Književne novine
ГОДИШЊИЦЕ
Комеднограф Коета Трифковић
Уз стогодишњицу смрти
СВОЈА ГЛАВНА драмска дела Коста Трифковић је написао између 1870. и 1874. године, у време кад је био истакнути друштвени радник у Новом Саду. Пре тога, још док је био Бак, испевао је, од 1858. до 1863, тридесетак песама које за живота, није објавио. Тих година Трифковић је радо гледао позоришне представе и изучавао драматуршка искуства великих комедиотрафа, највише Молијера. Плод тих интересовања су и две мале комедије вероватно написане 1861. године — „Освета", весела игра у једном чину и „Братов сандук", весела игра у два чина, обе остале у рукопису. После тога, као студент у Де брецину, Пожуну, Пешти и Кошицама, није ништа стварао, али је, зацело, и даље наставио да се интересује за позориште. Од 1867. године је у Новом Саду, где учествује у политичком животу као Милетићев присталица, али није био јаче политички експониран. Трифковићев повратак драмској књижевности објашњава се често његовом жељом да заједно с другим, познатим књижевницима потпомогне рад сталног позоришта у Новом- Саду, у то време
Трифковић је углавном „посрбио" дела мање познатих драмских писаца. Приказани су у театру: године 1870. „Мило за драго". од Рогера, вероватно од Жана Франсоа Рожеа, 1871. монолог „Мила", прерађен према једном Гернеровом монологу, 1872. „посрба" „Ни бригеша", „лакрдија у два чина, по талијанском написали Гернер и Белије". У рукопису су остале и ове „посрбе": шала у једном чину „Пола вина пола воде", вероватно написана по Маривоџ, штампана је одмах после Трифковићеве смрти, 1875. године; затим једна занимљива, сажета прерада Молијерових дела „Тартиф“ и „Женидба на силу“. Управо ови подаци да је прерађивао и велика комедиографска дела, као и чињенице да је стварао или започео да ствара и нека своја већа, амбициозније замишљена драмска дела, говоре о томе да га је прерана смрт, у тридесет другој години живота, спречила да у потпуности развије свој драмски таленат и да подари позоришту много више него што је дао.
За четири године активнот драмског стварања (1870— 1874) Трифковић је написао седам драмских дела и оставио је започете и недовршене многе комаде. У сваком случају, он је био врстан зналац позоришне драматургије, добар познавалац укуса тадашње публике, писац који је с великом лакоћом, која произлази из знатног животног и позоришног искуства, писао своје комаде, ослушкујући с пуно пажње реаговања позоришне публике и критичара. Да је Трифковић био добар познавалац позоришта и пре него што је написао своју прву драму, „Младост Доситеја Обрадовића" сведочи и Лаза Костић. „Чим је замислио", писао је Костић 1876. године, „од мах ме је запитао шта ја мислим о то ме. Ја сам се врло обрадовао видећи да је Коста био наумио радити за позориште, јер сам већ више пута имао прилику слушати од њега тако зреле апри том тако самоникле пресуде и разлоге о позоришним стварима, о замишљајима, о разраБивању појава, о глумљењу итд. да сам увек жалио што и Коста не окуша своју снагу". Замишљена је као романтичарска драма о младом Доситеју, који, због љубави према једној девојци, увиђа да не припада манастиру и одлази да стиче знање у свет. Прва верзија драме је драматуршки динамичнија и сценичнија него друга верзија. У другој верзији Трифковић, под утицајем неких критичара, ублажава свој антиклерикални став, мења лик оца Василија, раније приказаног као властољубивог и себичног калуђера, уноси више свечаног, готово декламаторског говора, уУкратко једну романтичну антиклерикалну драму, с трагичним звуцима, прекраја У романтичну мелодраму. Драма „Младост Доситеја Обрадовића" (изведена први пут 1872. тодине) извесно је сведочанство о Трифковићевој намери да створи грађанску романтичарску драму, да оствари лик Доситејев као лик младог човека који због љубавног пораза одлучује да напусти манастир и да се посвети науци м просвети. Међутим, Трифковићева. вокација није била у стварању грађанске драме и трагедие, за тИ другим својим позоришним кома. дима. ·
Драмолет у једном чину „На бадњи дан" (написан 1870, приказан први пут 1871) у ствари је комедија ситуације с не ким елементима гротеске и мелодраме. Испрва, главну личност ове комедије, 'Светозара Вујића, писац приказује као комично-гротескну личност. Вујић својом позом и речима изиграва крајње слободну ДиЧност, која не зависи ни од кога, која не слу жи никоме, која ужива само у својим жељама и задовољствима. Ускоро, затим, на позорницу долази породица удовице Петро вићке, која је избачена из стана на Бадњи дан, и од тог момента Вујић само реторички фингира своју буржујску независност п отуђеност, а бива све више ухваћен у ко ло Људске љубавне игре — сажаљења, разумевања и љубави. Упадом занимљиво скицираног типа жбира, Њушкала, одлу“ ком Петровићке да напусти стан човека који ју је, као адвокат, избацио из стана, Вујић скида маску егопентрика и отуђе“ ног човека и предлаже Марији, кћерци у: довице, да је узме за жену. Тако се убрза но, идилично и мелодрамски претпразнички завршава овај комад.
Ова Трифковићева склоност ка томе да мелодрамски и идилично заврши своје позоришне комаде условљена је и његовим гледањем на улогу позоришта и драмској писца, посебно комедиографа. Нарме, у
неколико својих позоришних критика Трифковић је истицао, као извесно начеХо, моралност у складу с природношћу.
Особито се залатао за једно рационално грађанско хуманистичко виђење односа из међу људи и између друштвених слојева.
· Због тога, иако се диви вештини склопа
француских забавних позоришних комада, он им замера што у њима нема таквог склопа који даје „унутрашње вредности". Те „унутрашње вредности" Трифковић налази У „уздржаним“ начинима испољавања симпатије за моралне вредности и за такво васпитање позоришног гледаоца да он жели, на пример, љубав као брак, а не као игру бесмисленог случаја. : Комедиограф Трифковић настоји да вешти састав француске лаке комедије употпуни моралношћу грађанске драме. Мотиве за своје позоришне комаде Трифковић налази у свакидашњим интересовањима гра ђана. Овај наш писац пише комедију ситуације у којој зачиње комедију карактера. С благим подсмехом за неке људе који се тешко могу отргнути од уходаног, конвенци-
' оналног живота, Трифковић обавезно завр
шава своју комедију победом љубави или
' таквим завршетком који весело прокламу-
је брак као награду за љубавне муке или незгоде проузроковане сукобом конвенци-
· је и љубави. Веселој игри одговара ведра
него у отварању комедије. Он ће то по-
симетрична драматургија. При томе, писац не руши норме и вредности тадашњег друштва, не карикира лица својих комедија., не доводи у питање позориште као извесно поучно забавиште грађана. Нимало није случајно што су Трифковићеви позоришни комади углавном кратки, често у једном чину: управо у таквом облику ефикасно дејствује весела позоришна игра, која, иначе, само дотиче важније проблеме људске егзистенције и друштва.
Мала комедија „Француско-пруски рат“ (коју је писац написао за једно поподне 1870. године, изведена је први пут исте године) показује како Трифковић застаје на граници одакле би започела јетка иронија и сатира. Писац је успело драматурши замислио и извео ову комедију. Две породице се састају да би на гозби прославиле веридбу двоје младих. Избија свађа између очева породица због њихових симпатија за противничке стране у француско пруском рату. Банални свађалачки дијалог ових грађана преноси се и на њихове жене, а потом настаје и раскид веридбе. Двоје младих договорно наступају и, сада, изигравају „комедију“ у овој комедији: патетичним речником беседничких родољуба они говоре родитељима да су одлучили да постану добровољци у француској, односно у пруској војсци. Родитељи су запањени, и после смешне узбуне њихових жена, мужеви прорачунато и задовољно увиђају „да је ово цела ствар од наше деце... само комедија", да и није „рбава комедија", „сасвим налик на ону шалу" коју су они „раније представљали. И они
се устремљуј дњој верзији, да би ублажио овакав крај, Трифковић набацује наравоученије: да се неће ни кога држати „до само са Србима!". –=<5
Комедија је сва у брзим, симетричним, паралелним дијалозима који разигравају ова лица као лица једног свакодневног смешног, механичког живота, који нимало није безазлен. Али, када очекујемо да ће писац управо тако разиграти ова лица и приказати их жешће иронично као лутке механичког, апсурдног живота, он уводи један обрт у виду досетке и у виду наравоученија. који мелодрамски завршава. комедију. „Француско-пруски рат; и није, зато, само „шала у једном чину", него комедија ситуације која има елемената ко: медије нарави. Трифковић је и наш први прави писац водвиља. Комедије у једном чину „Честитам“ (1871) и „Љубавно писмо" (1873) су занимљиви позоришни комади неочекиваним али вешто изведеним променама околности у која упадају мушка и женска лица, У оба водвиља писмо је узрок разноврсним комичним ситуацијама, он је онај лајт-мотив веседе, вешто вођене позоришне игре. У овим позоришним комадима све је подређено тој игри: лица се разликују само по улози коју имају у тој игри; дијалог убрзава неспоразуме, сумње и открића игре; монолог је припрема за даље одвијање ипре, мако у њему има каткад наговештаја дуге, карактерне комике (нарочито у „Љубавном писму“); композиција је оквир једне, у основи складно, 'симетрично одигране позоришне игре. Наивно мотивисање радње и вешто развијање позоришне игре карактерише им комедију „Школски надзорник" (1871). Оз
биљан проблем друштвеног положаја учитеља и просвете на маргини је ове на моменте урнебесне шале, Док је Гогољ, па пример, у „Ревизору", створио једну коме.
||
у
ЊУ 7/ у
у за сто препун јела. У после
.„ самим
КОСТА ТРИФКОВИЋ
дију карактера и нарави, дотле је Трифковић сачинио једну веселу малу комедију, с елементима бурлеске и мелодраме. Додуше, Трифковић ће, готово успутно, упутити и неколико горчих ироничних речи, али ће се оне изгубити у игри у којој учествују сметено смешни стари учитељ Петровић, слатка и наивна Савета, добродушни над зорник. Поповић, муцави гласник писар Писаревић и други. На крају, надзорник ће доделити унапређења, чак и поклон за брак! Као у бајци, срећан завршетак.
Најобимнија 'Трифковићева комедија је „Избирачица“ (први пут изведена 1872). Испитивачи књижевног рада Косте Трифковића показали су да је подстицај за стварање ове „шаљиве игре са певањем у три чина" писац нашао у тадашњој новосадској средини, као и у литератури коју је познавао. Почетком седамдесетих година у Новосадском позоришту играла се једна прерађена комедија шпанског порекла сличног садржаја. Мотив избирачице-удаваче искористили су многи писци, на пример Молијер у комедији „Грофица. од Ескарабањаса“, Голдони У „Лукавој удовици“, Гогољ у „Женидби“. Трифковићева „Избирачица“ је оритинално коме диотрафско дело, унеколико различито и у односу на остале његове комедије. Аутор че детаљно разрадио и углавном целовито уобличио лик Малчике. То није силуета неке каћиперне удаваче, него лик врло самоуверене и проницљиве особе која жуди да све веже за себе,'за своја хтења и осећања, за свој шарм и лепоту. Она је смешна не зато што је глупа и недуховита, него зато што живи, као и други, У Јед ном друштву које је бидермајерски · конвенционално и механично, у коме она жели да се истакне најбољим познавањем укуса и обичаја тог друштва.
· То најбоље показује први чин, где је писап, с извесним дискретним подсмехом, приказао итру удварања тројице просаца и њихову борбу за наклоност тоспођице Малчике, као и њено уживање у својој личности, која успева да се надмоћно игра у тој игри са осталим играчима, њеним просцима. У другом чину, поред сметених, смешно попустљивих родитеља Малчике, писац уплиће више у радњу две девојке, Савету и Милицу, које воле двојицу од просаца, Бранка и Штанцику. Када прос ци долазе да чују одауку Малчике, радња се убрзава, све више писац гради комичне ситуације које воде решењу датом и трећем чину. Пошто су добили „кошаре“, Бранко и Штанцика, окрећу се Савети и Милици, својим правим симпатијама. Писац је мелодрамски, оперетски, приказао ове нове просидбе, а Малчику, сада одјел ном. као девојку којој је једино стало да има младожењу „што пре, док се још није прочуло“ да је остала без икаквог просца. Уз помоћ родитеља Малчика ће добити за мужа оног који је био најмање пожељан од просаца — шепртљу Тошицу. Очито је да је трећи чин писац мелодрамски исфорсирао у правцу извесног задовољења оне моралне поуке која се многим грађанима тог времена чинила значајна: избирач нађе отирач! (тако је гласила и ЈЕА на верзија наслова ове комедије).
Трифковићев језик је књижевно уобли чен и само дискретно књижевно ишчашен. То се у „Избпрачици“ најбоље види у пр вом, а донекле и у другом чину, где је је зик у функцији позоришне игре и у функ
· цији благо иронично приказаног лика Мал
чике и остадих лица. Трифковић веома ретко настоји, и у другим комедијама, ла језиком истакне комичну типичност неког лица. Језик му је средство да разигра позоришну игру, која каткад поста је сама себи циљ. Смејући се конвенцијама друштва, Трифковић је упадао у конвенције позоришне“ итре које асоцирају сличне друштвене ритуале, Из тог круга Трифковић се спасавао иронијом, слатким смехом, као и ми данас: његове комедије играмо све више тако што се смејемо и самом Трифковићу благим или џурнебес ним пародирањем механизма његове позоришне игре.
М књижевној заоставштини Косте Трифковића пронађени су и рукописи две недовршене његове комедије (објавио их је В. Милинчевић у „Књижевној историји“,
"1968, 1). Темом и ликовима подсећају на
неке познате комедије Бранислава Нушића, Сам Нушић одао је 1932. године похваам Трифковићу да му је управо он открио, када је први пут гледао његове комедије, „да је живот, обичан живот, позориште“.
Славко Леовац
Есад Мекули
Апсана |
У Авши је Апсана. Без затвореника. Откада тако зјапи... Ни жива, ни превазиђена Широм отворена ни жива ни уморена «
Шта је то шта је ( што трајег
Зуре четири ока. отуда. без пендрека, шиљбока...
Ко ли је утамничи овако — као у причи!
Стоји отворена ни жива ни уморена...
(Авша-ада, Турска, 1970)
НА ПРВОМАЈСКИ ПРАЗНИК ПРЕД САМ УСКРС ОРГИЈАЊЕ СВЕБА,' МЕТАНИСАЊЕ
У језерској води све је звездано Небо празнично, срце предано
Ал' ко се то овде опире мраком што запљускује, прети раком»
Зар оргије свећа, мирис тамјана У Дан победни, крај језера звездана»!
(Јужно језеро, 1975)
Станоје Макрагић
Храм
У како диван убох храм Блиставог свода и зидова У њему проведох живот сав Окружен дивним богињама.
Зазледан бејах у бескрај
Одакле ми је неко махао
И слао тајне знаке своје љубави И к себи ме звао
Кад сам пошао за њим
Ни приметио нисам
да сам изашао из храма
Да моја нога лежи над понором И да светом бескрајна влада тама
КАКВА БЛАГА МИ СЕ НУДЕ ~
Каква блага ми се нуде Земаљско царство ко на длану Златни двори и блистави пути Мирисне жене и слатка вина Каква блага ми се нуде
Ал дух мој бесмртни Прелази преко свега У свему се огледајући С подједнаким миром Ништа не дотичући
КАД СТОЈИМ МЕБУ ДРВЕЋЕМ
Кад стојим мећу дрвећем
И сам сам дрво
Заборављам своје људско биће И да сам човек био
Ходао под сунцем љубио жену Плакао и био радостан
Кад стојим међу дрвећем Ко међу браћом и сестрама Осећам над нама почива Иста блага рука
Осећам и мач у тој руци Који ће нас једном
Од света отргнути
Кад стојим мећу дрвећем
Ко међу заборављеним пријатељима Слушам њихову тугу
И тајне прошлих и будућих дана Кад стојим међу дрвећем
Ко хумка мећу хумкама
ЛЕЖАХ ЛИЦЕМ ОКРЕНУТ К НЕБУ
Лежах лицем окренут к небу Док ми је киша низ лице лила. Лежах мепртестано на мостом тлу Заборављајући заборављајући све
На небу на далекој звезди видим Лечак отвара врата на кући
МИ излази радостан у дан
(Сунце му те позлатило косу) 0д веселе дечје вике одјекује кућа У сусрет му долазе отац и мајка Благи и насмешени
Грле се љубе и певају
Песму о вечној тадости
И загрљени заједно корачају
И нестају у магли и киши
И мојим сузама
Лежах лицем окренут к небу. Хладна киша у лице ме је била Лежах непрестано на мокром тлу
Не желећи да икад устанем
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 3