Književne novine
ИНТЕРВЈУ
У РАТУ СМО С ПРИРОДОМ __
Разговор с председником Српске академије наука и уметности Павлом Савићем
ИМЕ физико-хемичара Павла Савића, председника Српске академи је наука и уметности, у нашој јавности је везано за нуклеарну физику, Рођен 1909. тодине у Солуну, дипломирао је 1932. физичко-хемијске науке у Београду. Радио је од 1934. до 1939. године са: Иреном Кири у париском Институту за радијум. Године 1941. отишао је у партизане. У Јајцу на другом заседању АВНОЈ-а, иза бран је за. потпредседника Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, После рата је основао Институт за нуклеарне науке у Винчи.
Павле Савић је; поред више при знања и одликовања, носилац награде АВНОЈ-а. Члан је Југославенске академије знаности и умјетности, Академије наука Босне и Херцеговине, Словеначке академи је наука и уметности, Академије наука СССР-а и Њујоршке академије наука и почасни члан МаБарске академије наука. За пре» седника Српске академије наука и уметности изабран је први пут 1971. године, а други пут крајем 1974. године. Почасни је доктор Београдског универзитета.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Друже Савићу, најпре Вас' молимо да нам популарним језиком приближите смисао п суштину свог деловања у науци.
ПАВЛЕ САВИЋ;
Ако добро схватам шта подразумевате под суштином мог де лања у науци — то је најужа област која ме је окупирала У току научне делатности: атомистика или наука о структури ма терије. Ја сам атомистику увео као једну од дисциплина у физичку хемију док сам био професор физичке хемије и као такву предавао је физико-хемичарима, с тим да носи обележја науке о структури материје.
Иначе, назив атомистика жао сам због дела Руђера ковића, који је под именом атомистика изложио своје концепције о природи сила које деаују међу атомима у неком телу. Мој ујак Коста Стојановић, доцније оснивач катедре Небеска механика на Београдском универ зитету, превео је Атомистику Ру“
задрБош» Њеђа Бошковића са латинског,“
још док је био професор“ тимназије у Нишу. И то је једна од првих књига са којима сам дошао у контакт у најранијој младости, јер је у кући било непродатих примерака. Наравно, онда ништа нисам могао да разумем, али ми је отац помагао да се разаберем у тој породичној заостав штини, Било је то из пијетета према ујаку, који је у науци урадио много оригиналног, а задужио је Србију и као министар привреде и финансија. Његово је дело била слободна зона у Соауву. То се приписивало многим другима, али он је дао основе економике тог потеза, кад смо били у обручу у економској блокади под Аустријом, те смо се пробили на Егејско море. Отац ми је био тамо запослен и тако сам се и родио у Солуну. МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Како је почео Павле Савићг. Је ли, макар и у оним најтајнијим дечамким _ сновима, _ предвићао овакву ·будућност, будућност научника и револуционара» Шта Вас је определило за наукуг И слободни смо да Вас замолимо да нам кажете, шта је за Вас наука> Посебно, какво је значе. "ње науке у нашој самоуправној савремености» ; ПАВЛЕ САВИЋ:
Не могу да избегнем спонтани.
одговор, а то је да човек се бави оним што га највише занима, што га највише интересује. А кад се пробуди дечачка радозналост, па потражи одговоре на многа питања о свету око себе, онда је то, ако настави да тражи одговоре и да прибира одговоре на та питања — научни посао, то је бављење науком: тражење одговора на она питања, која нам поставља свет у коме живимо. Ако тој радозналости систематски Од товоримо, ето научног рада. Наша епоха добија разне етике те: и атомска ера, и космичка ера, и ера научно-технолошке револуције, експанзије знања, примене знања у практичлом живо. ту најширих маса. Било коју Од тих етикета да узмете, у суштини се своде све на једно — да је наука постала саставни део живота савременог живота. Она чини темеље савременог људског друштва и његове изградње, 'Пре-
ма томе, колико ко и како свесно.
прима, схвата, поштује, примењује резултате науке, утолико сен градира на лествици друштвеног развитка. И ја сам ту нешто личног допринео, и ја сам међу
пионирима који су омогућили при мену, откриће фисије, значи цепа ња језгра атомског, па тиме и омогућили коришћење тих неисцрпних извора енергије. И то је дало баш перспективе, с једне стране, даљем развоју производ; них снага наше цивилизације, а с друге стране, то је разлог зашто се ова ера зове атомском.
И да се зратим укратко на питање каква је наша ситуација. Ми имамо много више потенција» ла него што га користимо. Наша је реалност много слабија него могућности. Ја сам у маси наврата, у маси изјава покушавао, јер ми је дужност, и обавеза, и по овој функцији, и по професионал ној савести и моралу, да анализирам то стање. Ја сам то покушавао, кад год сам имао могућности да се обраћам јавности,
МИЛОШ ЈЕВТИБ: Често се, друже председниче, говорило и писало о Вашим па-
риским данима. Шта издвајате из |
тог времена као најтрајније запамћена2 ПАВЛЕ САВИН:
Оно што је остало урезано, уклесано ако хоћете, у историју науке, било коме то право или не: да један човек из ове средине дође у врхове и оставља трајно уклеса, но не само своје име, него и свој рад, у будући развој цивилизације. Јер, тамо у Палати открића (»Рајав де Та Ресопџуегје«), међу пет имена је и моје; ми смо омогућили да ова цивилизација преброди кризу на коју је наишла. Откриће фисије базира директно на нашем раду са Иреном Кири и непосредно произлази из њега. То је прекретница у целом раду који је довео до открића цепања атомског језгра, а тиме и могућ ност коришћења, практичног ко ришћења атомске енергије, То су ненспрпни извори. Ми смо то нашли код урана п торијума а други су за нама после нашлн код јонијума и протактинијума могућност да се фисија користи као енергетски извор. А то је само један од начина коришћења и могућност се тиме отвара ми за многе друге елементе.
МИЛОШ ЈЕВТИБ:
Ви сте дуже боравили, бавећи се научним. радом, у Паризу и Москви. У тим градовима, а и иначе, сусретали сте многе науч-
наука у свету, између наука појединих земаља, сарадња довољно развијена2 У корист човека, ра“ зуме се.
ПАВЛЕ САВИ:
То зависи од датог историјског тренутка или, ако 'хоћете, од историјских односа сила, од политичке констелације. Кад сте на неком неутралном терену, кажем неутралном терену у науци, где
други превагне, да његов престиж. нагло ојача или да се његова моћ увећа — онда ту постоји и објективност, и толеранција, и комуникације су довољне, Једни другима саопштавају резултате, ако ништа друго а оно да се похвале
Аруте резултате. Али, код фисије, која је непосредно из лабораторије отишла ДО атомске бомбе, појавио: се први пут моменат да је држава постала цензор објављивања научних резултата. То је
нике. Мислите ли да је између“
не очекујете непосредно да онај,
и да користе и друге изворе, и.
СА ХрУП ИЗЛОЖБЕ „ЛАДЕ" У БЕОГРАДСКОМ НАРОДНОМ МУЗЕЈУ ~ М СТАНКОВИЋ: „ПОСЛЕДИЦЕ МИТСКОГ ПРАУЗРОКА" (ДЕТАЉ) ) ће
први пут у науци да се појаве такозвани „класифицирани“ подаци који не смеју да изађу из сефова и трезора. Међутим, то представља извитоперавање смисла научног рада. Научни рад тре ба да омогући развијање произ„Водних сила, да омогући прогрес, да омогући човеку да лакше, боље и достојније живи. И да, на крају крајева, ако хоћете да оставимо ту надградњу, лакше и боље — преживи. Бити или не бити ради се код експанзије становништва. Онда наука мора да буде оруђе у његовој борби за опстанак. И ту нема „класификације“, ту нема ограничења. Ту треба један друтоме да помогнемо као у рату, јер смо у рату, у рату са природом, која нам не даје дсвољно за наше расипничке прохтеве, чак ни за скромније прохтеве. Треба се изборити да добијемо више. '
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Да Вас нешто питамо о Српској академији наука и уметности, чији сте председник. Какав је полоожжај, какве су стварне могућно. сти Академије2 У којој мери ова наша најугледнија научна и културна установа може да делује на, условно речено, живи живот» Каква је сарадња Академије са удруженим радом у материјалној производњи» :
ПАВЛЕ САВИЋ:
. Кратко речено, врло ништавна, врло ништавна. Откад сам се при мио ове функције, ја сам говорио без илузија или бомбастих и висо копарних изјава, без жеље да евентуално потресем јавност... Просто, товорио сам да саопштим јавности да та установа, која постоји – више од сто година у овој земљи, може да буде овом народу корисни ја него што јесте, Она ради је дан користан посао, као издавачка установа, она је сачувала за историју, за поколења, многе позитивне тековине људског рада у тој својој издавачкој делатности. Али, то није све, И ја сам нагласио да је Академија, као највиша научна и уметничка установа, преспавала · развитак, најбурнији развитак техничке технолошке ре волупије. Јер су се врло крупна
· открића и њихова примена оди-
трали у том току, од рата „наовамо. Међутим, Академија за то није имала чуло. МИ сад чинимо врло велике напоре да променимо стил рада, да превазиђемо индивидуални комодитет, кад се сва ки уљуљкивао да се бави високом науком, јер је остајао сам у свом ћошку, па избегавао критеријуме објективне критике. Да пређемо на тимске обраде проблема, који ће остављати за собом трага. Да обделавамо извесну проблематику од ширег интереса. И ако неко, што је људска ствар и може се од људи очекивати, поклекне, посустане и има недовољ но снаге и умре на послу, да не остане вакуум после њега. Јер, друштво улаже у тај посао.
У том напору имамо отпор унутар Академије. Тачније, имали смо; не могу да се пожалим, У последње време се то некако кристалише. Скупштина Академије
је, истина ћутке, без много оду“ шевљења, примила тај нов стил рада. Али, са функционерима од товорним за друштвени развитак ван Академије никакве везе не мамо.
Никакав одјек немамо,
ИЛИЋ
ј у
ПАВЛЕ САВИЋ
Иако смо и добронамерно, и бесплатно, и трудољубиво нудили своје услуге, нико није окренуо главу. Тако да могу да кажем да је мој први мандатни период, у коме сам ја председник, једно глуво доба у нашој историји., Ја тако осећам. Као да сам говорио у ветар. Никаквог одјека, никаквог резултата не видим. Можда једини резултат су ових двадесет релативно млађих људи, који су изабрани сада, на последњим изборима, за дописне чланове. То су формирани људи у тим послератним условима, инвестирања у научне институције, израсли у реномиране научнике. они бити боље среће, Ја не верујем да ћу више од тога отићи, успети да нашто урадим.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Ваш животни пут, друже Савићу, био је испуњен и револу. ционарном активношћу. Ви сте 7. јула 1971. године у селу Дучаловићи поставили прву партизанску радио-станицу. То је касније постала станица Врховног штаба партизанске војске, Били сте, све до заседања у Јајцу, и руководи“ лац одељења за шифре Врховног штаба. Шта бисте нам рекли о својим партизанским данима2
ПАВЛЕ САВИН:
То је дуга прича. Ја сам био војник те војске, и ако бих тражио неки посебан _ моменат из свог тог партизанског живовања, то би било на силу бога. Преживљавао сам оно што и сви остали. Ја сам 25. децембра 1939. протеран из Француске. Значи, у 1940. тодини сам изабран за контрактуалног професора на Фармацеутском одсеку Медицинског факултета, тде сам основао катедру физичке хемије. Био сам контрактуални зато што професори нису смели да поднесу предлог министру Корошецу да потпише указ, пошто сам као председник нашег студентског удружења у Паризу слао, у име удружења, протесте против режима Стојадиновић Корошец — Шветковић итд.
ХМ својству наставника имао сам права да, као професор фи.
зичке хемије, набављам хемика-.
лије тобоже за свој рад. Међу тим, ја сам набављао хемикалије за „диверзантске акције и давао и нека упутства. Једна од тих група (међу њима је био и Божовић, који је страдао у Мачван ској улици) радила је експлозиве и десила им се експлозија. И пошто није било познато да ли је остао траг одакле потичу хемикалије, ја добијем налог, преко пар тијске везе, да са женом напустим. Београд, тобоже да идем У бању и да са станицом пређем у село Дучаловићи. И тако смо моја жена, Бранка, и ја узели станицу и са Чедом телеграфистом и прејшли преко партизанских веза из Чачка у ДАучаловиће и тамо остали до ослобођења Ужица. Кад је Ужице ослобођено, постао сам шифрант и то остао до оснивања АВНОЈ-а. После “ме је моја жена заменила као шифрант, Врховног штаба, а ја сам прешао у АВНОЈ.и преквалификовао се од техничког у политичког "радника. (а
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: “Да ли имате. слободних сати: = како их проводите>
ПАВЛЕ САВИЋ: ка,
· Имам, имам чак на претек слободне сате. Кажем на претек, јер мој је радни капацитет мали, сна та попустила. Сате проводим у читању. Читам и лепу књижев ност, а и криминалне романе од добрих аутора, рецимо од Сименона, Гарднера, Чендлера. Читам, пре свега, криминалне романе зато што немају са мном ничега
ПВИЖЕВАРНОВИНЕ 5
Можда ће
заједничког, што ме не загребу ни с једне стране. Ако је заплет вешт, онда се ту и неки смисао крије. То је решавање неке з2 тонетке — и шифрантски посао је то био, а то је био и мој посао у науци. Трудим се, ако је писац интелигентан и заплет добар, да унапред погодим расплет. Па онда, на крају видим јесам ли погодио или нисам.
МИЛОШ ЈЕВТИН:
Рекли сте да доста читате лепу књижевност. Који су Ваши омиљени писциг Да ли неку књигу посебно волите»
ПАВЛЕ САВИЋ:
Мој најомиљенији писац је Анатол Франс у свим његовим делима. А друго: Иљф и Петров — "њихова дела „Златно теле“ и „12 столица“, нарочито „Златно теле", Волим и „Швејка“. Уопште, имам склоности за сатиру и хумор. МИЛОШ ЈЕВТИЋ: А које, рецимо, наше писце» ·
ПАВЛЕ САВИЋ:
Ћопића волим, волим његове се љачке шеретлуке у обради. То што он пише јесу шеретауци У обради, јер он је интелектуалац, Он није непосредни произвођач као сељак који би све сирово испричао. Он то дотера тако да је тај његов хумор и лично обојен. И то ми се допада.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
А да ли неког или читате2
ПАВЛЕ САВИЋ:
Имам нарочито склоности према епској поезији. Волим Хоме. ра, Филипа Вишњића, Његоша, волим Куленовића, његову „Стојанку мајку Книежопољку". То је жанр песме који се мени допада. Волим Виктора Игоа. За лирску поезију немам много смисла, нити интереса. Детињство нам је прошло у читању Буре Јакшића, Војислава Илића, Бранка Радичевића, али они нису неки дубљи траг на мене оставили. Хомер се урезао, урезали су ми се епски песници. „Буну на дахије" и сада знам. Волим савремене наше песнике — Аушка Радовића, Ршумо вића, савремену дечју поезију.
МИЛОШ ЈЕВТИ:
Осим књижевности, које су вам уметности још посебно драге, и који уметници> Коју музику во. лите2
ПАВЛЕ САВИЋ:
Духовну музику, Волим и Чајковског, нарочито волим. ., Фуге МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Поменули сте сликарство... ПАВЛЕ САВИЋ:
Да, више га волим ОД СКУАТтуре. Неког посебног смисла за то немам. Нисам уметнички развијен, иако сам учио и виолину и клавир, али од тог напора свир ке није излазило.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Шта мислите филму2 ПАВЛЕ САВИЋ:
Ја сам провео младост у време кад је филм био у пуном расцвату. као стриповани театар у речи и слици. Кад се издвојио као тон“ „филм, добио је један посебан квалитет, одвојио се од театра, А као тон-филм све мање ме ин тересовао. Волим ипак монументалне историјске филмове. То се некако уклапа у моју епску оршјентацију. Само, филм је снажно средство комуникација и има велике изражајне могућности, ако се. не сведе на кич и не злоупотреби. МИЛОШ ЈЕВТИН:
Да ли слушате радио, да ли гледате телевизију ји
ПАВЛЕ САВИЋ:
"Увек кад имам времена. Слушам, пратим извесне емисије, „Велике звезде екрана" ме нека: ко везују за моју младост. Мада не волим да се разнежавам, да се присећам младости, јер човек треба да се сналази у оном вре.
песника. волите
Волим Баха. али 'Баха тегове...
као научник о
мену у'коме је, треба да разум “
но прима старење.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Да ли бисте хтели да нам кажете, друже Савићу, на крају ако то желите, разуме се, неку пору“ ку, посебно младима> Шта бисте им поручили>г
ПАВЛЕ САВИЋ: НН Желим им све најбоље у животу, добронамерно им желим, И да своје време паметније користе него што га просечно Југословени сада користе, То значи да стално
своде биланс свога рада, да виде „шта им је дан на крају донео,
где им је време прошло, у чему, и шта су постигли — да не бисмо били најгори;'не кажем да будемо најбољи, али треба нам много да се извучемо да не будемо најгори.
Разговор ВОДИО _ | Милош Јевтић