Književne novine

·

РУШИ у"

ПИ и

Р

~

критике

чито је то раније била, емифеснонистичка критика, доби

МАЛИ ЕСЕЈ

Отвореност

АКО СЕ ПОСМАТРА савремена књижевна критика не само код нас него иу свету и не само књижевна критика него и остаде критике које се поводом уметни чких дела пшцу, није тешко уочи ти да се она у извесном смислу изменила. Једна од измена свака ко јесте и то да критика данас товори мање отворено него што је говорила у ранијим временима. Отвреност и безобзирност са којима је изрицао своје судове, рецимо Љубомир Недић, или Јован Скерлић, у нашој средини су тотово ретке и сматрају се пре као неугодан инцидент него као природно понашање критичара. Истина, када се начедно говори о критици управо се то истиче као један од њених основних не: Достатака и посебно се наглаша: ва да би било добро када би так ва критика постојала. Без много малипиозности није тешко установити да се таква критика при зива управо због тога што је ње: мо време прошло и што она, ма колико је призивали, у догледно време неће моћи да се врати; уколико уопште може да се врати, Међутим, када се суочимо са једном таквом појавом чини ми се да је неупоредиво сврсисход; није покушати наћи пазлоте п објашњење због чега је то тако, него о тој чињеници као таквој брзоплето изрицати (било какву оцену и било какав суд. Покушај мо зато да тој појави нађемо об. Јајшњење, остављајући је, за сада без оцене.

У оквиру једне литературе по можај критике се изменио, Она је све мање поука писцу и читао цу, она више не води једну лите ратуру, него иде за њом и свесна својих ограничења не прелази своје садашње компетенције. Положај критике у оквиру лите' ратуре, дакле, изменио је њену природу п.њена сврха више није толико да суди, колико да тума“ чи, домишља дело п на основу својих тумачења и домишљања ствара, ако тако може да се ка же, једну нову креацију. Она је упокос томе што је својом методом више везана за дело него рецимо,

ла баш благодарећи тим новим методама пове просторе за им тровизацију и за стваралаштво. Стилистичка критика може да послужи као пример како се п стилистичке анализе које се оба вљају по олређвеним рецептимамн правилима своде као и импресио нистичка критика на један осно вни елеменат, а то је личност ствараоца; његова умност, његова довитљивост, често пи дар импро визације. Пронаћи један реченич ни спрег који ће се прогласити за кључни, пратити употребу од ређених речи на одређеним ме: стима, давати меким ситуацијама кроз граматичку анализу описа веће пли мање значењс, зависи

"у извеспом смислу од материје о

којој се говори, ални пи о прониц љивости, да не кажем проинзвол» ности, говорника. И када кажем произвољности, ја тиме мећу го ворнику да учиним никакав пре“ кор, него само да му упутим је дан комплимент.

Јер критичарева произвољност те врсте по јесте оно. што му да је право на критику, што му ве рификује право на говор о извес ним стварима, пако у начелу то вор о извесним стварима јесте право свакога који тим правом хоће да се користи, Та произвољ ност му омогућује да буде лич' ност, да се издваја из хора, да даје своје углове гледања, да улази у дело или се удаљава Од њега п да у једном делу, можда, све појединости претпостави ко херентној целини ман целу цели пу претпостави једној реченици, једном описаном догађају, често и једној јединој речи. Андрић је говорећи о Његошу _ наговестио да би могла по двема речима ко" је Његош највише у својим Ае лима употребљава да се консти“ туише Његошева слика света. Го ворећи о Његошу Андрић као да је, и несвесно говорио о себи. Једна статистичка, квантитатив" на, анализа Андрићевог језика, која понекад може да нам се учини као узалудно пребројава: ње без икакве одређене сврхе, по казује да је реч коју је Андрић пајчешће употребио. кроз своје романе, приповетке, чесме. члан“ ке. есеје, па чак н пригодне из јаве у разним пригодним прили кама — човек. Тај податак може много да нам говори и исто тако

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10

поводом човека у Андрићевом је зику могу да се напишу многе умне или глупе, духовите или осредње, учене или шарлатанске у зависности од способности оно та који о томе говори — опаске које ће се слити у текстове који се могу читати са интересовањем ако је интересантна — лич“ ност која о томе пише.

И све то учинило је да крити ка у својој оцени саме књите, као много штошта друго, уосталом, буде мање отворена, мање агресивна, мање полемична у од мосу на писца, било да га ташие по рамену или да му дели Ћупг ке и буботке. Истини за вољу до тодило се у међувремену још не што. Наталожило се једно историјско искуство, ми чини се да присуствујемо једном од ретких случајева у историји човечан“ ства, када је оно нешто од нсто“ рије научило, Сва агресивност, сав отворени говор, сви таламба си или звона на узбуну, претвара ли су се објективно у празну праску која је остајала без прак тичног дејства. Дела су остајала онаква каква јесу, људи су их читали не само упркос негативним критичарским оценама, него чак као „Цвеће зла" или „ГоспоЂу Бовари", упркос судским про тонима ни забранама — или мож да баш због њих — или су одбијали да их читају упркос громогласвим похвалама, наградама, оддиковањима и изворима у академије којима су због књига почас: твовани њихови аутори. Није се дакле, У суштини положај крити ке много изменио у љеном односу ма друштво. Аруштво је увек критику сматрало као једну доко личарску, забављачку дисципли ну, акритичара као неку врсту задрибанде који или разбија от" ворена врата, или непотребно хо ће да прође главом кроз зид. Читале су се чак књиге за инат кри тици и рекао би се чешће него оне друге у славу п похвалу кри“ тике. До те. за себе не много ла скаве чињенице и до тог за себе не много пријатног сазнања, критика је током неколико векова

Јаков Гробаров

ПЛАВА ЦИГАНКА

ДАрагани Ђурић

Имала. је своје копно

и своје дубоке воде плава Циганка

у њеној коси

сунце је правило гнездо будући ватрени знак

пио сам њену усну

усну плаве Циганке

а она ме заклињала.

да не пробудим препелице дар њених предака њених погубљених бисера у брдима Гранаде

мириси издалска,

пили са њених бедара шире се изнад черш!

до малих фабрика лудила кап крви у леденику зеленом телу тајанственику

два су птића голуждрава зајазила воденицу

ту сањарп

златоусти

нижу њену огрлицу

она наза ја

песник

покисла њушиса тигра плав песак

пи шкољка плава

хтела би видим да заигра пи видим бисер око трентајем слаже иње светлост је прегрејана гасите светлост пеухватљиви пламен звезде буктиње

љени су коњи изторели

над њима месец сео

ко стари неумољиви гангстер

остатак костију разапео тлечећи

она је шапутала широком мору

она је шапутала непоновљивој светл никада више

она је у шкољку залутала

'

морала да допре, да се са том чињеницом суочи и да од ње по ће као од једне реалности коју не може да измени. Постојале су две могућности, дапошто је из вршила своју историјску мисију, или радила нешто за шта је, потрешно, мислила да 12 њена исто ријска мисија, одустане од света ИдИ, што је она и урадила приз навши своје заблуде п заблуде о себи, покуша да се усмери у не ком другом. правцу, потражи не ке нове просторе за своје дело“ звање пи да се афирмише не као судија нечега што постоји, нето као мека дисциплина која има право на самостално постојање.

И баш зато што је имала довољно унутрашње снате да се

„определи за ове“ другу алтврнати

ву, критика је показала своју ви талност и истовремено потврди ла своје право на постојање. Од лучивање о књижевности прешло је на редакторе у часописима и листовима, на уреднике у издавачким предузећима. а у неким: не: срећнијим случајевима и на пос: ловне људе за које је издавање књига посао као сваки други и који се у томе послу руководе критеријумима који важе за све привредне активности пренебретавајући притом извесне специфи чности посла којим се баве. Кри: тика је за себе узела улогу мното лакшу и тежу у нсти мах, скромнију и претенциознију истовремено, не да суди о књижев ности п уметности, него да раз мишља о њој, да је тумачи п ту мачећи популарише. много више него да се јасно и гласно за неш то залаже и одређеније противу нечега бори.

_ Историјско искуство било је један од елемената који је крити ку на то навео. Једно друго ис куство није било ништа мање аначатно. Престала је да постоји друштвена потреба и престали су да постоје друштвени услови, да критика која суди има своје мес то н има своје право постојања. Изменила су се схватања књиже вности, демократизација образовања укинула је потребу за ком пметентитјим сулаттама, учинивши сваког помало компетентним,. Ако и није, можда, укинула потребу за судијама, она је створила плу зију да такве судије нису више потребне. Писци су постали исто толико образовани колико и њи хови кринтичаои и уверенији У ваљаност својих система иза ко јих стоји дело и чији је резултат дело, него критичари у ис правност својих система до ко јих су дошли, најчешће читањем туђих књига и размтшљањем о теима, Писац витте неће да има контичара жоји ће га тапкати по

рамену и делити, му, ћушке по за.

то што то писац неће таквог кон

-тичаоа неће ни онај на чијим

страниџама критичар објављује своја мишљења. У салашњој духовној клими која влада свуда у свету пеки кпитичарски испали по којима се неки од коитичара и данас памте, да поменемо оне томико злоупотпебљача не, као тито је Сент Бевов о Балзаку, Ма јаковског из љетове фФутуристичке фазе о ранијој руској књиже вности, ексцесе као што су они малреалиста пли Скерлићево писање о Дису, — постали си. нат блаже течено, немотући, Недић ја од Милићевића направио не рђавог писца, пего та приказао малтене као шарлатана (ла не жтпотребим неку гтроубљу реч) и ни шта се није десило. Данас. за пи сна тога гласа нема никакве опа сности, бар за његовог живота, Ла се тако о њему пише уколт ко иза тих писања не стоје неки папкљижевни мотиви.

А ако ти ванкњижевни мотиви постоје онда није реч о књи жевној критици, него је реч о неким другим облишима лрушг твених активности који имају своја права на поштовање, алп их зато не треба поистовећивати,

добронамерно _ нлмн заонамерно, свеједно, са књижевном | критњ ком. .

Предраг Протић

ва и испитао а лиши ин лиши ЕЛИ Егић пети. липа вала њи

ВЈЕКОСЛАВ МАЈЕР

ПИСАЦ у ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ

Наставак са 1. стране

Увијек је ту и мислена им психо“ лошка димензија, неслучајност, умјетничка зрелост, човјечја топлина, изразна прецизност, властитост, И понад свега људски 0осмијех, предање Добру, доброти, добрима.

Свијет је тај сугестиван, трад чаробан, неку чудесну, бизарну бајку цијели живот свој (и жи“ вотом) ствара надахнути творитељ што га старији Загрепчани „тикају" и присно питају: „Лојзек, как си2“

Досадашња колебања и лутања излазе из непознавања овога дјела у пјелини. Спомињу со обично само двије пјесме — „Мој отац то ја“ пи „Плинска латерна на Гричу". Јесу оне антологијске, али то је премало за потпунији суд о овому пјеснику романописпу, приповједачу, есејисту, фељтонисту, што је посљедњих тодина пунио кино-дворане и приковао крај телевизора милијунску публику („Тко пјева зло не мисли", „Господин Фулир", „Днев. ник Оченашека"). Дуго је Мајер био третиран као миноран ти сац, тек посљедњи бохем доњоградски, да бп коначно, но за времена, запловио као „златан брод“ од Качићева спомгника, Илицом до Бурзе у Рачкога, сада м до своје клети у Драшковићевој улици, и одатле у свијет вр. хунске књижевности хрватске, што се више не оспорава, а им пе истиче јасно и гласно.

Зауставит ћу се, на тренутак, на „Рукама" из „Пјесама забрннутог Европејца":

„Руке су бијеле птице, У густим јатима ко сунцу лете"

да бих још једном упозорно на ту тшагаловску компоненту ове особености. Сваки је његов стих руте боје, лети, Лети „тишином звјезданих сфера".

Ако смо и усађени међу те бетонске блокове, па смо као жи ви закопани у те ововремене пи рамиде-тробнице, још ластавице лете, негдје п ждралови кликћу, кише долазе с мирисом прољећа, са сликом дјетињства, по дјечјим плавим очима. Осмјехујемо се, ако се не смијемо, пи љубимо, љуошмо још јаче док нас громаде лишавају света што би нам жи. вот, да је друкчији п друтаје, пружити могао. За. тренутак, ето, детимо „тишином звјезданих сфера', мислимо: било би довољно уснути. ' Е

Мајеров „Пепић у времену п простору" пита се: „Зашто се ти учени људи скривају иза тих неразумљивих ријечи као некакву чаробњаци кад чарају. Можда то све што они уче, п није пстина, па. онда то сакривају иза тих учених ријечи, које можда опи сами не разумију".

Али, истодобно он се па уста Оченашека боји да ни њега не. ће схватити, да бп то употријебио као разговор о Времену: „Бог зна, можда ће људи наћи тај мој дневник накоп пар хиљада година пи можда ће тек онда право схватити што сам мислио рећи. Јер човјечанство се страшмо полако развија, а када ипак дође на неку висину, падне опет натраг и дуго треба док му опет успије подићи се. Али ја ипак не губим паде и још увијек вјерујем да ће људи доживјета и љепших, дана. Можда ме много у овој мо. јој нади подржава и ово лијепо сунчано јутро".

Није ли та нада назирање сми раја, бијег од репресијаг

Та оно доље јест пад, земља.

кална, п вријеме полатано, меми-

“

тежња к.сунцу, сун.

осрдно, и | ин јутру Над облаком, У 96, лацима, _ Високо, високо изнад

них Џ Ђеност и уз х брига, зачу

а ира као стедо и непрекинути лајтмотив, као иманентно по. чело и градбе и складбе пјесмот.

У што се управо сада догађа2 Док се' „мноштво људи у овај час по читавом свијету забавља, илеше и весело дижу чаше, и нитко од њих нема ни појма, да ти у Загребу, у једној малој соби с изгледом на двориште, сје. ди некакав јадни Оченашек и пише свој дневник и плаче.

И тако живе људи међу 7 металима, биљкама, птицама, и заставу траже. И »гео је тражи У же: “ рубљу, истко опет у великој тишини сутонског неба кад на њему 7 висе још птице, тк 1 тину неку а нетко тражи истин; дубљу, човјека тражи, а тешко за је наћи, Требало би међу све народе заћи, од сваког барјака узети по један дио

и начинити барјак огроман и мио

свим народима, да у његово! сјени започну невићени!"

Расног _ фељтониста _ упознат Немо између осталог п у мемо арском запису „Злокобни_ вјесници с пијетловим перјем". Ту се, на самом хрпту Сљемена, догађају неке чудне ствари, доживљаји мајеровски, „блијеште далеке во де осамљенес и разливене". Његовом Величанству Фељтонисту За. гребачком овдје се ваља до земље поклонити. А у“ очи му погле. дати не смијемо. Не бисмо издржали сјај њихов. Тако пјанствује Поезија.

Јер он је, како каже Слоболан Марковић, „песник снежне ноћи града, драги Лојзек, вечни подста нар са златним срцем“. Ја кажем: Он је осамљени човјек у тинта. тангу, забринути Еуропејац, пуж п Пепић, и Очепашек,. он је дубоко у утроби Загребачке горе, на обалама Саве, у Запруђу, и на Илирском тргу, на Јосиповпу и у „деветом небу“, он је „сунце наших драгоцјених касних спознаја“, како рече Апларић, који је увео пашег Лојзека у литерату“ Ру хрватску, п остаде у њој као личност, а не сличност.

Управо тај особан топ, кафки. јански суморан, сервантесовски хуморан, подиже Лојзека на при јесто понајвиши, извап времена овога, простора. овога, мнота да. Ље, много шире, то су „растверсни прозори на сунџу“.

Овај писац, рецимо то једноставно, заслужује пупу позерност, признање. Даровао пам је своје снове,

А оп сам, како му је2

живот нови,

»О земљо тешка пи ја сам очајник што се смјешка.“

Аубока, органска сраслост дје ла пи живота творчева даје најпле менитије плодове. Саму мљеч ма“ тичину с ливада паших, с цвије. ћа нашега узоритог.

Када то спознамо, па прстима идемо к Пјеснику, па отварамо, с њим, прозор овога загушљивога простора мн времена мн, с њим, зко пам допушта, гледамо у „тешка, златна врата будућности“. Као да је преобразба могућа.

Ово је био само позив на чита. ље (или слушање) дјела паштега суграђанина који се Онолошки, инфраструктурно – посве од нас разликује. Нуди нам Љепоту што се не догађа без самозатаје, без жртве. Ту естетички параметри не зраче. Кад је у питању мете Ма, његови производи мнсу од вриједности — рекао би Платон. Лап:

МОЈА БОГАТСТВА

Много „сам боја распоклањао, ммого свјетала. поставио у мраку (о много звукова извабио глазбалу душе. |

Многа сам валове послао људима.

Ставио сам руку па срие љака и осјетио како оно куца.

Спокојно и мирно. О

Сабрано п мудро.

И приближио

заљуљао и

Ои-

2 сам своје срие посве биљкама, пи сада п оно за. једно с њиховим срцима – куца

задовољно п снено, и ствара богатства која дије“ лим људима. Дијелим објеручке и се. А РУКЕ ми постају све сребрни. је, као да из њих излази лесе.

смијешим

чина.

. МИ тихо, посве тихо тече у свијет. ·

Ту је падистина, пека „поро

5) :: “

чпа тајна“ (Одн), духовно одвојено од темпоралнога, Класика Хрватске књижевности ХХ сто. љећа.

Ту је „латерна паннска, ста. Ринска, старинска“, Ту су „висока, модра врата снова“,

Врата која треба отворити.

Берислав Никпаљ