Književne novine

МИСЛИ И АФОРИЗМИ

Врховни појам епохе и идеал човека

ФИЛОЗОФИЈА увек тражи нешто константно, а може га, наћи у било којој области човековог света и живота. Али оно што пронађе као константно, коначно ни последње, она не може доказати, јер се оно као последње нема на шта ослонити, него служи као подлога свему осталом.

2 :

Филозофија је пре свега јељно држање, а затим и једно знање, и то држање не само у практичном животу, него и у теорији, у знању, у расуђивању, у начину мишљења. Знање може бити и чисто информативно, оно може бити пуко знање, Ако је само то (тј. само познавање теорија и система појединих филозофа), оно онда није филозофија. Неко знање је филозофско само онда кад прожима човеков став и у начину мишљења и у начину живота. Тим схватањем филозофског знања превазилази се подела на теоријску и практичну филозофију. Ако се, дакле, У филозофији на прво место стави држање у животу, онда је у њој садржано и држање у теорији, јер је теорија саставни део животне праксе, Стоик придаје ве анки значај држању, пошто је у држању и знање, будући да из знања промстиче одређено држање. Филозофија је, разуме се, и знање, али је она по својој суштини држање, јер је у држању присутно знање, а у знању (ако је оно само информативно) нема

(филозофског) држања. |

Непресушна је човекова тежња за митоманијом. Човек пра> ви митове од свега што је везано за његов материјални и ду ховни живот: од плодова земље којима се храни, од домаћих животиња, од климатских услова, од природних погодности, од љубави и бола, од рата и глади, Од својих осећања, мисли и илузија. Човек ће чак и од своје борбе против митова направити мит. У човековом свету све се претвара у мит, све добија своје ис кривљене, мада понекад фасцинантне, обрисе, све се претвара у светиње, у реликвије. у тајне и у сновиђења. Митоманија је: 6 једне стране, аберација. ка тајни, иза које често стоји празноверје и глупост, али је, с друте стране,

остварење _ исконских људских жеља за лепотом и за смислом постојања. Као фундаментална

Људска творевина, мит сам по се би не може бити ни нешто позитивно ни нешто негативно. Све

зависи од тога да ли човек кроз мит _ сагледава профано _ лице

ствари или се потпуно губи У митским сновиђењима,

Човек се може разматрати У медијуму различитих постојања: на нивоу мртве природе, по угледу на биљку (Паскалова трска), као животиња, као биће које се односи према богу, као машина, као стваралачко биће, као дРу' штвено биће, као брижно биће, итд, Ниједан од ових медијума сам по себи нема првенство пред другима, јер се у сваком од њих човек може схватити и као слободно и као неслободно биће. Чак и у медијуму мртве природе човек се може схватити као слободно биће, а чак и онда кад се разматра као стваралачко биће човек може бити схваћен као у суштини неслободно биће. Све зависи од облика стваралачке настројености датог интерпре татора човекове природе.

Нешто аналогно може се рећи и за интерпретацију човека у оквирима појединих научних дис“ пциплина: механике, физиологије, психологије, социологије, етнологије, културологије, кибернетике и филозофске антропологије, Са терена сваке од ових наука човек се може схватити и као слободно и као неслободно биће, Све зависи од тога како ко тумачи чове кову суштину.

Свака велнка епоха историје човечанства имала је један Свој врховни појам, који је одређивао све остале: у античко доба то је била природа, У средњем веку Бог. у новом веку људски УМ 04: носпо (Фихтеово Ја), а у наше лоба то је друштво. Сваки Од тих врховних појмова обухвата џм себи целог човека и одређује га на свој особени начин. Тако је човек био природно биће, Божја _ креатура, умно биће и друштвено биће. Врховни појам

епохе имплицира и идеал човека:

век који живи умерено и покорава се нужности, У

да постане светитеу, У новом ве

средњем веку верник који тежи.

ку идеал човека је грађанин који вредно и разумно привређује и покорава се законима, а у наше доба идеал је човек као друштвено биће, које у себи садржи све противречности друштва У коме живи,

Филозофи великих епоха ис торије човечанства редукују све своје појмове на врховни појам епохе. Онај ко то најбоље учини, постаје највећи филозоф своје епохе. Није у моћи филозофа да пронађу врховни појам епохе. Врховни појам епохе намеће се људима и филозофима условима живота или „духом" епохе у ко јој живе.

Све што човек ради, мисли и доживљава није само то што уп раво јесте, него у исти мах и симбол нечега другога, У човековом свету ништа није само оно што непосредно јесте, пего је увек и нешто друго, увек означава и нешто друто од онога што непосредно јесте.

Поводом данашње расправе У Француској између структура: листа и присталица развоја могу да кажем да је ту реч о новој варијанти старог (или вечитог) сукоба _ између двају основних филозофских _ гледишта: између (1) гледишта да постоје вечна стања ствари (дате структуре) и вечне вредности, (независне ОА

људи) и да филозофија као сред: ство којим се та стања и те вреаности откривају може бити строга научна филозофија и (2) гледтшта да се све у свету мења и

РАДОМИР РЕЉИ: НОВА ВЕНЕРА (ИЗЛОЖБ

да ће сутра бити одНосно боље него што панка (бар за оне којима је данас лоше) и да је због тога филозофија која то кретање прати само једна ис- торијска и _релативна наука 0 променама. Оба гледишта су ДОвољно оправдана. Структуралисти виде само оно што је стално, остајући слепи за промене, а ис торицисти имају у виду само оно што је променљиво, занемарују“ ћи перманентно. При опредељивању за ова филозофска гледишта одлучујућу Улогу не играју теоријски аргументи него ставови према датој Аруштвено-политичкој стварности: ко је с постојећим _ задовољан биће структура лист, а ко је с постојећим незадовољан биће еволуционист и диИ-

"јалектичар. |

М љубави, у политици, у уметности, у филозофији — свуд је много важније наговестити него открити. Пред откривеним човек остаје пасиван, он више не може да учествује у откривању, стота настаје туга довршености. Пред наговештеним човек је побуђен, пробуђен, узнемирен, активан, спремат па даље тражење, те се рађа радост радозналости. Умети искористити наговештај, али не као свесно заваравање, него као оно што је датој делатности ин-

херентно — велика је одлика генијалних људи. 9

За онога ко није кадар да мисли филозофски мноштвена раз нолнкост света је права стварност, а „једно и све" само једна немогућа могућност, Али за онога ко је у стању да мисли филозофски _ мноштвена разноликост света само је једна могућност, а „једно и све" је увек и свуда права стварност света.

Др Миодраг Цекић

! Из необјављене књиге „Контгмплација и конверзија“

А У ГАЛЕРИЈИ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА)

У врту старе болнице

1. Садашњост не оцењује, јер савременик је рђав сведок. Потомство пише историју. Славу, или презир, доноси будуће.

2. Може ли ишта кордон војника тренутку који долази.

3. Узрок стрепње је У нашој отућености. И у њој расту шансе апсурда,

4. Врлина је стално одлагање зла, крхка љуска која плови оке аном беде.

5. Давати деци много, а не тражити им у замену ништа, исто је тако погрешно као и ускрати. ти им све.

6. Уметност · исправља _ ствар ност. Уметност је светлост и бли-

зина бића.

7. Кад векови прођу — то је као јуче. А кад године твог детињства прођу — исувише је далеко. 8. Што даље У прошлост, то мање контроле над чињеницама. Што дубље у садашњост — такове. 9. Музика је сликарство — У четвртој димензији.

10. Самоћа је добар проводник апсолута.

11. Побуне дижу гладни, протестују незадовољни, критикују сити.

12. Има нечег у нама што је далеко од нас!

13. Зло је последица прекида. индивидуалног са општим.

14. Обиље убија човека. Спашће та незадовољство... %

15. Упорност тежње! Тако је жирафа добила дугачак врат. Тако је човек „сишао с дрвета".

16. Свест о себи није стварност која протиче кроз чула, ни успомене на свет који је протекао. То сам ја — предмет, међу осталим предметима, у који сам уперио свој поглед.

17. Време „по себи" — сада тел у 18. Свако коначно има ширу

основу: у људском духу — који светли у бесконачном.

19. Човек предвиђа будућност, јер зна да реке теку кружно.

20. Сваки мит је сага о бунтовнику. 21. Оно што је потиснуто У нама, бесни у кући, На улици је уљудно, и прима честитке.

22. Ветру судиш само кад си у азилу!

23. Песниче, стесни реч: У једну реченицу смести свет!

На. жалост, физичари су то већ успели.

24. Порицање вредности реалног, је, у ствари, практична жеља да свет постане бољи.

25. Време лоче камен. Али камен који има душу — непобедив је, " о ТА Ета

26. Живот мрава није мање загонетнији од Андромединих вртлога... Кад постојање узбућује све је чудно!

27. Бекство од света: да би му

се вратили, богатији.

28. Неодлучност · односи најлепше. 29. Савест: сведочење пред собом. |

30. Са даљинама расте привла-

чење.

31, Целокупност је у видном пољу „мудраца.

32. Само дете не схвата опасност. Дете у змији види конопац који се увија, а змија, за узврат, не хаје за притиснут реп. У томе је суштина сваке игре.

33. Кад спокојно кренеш право У опасност, пух ти је отворен.

34. Утицаји су као ветрови: невидљиви, али се осећају... Аутен-

тичност се повија. И одолева. Јер црпи снагу из сопстве но тла.

35. Титар није крволочан. Био би крволочан кад би напао свог. брата тигра.

36. За човеков дух мало је ње2060 ја. Потребно је и ти. Јер само у теби налазим јемство да живот није узалудан, ни душа изгубљена.

37. Негде сам те упознао... У детињству2 у сновима2 данас на улици Или сам то, само, размишљао о себи!

38. Кад ближњи умре, одмах приметимо његов нестанак. Али, док је био у животу, нисмо имали времена да увидимо колико нам недостаје.

39. Човеков лик је утиснут У стварност. А кад човек оде, стварност се распада у ствари.

40. Ма колико сазнали, остаје — бескрај.

још

41. Завидљивац, дању, помаже у окопавању добра, а ноћу — сеје кукољ.

42. На једну врлину — хиљаду завидљиваца,

43. Праштањем се искупљујемо за порочност, коју су тодине на-

"таложиле у нама.

44. Беспуће. је. наличје циља.

45. Стрпљење читаоца одржава «јасна мисао, одабрана реч, чудна слика.

46. Претња рађа неизвесност, а у неизвесности је страх. Опасност је извесност, па страха нема.

47. Највише сазнање стиче се добротом. Тада је ја 0творено према свету и несметано прима истине,

48. Нема врлине "без одрицања, ни части без презрења опасности. Обе траже ослонац у једноставности духа, а не у спољашњем обиљу,

49. Скромност је тест пажње учињен према тућој зависти.

50. Све мало и безвредно изо-

_ ловани је део нечег. Или је ишчу-.

пано. Или пресаћено.

51. Човеков задатак је да моралношћу оправда своју надмоћ у природи и убрза њен преображај. 52. Живот без смрти био би бескрајан и досадан пут. Смрт се умешала. И сад имамо драму.

53. Равнодушност према тубој смрти је охрабрење за смрт. Равнодушност према сопственој смрта — пораз је за њу.

54, Боље је поћи у заблуду и бити поражен, него по страни чекати исход. А крајње је недолично, потом, умешати се у победничку поворку.

55. Разочарање је увек у границама датог, а предмет дивљења — ван нашег дохвата.

Миодраг Мијовић-Кант

Сатиризми

И као његово друто ја био сам му мање вредна личност.

Док радници сагоревају на раду, бирократе раде на сагорева њу.

Скакао је с предмета на пред:

_мет и тако ускочио у комфорни

стан.

Најтеже језичко варварство је сте злоупотреба самих варвари: зама,

Кажи ми кога потцењујеш па Бу ти рећи ко си!

Мспела крађа се у друштву исплати, а у књижевности хоно-

рише.

Знање марксизма му је слу. жило као кључ а По потреби и као калауз.

Извршивши крупну проневеру одржао је партијску реч да ће онемогућити расипништво,

ХМместо школским документи“ ма, пробио се политичким аргу ментима.

Повратио је пољуљано повере“ ње па га расклимао.

Срце му је сишло у Ахилову пету.

Мало му вреди што држи До себе кад та до њега нико не подржава. У моралном стрип-тизу улогу голе жене игра гола истина.

После својих говора није тр. пео поговора. ·

Сем по сваку цену, ствари се добијају и по продајној цени,

Док им је похватао све конце и сам се упетљао.

Нико није толико глуп да не може неког научити памети,

Све је било на висини његове нискости.

Моја су вам врата увек отво“ рена, рече ступица.

Претресали су моју ствар и одузели ми време,

Толико ми дају да од њих не могу живети.

Човек се у свету још не по моли а већ му нађу бога. с

Готовост на готовину им је готованска.

Газио ме је у корак са временом, Време је новац; неком у До: маћој а неком у конвертибилној валути,

Што нам је стандард краћи говори су све дужи.

Стоје ми на темену кад не знам где ми је глава.

Неравну трку цена и зарада увек губе потрошачи,

Нови зајмови отварају нове путеве у бољу будућност,

М стању је и промашеним циљем да оправда утрошена сред; ства.

Демагози знају много да гово ре, нарочито кад имају шта да прећуте.

Мање је зла у друштву када људе прогони беда него бедници,

Далеко му лепа кућа — на мору!

Снашао се, никако да га ухвате на делу.

Тешким речима није им давао да дођу до мисли а лакомисле ностима До речи.

Уклонио је ограду између се. бе и народа и поставио је око своје виле.

Лакомислени задавати тешке проблеме,

могу

Има глава тако неподесних за мисли, те се могу испуњавати само речима,

Непогрешиви не западају У грешке него у пропусте,

Хоби им је игра са луткама у глави.

Слободан Добрић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ. 15 |