Književne novine
КАКВА „ВАЛСТе УПРАВНИКУ ПОЗОРИШТА2
Наставак са 1. стране
свих страна одапињане јавно стреле на управника. За сваки репертоарски потез, за сваку поделу улога, за сваку представу. То су биле јавне стреле, а где су оне тајне! Па колико је онда било и
каквих све интервенција, и как-
вих све — преко њих — мешања у унутрашње ствари самог позоришта, у ону бит ингеренције н интегритета самог управника. На Западу је п данас тако. За сваки, чак и безначајан, неуспех тражи се „глава“ управника, и врло често добија. Једном речју, увек је то место бивало извргнуто и спољашњим и унутрашњим погибељима. Уосталом за 22 годиве предратног живота, од којих је у три наврата припало Предићу десет, изменило се ни мање ни више но осам управника! Сам тај податак биће да довољно казује о свем, па и о безбедности управника; па дакле, и о карактеру и суштас твености саме власти његове.
Полазећи, пак, од тога да се данас сав унутрашњи живот позоришта може тзв, нормативним актима регулисати, као и од чињенице да заједно са управником читав низ људи званично води позоришну бригу, проблем управљања се на известан начин поједностављује и олакшава, мада се у исти мах и компликује, јер се за управника тражи далеко комплекснија личност. Уосталом, профили руководећих људи из дана у дан императивно се мењају, и ту су одавно престали да важг класични узори. Сигурно је да један ауторитативни управник може данас бити само онај који је најјачи човек куће, већ и зато што је реч о уметности а не о војсци, мада се и у тој струци, под утицајем нових друштвених односа и сазнања, ствари мењају.
Према томе, ако бисмо желели да дамо одговор на питање: јесу ли управници београдских позоришта развлашћени — које питање нисмо ми поставили, али које егзистира и које се у свакој прилици користи, чак врло ауто ритативно, за низ стања и последица, онда бисмо у тој мистериозности смена, долазака и одлазака, првог човека куће, тражили и разлог и одговор. Јер, ако су репертоар и његово остварење суштина рада сваког позоришта, онда би сваки долазак и одлазак у том, процесу и у његовој најави, морао да, има своје исходиште! Можемо ли да се сетимо: да ли је било који управник о том про. говорио при ступању на то место, или приликом одласка са тог местаг Ми — не можемо.
Колико је последњих година репертоар постао несуштинска ствар, а већ смо рекли шта он значи за позориште, нека послужи као пример узајамно пресликавање репертоара Југословенског драмског и Народног позоришта: „Кандида", „Ричарда Ш", „Магбет", „Ожалошћена породица" „Таленти и обожаваоци", „Лепеза -деди Виндермир"...!
И најзад, још битније: ниједан наш послератни управник није се дохватио часне борбе за савремени домаћи репертоар, ни један није хтео да стави свој ауторитет на коцку нечег што је могло да му да исторуијски престиж, ако већ није могло да му пружи моментал ну сатисфакцију! Ниједан да на тој платформи изгради и своју, да на њој постави суштину и оправданост своје „власти". Штавише, некада су управници, кад су ушли у свој кабинет први састанак имааи са писцима, позивајући. их на сарадњу. Данас то не пада на памет ни драмским писцима кад заседну у те плишане фотеље. А шта је онда остало за оне остале, узгредне и пролазне и случајне позоришне каријере2 Најзад, нико да помисли да ми још увек о празницима Револуције играмо разне реситале! Нико да поручи комад о тој великој инспирацији! Изгледа да то није шик!
Напослетку, симптоматично је то да за ових 27 година новог живота ниједан управник није отишао са те дужности зато што
а У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ БОРБА ИСАКОВА
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = о
није могао да спроведе своје ре пертоарске замисли, што није
имао „власт“ у оном што га једи- _
но обележава у историји куће на
чијем челу је био! ПЏа и да се при'упитамо: коју то власт данас тра- |
жи један управник2 Зар му је било која друта дража, и зар му би-
ло која друга треба кад се сам
одрекао ове! Француска комедија живи и ради већ преко 160 година у самоуправљању. Век и по та установа доживљава многе з0оре и многе сумргке. А свака. зора зарудела јој је са оним личностима које су у њу доносиле идеје
• и оживљени француски репертоар. И увек је било част бити на њеном челу. Чак и онда кад се имало идеја и самосвести у сигуран усмнех, до којег се могло лакше доћи у позориштима у којима се није делила власт са ансамбаом! То ипак нешто казује...
Зато смо се и обрадовали оној вести из Загреба. Коста Спаић из гледа има разлога а и разлоге да најави себе,..
Слободан Турлаков
КОЛ 0 ПУЛА
Наставак са 1. стране
мишљењу, _ могло _ констатовати слиједеће: у домаћој филмској продукцији још увијек су при. сутне многе слабости којима је она била оптерећена протеклих година (недовољно простудирани пројекти, снимање на брзину и по сваку цијену, површна друштвена _ верификација, а затим мјестимична _ некомуникативност, херметичност, морбидност и е:зибиционизам на једној, као и форсирање _ појединих тема из НОБ, које зна да (буде и на граници злоупотребе, на другој страни), али и нова стремљења која се огледају у првом реду у смјелијем али и одговорнијем третирању савремених друштвених проблема („Кућа“) и новом, креативнијем приступу темама — људима из Револуције (,„Зимовање у Јакобсфелду“ и „Хитлер из нашег сокака“).
Најосновније · питање, међутим, које се наметнуло и ове године, било би: да ли је југословенска кинематографија уопште ту стању да направи компле тан филма Једном филму недостаје _драматургија, у другом редитељ не умије да ради са глумцима, у трећем нема фабуле, четврти је слаб са занатске стране, у петом постоје бројне појединачне вриједности, али нема цјелине, шести је досадан, седми изестетизиран итд. Ако је један од главних разлога за овакво стање „инсистирање већег броја редитеља да буду алфа и омега сваког филма, ако се избјегава тимски рад, онда је овогодишња Пула, по мом мишљењу, велики и можда коначни пораз тзв. „ауторског филма“ који је југословенску кинематографију довео у тематска и идејна беспућа и изазвао драстичну кризу критерија."
Миша Грчар (Љубљана), члан жирија: :
„Извјештачи, критичари, гле дАаоци, аутори, многи који су посјетили највећу домаћу филмску смотру, кажу за 22. Пулу, да је протекла у знаку великих промашаја фестивалског жирија. Била сам у жирију, па се с том оцјеном слажем уколико се она односи на први дио нашег рада, тј. селекционисање филмова у конкуренцију и информативну сек: цију. По моме мишљењу селекција није уопште (била потребна, јер није пружала праву слику 0 квалитету илмова створених у протеклој години (ако би морала постојати нека подјела, могло се разговарати о томе који филм треба да иде у Арену а који у биоскопску салу).
Највећу грешку смо направили када смо „избацили“ квалитетне филмове на савремену тему а „убацили“ оне који то не заслужују, јер су кокетирали са темама из наше најславније прошлости (и за такве филмове се добија новац!) и то на начин који те теме никако не заслужују. Ово што пишем могло би да личи на кајање »роз! Еезишт«, али могу да кажем да сам цијело вријеме била у мањини која је бранила теме и филмове што су по оцјени већине требали да се препусте информативној секцији. Побиједила је већина и пошто сам била само дио једног тијела, мо-
же се рећи да сам погријешила и ја. При доношењу награда мање
смо гријешили али упркос томе сматрам да Велику златну арену није заслужио филм „Кућа“ а ронЗану арену за режију „Оковани шофери“. Мања грешка начињена је приликом додјељивања награде најбољој камери.
Жири од 10 чланова је гломазно тијело (у селективном поступку било нас је 11). Њега су сачињавали људи различитих мишњљења, различитог односа према филму и не може се рећи да је увијек, приликом разматрања квалитета кандидата, у првом плану, било познавање естетике, визуелног и моралног израза филмске умјетности. Жири су сачињавали
„грешке! Но, о свему томе
делегати свих наших република и покрајина и таквим ставом увијек се не могу задовољити захтјеви да они буду и филмски познаваоци, да су одани филму. Потребни су и људи за које се
_ вјерује да су позвани да у фил-
мовима проналазе грешке које би могле нашкодити и гледаоцима и самим дјелима у њиховој масовној експлоатацији. — Тако смо и ми гријешили — тражећи ) нека посљедњу ријеч каже вријеме као што је то већ и учинило у случајевима оних остварења која су била награћивана у Пули, али их касније више нико није видио на биоскопским екранима." Колико је ова неизвјесност наше кинематографије — постала уочљива и јавна ствар можемо се освједочити у свим писаним и неписаним расправама о нашој кинематографији данас. Пула је само дала нове и
убједљиве аргументе за такве
добронамјерне расправе.
Очигледно, наш филм се налази у овом часу у таквој ситуацији да је неопходна заједничка, друштвена акција која ће омогућити, стварањем предуслова, да се најкреативнији кадрови у нашој кинематографији наЂу на заједничком послу стварања таквог филма који ће одговарати унутарњем развоју наше културе у цјелини. У неким, наиме, фазама, наш играни филм се налазио у врху трагалачких амбиција наше културе. Данас је он на њеном зачељу.
Вук Крњевић
ПРРА КОВГРЕС САВЕЗА КЊИЖЕВНИКА
Наставак са 1. стране
ших књига у другим земљама, да ће се подстаћи услови за боље упознавање _ књижевности свих наших народа и народности. Распон тема предвиђених за Конгрес — од врло практичних, које се тичу начина удруживања писаца, преко шире културних, културолошких м друштвених, па све до теоријских, пружа прилику да се оповргну скептичне опа-
"ске на рачун Конгреса, и оних ко-
ји су тврдили да су писци више обузети собом и својим положајем него ширим питањима књижевно. сти, културе и друштва,и оних ко
„ји су упућивали алузије на заоку
пљеност и теоријским медитацијама. Конгрес ће очигледно, морати да се у подједнакој мери забави и питањима од дневне актуелности, и теоријским проблемима културе и књижевности, тим пре што је размак између овог Конгреса и претходног већи од једне деценије. у
Доста дуге припреме за Конгрес постепено су резултирале у документа која ће бити основ и за разговор на радном делу Конгреса и за нове облике удруживања југословенских књижевника. Друштвена подршка која је добијена, а која резултира из једногласности ставова републичких и покрајинских друштава и удружења, из профила Платформе за Конгрсе и из нацрта новог Статута Савеза књижевника Југославије, из квалитативно _ другачијег – положаја стваралаштва и културе у целини, такође је значајан елеменат припрема за скуп писаца. Инсистирања да се на Конгресу чују наши најзначајнији књижевни ствараоци и најутицајније личности књижевно-критичке и књижевно-теоријске мисли, и већ сад помињана имена референата и дискутаната, исто су тако обећања трајности онога што ће на Конгресу бити речено и предложено. Специфични облици удруживања књижевника код нас, особепости на којима се заснива чланство у републичким и покрајинским друштвима и удружењима, као и сам положај Савеза књижевника Југославије, захтевају да се зна чај предстојећег скупа југословенских писаца — будући да одлуке, закључци и сугестије на њему донети немају, и не желе да имају, за писце никакво административно обавезујуће важење — обезбеди и тиме што ће се и у време одржавања Конгреса и након њега, а посебно у току ових преоста-. дих дана до његовог одржавања створити услови да се о свему
неконкретним начелним
"тком октобра говорити јавно чује глас што већег броја писаца и да се омогући да предлози и мишљења изречена пред Конгрес добију свој одјек и на самом скупу. У том су смислу посебно“ охрабрујући поједини конкретни предлози, жеље и мишљења, која се како се Конгрес приближава, и на поредо са довршењем званичних припрема — све чешће чују.
„Књижевне новине“ ће радо уступити простор свим писцима и културним радницима који својим предлозима и размишљањима желе да допринесу успеху Конгреса Савеза књижевника Југославије. ономе о чему ће се на скупу поче-
ЛЕТОПИС
ХАСЛО ГАЛ
Мао Гал 1902 – 195.
ВЕРОВАТНО не постоји песник и нема, ствараоца који не би сумњао у себе, у смисао и вредност свога остварења, но свакако је мало и таквих у којих је, као што је у Ласла Гала, то тако рећи средишња мисао, мотив и тема која се у песмама стално враћа. Још у песми из младих дана, у „салду састављеном још на почетку своје песничке каријере, он констатује да је у књиговодству лева страна, страна дуговања, препуна, да се утапа у стечај; „само дугује, ништа не потражује". А у последњем раздобљу свога живота, када поново прави биланс, овако резимира: | учинио сам толико итолико и шта укупно ништа и ако сад треба признати много тише хтео сам више
Није · реч, дабоме о лдру. штвеном признању ни критичарској, штавише, књижевно-историјској похвали. У том смислу није могао да буде незадовољан. 06јављено му је десетина самосталних збирки песама, хумористичких и сатиричних написа, новела на матерњем језику, а два избора из његове лирике на српскохрватском – („Песме“, „Нолит", 1963, „Ипак", Матица српска, 1974), последњи свесци његових дела стигли су и у Мађарску. Он је међу мађарским писцима први добио државно признање високога ран-
га (Републичка награда за књи- |
жевност), у два маха је добио Октобарску награду Новог Сада, Хидову награду добио је такође, а за публицистички рад награђен је наградом „Моша Пијаде"; непосредно пред смрт добио је Сед мојулску награду и био члан Савета покрајине.
Све то, међутим, није га чинило самозадовољним, већ управо обрнуто: само је повећавало у њему захтеве према самоме себи, његово незадовољство сопственим учинком. Поезију никада није схватао као игру која је сама себи циљ, нити као узвишени говор упућен одабраној мањини, већ као револуционарни, хуманистички чин, па је упоредо са песништвом остао све до краја дубоко ангажовани човек јавног живота и публициста. Зато он своје књижевно дело никада није мерио само естетским, већ и историјским мерилом. И као што је први подстрек за револуционисање поезије, за повезивање књижевности и револуције, добио од Ендреа Ади-
ја, тако се већ са непуних 17 годи-,
на ангажовао на страни друштвене револуције Беле Куна у Мађарској. И у поређењу са тадашњим дивним _ револуционарним сновима, вером и полетом, сматрао је, човечанство исувише споро креће ка правој демократији, ка добу обиља и благостања у коме више неће бити ратова. У том упоређењу Галу се чинило да су они његова тенерација премало учили. То његово незадовољство је међутим његов песнички таленат стално држало у стању младалачке активности, чинило га увек спремним за новину, за смело напуштање утабаних стаза, за постепено али све потпуније загњурење у самога себе поводом _ проблема који су на изглед најличнији, а у ствари општељудски. Тако је у последњим депенијама свога живота, одбацујући све непотребне песничке привеске, доспео до формирања тог ласлогаловског песничког говора у којему се концентрише на суштину, који је без икаквог украса, необично сажет, шкрт у речима, до остварења највреднијег у свом опусу,
Кад се жели одредити његово место у историји овдашње мађарске књижевности, обично се истиче да је нашу поезију повезивао
преко Адијевог поколења са нај племенитијим о традицијама. маБарске књижевности, да је изгра. дпо мост између борбене, антифа» шистичке акпионе поезије мађарске књижевности из Југославије између два рата и највреднијих, најмодернијих тежњи наше сав. ремене књижевности, при чему је и посленавршене 70-е године живота био у стању да предњачи не само у погледу дубине мисли, руковања формом и сигурности стихотворства, већ и у погледу модерности — у најбољем смислу те речи. Све је то неоспорно, штавише, ово набрајање би се могло још и наставити, али се нама чини да је права величина његове поезије и њена вредност — поред испољавања великих, универзалних Људских проблема и дилема — и у да вању песничког израза нашем човеку и нашем свету, у претапању овога поднебља у поезију, краја где живи „петорек и једнодушан народ мој" и одакле „треба побгћи и плачући се вратити". Јер, како пише Бошко Петровић „Војводина није као што се у први мах чини и каже, само мешање језика, него исто тако, древни, древношћу наталожено, и у много већој и одлучнијој мери значајно мешање живота са свим његовим нелаким пртљагом исто. рије, друштвених кретања, идеја, живота, укуса, смрти и рађања чињеница је. коју је Ласло Гал знао, осећао и мислио".
Сада када нас је Ласло Гал 7 | 7 толини живота, остављајући нам у наследство једно потпуно заокружено, богато живо тно дело великог формата — напу стио и не може више да нам замери, слободно можемо да ис правимо биланс: није он нама, ос тао дужан, већ ми њему, јер нис мо били у стању да га умиримо, да га убедимо да је као човек, као песник и као револуционар својски извршио задатак кога се
примио. (С мађарског А. Станчић) Геза Јухас
Смрт Душана (коврана
Само је двадесет пет дана било остало до 52-"тог рођендана једнот од наших најпознатијих диритената и педагога Душана Сковрана, а смрт је прекинула токове његова интензивног живота.
Своју уметничку делатност почео је Душан Сковран истога дана када је Београд, октобра 1944, доживео ослобођење; постаје Лиритент _ Уметничког ансамбла УСОЈ-а, претече КУД-а „Иво -Лола Рибар“ чији је диригент, први и најактивнији био. Истовремено приводи успешном за. вршетку студије на београдској Музичкој академији, у — класи професора Михајла ВукдраговићЋа, да би већ 1946. отишао на усавршавање у Лењинград ни тамо студирао дириговање код Бориса Хаикина и оргуље — код Алексеја Брауда; дипломирао је у Загребу 1949, Изванредно образован, темпераментан, агилан, надахнут и озбиљан, враћа се у Београд и ту почиње свој диригентски и педагошки рад поде љен на активност у Симфониј-
ском и Радио-оркестру Радио -Београда, Београдској фиахармонији, свирајући пред публиком свих наших градова, снима-
јући радио-емисије, приређујући стилске концерте допуњене његовим студиозним али приступачним музиколошким — прилозима. Тада долази на Музичку академију и две деценије испуњава делатношћу која је обележена несвакидашњим резултатима. Био је више година декан те највише музичкопедагошке институције и дао максимални допринос прерастању Академије у Факултет музичке уметности. Формирао је Камерни оркестар Музичке омладине (чији је организатор и њен најзаслужнији активист) и са тим амсамблом, за само једну деценију, дао преко 750 концерата у земљи и иностранству. Овај вид његова деловања — значајан је и по томе што је омогућио великом броју младих музичких уметника, и вокалних и инструменталних, у њиховом развоју, сталном подршком, саветима, изузетном помоћи коју млади уметници, од Горана Марја. новића до Јована Колунџије, ни-' када неће моћи да забораве, Његова свестрана личност, уклопљена безрезервно у свет тонске уметности, дала је лепе резултате и на пољу публицистике кроз стотине стручних чланака 06. Јављених у разним нашим адистовима и часописима, а Музичка енциклопедија Лексикографског завода садржи око 100 његових јединица из области музике. Писац је неколиких уџбеника из области инструментације н дириговања као и музичких ·облика. За „Књижевне новине“ смрт Душана Сковрана, члана Књижевног савета листа, представља
посебно велики губитак,
Владислав Димитријевић