Književne novine
У ЧАСТ ИВИ АНДРИЋУ
Казивања о Андрићу ·
| Наставак са 3, стране
Никад нећу, на примјер, заборавити је Аму шетњу у јесен 1947. плин 1948. године између акшама и јације (између првог мра. ка и клањања — молитве): ишам смо уз десну обалу Миљашке па преко Козје Нуприје, обронцима Требевића — враћали се лијевом страном према Алнфаковиу п Би стрику. Те ноћи сам слушао пробућене успомене о првом виђењу Сарајева, како га. је доживио у зоје пртпјеме дјечак Иво Андрић, долазећи из касабе Вишеграда у шехер-Сарајево на даље школовање... =
Ја, иначе, Андрића писам до 1944. године познавао. Чуо сам за њега као писца... А када сам се састао са њим, пи сам не
знам како, дао ми је рукопис романа да
трочитам. Мислим да сам јелан од ријетКих људи који су читали „На Дрини ћуп рију“ још у рукопису .,.
=
Да, сјећам се да ме је питао о неким |
турцизмима -— шта ја знам, оне речи које је он употребљавао у том свом рукопису. Наравна ствар, ја му нисам могао одтоворити, јер је његово знање из те области, мислим језика, било далеко веће од мога. Иначе, после кад сам прешао у Сарајево, но он је у том граду често био, састајалн смо се скоро сваки дан. Он је био и гост у мојој кући у Сарајеву — волео је да се игра са мојим онном Исмаром... |
Мислим ла је у Сарајево долазно негде одмах после рата, п то често. Тада ' смо имали и неких, да кажем, пословних веза. Ја сам опремио по друто издање „На Дрини ћуприје“, онда прво издање „Госпођи. це", па „Нове приповјетке“,,.
Знам да је Андрић са рјешењем првог издања „На Дрини ћуприје“ био задовоман а са додгтим излањем, да вам право кажем, ја нам, овај, био задовољан. Али, ето, то је тако дошло у некаквом, цајтноту, ја сам био толико окупиран, тако да нисам имао баш много ни времена, ни м> тућности да тражим најбоље рјешење...
Иво Андрић је свраћао пи овде, у Тузлу код мене, Долазио је п сам, а и са другим писцима. који су свраћали у овај град. Кажем, добри смо пријатељи, добри знанци... Осим тога, његова покојна жена Милица била је моја школска другарица. Ми смо заједно пшли у исти разрел у основној школи.
»
Ја мост, вишеградску Ћуприју нисам видео ни пре рата, ни за време рата. Скицу за корише сам направио на основу фотографије моста. Касније сам био у Више. краду и, што кажу, проодао тим мостом...
~“
Једном, разговарајући о завичају с Ан: дрићем, запамтио сам његове ријечи:
= Знаш, Исмете, човек греба да путује, да открива п друге светове, друге култу. ре... Јер, онај који то није досегао — ни-ле. потпун човек, а онај који остаде у ту. Вини, изгубљен је човек...
Тој мисли сам додао: боље остати че. потпун, него изгубљен човјек... У
Тузла, јесен 1972.
Мишо Вучичевић ДОЛАЗИМ МЕБУ СВОЈЕ...
Требало је крајем априла 1963. тодине Андрић да дође у Вишеград, Ститао је у Сарајево и ја сам (у то вријеме био сам секретар Општинског комитета Савеза ко· муниста) кренуо у Сарајево да та дочекам.
Наши смо се у хотелу „Европа“. За једно са нама требало је да крене м Ду“ | шан Буровић, председник Удружења крви“ жевника Босне п Херцеговине. Мејуутим, пред подазак Андрић ме стилдљнво запита:
„Обећао сам, знате, Чеди Кисићу, из „Оелобођења“, ла са нама пође једна млада, новинарка. Зове се Марина. Трумић..
Рекао сам му да не брине —- мјеста ће бити. Послао сам шофева. на, воз, а ја сам ово за волан „Фиата 130". Питао сам та ~ куда да идемо за Вишетрад> Којим путем2 Андрић каже: .
„Ићи ћемо онуда куда сам ја као Њак сарајевске гимназије ишао..- Преко, Тома није, Ротатице, Сјемена,.. Тај тирт је нај, бољи, њега добро памтим..“
ој
Кренули омо негдје у првим поподнев ним сатима према Вишеграду, макадам. ским тутем. Нашној је сапутници, међутим, позанло и Андрић је преддожио да изме њају места... Рекао је: „Кад бисте имали комад сувог хлеба, 48 та трпцкале, мука би престала. Тек пас чекају кривине,..
Стадли смо ма његову сугестију у селу Мокром, да потражимо мало хлеба. Кафа ма је била затворена. Наставили смо пут према Романији, до кафане „Код Реље. Међутим, Реља пам каже: „Има што оћете да једете п пијете, али љеба нема == пе: че се... Андрић се насмеја. Тек у трећој кафани успели смо да нађемо мало хљеба. Андрић ово путовање поче ла упоређује са путовањима из времена његовог ако звања.
„Све ме ово подсећа ма доба кад смо као Њаци, често мало ин изазивајући, свра» Нали у ханове.,. Знали смо да кал стане мо пред кафану, ако власника хана затет немо да тиши лулу иди чибук — ту не: ћемо моћи ништа појести, Јер, ханџија тај овој ужитак не би дао ни за какав промет,.. На свако наше питање одговарао. би: Ха... И кад бисмо по неколико шута митали има ли хлеба, рекао би нам: Неј ма... Ето, такве су те ханџије биле, кад их чевек затекне у ће'фу.,. Аустријанци су, ваљда због тога, и говорили: Нећу, меј. ма, не моту = то је Босна..."
_Возим полако Пут је пун тупа, Ана: рић трича о Виттегоалу, Поисећао се сво та детињства — сећзо се м оаспитује се за мноте љуле, стазе Виптеграћане, старе породице... Прича о својим послератним
. осмо кренули
доласцима у Вишепрал, а. нарочито 0 оном доласку са Роћком Чолаковићем и Тодором Вујасиновићем, када је воз стао — на узаној прузи одронио се камен, з у окоАини су били остаци четничких банди... „Тешко је бити далеко, дубоко у унутрашњости... Ти Људи и кад нису криви све недаће морају испаштати..." Кад смо се сасвим примакли Вишеграду, рекао, је: Мо, „Немојте сад тамо да правимо помпу... Ја долазим међу своје... Сметао би ми званични дочек, говор... Радо би посетио школе, разговарао са учитељима и професорима, ђацима... Али, пемојте правити икакав званични церемонијал... Међутим, кад смо стигли изнад, града, на Околиште, одакле се добро види мост
„ма Дрини — на ћуприји је била маса све-
та, Кажем му, вас богами чекају сви Ви-
· шеграђани ,..
„Шта ће то... Не чекају ваљда они мене..."
Кренули смо колима кроз шпалир љу“
| ми, жена, деце, некако до половине моста.
Ту омо се зауставили. Предселних општиче м сви остали су поздравили Андрића, а онда је он пошао кроз град пештице. Потом с у Вишеграску бању, ту му је био конак,
ми
Сутрадан је најпре обишао римокатоличко: гробље, на коме су сахрањени његови рођаци: тетка и тетак. Остао је на гробљу десетак минута — присећао их се као до: брих и веома цењених људи, које је овај град, ова средина прихватила Као своје мако нису били одавде... ПЕР Две
Обишао је затим Бикавац, брдо изнад трада, посматрао панораму Вишеграда, пре познавао где се шта некад налазило. Посетио је Основну школу, а затим Гимна: зију. Свратио је и у стару гричарску ра:
дању, која је постојала ту и у време његова детињства, срео се са Миланом Гавриловићем, својим друтом из основне школе, за: тим Хајкуном, женом која је била кућна помоћница у кући његове тетке и тетка... Обострано су се присећали поједнних дотађаја, прошлих времена. %
Живо се интересовао за развој туризма у овом крају. Причао је да, су луди данас радознади, да воле да путују... А м он се понекад налази пријатељи, угледни његових дела, желе да виде на, прију, питају како да дођу прада ...2
„Како се свашта у животу не може пре окренути... Никад нисам помислио да. ће то моје дело послужити као туристичка пропаганда. . · -"
Причао нам је да му је у Вишеградској
писои им проние рани Њу до Више
бањи депо. Тишина и мирис борова су та.
омушевљавали.
„Е, кад буде мадо топлије мотао бих до ћи и у Бању, али без званичних ручкова...“
Интересовало та је да ли у Бањи има влаге, Бе се посебно пазшио...
Сретао сам та посдедњих десетак тоди“ ма чешће. Утоварали смо да са Милицом, на путу за Херцегнови сврате у Вишеград. Желели оу, у ствари, да заједно дођу. Чак смо се били и договорили да колима крену де Бајине Баште, до Перућца, а онда ла пут наставе бродом „Лотика", до Вишеграда. И Милица одушевљењем овај план. Међутим, . Мили. ца је ускоро умрла... Ра
· Мнтересовао се веома за језеро. —- ка: ко пзгледа Вишетрад после изградње хидроелектране у Перућшу. Причао је како је као младић мшшао миз ову реку више пута сплавом...
„У гостопримству не оскудевате, још само да изградите путеве м хотеле... “, при мећивао је. ; .
Причали смо му да. намјеравамо да бролићу који ће саобраћати на вештачком је зеру дамо име „Лотика". Он нам каже:
„Зашто да нег Лотика је била једна симпатична, фина жена, која се ме забо. равља дако , +“
а"
Одвајао је по један ауторски примерак од сваке књиге која је објављивана у зе мљи и иностранству за Библиотеку у Вишеграду Кад сом навраћао код њега у Београд, товорио: би:
ИВО АНДРИЋ И ПАВБАО МБРУДА НА КОНГРЕСУ ПУНЊКЛУБА НА ВЛЕДУ
у неприлици = његови
н Иво прихватнан су са.
„Ево, ону гомилу књига тамо одвојио сам.» Пошаљите нека кола..." 55 .
Причали смо му да од кућеу којој је он
"одрастао желимо да направимо одељење
Библиотеке, само са његовим књигама. Ка жемо му да ћемо кућу која је после рата продата поново откмтити.
„Нек су је продали. Врло важно..."
А онда се присетио,.
„Знате, сачувао сам и рукопис „Рзавских брегова"... Могао бих да га поклаоним Библиотеци..."
“к
Једном приликом у Беопралу јавим му
се телефоном и он вели: „Дођите на ка
у... Кажем му да је са мном један при. јатељ, и он вели: „Дођите заједно". Међу. тим, успут нам се придружи још један наш познаник. Примпо нас је у соби са три столице.
„Ето видите како вам је то кад човек остане сам... Све је код мене у нереду ·.. Сам се тешко спалазим,.. Припремио сам столице само за два госта..."
ж
· У Вишеграду је био поново 1972. годи“ не. ИМ тада су та Вишетрађани лепо дочекали. Поклонили. су му слику сарајевске сликарке Мице Тодоровић = једну лепу мртву природу.
“ к
Да, поводом расправе око језера н мо ста на Жепи, оног кога је овековечио У својој. познатој причи, написао ми је пи“ смо у коме каже да ће морати да одложи долазак у Вишеград, јер са здрављем није у реду. Вели, лакше је доћи из Београда у Токио, него у Вишеград. Уједно. каже да
Рогатичани тражили од њета мишљење о потапању моста на Жепи. (0.
„Ја сам о мосту само писао... Откуд ја знам да ди је боље мост потопити или преместити..."
(Из рукописа књиге „Такав је Андрић", Радована Поповића)
ШЕЛ Ј
Иво Андрић: погледи и мишљења
(ЖИВОТ)
Видео сам да је овај живот ствар муч“ на која се састоји у неправилној измени греха н несреће, да живети значи слагати варку на варку.
(310)
Зло и несрећа и, немир међу људима. су стални и непролазни.
(ПРОШЛОСТ И САДАШЊОСТ)
Збуњиван дуго омим што се непосред но дешавало око мене, ја сам у другој ноловини свога осивота. дошао до закључ,
ка: да је узалудно и погрешно тражити . смисао у безначајним а привидно тако
важним догаћајима који се дешавају око нас, него да та треба тражитц у оним наслагама; којв столећа стварају око ис колико главних легенди човечанства.
(УМЕТНИК ДАНАС)
Изгледа да данашњи уметник, бачен У савремени хаос (хадс сбега у свему), м не могући ни да та прегледа а камоли савла“ да, настоји да та подрсди џ заглушц новим ц већим хаосима које сам ствара.
Отуд инстинктивна тежња ка олујним неболомним темама и бежање у мрачна
столећа и подручја ма којима престаје мо. .
гућност контроле свих уистини више мање компромитованих „закона“.
(ИСТИНА)
И нема друге истине до једне; бола ни друге стварности до патња, бола и патње у свакој капљи воде, у свакој влати траве, У сваком бриду кристала, и сваком звуку жива гласа, у сну и на јави, у жи-
воту, прије живота, а ваљда џ послије леш. .
бота.
(ЛЕПОТА ИЛУЗИЈА)
Ту се тешко и полази та иде ц враћа... На тим стазама које ветар мете и киша
ује и раскужује, на. којима се сретв измучена стока и људи ћутљиви, тврда срца, ТУ сам ја засновао своју мисао о богалству лепоти на Ту сам, неук и слаб, и празних руку, оно срећан опојном срећом до несвести, сре» ћан.од свега. онога чега ту нема, не може да буде и никад неће бити.
пере, а сунце окуж
(ТОДИНЕ ПАТЊЕ И ТОДИНЕ РАДОСТИ)
Са сваким даном, са сваким сатом 1 сваким новороћеним дететом велики доживљај наше младости бива све светлији и све легендарнијаи али све даљи и нера.“ зумљиви. Тиме и ми оивамо све више усамљени и неразумљиви... али. нико од нас не може да се отме једној нарочихој меланхолији: да живимо св0]6. страдање више од свог живота и. своје тодине глуве борбе м патње више од година. радости и
одмора...
(ТРАДИЦИЈА)
И гле, као увијек у часовима, највећег. искушења, ја видим да ми У дну душе, под тврдом кором и сивим талогом празних ријечи и извихтоперених појмова, који тако брзо изневјере, живе вјечне, несвјеене и благословене баштине дједова, који су тијело своје положили у стара гробвишта и јаке врлине своје у темеље паших душа.
(ЖЕНА)
Жено, што ме можемо да те јасно видимо као прачовјек женку на сунцу, него си постала страшна визија и отров крви. наше, па бјежимо пред тобом, и док ми слимо да си далеко, ти бдијеш у нашим мислима, и док хоћемо у раду да те заборавимо — гле: —- на свим нашим дјелима танке вијугаве линије, трагови. твојих ме“ пидљивих прста. у
(ПЕСНИЦИ)
Ми, „пјесници, смо за борбу рођени; страсни смо ловци, али од плијена не једемо. (ШУТЊА)
Последњи израз свих мисла и најједноставнији облик свих мастојања је — шутња У ћутању је сигурност.
(ВРЕМЕ — НЕВРЕМЕ)
Мита је више јесен, нихи почиње зима; то време — невреме — које није ми јесем ни зима, а торе је и од једног и од другог, то чудовиште од годишњег доба, траје данима, недељама; меко бледо та немоћно сунце обоји У зору исток слабим руменилом, иза облака, да се тек пред крај сивог дана јави на западу, кад мало жућкасте светлости пре мего сиви дан пређе у црну моћ... М свако живо тело брани се само својом сопственом топлином, п камен у зиду зноји се хладним знојем, ма дрво постаје клизаво и круто. Пред том смртоносном _ најездом — влаге све се увлачи у себе, узима облик најбо“ љег отпора; животиња се прислања Уз асивотињу, семе ћути у земљи, а дрвета: кисну п зебу, кријући тритајем дах у срчики и топлом корењу. |
“ (БОЖЈЕ М ВАВОЉЕ)
У фра Марка се први пут дизала страшна мисао да божје и Ђавоље није јасно ни право подијељено, п да се не зна, да мико- не зна, колика је чија сила и гдје им је права међа.
(ЉУДСКИ ПОКРЕТИ)
Сви људски покрети произлазе из пдтребе за нападом или одбраном. Они су им основни, у већини случајева заборав. љени, али истински ц једини узрок и пожретач. ј
(СВЕТ)
Свијет је пун. гада! __ (ИДЕЈЕ)
Све су људске идеје рођене у судару с непријатељским силама. Отуда је свака велика и паметна мисао странац и пат-
ник. Отуда неизбежна туга у уметности и песимизам науци.
(Одабрао Драгољуб Влатковић)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4