Književne novine

ПОЗОРИШТЕ

СМОКТУНОВСКИ

Поводом гостовања московског Малог театра у нашој земљи

ЧЕТИРИ ПРЕДСТАВЕ: „Тако ће бити" Симонова, „Цар Фјодор Ивановић" А, К. Толстоја, „Шума" Островског и „Пред залазак сунца" Хауптмана, са којима се Мали теа: тар из Москве представио нашој публици, требало је да прикаже традицију, вред: ности и могућности ансамбла који управо слави сто педесет година свог континуираног деловање. Или су гости преценили сна гу свога деловања, или су потценили ово гледалиште — тек, ако је до куртоазије и славља: много је!

На нашу срећу и велико задовољство са Малим театром допутовао је славни Инокентије Смоктуновски, у целом свету познат као ненадмашни Хамлет и неодољиви Мишкин и у две вечери појавио се као Цар Фјодор Ивановић у истоименој трагедији Алексеја Толстоја. Својом изузетном иг ром, која се ретко виђа и на нашим и на светским позорницама, он је целу предста. ву претворио у декор а остале актере ма: ње-више у статисте, тако да су се сцене спонтано повезивале и стапале у јединствен монолог у коме је трагедија досегла до најузвишеније поезије.

Ово је солидан, камеран, традиционадан и типичан руски театар. За његове редитеље (Равенског, Варпаховског и Иљинског) као да је стало време, па се не еба чудити што фаворизују давно превазиђене ознаке сценског израза, укалупљују ТлуМце, понављају стара мизансценска решења, и уживају у театралности. Демодирани су и за совјетске појмове модерног театра, тако да им се игра Смоктуновског супротставља и у многоме их потпуно негира. Раз лике између њега и осталих глумаца су тоаико уочљиве да је готово немогуће пове“ ровати да их је припремао један редитељ. С једне стране, многи се крећу круто, говоре повишено или са лажном једноставношћу, ни у једној речи нема правог живота, а с друге стране Смоктуновски е ослобођен свих тих баналности, другачије осећа, мисли, поступа и реагује њима потпуно непознатим сензибилитетом. Због тога се и чини као да је његову улогу обрадио сам Бергман.

Смоктуновски је супериорно демонстри рао изражајне могућности истински модер не глуме: он нема унапред спољно фиксирану и типизирану слику Цара Фјодора ко јој покушава да удахне живот, Али, треба посебно нагласити, ниједног часа не им провизира. Изузетно је студиозан, позна: те су му све чињенице о том несрећном ч0веку, о ситуацијама у које долази и лич. ностима са којима се сусреће. Уз то, про: учио је најновије медицинске налазе о тој посебној врсти душевне болести од које је патио Фјодор Ивановић. Све то упио је у себе као рефлексе једног стања и саме реалности п помоћу сопствених чула у себи транспоновао у оквир слике којој тек кроз игру треба да дају смисао његова свест удружена са емоцијом. Смоктуновски се зато и изражава крајње једноставно и природно и према властитој пројекцији. Редитељ оваквом глумцу може да помогне, али на њега не може да утиче и, што је још важније, не може му наметнути у ми зансценским кретњама механичка ограничења. Он је слободан у своме доживљају и то је суштинска ознака целе интерпретације. Како ће се кретати, како ће говорити или деловати зависи искључиво ОД њега тако да сваки гест има пуно значење и издиже се до симбола и непоновљивости. Смоктуновском све то даје снагу и моћ да, играјући једну сасвим историјски одређену личност, превазилази фактографију и залази у домене оног правог духовног реализма у коме његова индивидуалност и неисцрпне могућности унутарњег израза просто плене позорницу.

Цар Фјодор Ивановић у овој личности изражава себе али на тај начин да сваки од нас у његовим мислима, емоцијама или самој трагедији може да осети нешто универзално што припада човеку уопште. Уметничким средствима ствара се пред очима целог гледалишта једна сасвим нова реалност која садржи далеко више истинитости него што може да понуди низ чињеница па и сама пишчева реч. Чим искаже једно стање Смоктуновски се одваја од њега и тражи начина да већ у наредној сцени буде другачији. Потпуна идентификација нигде не постоји, јер то није статична представа о једном човеку него процес и кретање између оног што Фјодор јесте и шта ће бити. У тим променама је гаумац величанствен, тако да сцене нежности са Царицом Ирином, припремање помирења између Годунова и Шујског, а нарочито завршни призори када, примајући поруку о страшној несрећи и смрти Ца ревића Димитрија којег је толико волео и спремао за свога наследника, постаје сасвим изгубљен. Све те унутарње промене одражавају се на његовом лицу, тако да нам се час чини да је сасвим млад а:час да је стар и потпуно скрхан болешћу, 2 да при томе изузетно влада гласом тако да свака реч има своју нијансу, покрет му је потпуно опуштен, мек и необично прецизан. То је она најсуптилнија и највеличанственија игра која се уопште може замислити. Та необична природа осећа грубост око себе и беду људских сујета али им се физички не супротставља. Није у питању само болест него и унутарња резигнација, разочарање и више од тога, па у њему на стаје пометња и кроз помућену свест надире трагедија која га на потресан начин уништава. Финале је болно одрицање самог себе, али у сферама праве уметности, тако да је заштићено од болећивости и сентименталности. Смоктуновски је постао цар, да би у њему убили тог истог цара а

КЉИЖЕЗНЕНОВИНЕ 5

затим га оставили да пати над крвопролићем у себи самом. У том свом болу био је фасцинантан прво вече а друго — узвишен и ненадмашан. Зато је сусрет са оваквим уметником, једним од највећих, ако не и највећим на свету у овом часу, догађај који нам чини част.

. Под овим утиском, све остало, чак када је било коректно па и глумачком индивидуалношћу надахнуто, остаје некако у А том плану и скоро непримећено. „Тако ће бити" Симонова је давно превазиђено мелодрамско штиво из доба отаџбинског рата. У низу конвенционалности издваја се глумац М. И. Жаров у улози старог академика Воронцова. “ ПР Фјодору Ивановићу" то је В. И. Корјаков као Луп-Кљешњин, бивши царев васпитач и Е. М. Шатрова у улози проводаџике Василисе Воловнове. „Шуми“ надахнутих тренутака имала је Т. А. Јермејева као Гурмишцка и В. К. Бабјатински као Буланов. „Пред залазак сунца" Герхарда Хауптмана у режији А. Е. Хајфеца је најбоље постављена представа. Рађена у натуралистички стилизованој симболици немачког театра, са

неколико посебно лепо обрађених призора, _

деловала је упечатљивије мада не и сасвим ново. М. И. Царев у лику Матијаса Клаузена, тајног саветника који под старост настоји да започне нови живот, у првом делу је био веома сигуран а у наставку му је недостајало модерне сензибилности.

У овом гостовању, међутим, има и не чег поучног: Мали театар, као што чине уос талом и друга руска позната позоришта, не одриче се тако лако својих глумаца: старци и старице са осамдесет година па и више играју са задивљујућом убедљивошћу, А то је природно, јер позориште мора да има у свом саставу све генерације и да се осећа као права породица.

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

. ИНОКЕНТИЈЕ СМОКТУНОВСКИ.

Познаваоци репертоара Малог позориш та сматрају да је програм за ово гостовање несрећно компонован. Мало позориште има далеко занимљивијих представа а билао би драгоцено да смо видели и Нушиће ву комедију „Др" коју они изводе са ве ликим успехом. Али, при сазнању да су нам омогућили сусрет са Смоктуновским — падају све замерке. Сада, када је неста: ло замора од дугих и монотоних представа — хвала им!

Петар Волк

Учитељ и ученици

Андре Лот и његови југословенски ученици: Народни музеј у Београду

РЕПРЕЗЕНТАТИВНА изложба слика једног од. најпознатијих француских савремених сликара, теоретичара и педагога, Андре Лота, заједно са делима његових уто словенских ученика, вишеструко је занимЉљива и инструктивна. Ова ретроспектива

открива развој и показује карактер умет-

ничке личности А. Лота (1885—1962), савременика и саборца твораца кубизма, Пикаса Брака, Метсенжеа,- Изложба је уједно и

5

прилика да се види ово дело компромиса “ теорије 'и праксе, искрене: инспирације и

рационалне анализе, свесног прихватања правила и несвесне вере у лепоту сликарског елемента.

– Доривал је Лота сврстао у сателите кубизма, сликара који је настојао да „помири кубизам и ренесансу" и тежио „некој тоталној уметности у којој се уједињује импресионистичка боја с кубистичким цртежом, Сезанова атмосфера с Пикасовим обликом". Сам Лот је говорио: „Ја немам формуле, али кад би требало да је имам, онда би то било: романтична инспирација. и класична техника".

Тај стваралачки и теоретски дуализам, та подвојеност инспирације и технике, то сликарство логичке организације и великог знања, карактерише Лотово дело у целини, То му уједно даје н онај карактер ретке целовитости, смирености, спутане страсти, хладног звука. Његова тежња за синтезом била је више услов да разуме дело и остане трајно у уметности као облику историјске свести, а мање као основа за креативни чин, Он је разумео суштину стилова, окрио многе тајне стваралачког поступка великих мајстора и то своје теоретско искуство успео је да дефиниш» ретко јасно и доследно. Успевао је да га пренесе и Аругима.

Његов посткубизам је својеврсно изне-

САВА ШУМАНОВИЋ: „МОРНАР НА-МОЛУ" ЈУГОСЛОВЕНСКИ УЧЕНИЦИ“)

»1921/1922 · (СА ИЗЛОЖБЕ „АНДРЕ ЛОТ ИМ ЊЕГОВИ

веравање кубизма, он је кубизам „барокизирао , отворио га традицији, лишио сек стремности, Покушавао је да помири принцип строге конструкције са принципом отворенот колорита. Зато му једна од најбољих слика, „Улаз у луку у Бордоу“ из 1912, „по боји припада. фовизму, по архитектури кубизму", како то каже Жилберт Мартен-Мери. +

РА мн

Други аспект ове.

мемајоитн

лшке презентације

и "(изложено је 68 Лотових дела и 82 дела на-

ших сликара који су краће или дуже 6оравили у његовом атељеу-академији) лежи у покушају аутора, дра Катарине Амброзић, да утврди карактер и обим Лотовог утицаја на наше сликарство треће деценије. Посао нимало једноставан ни лак, упркос чињеници што је проблем на овај или онај начин, већ раније постављен и делимично дефинисан. Питање постаје још занимљивије када се узме у обзир чињеница да је трећа деценија у нашем сликарству означила долазак младе генерације која је тежила преображају и етике и естетике сликања, генерације у којој су стасали нај-

већи таленти наше савремене уметности и

чије је време избацило неколико ремек-дела. Оријентација на Париз, али не на Париз импресиониста, већ Париз Сезана н његових утицаја, одвлачила је наше младе на те изворе нових тражења аутономне вредности дела, усаглашавања личне визије са општом судбином уметности. Пут је био сложен и тежак, јер конзервативна средина у свим нашим култуоним центрима није лако прихватала ново, деценију после Надеждине смрти и две деценије од настанка „Госпођица из Авињона“. То је време тражења. и формирања Добровића, Шумановића, Коњовића, Бијелића, Јоба, Радовића, Зоре Петровић, То је време мла де критике, Растка Петровића, Тодора Манојловића, А. Б. Шимића, Михајла Петрова,

а, напета

гана Алексића, Та немирна, 4 ; ДЕ длака трећа деценија која је већ у неколико наврата. обрађивана као сезаниам, посткубизам, експресионизам облика, реј неколико великих моно-

1 . је на у ; сагледана 15 ожби у београдском Музеју

афских излож д пе уметности, па ипак — сва ћита-

ња нису постављена или барем не до кра

ј ена. " и те од њих је: Андре Лот п'његови ју-

ски ученици. , то Елан које су тежиле утврђивању аналогија у ликовном поступку и карактеру схватања улоге и вредности дела изме Бу онога што је створио Лот сликар и онога што су радили његови ученици, ослања. ле су се на запажања и дефиниције младе критике треће деценије, када је „конструктивно сликарство", било А за иза предно сликарство". То је био основни не. достатак тих анализа јер је критика савременика сликара треће деценије, под снаж. ним утицајем такозваног духа времена, че сто желела да види у делу оно што одјективно у њему није постојало. То Је Допри нело стварању уверења да је посткубизам, посебно А. Лот, битно утицао на. физиономију већег дела нашег сликарства треће Ме је др Катарине Амброзић што је круг сликара који су прошли кроз ате. ље А. Лота проширила: веровало се да их је било десетак, на овој иЗзАаОжЖОн Видимо их двапут више (Стојан Аралица, Сергије Глумац, Војо Димитријевић, Радмила Лала Борђевић, Анте Каштелаичић, Соња Ковачић-Тајчевић, Милан Коњовић, Мирко Ку. јачић, Иван Лучев, Станка Лучев-Радоњић,

ера Николић-Подгорски,. Зора. Петровић, Отон Постружник, Сава Рајковић, Камило Ружичка, Момчило Стевановић, Сабахадин Хоџић, Антон Хутер, Милица Чађевић, Миленко Шербан, лена Шотра-Гаћиновић, Сава Шумановић). ' ~

После пажљивог разгледања ове паралелне презентације дела учитеља и ученика, могу се прихватити два основна закључ. ка. Један је дала сама Катарина Амброзић у предговору каталогу: Лот је „својим не. посредним тумачењем проблема слике иста. као улогу форме као основног елемента сликарства и тиме привео кубизму већи део младог југословенског нараштаја“. Други закључак, исто тако прихватљив, иако ограничен само на Србију, предложио је Казар Трифуновић: „Лотова школа је помогла српском сликару да упозна слику и њене законе, да открије тајне ученог заната, да се боље снађе у прошлости“. ,

Утицаја Лотовог дела, међутим, има ве ома мало. Па и тамо где је он најприсутнији (С. Шумановић), он је више иницирао личну визију у окриљу једне концепције п омогућио ученику да стваралачки надмаши учитеља. т, велики педагог, изванредан Аух, широке културе али и догматичар једне теорије, није увек могао да се наметне ученицима. Аралица је, на пример, у његовом атељеу две године али студира дела Монеа, Писароа, Бонара и Матиса, Зора Петровић је, после два месеца, напустила атеље, не поневши ништа од Лотовог утицаја што би имало значаја за њено касни је стваралаштво. „Ма колико пропагирао „романтизам у осећању", А. Лот би се осећао тешко пораженим када-би морао пре знати Зору Петровић макар само за свог бившег ученика“ — писао је још 1952, Мо. ма Стевановић. Коњовић је у атељеу изд жао две недеље, Шербан много више, алн — у делу су остали веома танки тратови Лотовог утицаја.

Све то говори да ова дратоцена изложба представља озбиљан прилог рашчишћавању овог питања, потврђује мисао о изузетном значају Лота педагога и његовог културно-педагошког утицаја на једно крило нашег сликарства с почетка треће деце. није. То је добро исказао његов ученик Миленко ербан: „Лот није учио да се слика као он, него је подржавао индивиду. ална остварења на његовом принципу“,

Богато илустрован каталог, са испрпним каталошким подацима и предговорима госпође Жилбер Мартен-Мери, управника Уметничког музеја у Бордоу, власника изложених слика А, Лота и дра Катарине Амброзић, остаће као трајан прилог проучавању једне одређене проблематике.

НОВЕ СЛИКЕ ТАХИРА ЕМРЕ

Тахир Емра: слике, Галерија Дома ЈНА, Београд

Ових дана је у Галерији Дома ЈНА Београду приређена осма самостална. =

ложба слика познатог сликара са Косова.

— Тахира Емре, Рођен је 1938. у Баковици, а Ликовну ПНЕ и постдипломске студије завршио је у Београду, у класи проф. Недељка Гвозденовића, Емра је почео рано да излаже: већ 1960. приређује прву самосталну изложбу слика, а од, 1966, излаже на УЛУС-овим изложбама Октооарском салону, изложбама уметничких колонија. Учествовао је и на нашим“ изпо АМА у иностранству. тра је овог пута изложио тридесе пет слика, насталих током Пнслекљек Пет година, претежно пејзажа, ликова и сиљуадија са Косова, Слике су посебног звуКа, оригиналног рукописа, пуне неке при. тајене драматике и опоре поезије овог де а иаје поднебља. Инспирација му по8аза 3 К од реалног доживљаја да би на рају, скоро редовно, досегла границе над Ров и легендарног, у духу предања, ровања и слутњи, Има неке исконске туге у овим пределима празног пространства, са усамљеним тима, пастирима, водоношама. Такве су н бе ја сцене и ентеријери, некој дубокој, сиишини, постојаности, без улепшаваи: сјаја. Слике, зрелог заната, делују ганддно. у и истином, уоедљиво ни ориа је један од типичних ; ника савременог сликарства. Косова оце

Срето Бошњак

фигурама, музикан- ·

|