Лалеко познатији као прозн' писац, Захарија Станку се као песник исказао у првом реду де скриптивном лприком, окренутом природи и родној земљи, Пасте: лист по визији, а касније медитативан, песник призива ип навешћује смрт, о којој има фолклорно, ритуално схватање. Од његових последњих песама, објављених пре неколико месеци у књижевним часописима, издвојили смо две. Нека њихово објављивање на нашем језику истовремено буде и последње одавање поште маестру Захарији Станкуу, његовој сени и његовом великом деАу. Адам Пуслојић

ЗАХАРИЈА СТАНКУ

ПЕСМА

Јутрос бејах као роса што је. Појави се сунце и испи ме сву, Читав ми живот издели на двоје.

Данас у подне бејах један облак.

Стиже сунце и испи ме кап по кап

Читавог, ко да бејах сасвим лак.

Још вечерас бићу звезда једна,

Ал трептати нећу превише пута. Море ме зове, да испије до дна.

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

· жара“, 1914) и романа. „Перелин

КО ТРЕБА ДА СТРАХУЈЕ

— Аух! Гледај где је рода свила гнездо, Гледај где је рода подигла своје гнездо. — Змија сада треба да страхује, Жабице сада треба да страхују...

— Аух/ Гледај где младунчад носи дивља. свиња,

Гледај где младунчад своју носи дивља свиња.

— Усеви треба сада да страхују,

Чувари усева сада да страхују...

— Аух! Гледај где своју јазбину лисица копа,

Погледај само где јазбину своју лисица копа.

— Петлови сада треба да , страхују,

Живина сва нек сада страхује...

— Аух! Гледај где своју постељу разбојник крије,

Разбојник с пушком где себи бира постељу.

— Све што је живо сад треба да страхује

Па и сам човек треба да ; страхује ...

Највећма он треба да страхује... (Са румунско Адам Пуслојић)

ЗАХАРИЈА СТАНКУ

Између авангарде и реализма – Алдо Палацески

АЛДО ПАЛАЦЕСКИ је умро 17. августа ове године у једној бол ници на острву реке Тибра, у Риму. Да је живео до 2. фебруара 1975. имао. би деведесет година (рођен је 1885). Писао је скоро до саме смрти и једна збирка песама требало је да изађе у част његове _ деведесетогодишњице. – То отежава стварање неког коначног суда о његовом делу, јер днстанца није још довољна;

Палацески је био „авангардиста по природи“ (Пампалони) и зато је можда најзначајнији „аспект његовог дела, који се може асимиловати у футуризам“ (Луци). У Палацескијевом стварању, могу се, наиме, издвојити три периода, који су међусобно повезани _ јединственом _ личношћу аутора. Та три периода су нека врста дијалектике. Први је период његових песама („Изазивач по.

кодекс“ (1911). То је период у ко. ме је авангардна компонента екс. плицитнија, у. изразу, Раскрштавање с постојећим стањем и не ред, у то време су најуспешније изражени у његовом делу. Тај период. приказује наше схизо морфно време, време раскида и расцепа, у односу на традицију, време мрвљења и то не само књижевне чињенице и психолошких иморалних структура које су увек стајале на челу књижевног чина. По томе је Палацески велики италијански песник са почетка овог века и по томе се успешно укључио у футуристичку стру“ ју. И баш због тога је. Палацески имао увек у себи, у свом оформљењу, у менталној. структури, не» чега што се противи самом реду, показало се да су мање успешни његови романи из другог периода, између два рата („Сестре Матера. си“, „Браћа Куколи“) у којима је дошао до изражаја његов тренутак реализма.

Сам Палацески је једном навео Маринетијеву мисао да је

овај... извлачио футуризам из најпрезренијег _ пасатизма.“ стварно, он је своју живахност и инвентивност у поезији и про. зи извлачио из старог, истрошеног света, снажно обојеног реализмом. Тај свет је на крају крајева ипак прихватао п у њему се кретао са необичном природношћу. И, ако се анализује језик мла. дот, радикалног Палацескија, морају се прихватити закључци о његовом традиционалистичком карактеру. Његово проналазаштво никад није на пољу структуре — с једне стране, ту су плебејски тонови фирентинског наречја, са друге, он се за. бавља да подвуче, преломи и исмеје најчешће формуле, Нема ничег програмски _ новог стваралачког. Постоји полемика са данунцијевском реториком и пасколијевским мистицизмом, али аутор увек остаје у домену карикатуре. Палацески није револуционар, него слободни и независни дух, који се забавља да предложи једну нову визију света, створену на подлози устројства стварности, у коју је веровао и у којој је живео.

Његови духовити испади, подсмешљиви, карикатурални, умањујући, игриви, антитрадиционалви у сваком случају, нису циљали на стварање нове поетике, новог начина виђења и новог изра. за, него је то више била спонтана потврда слободе која је пре свега витална. Значили су више вољу за животом, радост живота, у супротности са свим оним што се сматрало важним и обавезним када се разматрала вредност људског постојања. Та лакоћа човека (отеловљење тог појма је Пере ла), делује као манифест против конвенције и кодекса вредности. Лакоћа, срећа, унутрашња светлост — све то одговара једној зрелости и мудрости, Разбијачки набој зато изгледа као привидан,

утишан овом раном мудрошћу, |

која је разумевање и праштање, после сазнања живота, бола, неправди, несклада. Сазнање је за Палацескија увек помало значи. ло ослобођење, ослобођење од на. метнутих вредности у име живота, имплицитних вредности живо» та, његове радости. Није чудо што је касније, за време фашизма, превладала у њему реалистич. ка компонента. Она друга, авангардистичка, била је једноставно брутално "угушена и он ће се авангардним подстицајима врати ти тек после рата, у својим задњим данима. Палацески је био антифашиста апје бега, пре саме појаве фашизма. У Итадији скоро да није било писца који је био мање у складу са на. дирућим фашизмом. Његови ро. мани стварани оу у Кули Од" слонове кости, и они су, као и његова пређашња песничка активност, његов допринос антифашизму,

Као што је увек срдачно дочекивао и био пријемчив и приправан да одговори на књижевне изазове (реалистички тренд између два рата), тако се после рата вратио авангардним искрама своје младости. Неко је ту његову податљивост изразио сликом: Палацески се пење на трамвај, али остаје на папучици да би мо. гао да сиђе на првој станици, Због тога је био у праву есејиста Аџиђи Балдачи, када је предла. тао читање његова дела у светлу његових књижевних почетака, за. немарујући дела из тзв, зрелости (есеј из 1955, писан поводом 60. тодишњице, касније подржан расцватом нове авангарде у Италији), издвајајући тако „Изазивача пожара“, „Перелин кодекс“ и ро. ман „Пирамиду“. На ова дела падовезују се послератни романи: „Дужд“, „Стефанино", збирка при поведака „Приче о пријатељству“, као и збирке песама „Моје српџе“ и „Улица стотину звезда“. Тај трећи период, завршни, мири две компоненте. Оне се усклађују у врло оригиналну синтезу. Јединство које спаја споменута три пернода је смеша авангардног духа, укуса за неред и привржености реализму.

Драгослав Марковић

„

дингвистичко ·

или

вс првом СА ИЗЛОЖБЕ ЦРТЕЖА ВОЈИСЛАВА ЈАКИЋА У ЛИКОВНОЈ ГАЛЕРИЈИ

Откриће Ааурине кривње

ГЛАВНО хрватско казалиште, 32 гребачко Хрватско народно каза лиште дало је, чини се, најзнатни“ ји прилог прослави притодом Кр лежина рођендана. Извело је драмеки циклус о Глембајевима. Најприје је приказало драму „У аго нији" и то прије неколико сезона. Како се представа и даље итра, није ни сада. касно осврнути се на њу, тим више што сам у овом ли; већ писао о представи „Леде и. „Господе _Глембајеви", коју је извело исто казалиште. 0),

У ХНК драма „У атонији има двије изведбе. Свака од њих има својега редатеља, своје глумце, а заједнички оџ им сценограф и ко. стимограф. Овдје ћу изнијети не ка опажања која се односе и на Парову и на Герићеву режију. ,

Многи су у драми „У агонији истицали Лауру Ленбахову као „позитиван лик", као особу која се у новим приликама снашла. Као особу одговорну за њезин несретан свршетак проналазили 5 баруна Ленбаха па и доктора

вана Крижовеца. С таквим схваћањем редатељи загребачке пред ставе као да се нису сложили. МеЂутим, људи су увијек склони тражити и налазити узроке. Па тко је дакле „кривац“ (мрског ли израза из казненог закона!) за Лаурину смрт Паро'и Герић доста су пажње посвећивали оним ситуацијама и догађајима који се могу Лаури уписати „у гријех . Крижовчева изјава: „ја сам мислио о томе, како ти не само да не скидаш с мене мој страх и моје тмине, него како ти тај страх и ту тјескобу још и потенцираш имала је посебну тежину.

Нева Рошић и Мира Жупан у улози Лауре слиједиле су редатељеве замисли. Ма колико истицами хвалевриједну прилагодбу новим приликама, њезину радишност (па ипак она у раду не налази ужитак), штедљивост, уредност и др. не можемо наћи средства и начине с којима је она бар покушала трајније везати уз себе Ивана Крижовеца. Она ће му у једном тренутку показати улазнице за холандески квартет прије три године. „Послије оног концерта ја сам први пут дошла к теби у твој стан. То је било оне ноћи, кад сам те тако очајно момила за дијете!" Да ли је Лаура вјеровала да се мушкарца везује

"уз себе само тако да се од њега

очајно моли за дијете2

Загребачки редатељи с више нијанса освијетлили су и лик Ивана Крижовеца. Крлежа је тог олвјетника. поставио пред избор: хоће- ли се приклонити · царству лијепе и младе блуднице или цар ству жене у „балзаковским годи. нама" која је сатрвена стварним и замишљеним бригама2 Што је Крижовец изабрао блудницу, то још не значи и не мора значити да је неинтелитентан или глуп, као што би хтјела његова љубав. ница.

И Златко Црнковић и Тонко Лонза схватили су И. Крижовеца као површног човјека који хлелпи за каријером. Тој мисли подесили су и своје владање. Крижовец је човјек који воли ужитак. А такви људи добро знају да до њега неће доћи ако буду „тјерали своју по. литику". Крижовец не види никакво зао у томе што ће своје способности понудити режиму који нема будућности, Тај и такав режим омогућбит ће му удобан живот, Не вјерује у политику, али се грчевито држи оних који у политици одлучују јер сматра да ће с помоћу ње лако доћи до новца, до ужитка.

У загребачкој изведби драме „У агонији" гледатељу ће можда остати у најдужем сјећању Мира Жупан. Досљедно је слиједила редатељеву слику и није скривала или умањивала Лаурине недостатке. Уочила је да је оно што се Лаури догодило послије Ленбахове смрти с Крижовецом нешто логично, што се могло пи очекивати. Зато и није уносила патетику у изговору оне реченице коју неки Арже кључном у драми: „И знаш ди ти, која је разлика између те-

КУАТУРНОГ ЦЕНТРА БЕОГРАДА — В. ЈАКИ: „ДЕЧЈИ ЦРТЕЖ“

да си ти био мој озбиљни и искрени доживљај, а ја твој фар а

Баруна Лепо ј Ф. По ваговић и Вања Драх. Сценографија данас већ покојне Инте

бе п мене2 То,

тумачили су

Костинчер памти се. Боја предмета, топлина дрвенарије и АР. стварали су атмосферу безнађа, магле и очекивали смо да ће се негдје појавити Освалд Алвинг и његова. жеља за сунцем. Умјесто оф срели смо м сусретали Лаџру. она. у своју омрт није отишла. г болести. Отјерали су је тамо ње зина нарав, одгој, ах, КриВ : . о. А еасав ХНК да се увјежбају двије представе драме „У агонији" заслужује подршку. Јер ради се о тексту којему мјесто у хрватској и ]ј лавенској драматици можемо већ данас одредити. Једино можемо пожалити што нису изведене обје верзије: и она у два чина и ова у три.

Шимун Јуришић

Гете и Достојевски

225-тодишњицу

Обележавајући . новембарски број,

рођења Гетеа,

Лењинградског часописа „Звезда“ објавио је занимљив чланак ЈЕ, Мушине под насловом „Гете и

Достојевски“. Аутор овог чланка се, сврставајући свој подухват У редове нимало лаких, прихвата посла наизглед не особито новог, а временом и критичарском миш љу доста отежалог, — прихвата се откривања везе, сличности, по дударности у токовима двеју књи жевности, руске и немачке, повлачењем паралела које продир кроз. равни стваралаштва њихових великих представника — Ге теа и Достојевског. Подсећајући на. распрострањено у Немачкој почетком нашег века „упоређивање Достојевског и Гетеа као два: ју супротних начела ирационал ног и рационалног. — Гете као да постаје симбол западноевропске кулуре и традиције, супротно од хаоса који надире из Русије" (подсећајући на позната тумачења Стефана МЦвајга, Даблина, а посредно п Н. Видмонта „Достојевски и Шилер") и Томаса Ма на) „Гете и Достојевски") о супротности ових аутора, И. Мушина заузима супротну позицију извесне паралеле из живота и дела Гетеа и Достојевског сведо че о њиховој сличности. Мушина, најпре, подразумева“ Јући Фауста у самом Гетеу, а као прототипове Мефистотела опису! ћи његове пријатеље, учитеља, филозофа Јохана. Готфрида Хердера, и хипохонд с болесном жељом да се свему наруга, Мерка, успоставља аналогну релацију До

стојевски — Николај · Спешњев. Спешњев — атеиста, социјалиста, човек свестраног образовања и

оштрог ума, чије многе мисам, по мишљењу аутора чланка, носе Ставрогин, Версилов, Шатов, Кирилов) „може се без преувеличавања рећи да да у даљем ства ралаштву Достојевског, у његовим споровима са социјалистима, „Вихилистима", „дусима", читаве

деценије траје дијалог са Спешњевим"). Такође, паралелно стоје две

јунакиње Гетеа и Достојевског — Мињона („Године учења Вил хелма Мајстера") и Нели („Пони жени и увређени"), Подударности између ових ликова, као п између фабула у којима они фигурирају, аутор чланка тумачи генијалном _ интуицијом _ Достојевског, његовим тананим — слухом за унутрашњи живот Гетеове ју накиње („У 1860-тој — Мињона" планира — Достојевски; „Мињона — то је првобитан назив оног дела, романа или повести, у коме је требало да фигурира НеАм из „ПЏонижених ни увређених" — пише И. 3. Серман), јунакиње чију ће он судбину касније проАужити (конципирајући лик Настасје Филиповне, Достојевски“ пи ше: „Настасја Филиповна — Ми њона и Клеопатра"), и свему — И. Мушина разлоо тумачи оно што се обично па : утицајем, „на први поглед соичне паралеле, чудновате асоа М подударности" у стваачким биографиј ј дикаца, (ак) јама двају ве