Književne novine
Али Подримја =,
Простор
све више осећам ударце простора о моја.
ребра толико воденица солитера далековода
„ села градова држава
толико болница само за једну ноћ У свету
десно лева
напада ме тиска ме исељавање поновно горе доле врућином поледицом
увлаче се у мене и кроз мене врхове осваја
ван мене и времена
тканину боја плете
остаћу без ваздуха, све више осећам ударце простора о моја ребра
колико ли твожва У корене цвећа
САН КОЈИ ТРАЈЕ
гвожђаре гтвожђаре гвожћаре човек сад у глави сад на точку
негде у болници свет абортира. копиле умире међу копиладима.
смешим се уснама сфинге ватра буди сан што траје
на крају једне авантуре луде човек се затвара у шкољци једној
каква ли тајна мећу зубима. а свет се кроз нишан спасава
над: мојом тлавом птицу звездасту гаћа лук радиоактивних зракова
гвожђћара. твожђара твожђара свет у трци човек на врпци
СУМЊА
не верујем у камен који не тежи више од длаке
ни У оно што се отворено каже највећа је лаж казати волим те
несаницу не треба лечити свет будан живи и у сну
не верујем У птицу што високо лети. верујем ономе што моја рука дотакне
(око стретног ловца разазнаје лет и на први поглед)
не верујем да ће се икада попунити Н поново
оно што се већ једном празни
љубави моја о љубави моја казујеш ли ми пут
ЦРНИ ЗУБЕ
црни зубе
сто пут проклет под овом звездом
над мојим живим телом над мојим мртвим телом
шта ће ти заклетве
видши ли заборавшив те године
стигни ститни себе стигни далеко од ове отроване главе
свет се поново враћа у своју вагину
црни зубе
СЛЕПОЋА
имаху зубе немаху вилице
имаху трла немаху гласа
имаху око оба изгубише
ВАТРЕ онде где се сретоше
никада се више не састаше секира и једна држаља.
ЛЕПОТА НЕВИБЕНА
није била ничија -“ јео је била свачија лепота невиђена
С албанског Реџеп Исмајли
КЊИЖЕВНРНОВИНЕ 12
4
у
ТОДОР СТЕВАНОВИЋ И РАДИСЛАВ ТРКУЉА
ЉУДИ ГОВОРЕ
УМЕТНОСТ КАО ПОСЛЕДИЦА ЖИВОТА
ТОДОР Стевановић и Радислав Тркуља представљају двочлану сликарску трупу. Њихове изложбе, углавном заједничке, увек су по нечему изметне, Себе не схватаЈу као продавце сопствене робе и не потцењују своје физичко присуство; себе излажу као уметничка дела и то је једно од оитних обележја њихове уметничке поруке. На питање ШТА СТВАРАТЕ одтоварају ПУТУЈЕМО У КЊАЖЕВАЦ. Фотографишу се на обали Атлантског океана; највећи су истраживачи Суве Планине; имаЈу радионицу на стени изнад Бердапског језера (бивше клисуре), коју су им, за успомену, оставили Римљани; колико је општепознато — нису награђивани. Ово је одломак из разговора који су, са прекидима, вођени десетак година.
— Да ли се уметничко дело исцриљује
У „довршеној, заокругљеној и „урамљеној' рукотворини2 Стевановић: — По мени, уметничко
дело је само један атом у организму бића уметности. У суштини је важан акт стварања, деловања. Уметничко дело је само неважна последица тог акта, Последица живота. У супротном, не би имало смисла радити. Уметност не би ни постојала.
Тркуља: — Граница не постоји. Сама реч „урамљено" значи нешто што је страно и природи и човеку. Најважније је овладати простором; Простором у човеку.
— Многи теоретичари уметности (сликарства ц поезије нарочито) тврде да је за уметност значајан искључиво финални производ (роба — песма, слика), а да су приватна личност уметника и поступак који претходи делу потпуно ирелевантни... . Стевановић: — Не слажем се са таквим схватањем. И ја и Тркуља заједно делује“ мо против — уметничког формализма (Сува Планина, Црно море, отворени атеље у Дому омладине итд.)... Те примере наводим јер смо се ми у њима остваривали. Они потврђују да уметничко дело није коначна форма и да је примаран живот који ту форму условљава. Ми смо ишли чак дотле да доведемо сам живот до тога да он својом суштином буде уметничко остварење.
Тркуља: — Као што у природи ништа није коначно, тако је и у уметности. Плод биљке (човека) није коначна форма; она се наставља у бесконачност. Уметност, будући да није савршена као живот, мора да тежи приближавању животу, да се труди да личи на живот. Уметности које нам претходе имају нешто од тога, али, с обзиром на време у коме живимо, на његове специфичности, наш је циљ да допунимо ту животоликост уметности. Финални производ је најобичнија роба и то мене као ствараоца не интересује.
— Не треба бити најботатији Американац па све што сте вас двојица створили откунити и спалити. Да ли би тим тестом била уништена ваша уметност»
Стевановић: — Не, не би била уништена. Како настају легенде, митови, народна поезија — сви ти врховни и врхунски об-
лици који су израз живота народа, то све
настаје као време, као појаве у природи, и нема потребе да егзистира на платну, на | хартији. Ако је нешто постојало у људ ској свести, то никада не може бити уништено. Нека се уништи наша роба, коју ће време и иначе уништити деловањем елемената, нека остане наша митологија.
Тркуља: — Тај „Американац“ ће својим актом постати МОЈА СЛИКА. Као ТА. КАВ он се уклапа. у једно време — тим рушилачким чином он слави уметност. Робу и треба уништавати, да нас не затрпа. „Американац“ се ВЕЗУЈЕ за уметничко дело, а уметност се не може везивати. Везивати се може роба.
— По вама, закључујем, важан је само процес настајања уметничког дела, оно У уметнику и око уметника, а судбина оствареног дела, финалног производа, робе, као нечег подложног уништењу, не треба да нас интересује. Ево, ту су ваша уметничка дела која су у ствари ваше фотогтрафије у разним ситуацијама на земљи. Да ли су те фотографије уистину исте уметничке вредности као ваше слике2
Стевановић: — Оне су апсолутно вред: не пажње као и слике, с тим што наломињем да ни оне, баш као ни слике, нису вредне саме по себи — суштина је у ономе што се тамо дешавало. Могло се догодити да не снимамо, да пропадну негативи итд. Оно што се тамо ДОГАБАЛО, ето, то је битно. !
Тркуља: — Фотографија је врста документа, као и слика. Гледајући фотографију
и слику човек се подсећа на једну ситуапију која је постојала и која путује кроз космос, неокрњена и неуништива, али је више Хема тамо где се догодила. Напомињем да квалитет фотографије, као ни слике, битно не мења ствар.
Стевановић: — Узмимо за пример човека Алтамире који је стварао врхунске мртеже не зато да би имао одређену форму, већ због потреба да се његов живот што потпуније оствари. Он следи покрет животиње са циљем да њиме овлада, да та усвоји и подреди. Њему је битан ДОЖИВЉАЈ — цртеж је само последица доживљаја. — Међутим, да није те ОСТВАРЕНЕ ФО. РМЕ у Алтамири, који је. посредством филма, фотографије, телевизије и усменог приповедања присутан у свести модерног човека, наше представе о нашем славном претку биле би непотпуне. Да је Алтамира уништена, нама би био недоступан и живот који је тој ОСТВАРЕНОЈ ФОРМИ претходио. Ако бисмо уништили ваше слике, или фотографије, као што ће их време неминовно уништити, на основу чета ћемо бити свесни живота који им је прет> ходио2
Тркуља: — Наставак тог уништења је природа. И човек, наравно.
— Због чета копија једне слике (поћи мо од претпоставке да је идеална) није по
·„ "вредности. равна оригиналу2.
Стевановић; — У том питању се садржи све о чему смо говорили. Кад је форма завршена, бесмислено ју 1е понављати, јер се не може поновити ЖИВОТ који јој је претходио. И то је један од доказа да је живот који претходи делу важнији од дела.
Тркуља: — Копија, и кад је боља од оригинала (а има и таквих) увек је мртав чин, према томе супротан животу, према томе супротан уметности.
— Дошли смо до закључка да је ОСТВАРЕНА УМЕТНИЧКА ФОРМА значајна искључиво у нераскидивој вези са животом који јој је претходио. Да ли уметник може бити у надмоћној ситуацији да свој живот доведе до уметничког дела и да одбије да та претвори у мање-више конвенционалну форму2 По мени, прави уметници су увек 7 таквој ситуацити. Иза њих, по правилу, НИШТА не остаје.
Стевановић: — Већ сам напоменуо да сам заустављао Атлантик. То нико није видео нити је то могуће у свакодневном животу. То је могуће на вишем степену живота, на степену уметничког. Могао сам да останем сам са својом идејом, као што и чиним, најчешће. Пример: Сува Планина, Црно море.
Тркуља: — Ево већ неколико месеци, што ми раније није била навика, једем лишће од целера. Дошао сам код једног пријатеља који ми је понудио пун тањир лизта од целера. То је била идеја. Пошто живимо у материјалном свету, ова идеја је материјализована. Као што је и овај разговор акт материјализације наших, мислим. Ми се овде трудимо да што истинитије остане овај БЕЛЕГ, али он ипак неће успети да обухвати све нијансе оног иајсу, штаственијег у нашем размишљању. Илеја се рађа у чину и кретању — чим запуцамо да је материјализујемо, олузимамо јој кретање и чинимо је статичном. Дајемо јој границе, правимо јој рам. Везујемо је у ланце конвенција.
— Слична размишљања нуди нам „Ос. кар Давичо у књизи „Ритуали језика" песник товори о томе како ни една песма није адекватна ономе што јој претходи, што песнит хоће.
Тркуља: — То 1е.ово о чему товођимо. Ниједна слика није оно што ја желим. Ту ни занатско мајсторство не помаже. Мајсторство само одмаже. Тот јелан локаз да је уметност колективно претнуће. Појединац је немоћан, Тпеба укинути рамове и лозволити сваком посетиопу (изложбе) ла по свом нахођењу поптавља м допуњује слике, као што смо Тодор и ја радили у Дому омладине, у Београду. Тиме се брише буржоаско схватање о полели људи на тзв, ствараоце и нествараоте. Сваки слободан човек је стваралат. ТТроблем је дакле ослободити човека и убелити та да је сваки тренутак његовог живота у
метнички чин. : : Стевановић: — То је наш једини циљ»,
Разговор водио Бранислав Петровић
Ненад Радановић
Туђина ЗИД
Одлазе Не враћају се
Та проклета зидина гута све што смо одњихали,
А нема се куд:
за нама пустаре још веће камен с југа
опор љутац са сјевера под стопом мочварје болештине ударају биједа биједу сустигује
а плодимо се и трајемо стално у исток гледајући стално у исток гледајући
За зидом су оним родне равни око их не може загрлити
Одлазе Не враћају се
Пјесмом их свирком циликом до зоре испраћамо
НАКОН СВЕГА
Претазио ватру препливао воду ударце шибе ножеве подмукле засједе дуго припремане
на вапај насртаје
тешке пљуске из помрчине смијех док с птратова тућих гурнут посрћем ћутке
ничији ниосткуда. никоме непредвићен.
кроз црне кише дубоке сњетове
преко вртача брдима долина вјетрини насупрот зову неком што измиче стално
круха се насушног већ ситед једва. домотох
Сад спавам
И не буди ми се не буди ми се
ИЗГУБЉЕНИ,
Све што ближа бива постојбина звијезда кал око нас шири је и непроходнији путеви до светих мјеста
како тајни откривамо лице
света се све мање сјећамо
пи нешто дивље из нас у самоћи тули нисмо што смо били | о нисмо што смо били
за толема мјесеца. обасјаним пустопољинамо на хиљаде тратача
врте се нијемо у круг у круг
траже се
траже АХРУГА НЕКА ПЈЕСМА
Пјесму од звонкот зтака и свјетлости
с прољећем непрекидним
тдте младости трају наше
тлесму мирног мора усправних чемпреса
тдје пловидбе су ситурне до лука
у котот извјесност тедна је п: тодима
7“ котот нас љубав давна и сад гпије
у којој пријатељи негдашњи спокојно живе
у“ којот до сна властитог изтастамо
2012 своје драге добро! стазч испраћамо
пјесму изван трцата што већ надолази
п таме тмасте што Тезди с хопизонтл
пи тласа без одјека у мразимен осмућема
и туге неке златне што самоћа је истреда наша
и јата анђела што нас оплакуту над дубравама
кад ће написати кад ћеш. написати
ТУБИНА
И са звитеада бите нека. студ' залуд ватре ложимо у домове нам продире
збитамо се
и дуго тако ћутимо
а далек те онај
'ито тителом ти тијело дотиче домахнути му руком ни мицем не можеш
пролазе неки сати неки дани примичу се звијери из шума изгнане мину тласипим с коњима у ињу нико нам ништа не тавља
нико нам ништа не јавља
у тућини п заборављени оног 1"то доведе нас
не стећамо се више стазе су отвоџенс —
у њином плетиву
тежак је разбор
чут втетар кроз брвна пробија. ватру ову ничим закмлонити <
пред падањем су звијезде што ма наше тлаве личе
Из необјављене збирке пјесама „Тубина"