Književne novine
допринос ЗА КОРИШЋЕЊЕ СЛОБОДНИХ АУТОРСКИХ ДЕЛА
'Наставак са 1. стране
у
мену _ предвиђене су посебне државне таксе без обзира на земљу порекла дела. За свако приказивање, извођење и радиопренос таксе се илаћају према бруто приходу, а за свакт продати примерак књижевног, научног или музичког дела 2—3% од продајне цене књиге. Ове таксе уплаћују се у корист длагајне за социјално обезбеђење аутора. Чехословачки Закон о аутор“ ском праву од 1953, године пред“ виђа да се дела која су постала јавно добро могу слободно кори стити под условом да <е млате културним фондовима одговарају“ ћи доприноси (дажбине). Овај закон има посебно поглавље о кул“ терним фондовима (за књиженност, музику им ликовне уметносљи), који се оснивају у циљу пружања повољнијих услова за стваралачки рад писаца, компознтора мн ликовних уметника. Поред поменутих такса, средства ових фондова образују се још из: а) доприноса лица која при мају ауторске хонораре (под овим дрприносом не подразумева. се порез на. приходе од ауторских права, пего посебан постотак од 20 на износ хонорара); 6) допримоса који уплаћују издавачка предузећа и други корисници ауторских дела; п) прихода од сопствених добара фондова; л) поклона, наслеђа и легата; с) вишка прихода предузећа која фондови могу оснивати ради потпунијег извршења својих задатака; ф) субвенције државе. Француски Закон о националном фонду за књижевност од 1956. године „намењује средства овога фонда пружању помоћи у издавању књижевних дела, као и стимолисању књижевника путем стипендија, зајмова м других видова помоћи, Средства _ фонда обезбеђују се из: а) субвенције државе; 6) поклона и легата; ц) доприноса писаца им издавача (издавачи плаћају 0:2% од про мета како заштићених дела, тако им дела у јавном домену). Скандинавске земље (Данска 1946, Норвешка 1947. и Шведска. 1955) увеле су „фонд писаца“ у који се уплаНнују одређене таксе приликом издавања и позајмљивања књига из библиотека. Бугарска и Румунија. имају
"сличан систем какав је постојао
код нас по Закону о заштити аџторских права од 1946. године. Уживаоци добијених средстава су удружења аутора.
Чиле, Уругвај и Колумбија увели су у своје законе установу „Чоташе рибис рауат".
Присталице ове установе истичу следеће аргументе:
а) Она. може веома корисно да послужи за побољшање егзистенције и услова за рад савремених стваралаца књижевних п уметничких дела, што је у инто ресу друштвене заједнице;
6) Такође, она може да обезбеди функционисање ауторских организација и да допринесе потпунијем _ остваривању _ њихових кудтурних задатака;
п) Она умањује конкуренцију која постоји између дела у јавном домену и заштићених дела, тј. поставља у равноправан положај класична и савремена дела и тако онемогућује приговор „да иртви убијају живе“, јер, нису ретки случајеви да организатори јавних приредаба брижљиво састављају поједине програме избетавајући ода унесу – заштићена дела;
ду Пракса показује да продајне цене књиге, као и позоришних и концертних улазница нису ништа ниже кад је у питању штампање, приказивање или извођење слободних ауторских дела, јер се у сваком случају калкулише ми ауторска накнада и тако постиже посебна. добит. Баш ова околност стимулира издаваче, позоришта, концертне агенције ни др. да ви ше користе старије ауторе, занемарујући савремене.
Противници ове установе (махом корисници, ауторских дела) наводе у прилог својих ставова следеће разлоге:
а) Слободна ауторска дела, као јавна добра, припадају свима и општи културни интереси налажу да се не спречава и ограничава њихово циркулисање;
6) Нарочито би било меправидно заводити таксе за коришћење _ слободних дела страних аутора. Ако је, на пример, у Енглеској, као земљи где су исписана Шекспирова дела, потпуно слободно. њихово коришћење, с каквим правом може нека. друга земља да заводи таксу на то кул турно наслеђе и тако наводи сво је држављане да скупље плаћају цену свога културног уздизања. несто странџи>
џи) Истина, корисници
је да
слободних дела. имају мање троше кове, с обзиром да не плаћају накнаду за то коришћење. Међу. тим, по овоме основну _ добит остварују само издавачи, концертне агенције, менаџери и др. у капиталистичким земљама, доко у нашој земљи издавачи тиме обез бећују средства за интерно дотирање издања младих писаца, које тек треба лансирати, 'а остали корисници (позоришта, радио-станице, ТВ) на тај-начии. лакше подносе и иначе велике режијске трошкове;
А) Увођење доприноса за дела слободних аутора не би у економ ском погледу било оправдано, јер би отежало финансијски положај корисника тих дела (издавача, позоришта, радио-станица, ТВ и др,), а у крајњој линији бно би оптерећен и погођен потрошач културних добара, на кога би се ово поскупљење аутоматски превалило. Како на ово питање мледа МеЂународна конфедерација друпштва _ аутора ми — композитора (СТЗАС)> Она није никада јасно изнела своје становиште у погледу потребе установљења једне законске накнаде за публиковање, јавно извођење но приказивање дела којима је истекао рок за зитите. У правној комисији ове Конфедерације изражено је 1960. тодине мишљење да ово питање треба решити на међународном плану,
М току припреме нашег са лашњег Закона о ауторском праву вођена је 1964. тодине у Институту за упоредно право запимљива дискусија о институцији „доташте рибнс рауат!". Неки учесници били су прилично ре зервисани, тј. нису одређено од говорили да ли треба уводити ову институцију у наше законо“ лавство. Том приликом израже> па је бојазан да би могле настати тешкоће у односу на земље које су је увеле, или је буду увеле, а да би ове дажбине значиле ново оптерећење за кориснике ауторских дела. С обзиром да Бернска _— конвенција. предвића. рециирочну заштиту, преовладало је мишљење да „Чотате риЂНе рауапе; ме треба схватити као продужење рока заштите, већ само као интерну дажбину. У вези са овим чуло се и мишље“ ње да поменуту установу не треба уносити у Закон о ауторском праву, већ да би било мцелисхолније посебним законом основати фонд за плаћање таксе за кори. шћење слободних дела. Иначе, пи тада нико није оспора вао да би ове таксе, ако би се илаћале у корист фонда за уна• пређење _ културних · делатности, могле корисно да служе обезбе“ ђењу повољнијих услова за стваралачки рад аутора и развој културних делатности уопште, али је напоменуто да се ови фондови могу снабдевати из разних из
· вора, па „Чоташте рибне рауат"
може бити један од тих извора, али не мора.
Наш нови Закон о ауторском праву (од 1968. године) у чл. 87. предвиђа могућност да се репубдичким прописима установи ко ришћење дела која су пала у јат ни домен.
Тај члан гласи:
„Репубаичким прописима мо же се одредити да се по пре станку _ ауторских _ имовинских права ауторско дело може ко ристити уз плаћање посебног до приноса.
Висина доприноса низ става 1. овог члана и начин наплаћивања и коришћења доприноса одређу. је се републичким прописима/,
Ову могућност досад није ни једна република искористила. У. дружење књижевника Србије је раније предлатало а сада. је пре дузело кораке да надлежни органи мпак донесу закоп о уво Бењу овога доприноса. С обзиром да наша републичка удру жења писаца, композитора, ли ковних уметника и др. одавно кубуре због слабих финансијских средстава, несумњиво је да би за њихов успешнији рад било од огромне користи увођење оваквог доприноса.
Овде треба учипити једну на. помену: пошто се увођење устапове „Чота рибис рауат" по креће, угланом, из утилитаристичких мотива, могло би се догодити да у разним нашим репу. бликама буду предвиђени раз»
лпчити услови коришћења. дела
САВРЕМЕНИ ПИСЦИ САДА НЕМАЈУ НИКАКВЕ КОРИСТИ ОД ТОГА ШТО
ју да тему темељито обради. Па жњизин која.
за
У ОВОМ БРОЈУ ВИ ИРВУЛОВИЋ
Пн Е
ЊЕТЕ НАДЕЖДЕ
у јавном домену, а то би могло довести у неравноправан положај кориснике таквих дела. Такође, могло би се догодити да републике, свака на својој те риторији, – поступно повећавају ове доприносе ради јачања. својих фондова, али, питање је до којих граница то може да иде, а да се сувише не оптерете поменути корисници. Очевидно је да је у овој ствари неопходан међурепублички договор. '
Миодраг Стаматовић
0 НАСЛОВИМА ЈЕ РИЈЕЧ
Наставак са 1. стране
стаје научно дјело"), за разлику од књига што обрађују исту или сличну тему и носе наслов; „У: вод у знанствени рад" (доста, нам је увода, увођења, интродукција. и продегомена), „Техника и ме тодика знанствено-истраживачког рада" м сл, Као да смо навикли да озбиљне теме траже и налазе — „тешке" наслове, Но нема. двојбе да стручне и знанствене књите хоће прецизне наслове, А та кав није наслов „Књижевне поредбе", „Студије из хрватске повијести" и са. _ + . Одувијек је било Књига које су међу корицама доносиле разнолике садржаје. Неки повјесними своје студије и чланке о раз ним раздобљима мили о разним особама тискају под насловом за који мисле да „нешто говори". Тако имамо „Студије из средњовјековне повијести", „Студије из хрватске повијести деветнаестог стољећа", Студије, студије, само студије, Некад се. вјеровало (а и данас) да студија има амбици: како то да је у некој има наслов „Студије из... повијести“ осамнаест студија, а сама књига има једва четири стотине страница 2 '
У насловима наших казалишних часописа неријетко се на лази ријеч: часопис, театар, ка" залиште, _ позорница, _ комедија. Зар друтих ријечи казалишна. У мјетност не познајег Како је био уочљив наслов загребачког каза: амшног часописа. „Пролог !
Наслов „Хрватско тлаумиште" има дугу традицију. Године 1904. тискао је Милетић двије књиге под споменутим насловом. Књига. Бранка Гавеле под истим насловом изашла је округло пола сто љећа касније, Већ скоро једно десетљеће Никола Балушић у за: гребачком часопису „Република" води казалишну критику под на» словом „Хрватско тлумиште",
Да ди заслужују коментар не.
ки наслови који су „тренутно У моди": _ анатомија — („Анатомија једног убојства", „Анатомија критике"), АВС (АВС о глазби"), Неки вјечни, да вјечни, наслови та“ кођер нам не морају увијек бити драги, али их је готово немогуће замијенити, Колико има на сви јету „Повијести латинске КЊИжевности“ или „Прегледа трчке аитературе" 2
. Ма како изгледало можда. пре“ тјерано, дати добар наслов Није лажо, понекад је лакше написати странице па чак и поглавља, него одредити наслов који неће бити „одрпан" _ („Књига есеја") нити наметљив као онај „Све о књи жжевности“ мами „Истина о раку". Као и увијек, средину је најтеже одабрати. А на неке ћемо се н= слове морати навикнути...
Шимун Јуришић
ИаДАВАЧИ ОБЈАВЉУЈУ њихове КОЛЕГЕ КЛАСИКЕ
ЛЕТОПИС
Награда „Љранко Миљковић“ Данијелу Драгојевићу
Награду _ „Бранко Миљковић" за збирку песама објављену _ У 1974. години, награду коју Азје
| нишки жири састављен од писа:
ца и културних радника из Ниша (али и не само из Ниша), на» граду, најзад, која је за неколико година постојања стекла лепу 2" фирмаџију, овом приликом је у јакој конкуренџији добио хрватски песник средње тенерације Давијел Драгојевић за своју збирку „Природопис" (издање часописа. „Тека", Загреб, 1974).
О Данијелу Драгојевићу је У овом листу, поводом његових књи“ та, доста писано ш не треба га марочито представљати читаоци“ ма: реч је о једној од најистакну“ тијих фигура данашње хрватске и југословенске поезије, о песни“ ку, ссејисти и ликовном крити“ чару који је досад објавио седам књига песама, две ликовне монографије и једну књигу књи“ жевних есеја (који су све само не искључиво књижевни), 0 човеку од пера м мисли који сво што чини чини на особит м 0особен начин. Стога и мислимо, ма да око награда увек може да буде спора (не би, на. пример би ло погрешно ни да је добио Ра: дован Павловски који је био У најужој конкуренцији), да. је ова награда, као и својевремено не
_трада „Младости“ за прву књиту
песама, дошла у праве руке.
Драгојевићева. седма књига пе сама. (о којој ће се у нашем лис ту, у рубрици „Критика", ускоро писати) састављена, је из два по. главља: „Природонис“ и „дДневмик природописа". Мако по много чему _ типично драгојевићевска, књига стихова која о дилемама нашех духа, наше свести и савести, нашег емоционалног бића товори на један миран, готово приповедни начин, без споља наглашаваног ритма и драматичности, али зато с изузетном дубином и снагом — ова се књига, потврБујући извесне промене које су се у Драгојевићевом песништву могле опазити после његове треће књиге, суочава са целим низом тзв. дневних и актуелних тема, са темама нашег времена н са иштањима. смисла стваралачког
· опредељења.
„Тихи лиричари“ И „ТИХИ интелектуалци“
Разговор посвећен стању савремене совјетске поезије вођен у низу чланака штампаних током прошле године у московском часопису „Питања књижевности" (бројеви 2, 3 ми 10) наставља се м ове то дине. Један од чешћих момената. у објављеним чланцима је покушај да се одреде присутни токови у поезији и да се онп сагледају у односу према токовима који су им претходили.
Аџтор једног од чланака из овогодишњег фебруарског броја овог часописа, С. Лесњевски, користећи се у данашњој совјетској критици прихваћеним називима поетских токова као што су „тромогласни", „тихи", »интелек-
туални" ток, и користећи се ста-
вовима аџтора претходно објављених чланака, посебно закључци ма В. Акаткина, говори о општој поетској атмосфери _ педесетих „шездесетих година, затим средине шездесетих и надаље, до садашњег тренутка у поезији. С напоменом о условности, приручности термина. које употребљава, С. Лесњевски за средину шездесетих година везује појаву „ти хог интелектуализма"“ у поезији, паралелног са „тихом лириком". ХМ стиховима песника „тихих мителектуалаца“, каже Лесњевски, ако се они читају без тежње да се по сваку цену утврди некакав спасоносни правац, може се наћи и жудња за стихијом, и склоност ка емоционалном, ми жеља да се савлада рационално -— завист електрике према муњи. Овакве песнике карактерише свест о де зинтеграцији поезије и поетске личности ни тежња да се ствари синтеза. Код „тихих лиричара" личност често није реална животна јединица, то јест лирски јунак, већ је њен (његов) морално-филозофски еквиваленат -- душа. И овде изостаје синтеза личности, изузев код песника који показује да је она могућна — Александра, Твардовскег. „Тихи лиричари“ мн „тихи интелектуалци“ заједно чиме опозицију према „тромотлас-
а ———тттт——•
ној" поезији чије се изразите џрте публиџистичност и театрал
ност и која је такоће имала. сво-
је „лиричаре и интелектуадце", а која је, по аутору чланка, карак' теристична за педесетешездесете тодине и песнике као што су Јев. тушенко, Рождественски, Вознесенски, Слупки, Мартинов, Вино“ куров (међу „тихима" су Н. Рубџов, А. Жигулин, С. Куњајев, А. Передрејев, В. Казанџов, С. Дрофенко, А. Прасолов и друти),
Садашње време у совјетској поезији Лесњевски види као преовладавање свести о условности ових разграничавања и као време јаснијег схватања првенства критеријума унутрашње вредности поезије над спољашњим прокламаторским критеријумима. Преживљено није узалудно, каже се у чланку, у проживљеном нису губици и разочарења, већ су и добици, лекције. Од једностраних праваца живот позива, поезију у пеловитост и делотворност,
Непознати Џикаео
Приказујући у листу »Решзеће Тебита« књите: — Јаап —Едџагдо Со: | »Раса55о дез _ ЈирепАметк селе Сетпез и Мегпег Брјев: »Рабо Рјсазво = Паз. р]азбасће Мегк«, Волф Шен пише да, ако би се значај једног уметника. имао ценити по томе колико је књига о њему објављено, Пикасо би још за живота могао полагати право на славу да је по деловању највећи међу онима који су икза угледали светло света, У међувре. мену су настале летије текстова и свезака слика, које његово већ скоро цело столеће постојеће дело интерпретирају и документују у свим правцима. који се могу зами“ слмити. Теретни воз једва да би био довољан за њихово транспортовање, а ко би хтео да их поседује морао би располагати про. сторшјама, неке средње градске библиотеке. Могло би се претпоставити да је већ давно изречена последња реч о тако темељно ре: продукованом тенију У техничкој ери, да. је већ давно и најприватмија окица и најудаљеније дело прекривено падавачима и егзеге тима.
Како је онда могућно — пита се рецензент Шен — да се исто. времено могу појавити две књите које презентирају једног до да: нас још непознатог и једва истраженог Џикаса. На питање се вели Шен — може дати одтовор само најтечнијим од свих Пикасо. вих, цитата, оном не баш скро МНОМ ТЕ налазим", која. све само „тражеће" проналазаче и тумаче оставља ла безнадежно каскају за осталом продукцијом.
Да та стваралачка. соната, како у квантитету тако и у квалитету подједнако несхватљива, није ре зултат дугог процеса сазревања, већ да је од почетка била „ту“, показује — каже Шен — књига »Јисепамекк ејпез Селез« — благо, које је сам Пикасо до 1970. томине чувао, када је музеју »Мизео Расаззо« у - Барџелони поклонио своје целокупно дело настало до 1904. Те године је 23тодишњи Џабло Руис (Руиз) отишао у Париз, остављајући у дому својих роди теља преко хиљаду својих слика, акварела, џртежа и књига. скица. До најфинијих натуралистичких детаља дотерана. мајсторска оства»
и
рења, као „Прва причест" из 1896. године, графички листови
жестоке изражајне снате и управо месечарском ситурношту потовене ширине тема, које досежу од со: пијалне ангажованости до драме у арени борбе с биковима, сведоче не само о: уметниковој раној зрелости, пего и о његовом немировању — својству које га током његовог дутогт живота сачувало 23 тога. да не постане свој сопствени опитон,
· На. први поглед, би се — истиче Шен — о оном другом досад не. познатом Пикасо, кога. је Варнер Шис у свом делу приказао, управо супротно могао устврдити. Ту се не документује рад без починка, пето верност једној уметничкој изражајној форми, пластици, која се код тог, вазда најпре мр тачким импулсом у покрет ставље“ мог уметника не би баш могла. претпоставити. Вајарство, којим се цртач и сликар није, приуком случају, само узгред бавио, остало је јавности, из не баш докучивих разлога, као тајна старости заду“ то скривено. Први већи увид је омотућила _париска рођенданска. перспектива. 1966, године. Како се пластично дело сад у истакнутим фототрафијама скоро потпуно. са“ гледа, оно је космос за себе, не“ завнано пи самостално поред оста: лот дела, али исто толико разно“ родно у свом. непрекидно развије“ ном облнковном _ језику, који је толико богат — завршава, Шен као речник остале европске пла» стике од Гонзалеса до Хенри Му“ ра. заједно. (А. Б. П)
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
м: „Ја не тражим, ја |