Književne novine

Раде М. Николић

|| Лето, море, .|| љубав

Уморни и бледи, | у смирај дана упловисмо и у малу луку. за ка Док у очима (о још су подрхтавале ли | прљаве крпе градског неба, » М око нас ге тишина је кључала м | из невидљивих врела. (0. је | У љубичастој измаглици ог шумила је само ја. плава шкољка мора. Ли | та » 5 је х х је. о Море смо љубављу звали. ји И зато смо ронили у њега ји · све страсније, то | све дубље. 10 за Били смо В- , сунчани пливачи ла у акваријумској тишини а, једног чудесног света, ај где је све само чежња о за трајањем. Делујале су се траве, Поа отопљенички пружале руке, Ам. | као да желе да се ослободе | таме наталожених векова. 30: | ји: % ти ~ Је и: ић Обневидели, ји од ужарене светлости, . 3 зрикавци више не разликују ТЕ дан од ноћи. о На банкету лета | онп и даље свирају у мале флауте. Док се на мртвој стражи мора. светионик равномерно пали и таси, наше мало острво подсећа на сплав.

Под заставама жеља,

ношени плимом осећања, вођени својом звездом судбине, иловимо у: најлетну

земљу снова.

Х Х

Лије сунчана, киша.

Иза трепавица сан;

на свим меридијанима

са лица људи пале су маске, престали су да зује

_ пропелери мржње.,

«ле су се топовске цеви, Пи бацају цветове уместо бомби по јуришају на девојке.

На целом свету букти само рат тела.

Нека трају орзгије сунца!

хХ '% у

Када ме живот остави усамљеног, као неверна. жена или. пријатељ лажни,

у поворци мртвих дана потражићу, као просјак, мрвице светлости.

са ове тозбе љубави.

х Х

О ружо пламена. у што гориш ми у крви:

Док светлост се гусне у зрну зрожва, поимам:

за ову тиху радост један жсеивот је мало.

Одавно сазнах: ; у смеху млач се «рије, ·

смрт у рођењу.

Ипак, осећам: још пада није изгубљена.

Мало сребра У коса мало магле у очима |

Свеједно, видим: на. теразијама 6 и претеже тас Љубав“

Лето. Море. је била

она. што | И а страна моје младости

КРЈИТВНРНОВИНЕ 5

ПОЗОРИШТЕ

даљавање |

Уз нову поставку Шекспировог „Магбета“ н великој сцени Народног позоришта |

ДОГАЂАЈИ на позорници и утисци у гле далишту стопили су се у спектакл препун усхићења и сумњи, импровизованих дија дога, питања и дилема: да ли је то заиста уметничка креација и песничка метафора или само вешта и ефектна визуелна конструкција2 Магбет или Макбет2 Политичко подземље или свет вештица2г Слободна редитељска визија или савремено тумаче-

ње Шекспира2 Све су то, у основи, споре-

дне ствари које се више везују за атмосферу него што проистичу из саме пред ставе на великој сцени Народног позоришта. Одређујући однос модерног театра према класичним и трајним вредностима определили смо се већ одавно за слободну, надахнуту и отворену метафоричност нових сценских визија. Све је дозвољено ако нам се кроз такво дело потврђују лепота, истина, поезија и смисао оригинала. Арса Јовановић је крајње поједноставио „Магбета", сводећи то загонетно и сложено ткиво на голу фабулу им своју тезу о човеку који је истовремено и жртва и израз подитичког подземља. Гледалац који раније није упознат са овим интенцијама тешко ће у унакаженој, деформисаној и карикираној гомили са доста надреалистичких Уукраса схватити да је реч баш о политичком подземљу. Та атрактивна и актуелна измишљотина могла би пре по оном како је аранжирана да буде приказ подсвести самог Магбета или ослобођене енергије из његове инфериорне, али исто тако необичне и трагичне природе. Ако је то хладан и срачунат убица и ако је све ту просто и једноставно — чему толика визуелна надоградња и тежња за необичним ефектима2 Јер, није величина „Магбета" у самој фабули и крвавим неделима него у трагици људске природе која се иза свега кри је. Шекспир је тек далеки повод и за то представи не треба тражити песникову уз вишеност. .

Редитељ је доследно својој замисли тра жио и нови превод „Магбета". Начинио га је по наруџбини сасвим екстравагантно, помодарски, и у прози Саша Петровић, Честе су асоцијације на дневну фразеологију доста се инсистира на механичкој функционалности речи и, што је најстраштије, убијена је у њима поетска метафоричност, Текст сл себе нема више никакву вредност и ви се питате у чему је та нео. бичност и вредност „Магбета". Превод је постао кобан за представу, а нарочито глумце, тако да су неки схватили да треба играти без доживљаја и говорити сасвим приватним тоном, неуко.

Оставимо ли по страни дилеме о Шекспиру и самом „Магбету" и занемаримо ли лексичке жонглераје преводица, представа Арсе Јовановића побудиће % нама радозналост друге врсте и суочиће нас са за. НИМЉИВИМ редитељским решењима која нису за потцењивање. У визуелној транскри пцији редитељских хтења пошло се од Бо. шових фантасмагорија и искуства модер“ ног театра седамдесетих тодина. Узори су на многим странама видљиви, с тим што су надахнуто надограђени па се добио заиста импресиван амбијент. Још у макети изложеној на овогодишњем Тријеналу позоришне сценографије и костимографије у Новом Саду наслућивало се грандиозно дело Владимира Маренића., Овај уметник последњих сезона показује изузетну креативност и у низу остварења његове сценографије су биле до те мере доминантне да су понекад одређивале и смисао представа. Пројекат за „Магбета“ је заиста фасци нантан и да је којим случајем реализован у слободном простору а да је публика са зидова и кула посматрала збивања у тврБави која личи изнутра и па утрооу брода, котла или пределе наше подсвести и маште — утисак би вероватно био запањујући. Али и овако на позорници — ам бијент делује несвакидашње. Зидови су првени као крв са многобројним отворима

азних димензија, овални и слични кори јајета изнутра, уз разне конструкције и машинерију са песком просутим по поду. Чини се, међутим, да у овом замста импресивном декору није довољно наглашена перспектива простора, а то умањује донекле монументалност и драматику самог ам: бијента. Милена Ничева се са својим кости“ мима потпуно прилагодила овом стилу ин. систирајући на рустичности, материјала, слободном, стилизованом кроју, црним као ноћ и црвеним тоновима опет као крв желећи да дочара ову симболику и аутентичност код реалних личности а маштовитост код света подземља, вештица и изми. шљених лица. У томе је понекад било и претеривања па оу неки костими били при

кладнији за дечиј г овакву трагедију, а било је и детаља који су појединим ликовима, давали тротескно комични изглед. У овој припреми за спектака, музика и шумови (Ивана Стефановића) су добили посебан значај, изједначени су са речима, а понегде постали чак суше тинска компонента којом се одређује значење извесних призора.

М свему томе правио је Арса Јовановић

сво. композицију врло смелог и психолоштки неусловљеног мизансцена у коме се покрет стапао са акцијом, реално са ире алним, тако да су догађаји преображавани још за време свог трајања и досезали Ао метафоричног дејства и чистих симбола. Низ сцена зрачи посебним интензитетом и својом визуелном орнаментиком издиже се до илузија ширих димензија на којима се и граничи цела представа. Убиство кра: ља, изведено високо у одајама дворца има поред натураллстичког и митског у исти мах, компоновано у стилу илустрација ста рих мајстора — пројицира из себе сурову стварност, легенду и педокучиву трозоту; вечера у Магбетовом дому — са кружним

у источњачку бајку него .

Момчило Берковић

Беседа за венац

Где ватра. тори

и пепео се хлади, од студени стаблу дрхти корен,

не нађе поново завичај изгубљен.

у

платном разапети! попут стола око кога седе пријатељи и јепријатељи што се окреће са крвавом таоце — претвара се у драматичну халуциташју и постаје разрешење једне од загаеки са којом многи редитељи раније су знали да изиђу на | крај; добродошлцаледи Магбет или хлеб што се меси у Пекуи блату — јасно наговештава смрт Итусошење; масакр деце — што се у СВОЈ чистоти и белини спу: штају из горњих маја У двориште као из раја у пакао Зна соу судбине и „одсуства свега људског, Витице су својим покретима, гласовима „и играма саставни део амбијента, то СУ слобођене мрачне силе и инстинкти којИаздиру човека изнутра тако да је ово ЊИв свет у коме се гуши све људско и хуМо; крунисање при коме се крвави МЛИђави краљ издиже у свечаној одори ИЗ поданика сугерише тренутну надмоћ Носталима али и наговештава судбину Трагику саме власти Велики је број оСуљених решења и ту мачења која редит представљају као снажну индивидуаљт чијој се вољи и машти подређују Тнако људи, речи и саме ствари. У свемјто се види или чак наслућује присутан искључиво Арса Јовановић. Он заистајара представу, Да је којим случајем Ае поставке дошло пре неколико годинаја су многи у теа-

Једино величанство биће човек

кад пож не буде нашао рану,

када човеку човек буде лек. у

Земљо, млеко

из твоје дојке светли васионом, ми смо кап те реке што се расипа нашим домом.

Молим те, трешњо,

не уплићи се с огњем неће цветови дати плод што та-чекамо од почела што га жуде усне, | што га чезну врела.

Љубави, ући у срце, прожми моје кости, нежна птицо лирико, младости, пристаје уз тебе венац светлости.

У винограду грожђе ако зајесени свешће грозд на чокоту, рујно вино истећи слепо за лепоту.

=

Под маслином жена

У наручју јој дете, мајко, плетиљо живота, и после Хирошиме птице певају и лете.

Бездан путање вуче,

где је то утециште

о којем фанатици звоне

У нама да ли ћути

ил у космос завитлано тоне.

Човек се рађа: јецај, човек умире: крај, знамење шта је даљина звезда

ил потажен сјај.

Руже и гвожве, долазе људи разноликих лица ритам земље и њена неверица.

ТИХА ВОДА

Окреће се зора за собом, али јој повратка нема.

Јутро се.из росе буди, пада на твоје усне мско.

Пролеће је било зелено, дах је био пун мириса.

Вода се камењу удвара, да му тиха брег рони.

ЈОШ ИМА РАЗЛОГА

Још има разлота да те љубим тру и она а па И а А: и да ми немиром прожимаш биће, теља ка ан из твота погледа да:

; о. ; ' освиће вај уметнрј би био сјаје ка ит да као река ушћу теби жудим, аутор. Али, како све моде брзо ; у и ова, тешко да овакво спектак о. Данц су моји од лепоте твоје казивање властите индивидуални, пуни трептаја као танка бреза, да у свему задовољи нашу потр“ време распиње мреже свота веза ним сценским доживљајем. Аре. преко твота лика у сећлње моје. вић нема разлога да нас убеђу ј е способности, Оне су вероватно и ; Ружо У цвету, сну дивних јава,

55

БРАНИСЛАВ ЈЕРИНИЋ Х ЈЕДНОЈ СЦЕНИ „МАГБЕТА“

и КСЕНИЈ, вић

што нам се у појединим предста носе нас некуд стварности трубе, зују. Није проблем у томе, већ сунце ни земља не лнају да љубе

да се аутентичност не исцрпљује као чежња што се распламсава.

биционизму ма како он био на, фасцинантан. Јер, кроз овај спекл продубљују се наше емоције ни мисао постаје активнија — једн

етен лтеиниитавиши тесаника = |

ни ВН. Делује сугестивно све до Н 5 не проговори — ]ј зарадозналост јењава и у засиненос | стаје запрепашћење. Није то Леја Па Р Рен мислио а 260) Бранислав Јеринић је свестан да м не лико да етан композицији и и риличи лик Магбета и зато га је реј ста ЊЕ ЛЕ Он им је РАНО св; ПОЈедАНОСТавио и прилагодио себи. На ма

ћност, изједначио НА статистим ~ 8е успева, да буде коректан али му че гу , изјед! ИМ сто понестаје даха а и темпе; амента Њ на механичке радње и инфериорне гов јунак Је свици бих ар) та. Њеда је пред р · Хуткама И дошао до циља, Оваква ита ли летантима. Нема великих представа диставање књиге и штета је ЈА " пара великих креација, а ником до сада, нић упустио у трагични Ј о се ЈериАрси Јовановићу, није пошло за рукбада се зна 1: е поноре подсвести измени природу самог театра. Умеспуне свести ЗА у ПА карактерни глумац фаворизује глумачку индивидуалнос | Милош Жутић Те ва а је бежао од с. па су све те лепе ИлИки и комично, Марко ИЕ Ека зие али необичне слике остале на крад буде лежеран и прива М РУД мо слике и театрализације лишене Ивић да личи на пет ЊЕ зе БДера ми за ара еп мани клир ел а испао Мала љити. а ТО ФАбуАОМ и спева ојловић. Њему су биле довољне свега

Б >три реплике да искаже свој « ] већ теже разоткривањем суштине како личне и опште трагедиј ама смо путем илузије АОШАМ ДО НОВИХ Саковић остављала је Е а Не иу па рама пр свег дана сео, Маре јр вани сира аи хтео! Леди Магбет је позоришна, литерај | ЈеКТ, Уложен је велики труд, нагопо та ле Кервшља а ИЕ у Р Ттене многе вредности и изненађења, по : ; ба ОГа Но је неколико великих редитељск јам који се никада. Ме оке објаснити ја, вашоое бре Миочвк на ке их разоткрити до краја, Отима се свакој 1 Јовановић је могао ЕЗрЕНа Рави Шелој јединачној идентификацији и снажи непрре дставу ита Те а У 4 свет. Кино ИМ БИЈА БРЗА а „ја са нежељеним РАНИ И Ба Ае И. упрове удоннама. Овде да се не може ништ : она уз преудешавање Арсе Јовановића игле су. ис а — а овакву ви једначена са мрачним силама и вештицдагедијом За ава животом, истинсМа, Пошто спољне ознаке нису оно најва глумачке ПА поезијом само жније — може и тако; Ксенија Јовановић, аи ндивидуалности што су изгледа прикладно, покрети су јој стилизој себе а писца, редитеља, амвани, мешање хлеба у песку изводи на не- у исти мах, обичан начин и функционалност је у све Во АК

|