Književne novine

СЕБЊА | || | | || -

О међуратној |

београдској боеми

„Занатски дом“ у Београду био је пре рата оно што су у Паризу били „Кафе де Дом“ или „Ротонда“, а можда чак и „Кафе Друо“ ·

ПОСЛЕДЊИХ пет година пред други светски рат, од 1936, па до почетка рата, не колико књижевника, глумаца и новинара становало је на мансарди хотела „Занатски дом“, у данашњој згради Радио-станице У Београду. У дугом ходнику био је низ про страних и добро осветљених соба, са косим кровом према Хилендарској улици, док је, на углу зграде, под самом куполом дома био заокружен хол са низом омањих соба. У тих петнаест или двадесетак соба становали су још млади или највише среањих тодина људи, али увек весели, орни за шалу, као они који раде прилично тешке интелектуалне послове, и којима је у часовима одмора потребна разонода ис шуштање., Зато је увек била жива и интимна веза између становника овог дела „Занатског дома", јер овде се становало на дужи рок; сви су били усамљени и до бро се познавали међу собом Али ова ман сарда имала је још једну предност. У њу су радо навраћали гости, пријатељи и познаници, тако да је ту увек, готово сваког дана, од првих часова вечери било и бучно и весело, али исто тако, у току дана, знадо се п за дуге часове рада и концентра: ције. И тада је до пажљивог уха могао допрети или тихи шум писаће машине или нешто уздржана, али темпераментна тира да, а неки пут чак и „стравични крик" глумца који учи своју улогу,

Од књижевника поменућу за сада само давно већ покојног Раку Драинца; Од позоришних људи исто тако данас покојне Јована Геца, глумца и Бориса. Попова оперског певача, а од живих увек отменог и уздржаног глумца Павла Богатинчевића. Био је и још известан број књижевника и глумаца који су становали само повремено, па после одлазили, али на њихово место долазили други, који су више или мање били слични по начину живота пре тходнима. б

Могао бих још да поменем и неколико"

новинара, већином страних дописника, који су у своје собе били увели и телефоне, тако да су се из њихових соба могли чути стални узвици на многим страним језицима, као: „Хало Пари", „Хало Ланди", „Хало Праг" или „Иси елград“, „Хир Белгред“, „Хир Белград“. То су страни дописници јављали Европи у тим тмурним годинама. о многим најновијим политичким догађајима у Београду и Југославији. Данас бих чак, због тих међународних језика, готово, у малом, у правој „вавилонској кули", могао да помислим да је несрећни Рака Драинац у својој поезији и био зато тбхнки „космополит"', мада о тој његовој курактеристици многи "критичари веле да

је'он-био под утицајем поезије Блеза Сан-

драра или Волта. Витмена, кога је У то време заиста много читао у француском преводу.

На ову мансарду, међу осталим гости“ ма који су ту долазили, било је више добро познатих и угледних књижевника, новинара, јавних радника и научника. Сви су они прво долазили у ресторан и кафану „Занатски дом“; па- временом навикавали се на ту зграду и на њене сталне госте и становнике, па тако мало-помало, одомаћивали се у њој толико, да су у току вре мена постајали чак и гости станара на мансарди. '

Међу тим сталним „спољним" гостима би ли су др Милош Ђурић, професор универзитета и преводилац класике, књижевни ци Станислав Винавер, Тодор Манојловић, Тустав Крклец, Божа Ковачевић, Гвидо Тартаља, М. М. Пешић, др Војин Матић, затим новинари Мића Димитријевић, Аола Димитријевић, Бошко Токин, Драган Ллексић, Лав Захаров, вајари Пера Џалавичиџи и Милан Недељковић, па пијаниста · Велизар Гођевап.

'М тим нашим собама на мансарди састајали смо се често и,не само. због празних разговора, већ бивало је и читања књижевних дела и поезије. Тако, сећам се, Рака Драинац читао је нама, пријатељима, прве чинове своје драме „Земља", дела данас, на несрећу, изгубљеног али које би да је сачувано, можда још: боље истакло његов таленат. Ту нам је и Тодор Манојловић читао своја драмска остварења „Катинкини снови" и „Зачарани краљ", која су после и извођена у Народном позоришту. Е

Хр Милош Бурић је био готово најревноснији и најредовнији гост и кафане и мансарде. Остала су незаборавна његова излагања, увек проткана анегдотама, можда чак и мало слободним, о појединим местима из његових класичних студија и превода. Вурић је окупљао око себе на озбиљне разговоре многе младе професоре и асистенте са универзитета, научнике свију струка, који су, после привлачени осталим друштвом ове кафане, постајали више-мање редовни њени гости. У неколико махова, после свог изласка са дугогоди шње робије, а пре почетка рата, и сам Моша Пијаде долазио је у кафану на разговор са др Милошем Бурићем. Станујући у близини „Занатског дома", Бурић је по сле рата и преуређења _ дома за потребе београдског Радија, а и да би продужио предратну“ традицију, увече. одлазио у не далеку кафану „Видин-капија", Ту традицију интелектуалног стола наставио је, по сле. Милошеве смрти, др Милан Кашанин са неким заосталим Од ранијег друштва и многим млађим пи новим књижевницима и научгицима „углавном људима од пера. _ На мансарди, сећам се, приређиване су и читаве мале изложбе београдских слика

НЊИНТВНЕНОВИНЕ 10

ра у двема собама сликарског експерта Рајка Слепчевића. Излагани су ту радови Миливоја Узелца, Саве Шумановића, Лазара Личеноског, па и понека скулптура Пере Палавичинија, који је становао у сусе“ дству. И многих других. А Сава Шумановић је. свраћао у „Занатски дом" кад год би долазио у Београд; он је био велики при јатељ Тодора Манојловића, др Војина Матића, а и нас осталих, пријатеља Париза и француске уметности. ,

Чак су и књижевници из других места, као Милан Беговић из Загреба, навраћали у „Занатски дом“ кад год би се нашли у Београду. А кафана и ресторан били су тада заиста стециште у коме су се окупља ли интелектуалци и уметници Београда. Можда је томе доприносила и непосредна близина редакције „Политике“, а пи канцеларија Савеза удружења позоришних у. метника Југославије, која је била у самој згради „Занатског дома".

Кад смо већ поменули Савез удруже. ња позоришних уметника, морамо се под-

ак А 5

НЕКАДАШЊИ „ЗАНАТСКИ ДОМ“ — ДАНАС ЗГРАДА РАДИО

сетити да је кафана „Занатски дом" била стециште глумаца и позоришних људи не само Београда већ и ч1агаве Југославије. Док су у то време још живи старији глумци одлазили у Скадарлију иу бифе на почетку Доситејеве улице, средња и млађа тенерација тадашњих драмских уметника долазила је готово редовно у „Занатски дом". Сваког дана могли су се ту наћи, поред Боже Николића и Душана Раденковића, као главних функционера њиховог удружења, ни Драгољуб Гошић, Беда Антонијевић, Александар Златковић, Веља Бошковић и Александар Туцаковић члан Опере, па и најмлађи тада а данас већ класици београдске позорнице: Миливоје Живановић, Раша Плаовић, Љубинка Бобић, Виктор Старчић, Мата Милошевић,

А ту је био и сто тадашњих позоришних критичара дневне београдске штампе, Многе критике срочене су за тим столовима, које су неке глумце „дизале у небо". док су другима „секле главе". За тим столом водио је реч тада Душан Крунић, критичар „Правде“, а и главни арбинтар у свакој дискусији Милан Димовић, познати преводилац „Сирана од Бержерака" и ду готодишњи начелник Уметничкот одељеБа Министарства просвете. Ти столови при казивача и критичара позоришних представа у дневним листовима, па и у појединим мање значајним књижевним часописима, били су у неку руку читаве мале „академије" у малом које, истина, нису до дељивале никакве награде, али су оцењивале глумачка остварења за дуго време. Многи од тих „арбитара“ данас су потпуно непознати, а колико су оставили „рана" у нежним и осетљивим душама драмских уметника па и драмских писаца, неће се никад више дознати, Бојим се, кад је већ реч о томе, да се та — добра или лоша — традиција не наставља, на другом мест“, и данас!

Штета је што се нико није сетио да тада бележи, не само анегдоте, већ и чи таве „дотађаје и сцене, које су се свакодневне догађале за тих десетак – столова, “век пуних уметника и новинара. А било је тих згода не мали број, па често и ве ома духовитих, које не би требало да се

" забораве. Навешћу овде само две-три, које

ји утраво сада, под перо, долазе у сећаБило је, прво, литерарних згода. Милан Беговић је долазио из Загреба врло често у „Занатски дом“ јер су му у то време играни неки комади у београдском Народном позоришту. Како је много ценио преводе класичних драмских дела др Милоша Бурића а и Бурић Беговићев драмски опус, они су били велики пријатељи. Беговић је долазио у ову кафану и због тог пријатељства. А и иначе Беговић је често говорио да се у њој осећа тако присно и пријатно као у загребачкој „Казалишној кавани". У то време је и београдски · издавач Геца Кон објавио ћирилично издање Беговићевог дела „Три драме". Писац ових редака био је прочитао ту књигу и, чим се „Беговић појавио у кафани, запитао га је:

— Г. Беговићу, да ли је неко редиговао ваше текстове објављене код Геце Кона,

— Нико други! — одговорио је он, погледавши ме зачуђено испод густих обрва.

_— Ја сам чак читао и коректуре.

— Изненадио ме је диван језик у њима — одтоворио сам несмотрено. Нарочито у оној првој драми „Божји човек"! Свеж и чист народни језик! Као да га је Јанко Веселиновић писао.

Старином а и родом ја сам из Северне Далмације из околине Новог Винодола и Цриквенице али моји стари су дошли из срца Херцеговине — одговорио је Беговић. Народ мог родног краја и данас говори истим језиком којим је писан „Божји човек". У тој драми приказана је чак и јел; на легенда из тога краја... .

А било је и других и трагичних и ко мичних.

БЕОГРАДА

Тако у то време, једне вечери лекар Петар Драговић (стрељан од окупатора у по четку устанка 1941. године, као симпати„зер партизана) диван и пријатан човек због сукоба између његовог брата Вука и књиже вника Станислава Винавера, добацивао је оштре речи са другог стола и преко наших глава: Винаверу, који је био у нашем друштву. На то сам ја мало изнервиран, доктору Драговићу пребацио што због ње рове личне ствари квари пријатну атмосферу наше кафане. Ако он има нешто с неким, нека то чини на другом месту, а не ту. Чак сам завршио тај спор изјавивши да због тога са њим нећу више никад ни речи проговорити, Али, неколико тренутака доцније, због неке стомачне индис позиције, мени нагло позлм, па чак изгубим и свест, Кад сам се повратио, нашао сам се на својој постељи у соби на мансарди, а доктор Драговић држи ме за руку и ослушкује пулс. Доцније сам дознао да ме је он сам, висок и снажан човек, онесвешћеног однео из кафане горе на мансарду.

— Е сад је добро и све је прошло. Била је то само тренутна индиспозиција! —

завршио је доктор Драговић, а затим је

' отишао, срдачно се поздравивши са мном.

Разуме се да сам се тада у себи зарекао да никад више не залазим у сукоб са бнло којим лекарем, јер се никад не зна да ли ће ми већ после неколико тренутака бити потребан.

А било је и комичних згода. Дописпик ентлеских листова Стојан Јовановић-Цока, добар човек и мио друг, волео је да се ша ли са својим суседима на мансардм, Тако је на један оглас неке усамљене жене, ко; ја је тражила себи „брачног друга", послао адресу свог суседа, иначе ситног и слабачког човека. И заиста, та се жепа једног летњег поподна појавила на мансарди. Аам ин сам Цока није могао предвидети да ће она бити једна од „најдебљих жена на свету".

— Господине — казала је она нашем суседу КОД кога је дошла — зашто нисте пажљивије читали отлас2 Зар нисам ставила реч „корпулентна. дама'2 Зар је мени лако да по овој врућини долазим чак

Александар Пауновић

Ноћ

Одлучено је да ноћ вечно траје и само твоје очи кроз мрак да сјаје, одлучено је да разоткрије уздисаје срце што голом каму притоке даје. Одлучено је да се стварност не пита загрљај сунца разна да обухвати, одлучено је да разум и даље скита док тајну ружа не схвати!

И вечно да буде иза завеса небеса легло сунцу твој осмех и твоја слика, одлучено је да ветар пољубац не стреса што тајна љубав шаље свеколика.

Одлучено је да крене на пут ова порука са светом књигом да се сударе слова, и чиста љубав звезданих зарука да ти засија до краја снова.

САН

И мада давно би још је могуће устаћу и замисаћу ти нову песму и из редова нових све до у свануће црпећу снагу ко жедан у завичају чесму.

Дан ће ме затећи опет срвд лелујавих снова

блесатс јутарње светла сад руби једну

и невидљиве звезде, птице сред сводова играју брзо коло, песниче сличан пужу!

Тако назрна свет кроз тврду капију

2 дана —

куле остају пусте и нема утврђења сна,

о, да л' је прави дом јутарња. звезда рана

јер неко друго сунце мело ми још увек, | зна.

Али нестају речи, јер то је звезда

забрањена. а спорост пужа у достижности има јемца о да л' ће таћи чело далека светлост њена

кад једном паднем у сан, дубоки сан без

премца7! ВИНСКА ПЕСМА

На тебе мислим вечно и вино док срце дума пштам лако и течно пошто месечева срма2!

Даћу мајстору да кује теби сребрна тривна продаћу је — да ме трује рујна ружица. дивна!

Из рукописа књиге „Инаћење с Ђаволом"

С ———_—————————_–

овамо горе2 Ја сам имућна жена, искористила сам своју дебљину п по разним ес традама зарадила доста новаца. (Занота, имала је на необично. дебелој мишици теце ку златну гривну!) Али ето, не могу'ника» ко да нађем себи мужа. 2

Наш сусед се једва ослободио те „те шке" жене, почастивши је претходно До: бром порцијом сладоледа. Под њом је до бро шкрипао паркет кад је одлазила. 1

Сусед је после вратио ту „услугу“ Цоки на тај начин што му је поручио „ма повуку" трубу код Стермецког У Цељу. Цока, као радознао човек, кад је видео велики пакет на столу, одмах је платио поштару колико је тражио, али се не ма ло згрануо кад је видео врло лепу трубу у

пакету. Одмах му је било јасно ко је то поручио. Доцније, не знајући шта ће са њом, и да би се ње отарасио, поклонио је оркестру ресторана „Занатски дом. АДАМ, дуго је Цоки та труба загорчавала живот, јер је трубач, добро награђен од нас, чим би се Џока појавио увече у трпезарији, за свирао тореадоров марш из опере „Кармен". Сва публика знала је на кога се то односи. И многе друге згоде и анегдоте догаБале су се ту за тим столовима лепе и простране кафане и ресторана „Запатског дома", као и њене мансарде, у чијим је собама становало више припадника једне генерације књижевника, новинара и драмских уметника, генерације која је данас већ прилично проређена, али је некад мното значила у београдском културном животу, и не само у њему.

Та генерација уметника и јавних радника није имала многе предности које данашње тенераџије имају. Данас драмски и оперски уметници. у Београду имају више позоришта, радио и телевизију, а онда је било само једно позориште са две позорнице, књижевници су имала само једног издавача, Гецу Кона, а било је, истина неколико часописа, али онн обично нису плаћали хонораре. Једина корист од тих „гладних година" била је што су се онда књижевношћу бавили само они којима је то била истинска. душевна потреба, од које нису могли имати готово никакве користи, а имали су много непријатности, Позната је прича о оном тадањем угледном директору једне београдске гимназије, који није хтео ни да чује да му у колегију. му буде неко „лискарало", јер књижевници не мисле — како је он говорио — на свој посао, већ им је памет изван школских зидова. И зато је тала удружење књижевника (Пен-клуб) у Београду имало само тридесетак чланова, Једино су дветри редхкције београдских дамевних листо ва пристојно плаћале своје сараднике.

Ипак, живело се и радило. И било ве село м бучно, У „Занатском дому", у тој београдској „париској Ротопди“ и „Кафе ле Дому“ стварала су се књижевна дела и глумачке креације, па и њихове крити ке, Од њих су пеки већ постали класиџи. Једном речју, „Занатски дом“ био је место активног живота једног раздобља наше куатуре и уметничке прошлости, и зато зреди помена. .

Никола Трајковић