Književne novine

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

Социјална књижевност пре четири деценије

„РАЗВРШЈЕ" и „Ваљци", часописи социјалне литературе, излазили су, у Никшићу, 1932, 1933. и 1934. године. Покренути су иницијативом кул турних и политичких радника, углавном припадника Земљорадничке странке, у заједници са акцијом Комунистичке партије, преко групе представника младе књижевне Црне Горе. Основна обиљежја. „Развршја", каогод касније „Ваљака" и подгоричког „Гранита", било је тумачење главних појмова и смјерница покрета социјалне литературе, то јест одређивања смисла њене идејне и умјетничке платформе. Истина, ставови уред ника и сарадника, с обзиром на идеолошке, генерацијске и друге диференције, нијесу увијек били јединствени, али је основни акценат овај: социјална или нова литература само је она која припада пролетерској класи радника и сељака, јер пролетаријату прелстоји да, изграђујући класну свијест, конститупше сопствену умјетност и књижевност.

Прилози за анкету о социјалној литератури објављени су У четири потоња броја „Ваљака", завршно са фебруаром 1934. године, када часопис престаје да излази. У позиву за анкету каже се: „Аубоки разлози који су се последњих година осјетили у нашој књижевности о њеном значају и смјерницама у животу, показују _ тенденцију _ стишавања. Фронтови су обиљежили своје линије и свако остајс неофанзивно при своме. Како данас можемо без узнемирења и објективно посматрати правце у књижевном развоју, уредништво _ часописа „Ваљци" објављује анкету: О социјалној књижевности у опште а посебно код нас". Затим се даје објашњење, како ће одговори на анкету бити 06јављивани хронолошким редом и молба учесницима да своје прилоге ограниче на три стране текста. Истичући значај анкете, уредништво се обавезује да је 06јави у посебној књизи, али се то није реализовало, јер је, престанком „Ваљака",и анкета прекинута.

О „злоупотреби књижевности", специјално социјалне, пише Бошко Токин. Млади писци, наглашава. он, старије еп Лос трпају у __разне реакционарне групе, а сами нијесу савладали основна знања писања и стварања. „Ко нема гласа ни слуха, тај и не може да пјева, па пјевао он и Марсељезу, неугодно га је слушати", цитира Б. Токин Мирослава Крлежу. Потом говори, доста жустро, како је завладало насилно стварање и подјела на „социјалне" и „несоцијалне" писце, па догматизам, ма какав био, дјелује штуро и јалово. „Књижевност је у фази саопштавања. То значи да књижевности недостаје конзеквентно проведене критике. Треба докучити конфронтабилно суштину идеја, нарочито идеја водиља. – Маркс нам је за то најбољи примјер. Б. Токин, на крају, истиче како књижевности нема, јер „све је само садржај", испуњен „реквизитима другостепеног значаја".

Овај учесник анкете је, како видимо, тражећи одговоре о „социјалној књижевности уопште а посебно код нас", ушао у сфере бројних проблема, и универзалних и локалних, па су му одговори, слично другим учесницима У анкети, оптерећени општим фразама и конвенционалним закључивањима, па и чудним и нејасним дефиницијама књижевности. Не види се да је Б. Токин схватио тадашњу нашу социјалну литературу као одговарајући покрет, а то је, мање више, присутно и у другим одговорима.

Никола Ђурковић (француски Бак, касније био предсједник комунистичке општине у Рисну, погинуо као командант Орјенског партизанског одреда), наглашава да се у књижевности врши ,„превирање и сврставање" у два табора и да се млада, социјална књижевност, и поред несналажења, неизграђености и јаког страног утицаја, све више и витално афирмише, јер зна свој задатак, у односу на „декадентну и граЂанску". То су два фронта у дви јема класама. „Раскринкати супротности данашњег доба, показати. одакле долази експлоатација, бијела, криза и рат, показати такођер путеве к циљу уништења свих тих друштвених немани, то је тенденција, то је циљ социјалне књижевности", закључује Н. Бурковић, јасно и темпераментно, и слично Борђу Лопичићу у „Развршју". . Анкета је отворена опширнијим прилотом Душана Баранина, који се, прије тога, и у „Развршју“ и „Ваљцима" (кроз ијесме и приче), захуктао и жестоко обрушио на силу и неправду у троједној Краљевини Југославији. Баранин, на почетку, товори о никад већој одговорности писаца, и ка-

" двојености и

ко су кабинетска изолованост и „угланчани план процеса живота и конструкције", ствар прошлости, јер прави живот је нешто друго, то је ријека, која надолази и опада, и писац треба у њу да зарони, до дна, и открије истину у „колективној психи гомиле . Тамо се „пјени чаша стварности и — „опћенито узето", из тога израстају „дубока социјална дјела савремене књижевности . Развој социјалне (класне) књижевности, наставља Баранин, онемогућиле су „индивидуалне и естетске лажи", па се није погодила суштина проблема: појам класа. „Да би створили снажан, здрав, отпоран и хармонично развијен организам, треба највише пажње посветити проблему _ сељаштва", јер отуд, из „праисконских дубина", струје нови сокови, те је проблем нашег „социјалног старања" проблем сељаштва, а „у малом и проблем радништва". Из сељаштва потиче „осамдесет олсто наших књижевника", па је оријентација социјалне литературе тиме одређена и јасна. Књижевна дјела ће „имати дубоку човјечанску боју, сировост елемената људске душе, драж умјетничког _ стваралаштва и љепоту своје расе", каже Д. Баранин, мијешајући оскудна теоријска знања о литератури са не много јасним програмом „Земљорадничке странке и ондашњих народњачких схватања.

Шта се, уопште, подразумијева под појмом „социјалан", пита Милоје Чиплић, одмах констатујући да се ту трпа све и свашта, а само писање је „отров и ништавило“, па зато треба негирати књижевност али не и човјска. Настало је вријеме „хипокризије и шпекулантских хипотека", позађевица. _ Праву критику носи, у суштини своје егзистенције, радничка класа, каже Чиплић, али, пошто је разочаран и резигниран стањем и сукобима у нашој књижевности, једино му је стало до материјалне истине. Умјетничка истина, и књижевна према томе, по Чиплићу је вандруштвени феномен и „недело прошлости". Тако се, све до краја својег прилога, овај учесник у анкети, „љутито" понаша, управо, сам себе замотава, због опште „ексцесдентности" жевности.

Лабуд Вушовић (који је највише помагао Стојану Церовићу на уређивању „Ваљака"), сматра да је потребна брза и неопходна промјена и форме и садржаја цје локупне књижевности, да би се конституисала нова тенденција, агенс за истинску слику живота. Зато, по Вушовићу, не би се више требало заносити „херојским подвизима романтичних _ јунака, Краљевићем Марком и Мусом Кесеџијом", мако је то, у своје вријеме, имало одтоварајуће мјесто и књижевно значење, јер, у новом времену, нашем, чак ће и „Горски вијенац" да послужи само као „добар и веран докуменат за познавање типова из црногорске прошлости". Сличну судбину имаће и Мажуранићев спјев „Смрт Смаил-ате Ченгијића", те дјела римских и грчких класичара, ита. Л. Вушовић, ипак, дозвољава извјесне континумтете, јер „нагли скокови" могу бити опасни, пошто све има „свој ред и поредак, али, ту нема и не смије бити ди-

лема, да ће надвладати и тријумфално побиједити класна књижевност, то јест „пролетерско-љевичарска". Помињући Милана. Богдановића и његово писање у ча сопису „Данас“, Л. Вушовић се задржава на појму и улози тенденције у књижевности, социјалне, која мора да се налази у ис

АДОЛФ КССАРЕК:

књи- ·

| „СЕОСКА 'СВАДБА“ (СА ИЗЛОЖБЕ

тини живота, а не у афекту, јер, социјална књижевност је „нашла свој правац, она има свој циљ и

_ она је само утолико нова што слика нови живот, нове људе, нова

покољења и што открива нове чи-

њенице и последице које је чине.

и социјалном и у чему се одликује до старије наше књижевности." Слиједећи дух и законе дијаАектичког материјализма, Милан Бандовић говори о књижевности као неминовној друштвеној појави, која проистиче из одређених друштвених односа и идеологија формираних тим односима. Структуре скономских односа и распореда материјалних добара диктирају, у разним епохама, различне форме духовног збивања. _ Зато књижевност мора бити материјадмстичка, као и сва умјетност, јер је један од радних односа подруштвењеног човјека. Поједини друштвени системи су, према томе, имали адекватну књижевност, јер. Бандовић наводи Троцкога, „свака класа као монолит ствара своју умјетност према свом лику". Квалитет нове књижевности зависи од квантитета стваралачких снага и „каузалног ланца економског _ императива". Док су, на примјер, Шекспир и Гете фаворизовали метафизички фетишизам умјетности, као .одтоварајуће резултанте идеолошких компонената друштва у којем су дјеловали (Гете се „свему чуди али ништа не рјешава"), _ нова књижевност мора, силом дијалектике, историјски неминовно и огравдано, да буде најважнији фактор за измјену сопијалног лица човјечанства. Социјални императиви ларпурлартиста су „зло ради зла", које ће неутралисати прави механизам друштва, класа која ће повести људе из „царства иужности у царство слободе". М. Бандовић, на крају, напада поврт!ност малограђанске критике, која сопијалног писца представља као Фатум, за сваког каже, као што је Сент Бев рекао за Волтера: П ахан Је Фјабје еп согрз,

Посљедњи _ прилог за анкету Аао је Рајко Радовић, по којему нова књижевност, „прозвана социјалном књижевношћу, класно опредијељена, треба, као рефлсктор, да обасјава људе и проналази човјечанске вриједности". Залажући се да југословенска социјална књижевност пође јединственим правцем,. Р. Радовић сматра да би то избрисало мјешавину разних гледања и „неприкладан вртлог у мислима и идејама".

„Ваљци" нијесу били спремни за јачу и организованију анкету о социјалној литератури, па је ова, о којој смо говорили, без јасне концепције. Вјероватно би

књига о анкети, уз.наговијештене

прилоге других и познатијих ау-

"тора, тематски и композицијски

дјеловала сређеније. Овако, анкета је скуп прилога од аутора истовремено и блиских и различитих погледа и приступа социјалној литератури, и књижевности уопште, што је на свој начин, и занимљиво. Неки ставови, важни за онај литерарни и друштвени тренутак, разноврсно се презенту. ју, од спекулативних наговјештаја до пдејно-естетских упрошћавања. Додирују се и деликатнији проблеми, на релацији естетике и морализма, и постављају оправдани императиви, као онај у горкијевском смислу, да је знање неопходно свим људима а нарочито онима који се баве књижевношћу. Неке илустрације У прилозима за анкету, стављају на умјетнички пиједестал крајњи литерарни утилитаризам.

М ствари, ова анкета о социјалној литератури, више је покушај једног приступа значајним питањима књижевности — неголи наговештај њихових рјешења. Све то, наравно, треба гледати и оцјењивати кроз призму једног замршеног и веома динамичног периода, прије четрдесет година, у којему су живјели и стварали актери социјалне литературе, као покрета од изузетне важности У нашој културној и политичкој ис-

торији.

Слободан Вујачић

„ЧЕШКО СЛИКАРСТВО У

Х1Х И НА

Код Хеде Таблер, _

еплитеке и београдске

е на казалишну ктлумицу

Једно подсјећањ Иду Прегарц

МНОГИ не знају да је Сплит, град с једва двадесет пет тисућа становника, у времену Од 1921. до 1928. имао такво казалиште које се, што се тиче умјетничке разине, могло мјерити са затре“ бачким или београдским. То није безазлена тврдња. У седам сезона Народног казалишта за Далмацију продефилирало је око двадесет редатеља, више од сто глу“ мица и глумаца, двадесетак умјет ника је ушло у ауторитативну Енциклопедију Југославије, казалиште је приказало више од двије стотине дјела. Тко није чуо за И. Бадалића, Ј. Павића, Б, Каталинић, Франа _ Новаковића, В. Старчића2 Ти и још многи други глумци глумили су у сплитском казалишту у његовим златним годинама — од 1921. до 1928.

М Народном казалишту за Далмацију дјеловала је пуне четири сезоне и Ида Прегарц, драмска глумица, која је прије Сплита наступала у тршћанском и љубљанском казалишту. Од године 1921. до 1925, израла је главне улоге у Сплиту, затим је глумила у Новом Саду и Осијеку, да би се најдуже задржала у београдском казалишту (1932—1955).

Више је разлога због којих сам посјетио Иду Прегарц. За вријеме боравка у Београду, у Југословенском драмском позоришту гледао сам двије драме у којима је У Сплиту главну улогу глумила Ида Прегарц. То су: „Хеда Габлер" и „Лепеза леди Виндермир". Ибсенову драму о размаженој и егоцентричној генераловој кћери (зар и Крлежина Лаура Ленбахова из драме „У агонији“ није генералова кћи2) Хеди Габлер режирао је у Београду (премијера 30. сијечња 1975) Мата Милошевић, једини редатељ који је добио три награде за режију на Стеријином позорју. Главну улогу тумачила је Светлана Бојковић, ону исту коју је у Сплиту дне 29. ожујка 1924. играла Ида Прегарц. Нисам гледао сплитску представу, па не могу правити поредбе између ње и београдске. Ипак сам успио добити двије фотографије са сплит 'ске представе. Кажем, успио сам добити фотографије, јер је архив сплитског казалишта до године 1945. уништен. Глумица Ида Прегарц била је тако добра да ми

је поклонила петнаестак фотографија, које се односе на представе Народног казалишта за Далмацију. Међу њима су и фото-

графије с представе „Хеде Габлер". Одмах сам уочио сличности

између глумице Прегарц и Бојковић, Обје су у отприлике истим годинама живота добиле тежак задатак: да на позорници ускрисе нечовјечну Ибсенову јунакињу; И Бојковићева и Прегарчева су елегантне младе жене изражајна лица. Мој знанаџ, иначе књижевник и писац управо завршене повијести београдског и србијанског казалишта, Боривоје С. Стојковић, рече ми: „Знате, Прегарчева је била солидна глумица и лијепа жена".

А ево што је о креацији Иде Прегарц у Сплиту записао критик у дневнику „Ново доба": „Мо жда је, да креација буде савршенија, требало још више демонства. Црта фриволности и цинизма изврсно је била подвучена, као што и треба". „Победа" од 12. травња 1924. писала је: „Хеду је играла гђа Прегарц, и то је за нас — њена најуспјелија коеација". На фотографији гледам Прегарчеву с пиштољем у руци. Обучена је у дугу тамну хаљину, с деколтеом, и вјежба у гађању с пиштољем. Лице јој је озбиљно... На другој слици налазе се сви судионици представе: Риста Спиридоновић (Тесман), Раде Прегарц

ПОЧЕТКУ ХХ ВЕКА")

„

НААДГРОБНИ СПОМЕНИК ЧОРБИЋА „СТУДЕНИЦА (СА ИЗЛОЖБЕ „ЛИК ЧОВЕКА У НАРОДНОЈ УМЕТНОСТИ СРБИЈЕ“ У ЕТНОГРАФСКОМ МУЗЕЈУ)

(Брак), Милица Спиридоновић (Ел встед), Никола Јовановић (лЛевборг). Нема једино Катице Руцовић, која је играла Јулу. У београдској представи тету Јулу, жену која је смисао живота нашла у“ помагању немоћнима, интер гтретирала је Рахела Ферари. „По нашем мишљењу Рахела Ферари је највећа карактерна глумица коју данас има Београд“ (др _ Петар Марјановић, год. 1969).

Навео сам имена свих глумаца сплитске представе из баналног разлога: како до сада нисам успио доћи до казалишног плаката за ту представу, из новинских чланака дошао сам до имена, појединих. тумача. .

Редатељ представе био је каза-

аишни 'равнатељ Нико Бартуловић, који је такођер ушао у Крлежину Енциклопедију. „Победа" је писала: „Улоге је поделио са познавањем ансамбла и аукторитетом управника, тачно. Повезаност игре, јединство интонације, темпо игре, изглед ентеријера, маске — све једна целина, какву смо ретко гледали на овим даскама". Из осврта у листу „Ново доба" од 1. травња 1924. знамо како је Сплит примио Ибсенову драму: „Позориште је било сразмјерно доста слабо посјећено. Неразумљиво. Интелектуалци ће моћи да с ужитком гледају то значајно Ибсеново дјело". Нисам успио дознати у чијем је пријеводу играна Ибсенова драма у Сплиту: можда у пријеводу Нине Вавре, оне исте глумице која је 1921/22. глумила у нашем граду.

Још једна београдска представа подсјетила ме је на Иду Прегарц и Сплит. Ради се о Вајлдовој комедији „Лепеза леди Виндермир". У Београду насловну улогу игра Светлана Бојковић, у Сплиту је играла Ида Прегарц (премијера: 25. листопада 1924), „Ново доба" ол 28. листопада 1924. писало је: „Гба Прегарц дала је успјешно тип ведре племените младе жене" На жалост, нисам успио Аоћи до казалишног плаката. за ту представу нити до фотографије. Режирао ју је Нико Бартуловић, „Режија гооп. Бартуловића из врсна. Темпо игре у конверсацији савршен, Костими сјајни" („Победа" од 1. студенот 1924). Слука је играла мајку леди Виндермир — Ерлину.

Покушао сам казати коју ријеч о Мди Прегарц и њезиним. наступима у Сплиту. Навео сам само Авије њезине улоге из богата ђепертоара, који је играла — овдје, код нас, у Сплиту. У својему стану у Београду, далеко од Раба, ТАЈе је случајно рођена (иначе је Словенка по наролности), уз добру црну каву, причала ми је о Сплиту и Народном казалитту за Далмацију. Дала мп је, љуба» но и ненаметљиво, много полатака о казалтшту којему је архив уништен. На крају ми 'е казала: „Поздравите ми Сплит!"

Након посјета Иди Прегапи отишао сам “ Тугословенско драмско позоршште. Гледао сам опет „Хеду Габлер"...

Шимун Ј уришић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10