Književne novine

„ЕСЕЈ

ПРЕДЕЛИ ОБАСЈАНИ СУНЦЕМ

9 поетском схваралаштву познатог хрватског књижевника |

Јура Франичевића Плочара

ЈУРИ Франичевићу Паочару живот се о дувек наметао као тајна коју треба одтонетати. А као песник који одгонета тајне живота, Плочар је пошао Од односа човекове слободе и нужности као јединствене целине и тај однос из књиге у Књигу поставља као реално питање целог људског друштва и историјског“ развоја уопште, Дакле, У основи Плочаровог певања и ми. шљења је питање човекове слободе, а сло. бодан је човек, по мишљењу овог песника, онај који је ослобођен невоља, притисака, морања да се другачије понаша него што осећа и мисли, Додуше, овај песник не сматра да питање човекове, слободе може омти решено песмом — свестан је да је то конкретан друштвени однос међу људима и Аа се он може решити само афирмацијом хуманизма, односно реализацијом револуционарних идеја. Али он већ четири Деценије пева о човековој слободи, о њеТовом настојању да се за њу изборм, о његовој револуцији и о њеном дијалекличком садржају.

.. Плочар је прихватио Марксову тврању |

да је новек отуђен од својих Људских могућности кад не живи слободно, па је у. кидање отуђења незаобилазан друштвени процес у којем пресудну улогу има превладавање класних односа. За њега је битно . да је радник у процесу производње дАеградиран „на додатак машини и њему су отуђене духовне потенције процеса рада, а све то радников живот претвара само у борбу за егзистенцију". Против тога се овај песник буни, али ову изразито социјалну и политичку тему није третирао дотматски, већ је дубоко проживео као одређено стање људске егзистенције, Он је „човеково незадовољство, његову исто. ријску и друштвену угроженост изразио помоћу сугестивних уметничких _ слика, исказујући њима врло сложене друштвене и историјске противречности.

·- Та своја настојања Паочар је посебно исказао у песмама са социјалном тематиком, изричито и најдубље у песми „Нитко ми не може рећи". Ова песма има програмски карактер, у њој је сажета интегрална песникова мисао о животу, омеђена су његова битна: интересовања, означен је. циљ његовог певања.и мишљења, Овом песмом песник открива и још једну драгоцену карактеристику свога песни"штва — да је страствени трагач за дубљим смислом и новим лепотама:

Нитко ми не може рећи, гдје је то 5 Аријава и зашто си морао пловити поред тог гребена, драги. Све би ми испричао, али твоје трло не | може више говорити. А“ја не знам јесу ли рибе тих вода нади раван прождрљиве и јесу ли ти изгризле очи, очи моје ; Пе 5 Миа најдраже. •.

„Дјеца стално говоре о теби, чекају дарове

и мене питају, што плачем. А ја им не могу рећи.

Како да им рекнем, кад те чекају...

И једва им одговорим: Дуг је, дјецо, пут којим је отац отпловио

предуг је тај пут. Спавајте! („Нитко ми не може рећи")

Аријава је визија нечег за чим човек чезне и лута, недосегнута даљина, симболака простора другачијег од овог свакоАневнот. Аријава је појам промене, место за све оно што није овде и што није овакво какво јесте. Аријава је свет наше имагинације, претпоставки, тежњи. Свако Од, нас има понеку Аријаву, визију коју је измислио и којој је дао неко симболично име, у коју верује, јер то веровање доказ је да активно постојимо у животу и да га "стварамо, јер коначни циљ нашег посто. јања и јесте кретање ка непознатом, ка новим Аријавама. .

Плочар се у књижевности јавља у току друтог светског рата (1943) збирком песа-

ма „Преко ровова". Све промене које су“

се збивале у рату и револуцији одржавале су се и у њему, а из њиховог синтетичког израза у његовим песмама прелазиле су у народне масе. Он је у суштини песник „револуције, а његова песничка авантура, зачета у револуцији, својим пуним интензитетом траје и данас. Плочар је досад " објавио осам књига поезије и све су ин"спирисане и надахнуте идејама револуци"је, чак и онда кад директно не говоре о ратним збивањима, у њиховим позадина. ма су идеје револуције, њени преобража"валачки токови и њен дијалектички сми, сао. Песме настајале у рату и непосредно "иза њега носе у себи сву грозницу ратних вихора. То је поезија полетна, емотивно подигнута, пуна пркоса, али истовремено сирова, понекад груба и храпава у Сани ма, дисхармонична — више је била з: да се каже пркос, незадовољство и |: жЊа, него прави исказ стања, ослона ња и атмосфере. Али једно је битно: 140чарова поезија из рата је искрена и но.

си у себи револуционарни занос и бора. _

чку топлину, хумана је у надахнућу, ослободилачка у визији. У послератном времену, кад су се Ћа тне емоције стишале у песнику, кад ] према многим _ догађајима имао довољну жистанцу, кад су се успомене слегле у њему, Плочаров се израз СМИРИО | Поре "је да инсистира „на атмосфери, шире да "тледа на збивања, психолошки да пролу: бљује своје доживљаје, Већ у Дрнци са : јим послератним песмама ПН од у. пје утилитаристичко Ае фТЕКаНА | се

"књижевности и сав | оидејним т емотитним Ур НаСНИР и Нора : ог живота.

"из рата и послератни РЕКА

: за хуманизацију

оангажовао у борби : а У "антилогматизацију идеја рРао ЈЕ гје војник био од првих дана, Ј

1

стално присутан у свим његовим књигама, а најпотпуније је дошао до изражаја У његовом најновијем роману „Вир".

Прва послератна, Плочарова књига је збирка песама „Огањ земље" (1946). По свим карактеристикама ова се поезија, за време у коме се појављује, одликује непосредношћу исказивања доживљаја и збивања у којима је сам песник учествовао. Поред рељефних слика ратних пустошења и страдања, ова Плочарова лирика је прожета и јаким осећањима беде оточке сиротиње, која свој голи живот вековима отима од дивљих валова мора и бије се са сивим и врелим камењаром. У том суровом пејзажу, у коме су смештене сиротињске кућице на ветрометинама, по пустим увалама и голим обалама Плочар посматра живот и трагику малих људи који доживљавају тешке и сурове тренутке рата; али он те људе не види као пасивне посматраче које рат гази, већ их види у ослободилачкој „акцији. Песник свуда види пожаре, згаришта, мртве и рањене, дуге колоне избеглица и ратника, али у својим лирским евокацијама ратних Храма. веома успешно нијансира интензитет доживљаја. Он изражава свој доживљај као немир емоција и као визуелни Доживљај који такође интензивно емотивно делује а рат види и осећа као пожар на камењару као пожар сунца и као пожар крви која ври и пече у срцу и све. сти:

“

Топле руке у коси

влажној,

а. очи растворене

решетку ломе.

Крвници их крвљу тасе.

а. огањ вјере

ни омчом,

ни метком у њима не сломе.

(„Огањ вјере")

Из такве атмосфере израсла је Плочарова ратна лирика. Човек иза решетака не признаје пораз већ осећа светлост и снагу слободе. Песник настоји да сјај те светлости идентификује са револуционарним расположењима која горе у нашем човеку; он понире у душу људи који су упознали горчину живота потуцајући се по свету где су их пекле горке сузе неразумевања и усамљености. Понире песник у њи хову душу и сведочи огромну љубав за до» мовину. У песми „Писмо Јурици у Ел Шату" песник топло и с осећањем лаке сете поручује да у животу непрекидно расту горке туге и да смо бескрајно несрећни, али вера у живот и радости које расту у нама за свет и за слободу, никад не умиру: и ба 2 ва оу пиће

Запиши, моја радости, 5

и воли ову земљу,

у 2дје расту борови над жалима. |

и ивјетају трешње, ;

и коју бранимо срцима, '

ранама.

(„Писмо Јурици у Ел Шату')

Врлина је ове Плочарове лирике што је успела да сачува интимну драж свакодневног живота, што је испуњена сликама из детињства, што на сваком згаришту виДи слике живота који је непосредно утрнуо у њима и који се болно просипа по мртвим увалама као пепео у широким и заковитланим слаповима ветра. Све то Палочар исказује рафинирано, с осећањем дубоког бола и без патетике, с меканим и нежним срцем лиричара, устрепталог и на моменте огорченог.

Једна свакако од битних карактеристи-

ка ове Плочарове поезије је та што је ин-_ спирисана и певана ритмом и мелодијом |

наше народне лирске песме. Она, каоим народна песма, страствено исказује оточ. ку тугу и горчину. Настала на богатим врелима народног израза и у вртлогу јелног невремена, Плочарова је поезија поп римила елементарну снагу народног бунта и сва се развијала у знаку тог бунта. Истина, ова се лирика често налазила у ситуацији декларативности и не може се рећи да је увек имала зреле тренутке. У фактури првих Плочарових песама осећа се да настају из зажареног срца, али без ствар ног уметничког искуства, без моћи да изврше неопходну кондензацију доживљаја, Због тога се у већини песама осећа мноштво материјала који је остао композици оно несређен. Али, готово у свакој од њих има веома занимљивих лирских трептаја, који сведоче о изузетности и елементарно сти Плочаровог талента. Збирка | „Огањ

земље", према томе, најавила је изузетну |

| 4 | | |

Џ

ЈУРЕ ФРАНИЧЕВИЋ ПАОЧАР

Аирску индивидуалност, која се развијала и потврђивала у каснијим књигама,

_ Други период Плочарове лирике чине песме прикупљене у књигама „Коњик на пропланку" и „Стопе на камену". По својој вредности ове књиге означавају изразито нови квалитет, на нов начин сагледавају теме из револуције и рата, полако се померају из њих и песник почиње да открива лепоте живота око себе, почиње да се одушевљава слободом, али не више декларативно већ суштински. Певање о слободи има сада другачије димензије; сада се о слободи говори као нечем што је остварено, као радости, као феномену који растерећује човека од страха и тескобе, као могућности да човек изграђује живот · онако како га замишља. У овим књигама је измењен и третман ратних доживљаја: сада су доживљаји чисти, згуснути, осмишљени; израз смирен и брушен, слике и симболи присутнији, осмишљенији, имају већу функцију — све сада има: већу лирску и уметничку снагу. Уопште, у овим књигама Плочар је досетао ниво једног од најзначајнијих савремених хрватских песника, О томе врло сугестивно сведочи његова антологијска песма „Коњик на пропланку". То је блистава песма, велика по-трагици, а још већа по отпору који се пружа трагици;

Имао сам мајку стару,

ЗУ јами. јој кости у >

вену а и М оситток

Имао "сам њежну драгу бијела трла

"за згрљење

стегнула га омча љута...

· Имао сам дом под борјем. Бусен траве на огњишту расте хладном...

Јоште имам врана коња бојну пушку снагу мушку и' освете и слободе жедне руке... („Коњик на промланку")

Друга песма која репрезентује Плочара као песника изузетнога дара и као песни-

"ка патриотских осећања је песма „Пјесма

0 коњима" из књиге „Стопе на камену". Ова песма говори о изразитом лирском сазревању Плочаровом; песник је у овој песми бујније „расплео лирску жицу, а истовремено згуснуо лирско ткиво у сна: жнијем изразу и поанти". Постигнута је већа концентрација у мислима, сигурније се влада изразом, искључене су вербалност и нарација, сада су психички захвати и замаси већи и зрелији. Плочар у овој песми и овој књизи дубље остварује исповедни карактер. Његова је песма сада згуснути монолог, дубља су јој надахнућа, више је оријентисана на симболе, своје емоције своди на емотивне муње.

Песма „Тко може заборавити" приказује Плочарова интересовања у једном другом светлу. Док је он у једном делу своје поезије изразити лиричар тренутних емотивних расположења, дотле је у овој пе сми и у новијој поезији уопште, поред тренутних ситуација, хватао и неке трајне епске моменте који су га узбуђивали, и на тај начин залазио дубље у историјско биће рата и револуције. Тиме је Плочар настојао да осмисли значај и величину јуначких жртава, које се не могу заборавити, јер су саставни део живота и уграЂене су у њега:

Још ноћним тишинама ЈЕ4е неки алеки кораци. Трепере у лишћу дозиви, уздаси. Над брдима лете ждрали и облаци. Из дубина шума жуборе далеки извори и студене звијезде блистају у сузама. Издише. крвав мјесец забоден у оштар камен на гори...

У тишини ноћи зауставих дах.: Кораци | звоне и звоне. Тко може заборавити те ноћи, те ; колоне далеке и драге... тај покопани мјесец покрај пута над литицом крвави барјак од његова скута2!

(„Тко може заборавити")

(ЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9

. образило у новој визији,

Очито је да је песма „Тко може заборавити" сва саткана од песникових хте ња да се у неокрњеном револуционарном жару сачувају успомене на борбе и патње, на заносе и отпоре који су условили преображаје нашег живота. За ову Плочарову песму карактеристична је слика. Њени ликовни ефекти су веома јаки, помоћу њих песник успева да |едноставно каже дубоке психичке реакције у човеку. Плочар ликовно исказује асоцијације на неке предсмртне агоније, стања кад човек сасвим изблиза види смрт, кад осећа да се све устремило против њега, кад доживља ва последњу кризу, кад иза њега не постоји ништа више. Зато је у овој поезији активиран читав космос, све је увучено у људску борбу: огњеви плачу и пале, боје говоре и јече, ветрови су у хаосу, облаци су у прогону, звезде се даве у сузама, планине стењу, море се пропиње, сунце просипа своју снагу, месец крвари, у сукобу су зима и топлина — све је у покрету, у динамици и све је у дијалектичком односу — и хармонија и дисхармонија, и импресија, и експресија. На тај начин, Плочарова визија света добија космичке димен: зије.

Погрешно би, према томе, било сводити ову поезију на мишљење да је само хроника о минулом рату; она јесте и то, али, више од тога, сведочи о томе колико једна револуција може да покрене свест у људској маси, колико може да преобрази ту свест, колико може да учини људски живот другачијим. Битно је и још нешто: колико ти револуционарни преображаји могу да открију енергије у човеку, колико могу да ослободе смисла за схватање лепота и у човеку самом и у природи која га чини човеком и у којој се он људски остварује. А то је и предмет најновије Плочарове поезије, оне у књигама „Нагнута неба", „Голубови и трубе", „ДАубине и јарболи" и нарочито у књизи чакавских стихова „Шака земље".

У својој најновијој поезији Плочар полази од чињенице да наш нови живот у сваком човеку ослобађа довољно ствара. лачке енергије и омогућује му да испољи све квалитете своје личности. У ранијим песничким књигама рат је за овога песника конкретна реалност. Зато су многе песме у тим књигама биле наративне, декларативне, више спољашњи блескови него егзистенцијални _крикови, више изрази тренутних реакција и пркоса него изрази и искази преживљавања, мишљења о томе колико је рат фаталност, а колико повод за егзистенцијалне 'преображаје. Међутим,

У новијој Плочаровој поезији односи су се изменили: све је са спољашњег плана прешло унутра, сада се проблеми искључиво

егзистенцијално посматрају — успомене су легле и сазреле, згуснуле се некад у горку и тамну а некад и светлу визију. Над свим сада бди критичка мисао, дистанца, права мера односа. Сада је песник сасвим сазрео, све се у њему згуснуло, смирило,

искристалисало — сада говори гласом синтезе. Говори из њега двоструко искуство — живи и мртви из њега говоре, го-

воре успомене и поруке, говоре земља, камен, сунце и море, певају чемпреси и маслине, букиула је читава медитеранска природа, пробудио се читав космос и све је пружило рукеу недоглед, све се пре2 све је стављено у сукоб, све је увучено у борбу, јер живот за овог песника није ништа друго него човекова борба на земљи, борба за опстанак и сталне преображаје егзистенције: Ова земља трепери као звијезда као свака друга звијезда у бескрају плаветнила и спушта и подиже своје искричаве трепавице са сјенкама људских очију. Ова земља је, оћкле, звијезда пи ми по њој тазимо и спотичемо се у мраку на распуклинама и на зубима каменим што ничу из торчине њене пламене утробе. Стрепимо за њена жита и топле усне и упијамо њене свјетлости пуним трлима сричемо јасну кишу и дотичемо прамце широких црних, лађа што се купају У њеним плавим очима. Ова звијезда има своје зелене, своје плаве, своје црвене и своје црне звијезде .... . Она, дакле, мора остати звијезда и мора пружити своје прсте што даље од свеопће свјетлости...

(„Ова земља трепери као звијезда")

Плочар је песник живота који се непрекидно мења. Колико год биле снажне његове ратне и антиратне визије, понекад су снажније његове социјалне експресије; јаке су његове буне против свега што угрожава човека. Он је песник љубави и радости, детињства и младости, песник земље и снова, сунца, мора, камена и облака, песник света. Као мало који пе. сник данас, он својом поезијом исказује дијалектичку апотеозу сталних преображаја, па и свог властитог преображаја, свог пута од лирских почетака ло сасвим зрелих песничких остварења. Пажљивом читаоцу (биће веома тешко да препозна оног Плочара од пре четрдесет година у овом данашњем. Ранији је био егзалтиран, расплинут и распршен, а данашњи је зрео, згуснут, контемплативан, свака је његова песма снажно срезана, а многе су прави драгуљи. Ни у једном нашем савременом песнику не можемо наћи толико блиставих и осунчаних слика, толико слојевитих метафора и густих симбола. Језик у Плочару такође сазрева из песме у песму, постаје тушћи, страственији и топлији. Плочар је тим језиком пуном снагом захватио шаку своје земље и обасјао је сунцем, испунио је животом, настанио је овим и будућим светом, осмислио је топлином и хуманизмом својих песничких визија,

Миливоје Марковић

(Фрагменти предговора за избор из поезије Јуре Франичевића Плочара који ускоро излази у из дању „Минерве“ из Суботице) у