Književne novine
СУСРЕТИ
Следећи адресу из огласа с последње странице „Гринич воиса“, те топле и узрујане септембарс. ке ноћи, напокон крећем трагом и живих, свеједно којих, њујоршких песника. Дотле ми се „де сило“ већ хиљаде ствари у вези с њима: најпре тај њихов град, непрегледни Бабилон, затим: сусрет с километрима књига на реталима у библиотекама, пи књижарама опседнутим купцима и у
поноћ, губљење неких препорука.
код Вашингтон сквера, затим... Заустављам се пред онижом (тест-седам спратова!) зградом у 25. улици, изљуштене, тараве, фасаде, са обавезним спољним по жарним гвозденим степеницама, Нигде „прилаза“, фирме или афи. ше која 'би потврђивала „Отворено читање поезије“. Прекорачујем старински, шкрипави праг, на ризик, оптерећен сваковрсним причама да те' овде, на Манхатану, у сваком часу може неко да заскочи из ћошка. (Зашто то не би могло и овдег), Тек на друтом спрату, иза дрвених и скрг љених врата, налазим тај „Атеље за креативни покрет" (како стоји и у огласу)...
Пошто се збрало нас двадесе» так, без наде да ћемо још кога дочекати, власница атељеа прозва непознате песнике — свако ко жели да чита, једноставно нек подигне руку. Остала је неподигнута само једна рука. Моја. И да сам био спреман да читам, било би ме стид да то чиним, пошто сам платио за то...Но, улазница од једног долара није сметала осталима, па је почело маратонско читање. Али, судећи по пое зији коју су читали за мене (је. дином од публике!), цена њиховог само присуствовања макар и у овако скромном атељеу, морала је бити неупоредиво већа! Муза је окрзнула, овлаш, једино неког младог Црнца и његову поему о дану на бувљој пијаци (уопште није споменуо проблем црне коже и добио је искрен, дуг аплауз, од свих). Остали читачи, истопили су своје иње речи и крхотина подсвести на недоживљене љубави, чуда од немо. тућности успостављања комуникације, одлуке, бекства, на све чиме се од памтивека изнедрава васколика књижевна омладина, баш као и стари, јалови, скри.
"бомани. Зачуђујуће неубедљиво, штавише патетично, делују и псовке на рачун Председника
(Никсона, не више Понсона!), те томиле „оргазама", АСД, не више крипи, већ узречице као што су »вћи«, | »Биске или >тазшта> Поп«. Само још оне ретке, али ипак присутне залутале овчице блуде за неким „јутрима голубова Венепије", минаретима Истамбула, док нека, пак, девојка зе. леног лица, љуби Мартина _Лутера Кинга на ТВ, „јер има тако велике усне",,.
Неколико дана касније прису. ствовао сам читању Ан Волдман, у Барнар Хол колеџу, преко пута Колумбија“ универзитета. (Овог пута сав приход од улазница ишао је још увек младој и популарној поетеси.) Иначе, Волдма.нова је „веома моћна“, али најпре као „вођ“ и свестрани организатор једне од многих њујоршких „политичко-сексуално-песнич. "ких група“. Њена група се зове „Песнички Пројект у цркви Св. Марко у Боверију“ (угао 10 ули-
це и Друге авеније, иначе сасвим |
аумпенпролетерска четврт гра да). Давно „рашчињена прква позната је по несвакидашњим
песничким манифестацијама групе (у поноћ), као и по вредним именима која окупља на својим читањима: Октавио Паз, Ричард Вилбур, Јосиф Бродски, Роберт Џен Ворен...У Св. Марку „кру нисано" је три генерације данас истакнутих америчких песника (Ален Гинзберг, Френк О'Хара, Кенет Кох, Пати Смит, Рон Па. џет...). Данас Песнички Пројект издаје запажени авангардни часопис „Свет“, има продукцију видеотејп и трамофонских пало. ча посвећних песницима, библиотеку, разна _ситнија издања као што су поштанске карте са стиховима и др. Поетика Пројекта, по речима њеног шефа, искључиво је ангажовано писање, Међутим, поезија саме Волдманове је сасвим штура, и као иро. нија, и као конфесија, и као протест („Пошто сам свесна своје младости — волим те свете!"), Њеном магнетизму на позорници поприлично помажу опуштеност (док чита потрже боцу с виски"јем), „филмска лепота", као и дуга, савим прозирна, љубичаста
КЕИЖЕРНЕНОВИНЕ = 9
хаљина — (без која се сликала чак и на корицама своје прве књиге! . 3
Од свих данашњих америчких песника, код нас, и уопште у све ту, најгласнији је, и веле најфо“ тогеничнији (мада не и најбољи!) несумњиви апостол бит песника, „Распућин савремене аме. ричке поезије“, тај „борадати Снешко Белић модерног песништва", „велики туру“, и како му још не тепају или га руже — Ален Гинзберг. Тешко да би Гинзберг имао толико утицаја без тог свог ореола насутшнот суперстара, једног већ институционализованот мита у који је похрањена племенита нарав, пркос, нихилизам, радикализам у захтеву свих вро та ослобођења, читаве једне тенерације која је у последње две де ценије својим џиновским много“ људством ступила на америчку сцену. Гинзберг је полифони песник, дугих, разгажених и лако схватљивих (и прихватљивих) сти хова у којима је могућно ослушнути каденце из јеванђеља „Опа Витмена“, чак ми оног правог, древног, или мрачног Блејка који долази директно из пакла, али и оне мирне, примирене, Буде с Далеког истока. Гинзберг није само пропагатор хедонизма или чудних медитација у високотиражној штампи, већ је и плодни псесник, осетљиви сеизмограф својих ходочашћа целој Америци, Европи, Азији. Његове књиге, по. пут концентричних кругова уљек изнова. узбуђују све бројније читаоце („Урлик и друге песме", „Када аћ"“ (Смрт), „Вичита вртлог Сутра“), Гинзберг је бора на лицу Америке, која ставља све на коцку једино кад ћути. И је дино је, ваљда, он био кадар да скреше „том истом лицу“: „Америко, јеби се са својом атомском бомбом“, али ми, недавно, зауз. врат, да добије једно од најви. шах песничких признања, велику Националну награду за књижевност! Гинзбертове поеме су колажи
набијени ерудицијом, снажним унутрашњим ритмом, опсценим речима, али и озбиљношћу. У
њима своје место налазе и вести с радија, из новина, виђења из
«шетње пољем, кроз прозор ауто-
мобила за неког керуаковског амтостопа, пулс самоуслуга...Ти стихови су рески, покадшто барбарски, али њихове маргине злати траг одабраних светилиш»> та, Бенареса, бризгање фантазије, запенушане речитости, самотне храбрости. Његова најбоља поема „Урлик“, препуна је неопходних, преврућих ускличника, тако налик оделитим, застрашту“ јућим бетонским и челичним 06лакодерима. — иглицама што стр. ше недодирно, једни уз друге, на магнету Манхатана! А међу њи. ма, сваки згрчени сегмент. речи је: од меса, тог теста крвотока, тде емоција спонтано прелази и на улицу, и у медитацију, где рат речи свршава у „мантру“, а очај пред машинским Молохом = у шта2 — у искупљење самим гласом!
Сада већ педесетогодитињи пес ник подсећа, на први поглед, на. факира, или бамса, или кабаретско спадало, или на маскираног човечуљка из циркуса на Кони Ајланду. Међутим, загледате ли се боље, из оквира његових набчара сипа одрешит поглед, атавистичка самотност, жудња за „дотађајима слободе“, непомир. љивост према сваком лоше схваћеном смислу живљења. Ни Фер. динтети, ни Корсо, ни Тимоти ћЛири, нити било ко из те бит ге-
нерације није успео да као он.
тотово савршено изједначи свој непотрошиви данашњим узнемирењима света (а Америке), с обичним, готово тривијалним искуством пораза, тим једнако присутним „луксузом“" у свести свакодневице, та-
мо где хаос није нарушен, где је
нарушено савршенство.
Јавност је Гинзбергов прави медиј, и он је суверени господар и гладијатор њене позорнице, и биће то до краја, све док посто. ји Вијетконг, напалм бомбе које огољују костуре, Вотергејт, док постоји било какав вртлог, крик и порука. Читајући, он с бине креће у публику, урла, плаче, скичи, хукће као локомотива пред експлозију, | „Хари Кришна мантра", открива. се све већма, и то, чини се, најпре себи, У паузи, неко из пуб лике га провоцира: „Зашто, гос. подине Гинзберг, има тако мно. то нетрпељивости и мржње према жени у вашим песмама2" Без дужег размишљања, одговара 03 биљно, али и бескрупулозно: „Биће зато што сам „сумњив'! (Друтом једном приликом тај нескривени мушкољуб посветиће
песнички идиом с.
моли се, пева
Пееници еа Манхатана _
Америчке медитације (ТУ)
· ће се похвалити односима С ПООд.
збирку песама својој АуТОТОДИШњој љубави, П. Орловском, или
раслим мушким чедима дАнилОматских представника свих со цијалистичких амбасада у Прагу и Вашингтону) При крају Гинз. берговог бучног песничког шоуа, неки „критичар“ гласно промум-
АРБАРА ТЕСТ
АЛЕН ГИНЗБЕРГ
ла: „Шта, за име бога, покушава“ те да докажете, човече2" Овај за тренутак прекину читање песме и одврати: „Нагост". вам је то2', повика неко други из публике. Не часећи, брадати поета поче на сред позорнице да се скида (што и учини — до последње крпице и канапчића свог хипи одела). 2: ;
Са Ривијевима упознала ме:је Љубица Бујас, из Југословенског информативног центра на Меди. сон авенији. драмски писац, можда је познатија у нашој земљи него ли на Бродвеју (њене драме »Мегзу« и „Невјероватна Јулија“, обе у ре жији дра Владе Хабунека, доживеле су не тако давно своје светске премијере у Загребу и Дубровнику!) Робеном Даблинцу, Џорџу, преко је шездесет; ома. њи, набијен, с ведрим, руменим аншцем и косом сасвим белом, Своје ирско порекло, и чилост, одмах доказује прво шљивовицом, па вотком. Ривијева кихотска лутања отпочела су још у ра. ном детињству, када је с оцем трговцем прокрстарио Европу, и нарочито Русију. Студирао је књижевност на Кембриџу, чита. ву деценију (тридесетих година), боравио у Паризу, други светски рат провео у Москви, да би се коначно смирио у Њујорку, У 85-ој улици, само спрат повише велике антикварнице, али и бо. гато опремљеног „паба". Кога Риви, У свом широком интернационализму, није све познавао! Читаву енциклопедију“ највећих писаца ХХ века: Џојса, Мана, Гертруду Стејн, Грејвса, Паунла.. Сам Риви је првенствено песник, али од врсте „песника у младости", Још тридесетих година огласио се с неколико књижица „коперниканских поема", тада вр. ло авангардних, метафизичких („Скупштина Фауста", „Кихотове награде", »ре. кеуојипопђиз«), И мада данас пише ретко, и нередовно, његово име је незаобилазно У „астролошким ревијама" или, нешто скромније, у антоло. тијама ирских песника. мека
Тај дружељубиви, ралознали и разноврсни .Риви, без сумње је 4 У “о,
„Шта |
Средовечна – Џин,
· да,
,
један од првих западноевроцских интелектуалаца кога је заин-
" тересовало , (још 1930. год) дело
тада већ 45тодишњег Бориса Пастернака, дотле у иностранству сасвим непознатог, изузев у ус ком кругу "руских емиграната. Те године, Џорџ Риви, дакле, већ штампа у часописима „Експеримент“ и „Европски караван“ прве преводе из Пастернакове посзије, кад и први есеј који се о песнику уопште појавио на Западу. Од тада и датира почетак Рлвијеве дугогодишње преписке с писцем „змијског лика“, чије ће дело и контраверзна књижевна. судбина имати свој општи одјек тек две и по деценије касније. У (бројним писмима – Пастернако-
вим, младом песнику и преводио. ·
цу, пратимо узбудљиво сведочан-
ство из периода кад је у Совјет“
ском Савезу „целокупна поезија престала да постоји, чак и њего. ва (Мајаковског) или било кога
друтог, кад се Јесењин обссио,
кад је литература једноставно стала“. У комуникацији с дотле непознатим читаоцем, тј. у продору: свог дела на Запад, писац „Зашштитне повеље" још онда је видео начин изласка из сурове изолације, олакшање — макар својим стиховима...
чудна, дугуљаста соба, тде раде Ривијеви, тај бродић .накрцан књигама, и већ невидљив од њих, подсетио ме на онај песницима пренатрпани собичак (у Чика Љу биној уличици) нашег преводиоца Пјотра Вујичића (по чијем само једном погледу, још с врата, док улазиш, већ и знаш колико вреди оно последње што си написао и објавио). Међу књигама „те фантомске Русије", које је Риви превео, ту су и Гогољеве „Мртве душе“, неколико антологија. и избопа совјетске прозе, стихови Мандељштама, Јевтушенка, Вознесенског ...Кочоперно, и с ватром у лицу, као да ју је он сам написао, Риви држи у руци из штампарије тек донесени пре. вод „једне од највећих књига века" (како се о њој изразио и Набоков) — „Сребрног голуба“ од Андреја Бјелог. Пред крај тридесетих тодина, након једног дрез денског предавања проф. Степу“ на о Бјелом, Семјуел Бекет је пи. сао Ривију: „Зашто не преведе. те „Сребрног толуба"..." Супрута Џин, која је прекупавала р0ман, направила је од папира чи таво мало јато голубова, што је сад, о кончићима, лебдело у развим кутовима собе. А Џорџ нам приповеда "како је „платио" дрскост упуштања у превод ове јеретичке књиге (која није нигде издата још од 1910. год.). Пошто је, отприлике пре шест месеци, провео цели дан преводећи онај део с описима ужасне, крваве ту. че, изашао је уморан да се мало надише ваздуха. И само блок даље пресрела та је група обес. них младића, и баш као што је стајало у роману — претукла. А непосредно пошто је потписао уговор да преведе књигу »Зегбгуапу Сојиб«, једног јутра супруга Џин отворила је прозор и на симсу затекла белу (ђ) голубицу, како чини гнездо. Изглегли су се, кажу и голупчићи...
Најбољи савремени амерички песници нису истовремено и најпопуларнији (само збирке мање компликованих или бит песника достижу фантастичне тираже и од преко пола милиона примера: ка). То су, међутим најчешће веома образовани (професорп уни“ верзитета или врсни преводиоци) обдарени ствараоци који се стрп. Љиво, и жестоко, супротстав. љају било комплексима „коло. нијалне провинције (или „сецесије") ентлеског песништва“, било до недавно владајућем херметизму Т. С. Елиота и Е. Паун. ауторитетима. _ националних (бардова (По, Витмен, Фрост), би. Ало уАози политичких _ мартира шлам, пак, тековинама развијеног потрошачког друштва и свеопште индустријализације, која тотово непосредно намеће и писању превасходност стила, форме, технике и често узалудних иновација. Њихови – најуспешнији представници, Е. Е. Камингс, В. К. Вилијамс, Харт Крејн, Џерал и "Бериман, од оних старијих и који нису више живи, и Ловел, Шапиро, Немеров, Крили и В. С. Мервин од млађих, знају, по речима · Џемса Дикија" многе ствари као.и она лисица из руске бајке, али, пре свега, шта је то БИТИ, у посебној кожи и у по себном времену“. Извесно је, ево, да преко океана данас бар неко Аацина' њих пише истински ве. Аику поезију, што ми, у Европи, на жалост, још не пратимо, или бар не у довољној мери. Може ли да нас утеши бар то што било која нова идеја или било која нова врста литературе и „до а-
| меричког читаоца допире с два.-
десетак година закашњења" 2!
· „Отворимо ли било коју анто. лотију америчке. поезије, наћи ћемо у њој неуобичајено велики број изванредних жена, „безусловних“ песника: Емили. Дикинсон, Еми Лоџел, Х..Х., Елизабет Бишоп, Дениз Левертов, Барбару Гест, -Ен Секстон, Силљију Плат
1
«Да ли „њена“ мнсинравија +Урађа, тако честим, н драго. ценим плодовима, захваљујући Аутој традицији покрета за ОслОбођење жена ионако већ пословично енергичних и самосталних Американки2! Довољно ми је би ло да упознам једну од њих, Барбару Гест, па да ми се „отвори“ једна несвакидашња осећајност, | Амрика, дубоки, готово пантеистички, склад с унутрашњом при. родом бића. Бели, стих Барбаре Тест (збирке „Песме“, „Плава звезда“, „Мозсо“ Мапзоп5") Од амкују лакоћа и ритам својствени говорном језику, а опет с несумњивим духОвНИМ значењима. Те зрачне боје, и битност љубав. ног изрипања, сваком променом су, богатије, „час трен воде што рађа љиљан, час пепео у очима".
Њен светли и удобни „студно" с висока, и на безброј поозорчића, снатри модрило Ист Ривера, као и загасити, блиски пожарни Харлем. Говоримо увгк о друтим земљама, путовањима, сли карима. Увек о другим песници. ма, можда понајвише о њеном љубимцу Ашберију. Једино кад се опраштамо, неколико часова пред полетање мог авиона, назад, преко океана, НА ОНУ СТРАНУ, поклања ми „нешто искључиво своје". Малу, тајновиту, црвен касту јабуку с жућкастим проз. рачењима, каже, а из њене баште на Лонг Ајланду. Ту јабуку уместо још речи, уместо још књига, фотографија и трака. Ту јабуку, чији савршени облик Умало нисам измрвио грлом, пре но што дочекам све њене боје. њен пад у широком опсегу, далеко од брања, још увек додира родних листова. И кад сам, по поноћи, већ био на десет хиљада метара висине, опазио сам да је воћка сасвим налик на оне што их узбирамо, исто овако зреле, и у Миријеву. Свуда. У једно спаЈају се, дакле, миријаде капљица полена, речи, метафора, непре. кидног семења лана што су дав-
но, пре ма им било ког натег корака, наума, измрежали СВЕ нити путева, то сећање да сте
свуда били код куће, па и она. мо куда се још нисте ни упуТИлИ. Мома Димић
писмо УРЕДНИШТВУ КО ЈЕ АУТОРг2
ДАруже уредниче,
У 479. броју „Књижевних новина" од 16. јануара о. г. изненађује категоричка тврдња Миодрага Аћимовића у рубрици Осврти у напису Непознати стихо ви Велимира Рајића" да је аутор код нас познате и дуго популарне песме „Жалим те" рано преминула Рајићева симпатија Зора Зелићева. То је у ствари превод руске песме Мне жалђ тебл коју сам у детињству слушала од свота оца на руском, а од сестре тимназисткиње у српском преводу (у првој деценији овога века). Аутор песме, преводилац, као и композитор нису ми познати. Вероватно ће ко друти моћи указати на њих и дати потпун текст оригинала. Ја се сеЋам само појединих стихова м мелодије. Наводим их како сам их као дете, по слуху и не зна: јући руски, до данас запамтила.
Мне жал тебл, тв искренно так МОЗИШЊ
И ласки' жавиљ от мена, мон беди лрут,
Тм себа тем же мучишћ,
А не могу бр твол.
Некотда и пл мобила жарко, Кипело сеплпе жизни МОЛОАОМ. Но туча чернал затмила мне глаза. ИМ не блестит луч солнца надо мнон.
Сматтам да је зсправка у сваком случају потребна.
Тотунка ХоРАЋАЖИН Војводе Довезенског 6