Književne novine
ДАТУМИ
књижевник комуналног доба
Поводом шест векова од смрти писца „Декамерона“
ДАНАС, шест стотина година после Бокачове смрти (рођен је 1313, а умро је 1375), доста је тешко паписати нешто што се већ, није казало и написало о овом великом италијанском писцу, са Дантеом и Петрарком свакако пајеминентнијем пред: ставнику богате италијанске књижевности. Поменућемо само две поставке које су се искристалисале у ових последњих стотину година и које су на први поглед сасвим опречне: ону Де Санктисову из „Историје италијапске књижевности" насталу пре, готово једног века („Ако отвориш сада Декамерон,, тек што прочиташ прву новелу учиниће ти се као да си из облака пао и запитаћеш се заједно са Петрарком: како
" сам овде доспео и када2 То није еволуција
већ катастрофа или револуција која у јељ ном дану измени свет. Овде пналазиш средњи век не само пегиран већ и исмејанп") и нама временски блиску, Бранкину, који, у уводу критичког издања „Декамерона" вели: „Дантеова поема. је најграндиознија систематизација, најпрандиознија 5шттта роепса интелектуалне и моралне спекуЛације средњовековног друштва и у неку руку је последња опомена и последње пророчанство читавом човечанству, а та опомена полази од песиикових замишљених идеала. Са своје стране '"Декамерон' је при: каз или, боље речено, уметничко отеловљење свакодневне реалности тог света. И "Декамерон' је у извесном омисау зштта, зштита једног мучног живота богатог авантурама и обртима у којем је човек сваког дана испробавао своје снаге, освоје врлине, а буржоазија и обичан свет своју вредноћу, свој радни елан у тешкој борби за опстанак." Свакако, данас бисмо се много лакше сложили са Бранкиним него са Де Санктисовим поставкама, јер први је у својој ге-
· нијалној позитивистичкој визији књижев-
ности (најпрандиознијој у то доба у Европи) често бркао известан антиклерикализам својствен великом броју средњовековних писаца са негирањем религије или њеном емарпинацијом, која ће у Италији да се назре тек век и по доцније и да се заврши утилитаризмом контрареформације и језуитским свођењем религије на чисти инструмент власти. Што се тиче Бранке, оматрамо да би се могло поћи још напред и продубити његова анализа. У својим најновијим натписима о Бокачу, Бранка и сам подвлачи поново да је „Декамерон" зипшта средњовековне приповедачке прозе, али да се заснива „на интелектуалним, моралним, уметничким, друштвеним и економским искуствима комуналног доба које је било најпрогресивнија и најиталијанскија појава средњег века" („Воссассјо тодегпо", 'Соглеге, деПа Зега, 20. 111 1975).
| Сматрамо да је веома значајно обратити | пажњу на средњовековни. (или, боље, кому- _
нални) аспект Бокачовог књижевног стварања, тим пре што код нас — а и друг де — постоји велика збрка у оценама културних и економских достигнућа Италије у периоду који почиње развијањем комуналних државица до ширења шпанске власти на готово читаву Италију, тј. од нешто после хиљадите године наше ере до средине ХУМ века, када се шпанска власт ко'"начно учврстила у Италији. Очарани смо културом хуманизма и ренесансе, списи ма, сликама м грађевинама једног од нај плоднијих периода у историји људске културе, тако да све оно што је било вредно и оригинално у добу које претходи том периоду трпамо у претходнике, претече, наслућиваче, у тзв. рани хуманизам, не водећи рачуна о чињеници да је и у, уметности ту већ био почетак једног краја, као што је у политици свакако био крај оног златног периода италијанске историје који баш у току Бокачовот живота доживљава прве симптоме тешке кризе, прве катаклизме, катастрофе које ће италијанско КОМ нално друштво до темеља потрести. окачо је песник тог света комуналне цивилизације, која је трговце и банкаре са Јусе Европе покренула у експанзију према источним и северним има, више него што је претеча једног другог веома Маи чајног културног покрета (иако ОВАА не желимо да умањимо Бокачову дел ност на плану хуманизма), који је много допринео стварању европске мисли, Па ризујући већ заборављене пре а Ња дске културе, али који се, ипак 3. аи на античким поетикама, којима је а и мунална. срова РА могућност 2 ну од забо · 6 1 Уа ПИ евма Мана догађаја која У а то време наслућују коначно гашење ВОМу падне ере играју, по нашем МО “ значајну улогу у Бокачовом АИ у у његовом књижевном стварању. ајпр оре мо поменули крах банке Барди ној је а пала 1340. године, а који Је ио' нај Пи Пир ИВЕ Јсио 873.628 златних фјо. Пру а мере тог финанза да ока С тац је био службеои] краха. Бо иу А ијевих, а и Бокачово бављење У
Напуљу, где Је провео најлепше године младости и долазио џ додир са петом уштва, било му је омогупен
њег Ар Е захваљујући везама и утицајима те Фини
сијске компаније (морамо ипак. зомен, ти да Бокачо није показивао никакве 5 ности према банкарском и ТРГаВЕУТОМ. : ј словању и да је његов бораве у. МЕ ~гална те ста
карактерисала стална те
таквих тослОва и да <е бара ОМИљаа ИТ књижевношћу). Ускоро после 1 био приморан економ-
Барди, Бокачо И се врати у Фиренцу и
ским разлозима д
да од тада веома скромно живи у свом родном месту, мада је и доцније, у служби фирентинске комуне доста често боравио у разним 'посланствима које су Фи рентинци слали по Италији и по суседним земљама. !
Други, можда још катастрофалнији „А0тађај који је утицао на Бокачов живот и стварање јесте појава куге која се са истока проширила између 1347. и 1350. године по читавој Европи и уништила добар део градског становништва у европским земљама. Куга је била особито впрулентна у градским подручјима п зато је Италија, која је већ тада поседовала велике. мрбане целине, посебно тешко страдала. Италијански историчар и економиста Бино Луцато износи да је „куга у Фиренци према поузданим подацима свела становинтитво града на једну четвртину; после 1349. године вунарска индустрија у том граду осећала је велики недостатак радне снаге те је морала да радну снагу увози из далеких крајева". Према другим изворима кута је у две године трајања покосила две трећине европског становништва.
По мишљењу знатног броја књижевних критичара, куга у „Декамерону' неку пресудну улогу; налази се само као повод да би се испричала прича (односио велики број прича, читав један свет у настајању и нестајању), као једна страница оквира у који је та прича омештена, Куга се ту налази из истог разлога из којег Данте паклом лочиње свој пуг ка небу. Према средњовековним поетикама коме. дија" је морала да започне ужасним и страшним призорима да би се завршила узвишеним и племенитим подвизима. Те се традиције Бокачо не само придржавао већ је о њој и теоријски расправљао у ХМ књизи свог најзначајнијег дела на латинском језику „Ре зепеајовн5 дЧеогшт гепинит". Трећи фактор који је битно утицао на време у којем је живео Бокачо (иако не и на први део Бокачовог живота п стварања) јесте упад Османлија на Блиски исток и у Европу. Тако је пресечена врпца која је преко обновљеног византијског пџарства и блискоисточних лука повезивала трговину истока и запада, а која је италијанским државама давала могућност да буду највећи посредници и дистрибутери зачина за читав европски запад. Година 1354, када су Турци, пошто су већ раније од Византије отели готово читаву Малу Азију, прешли у Европу, представља веома значајан, готово катастрофалан датум за комуналну пивилизацију у Италији. Експанзија према истоку коју су у ХИ и ХШ веку Италијани тако зналачки подстицали превозећи крс-
. 6. рака вам“ А ње |
| Весна Парун
"нема ипак.
БОВАНИ БОКАЧО У
таше и борећи се и против муслимана и против хришћана да би осигурали тржишта (пример: четврти крсташки рат и Латинско царство у Цариграду, што условљава да Венеција добија готово монополистич“ ки положај у источном Средоземљу), одјелном бива заустављена и италијанске републике — и саме у међусобном тешком трвењу — прелазе у дефанзиву и уплићу се (поготово Венеција) у колонијалне ратове праскозорја модерног доба.
„Бокачо је био свестан колико умирућа Византија може да послужи да се тековине хеленске цивилизације пренесу на европски запад. Он је један од првих културних посленика у Италији који се брине да се најважнији текстови грчке књижевности, нпр. „Илијада" и „Одисеја", пре: веду са грчког оригинала да би се избегле „апокрифне" верзије какве су до тада биле познате на'западу Европе (и Данте је познавао „Одисеју“ само из друге руке). Свакако да је сусрет са Петрарком 1351. године одиграо веома значајну улогу у Бокачовом усмеравању на хуманистичка. проучавања, али чињеница је да марљиви и систематични Бокачо иде даље од песничког принца Петрарке. У Фиренцу до води Леонција Пилата, доста доброг позваваоца грчке културе, и овај од 1360. до 1362. године у Бокачовој кући преводи „Имијаду" и „Одисеју“. На прекретници цивилизација, припадник комуналног друшитва које.је. на: заласку, -Бокачо, осећа потребу да на италијанско тле пренесе културна достигнућа античког доба која је
Запис пред смакнуће
Записујем ово у зору. Смакнут ће некога прије него што довршим свој запис; зато се журим веома гледајући у сунце.
Ако је моја мудрост бљесак муње, а потом од тутња_трома
заклањам уши — | ја нисам мудар.
Ако је моја срећа у другима, а
други то не осјећају —
ја нисам сретан.
Ако су моји пријатељи крај мене, а ја мислим на непријатеље —
ја немам пријатеља.
Ако је ваша слобода тек бисерно зрнце на дну оцеана —
ја нисам. слободан.
Ако је моја будућност дијелак свијета, а ја немам потребе
свијету се обраћати ја немам будућности.
, : /
Ако је осмијех лицу исто што и. огањ глиненом лонцу — моје је
самотно лице хрпа глиненог блата на погашеном огњишту.
Ако је моје срце чувар Истине, а ја га учим Истину поткрадати —
ја немам срца.
Ако је моја глава свјетионик, а ја у олујним ноћима
мирно спавам —
ја немам више главу. Ако је моје божанство на небу, а ја небо не умијем даривати
земљи ја немам божанства.
Ако је мој завичај цвијет опојна мириса, а моје је чуло мириса у
закржељало ја немам завичај.
Ако је моја домовина дјетиња зипка, а ја заборавих како се
зибају дјеца ја немам домовину.
Ако је мој дом мјесто изрицања љубави, а љубав је у мени
занијемила та немам дом.
Да би од моје Свијести постало барем брашно, треба да нечија )
душа буде квасац.
У доброту морамо вјеровати —
“ Чудо се можемо само надати. Нада ниче тамо гдје умире доброхотност. Она је њезин пепео расут је умиј
по Свемирској Неизмјерности. ·
Честице наде су попут честица јеке — трунчице збиљскости. Али и једне и друге обасјава тек благи дах мјесечеве свјетлости, _
И тако се од испреплетене потке мјесечевих зрака, јеке и наде на измаку ноћи болно јавила Љепота Туге. | ;
Ако је ова моја. пјесма ваша Савјест, а ви се у њој не препоз-
најете — ј ја немам. талента.
Х
Ако ја имам талента и ако је он моја Савјест, а вј се у
њој не препознајете —
– ви нсмате Савјести, у и Ако је моје смакнуће потребно да би се један једини најсићушнији мравац докопао своје сламчице спаса — ;
ружан, онда вичем: Браћо,
УНЕО онда нека и даље живе! мрави. Али ако је та сламчина обложена златом а тај мрав до зуби нао-“
погибох за тлапњу!...
Загреб, 5. липња 1975,
1
(7: (
сачувала Византија као континуитет хе ленске цивилизације.
И поред тога што је Бокачо песник јед; не цивилизације, комуналне цивилизације, која је својом прогресивном концепцијом друштва успела да разлабави феудалне стете и да демократизује извесна схватања о индивидуи (нпр. у „слатком новом стилу" човек више није племенит по пореклу већ по „племенитом срцу“, једној заиста доста неодређеној категорији, али ипак демократскијој од строго феудалне поделе на сталеже), он ипак многе врлине и вредности феудалног друштва хвали и уздиже, иако схвата да је њихово време већ прошао, У деветој новели петог дана „Декамерона" Бокачо, на пример, прича о савршеном племенитом витезу Федеригу де. љи Албериги који се несрећно заљубио у госпу Бовану и мучен љубављу проћердао је све своје имање. Остао му је само диван ловачки соко, „каквог мучно да је било игде на свету“, ис њим се повукао на једино имање које му је осталом од чијег је дохотка животарио. Имање се граничило са пољским добром госпа Боване која је у међувремену обудовела и остала са б6олесним сином. Њен синчић се упознао са Федеригом и заволео је његовог сокола. Када се тешко разболео послао је мајку да од Федерига тражи сокола јер му се чинило да ће, ако добије сокола, сместа оздравити. Бована, знајући колико је Федериго у њу заљубљен, тешком муком се одлучи да оде до њега. Овај, видећи у кући жену свог срца, а немајући чиме да је угости, закла сокола. Дирнута толиком љубављу, Бована пође за њега, а Федериго постаде „бољи домаћин" (плеПог таззајо) и у срећи и задовољству проведе с њом остатак свог живота. Значи идеал није више лов и турнири и остали облици феудалног расипања, већ миран живот са богатом женом из трговачког сталежа и рационално управљање имањем, како то приличи банкарима, трговцима и вунарима фирентинским. На жалост, у Добрићевом преводу та кључна синтатма „бољи демаћин" је изостављена, и то још једном указује на потребу максималне пажње приликом превођења. И новела о Сер Чапелету (прва новела првог дана), која је навела Де Санктиса да напише да је „Декамерон“ катастрофа за средњовековно поимање живота, није експлицитно антирелигиозна и револуционарна, како то на први поглед изгледа, Сер Чапелето, по Бокачу најгори човек на свету, „са великим је задовољством лажно сведочио, па тражило се то од њега или не", уживао је у томе да посвађа рођаке и пријатеље, да псује, да блудничи, да својом руком рањава или убија људе итд. Сва зла људска била су у том човеку сакупљена и када је на самртном часу у Бургундији преварио једног исповедника и био проглашен за свеца, на чијем су се гробу молили и преко кога је Бог — како Бокачо вели — чудима своју бескрајну правду и доброту исказивао ономе ко се њему обраћао, Бокачо објашњава да „Бог не обраћа пажњу на нашу грешку већ на чистоту вере и, ако му се обраћамо преко његовог непријатеља верујући да му је пријатељ, услишава наше молбе као да смо се преко истинског свеца њему обратили". Бокачо употребљава онај „јоцг де [огксе" којим је „и вук сит и козе на броју", али ту нема антирелипиозне полемике нити Бокачо има намеру да је води. У тој новели суштински се расправља о положају италијанских трговаца у европским земљама у којима се банкарско пословање још увек сматрало лихварењем, које је црква строго осуђивала и екскомуницирала оне који су се њиме бавили (шта је друго уосталом могло и да буде, узевши у обзир општу несигурност и слабе комуникације2). Бокачо и не крије да су његови земљаци у Бургундији били зеленаши (...сер Чапелето се склонио код два брата, Фирентинца, који су у тој земљи позајмљивали новац уз лихварске камате — на италијанском, ртезјауапо ад изига) који су се нашли у великој невољи када су у кућу примили човека кога.нико не би хтео да исповеди и да сахрани у посвећеној земљи, јер су и сами били „пси ломбардијски" (Потрага; сага) и стално им је претио погром. Кршили су друштвене и религијске прописе, рушили су баријере феудалне _ аутархичне привреде и успостављали робноновчане односе у крајевима који ће пар векова доцније веома добро да науче лекцију и да те односе и даље развијају када они у И„талији западну у мртвило изазвано шпанском окупацијом. То је суштина новеле о Сер Чапелету, тај тежак и погибељан живот фирентинских и уопште италијанских трговаца у земљама северне Европе, Блиског па чак и Далеког истока у којима су они, преносећи искуства и истовремено се богатећи искуствима и знањима, омогућили настајање модерног доба. 5
Колико је Бокачо био свестан да живе у тренутку у којем се комунално доба, чији је он био велики представник, ближи свом крају или бар крају прве етапе у развоју2 Комуникације су на сваки начин биле много слабије него у наше време, свет је живео успоренијим ритмом, сазнања о променама спорије су достизала субјекте, а спорије. су се, у ствари, промене и од вијале. Тек је била на прагу Гутенбергова ера. У Бокачовим делима промене су очигледне, нако су његова дела (бар она на народном језику) окренута према свету који нестаје и своје инспирација прпу из оре дњовековних мотива, који су били зајелничко богатство свих култура насталих на развалинама грчко-римске културе (нпр. роман о Троји, легенда о Флорију и Бјанкофјоре, пасторале, новеле итд.. Тим мотивима је Бокачо удахнуо нову душу и уклопио их је у нове уметничке облике, тако да се велики део доцније италијанске и европске књижевности инспирисао његовим мотивима и формама од италијанских новелиста из ХМ, ХУ и ХИТ века до Макијавелија, Раблеа и Шекспира.
Бокачо је доживљавао и личне кризе од којих је најзначајнија верска криза из. 1362. године која замало да нас није лишила „Декамерона". Схватио је Бокачо да његов „Декамерон" у којем је нашло своју слику и оно друго лице средњег века, рас-
Наставак на 9, страни
Срђан Мусић