Književne novine

ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ КАО

КРИТИЧАР МЕТАФИЗИЧКЕ ЕСТЕТИКЕ

СВЕТОЗАР Марковић је у естетици, као и у другим областима своје многостране делатности, био критичар у оном смислу који та реч има као сушта супротност од речи догматичар. Као критичар есте тике, он је, пре свега, критички размотрио и одбацио две дотле супротне, али и исто: времено постојеће естетичке струје у сргљ ском народу: просветитељски класицизам и романтичарску метафизичку естетику. _ Прва струја је владала у школи и сред: њошколци и студенти су били убеђивани да је у књижевности једино важно научи ти „прописе“ по којима се књижевна дела стварају, а све остало споредно. Друга је, пак, била много важнија по томе.што су је заступали критичари и естетичари који су били од великог утицаја међу пис цима и на њих негативно утицали, допуштајући им да се баве пуким бесмислица. ма и неважним измишљотинама уместо да приказују реалан живот свог народа и указују на проблеме савременог друштва. : С првом струјом Марковић се разрачунао у једном од својих првих радова, у напису „Како су нас васпитавали“, где, 6 хотимичном иронијом, описује како су _гимназисти и студенти Лицеја и (од 1863) Велике школе учили реторику и поетику. Ови предмети су били сведени на пуко учење форми којима се писци изражавају, у којем се ни најмање није водило рачуна о садржају дела и њиховој пове заности са савременим друштвеним животом. Реторика и поетика су стварале но велисте и романописце који су писали дела из народног живота а да народ уољ ште нису познавали, као што су песници певали о љубави коју нису осећали и о крви и јататанима које нису видели. Водећи рачуна о формалним елементима, писци су занемаривали садржај и смисао својих дела, а у томе су их подржавали критичари и естетичари који су обраћали пажњу на стил, полет, фантазију и звуч ност речи, а не и на мисаону и друштвену вредност њихових дела.

Метафизичка естетика, коју је Марко. вић такође критиковао, била је, углавном, хелеловска естетика, односно естетика Хетелових ученика и следбеника, па и про. тивника, али оних који су кадтад били у орбити Хегелових – естетичких идеја (Фридрих Теодор Фишер, Мориц Каријер, Јулијус Фрауенштет и др).

Прва примедба метафизичкој и идеали

стичкој естетици коју је Марковић учинио тицала се уверења да у естетици постоје вечни и непроменљиви закони. Да би то мишљење одбацио, Марковић се послужио примером Шекспировог Отела Као лика који је, по њему; некада могао бити тра„тична појава, али не и у време када наука јање индивидуалне воље независне од окол ности у којима човек живи и васпитава се, те отпада и сложена структура његове трагичне кривице, која се, по естетичарима-метафизичарима, заснива на борби између разних страсти или између страсти и дужности.

Овај пример је, као што је у неким критикама Марковића већ истакнуто, несре“ ћан, а несрећан је, пре свега, зато што је реч о једној страсти које се човек није ни данас ослободио (љубоморе) и што је „кривица“ трагичног јунака заснована и на неким специфичним цртама његовог карактера: на лаковерности човека вичнот руковању мачем али неи интригама једног тако пакленог духа као што је Јаго, а уз то и човека испуњеног комплек сом расне инфериорности, коју му Је на. метало друштво његовог времена. Најзад, неподобност овог примера долази и од то: га што није реч о неком мањем писцу нето о Шекспиру, мајстору дубоке психолошке анализе, коју је сам Марковић истицао као један, уз дагеротипску истинитост, од два битна елемента. савременог друштвеног романа, те узорне књижевне врсте и најснажнијег оружја за пропатирање правилних и добрих нових идеја.

Други елемент метафизичке естетике који је Марковић подвргао критици јесте оно што он назива њеним лажним теме“ ћом: постулат о урођеним идејама, па и идеје о апсолутно лепом. Метафизички естетичари су, женом у „Певању и вали „да је и идеја о џмрођена човеку независно роде и. његовог развитка и. 3 у форме у којој се та идеја појављује,

апсолутно лепом од његове при

а из тога је произашло уверење да човек : ђених

ствара уметничка дела на основу уро

идеја, дакле само на основу унутрашњих

агенса, без обзира на спољашње услове једнострано и

живота, што је, очигледно, нетачно.

Да би одбацио основе метафизичке ес међутим, на нешто

поједностављен начин интерпретирао њено Оваква интерпретација

на субјективно. тања лепоте нешто ста датума, на пример на оно које је Дидро одбацио у својој теори“ ХМПТ века

м тому своје Енциклопедије, у ко. лепог, као и све

ођена, већ је мства. Али ова упрошћеност с ле налази своје о који је овом критиком да оствари: У одбацива

тетике, Марковић је,

о лепоти.

учење се односити само

може „идеалистичка схва ријег још Дени А А ји лепог, објављеној средином у прво јој је доказивао да идеја натпе идеје уосталом, није Ур резултат иск а Лувеле и једностраност донек. правдање у циљу

Марковић желео ПИ сние основе метафизичке естетике.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

не "признаје урођене страсти, нити посто.

по његовом схватању изломишљењу“, докази-

независно _ О4

о;

Одбацујући, пак основе метафизичке естетике, Марковић је желео да у исти мах одбаци и схватање да је уметност до. пуна, стварности, коју човек даје на основу урођене идеје о лепом. Он се никако није могао сложити с уверењем да је у метност реалност која има дубоке корене у човековој потреби да допуњује, а не да одражава природу, и то доста слабо и неуспешно. У том схватању лежи суштинска основа његове критике метафизичке естетике, а није тешко запазити да је она била систематски изложена у магистарској дисертацији Николаја Чернишевског „Естетски односи између уметности и стварности“ (1855) и да је Дмитриј Писарев одатле свесрдно прихватио, наводећи као пример слабости ликова пре. нетих са стварности баш Шекспирове „лич ности. Уметност је бледа и неубедљива слика природе, па уколико више жели да буде јака и делотворна, мора утолико више да буде налик на природу, односно мора да буде што је могуће више реалистичка, Три су, дакле, битна момента у Марко. вићевој критици метафизичке естетике; 1. критика вечности и непроменљивости ес. тетичких закона, 2. критика „урођености“ идеје лепог и 3. критика уметности као допуне — и исправљања — природе. Тре. ћим моментом његова се критика заокру“ жује, доводећи до закључка да је необориво доказано да су „метафизичке теорије о лепоме празна измишљотина“.

Марковић се, међутим, није само ограничио на критику владајуће естетике свога времена, него је, истовремено, излагао и схватања која је сматрао тачним и нужним погледима на покренута питања. Његова критика је, у ствари, био вешт ме.

тодски поступак да се редукцијом на ап-.

сурд метафизичких поставки о лепоти и уметности јасно и уверљиво покаже тачност супротних, материјалистичких, од носно, тачније, реалистичких схватања о лепом и уметности. Насупрот сваком од одбачених ставова Марковић је истицао ставове које је сматрао оправданим и прихватљивим. Насупрот мишљењу да су естетички за» кони вечни и непроменљиви, Марковић заступа еволуционизам, односно уверење да се, с променама друштвених околности и рашћењем знања и науке, мењају и „за

кони“ естетичког допадања, те, према то..

ме, нема неких вазда важећих естетичких принципа, којима се уметници морају слепо потчињавати ако желе да створе значај на уметничка дела. Уместо да се брину за „вечне“ стваралачке принципе, прописе и правила, уметници треба да воде рачуна о друштвеној и духовној ситуацији свога времена и да на аснову тога стварају дела од вредности и значаја за своје време, јер тобоже чак и Шекспир бива превазиђен развојем знања о човеку и променом његових карактерних особина.

Насупрот схватању да је човеку уро. Бена. идеја лепоте, на основу које он ствара уметничка дела у жељи да допуни стварност која није тако лепа као његова идеја, Марковић истиче схватање да по. рекло уметничког стварања није у идеји о лепом, него у човековим потребама, зависно од околности у којима је живео и од утисака које је споља добијао. Прави узрок уметничком стварању није у нечем урођеном него у човековој тежњи да оствари бољи положај у свету и друштву, а то је доводило не само до позитивних него и до морално негативних резултата, јер се често дешавало да су уметници „та зили и своје човечанско достојанство и своје поштење само да се улажу каквом крвожедном ритеру или каквом силном ве ликашту“. Ту своју некадашњу негативну страну уметност, међутим, може и мора превазићи на тај начин што ће заузети од дучно непријатељски став према свакоме и свему што угњетава народне масе, те ће, на тај начин, постати оружје у борби за друштвени напредак,

Насупрот идеји о уметности као допуни стварности, која, с идеалног гледишта, исправља ругобе и недостатке реалности, Марковић изражава мишљење да уметност не може да допуњује природу, већ је подражава, и то доста тешко и лоше, „Ја ни људи! — каже он у „Певању и мишљењу“. — Уображаваше да они допуњавају природу, а овамо сав њихов рад беше тек слабо подражавање природи.“ ИМ, као убеБени реалист, Марковић сматра да нико и ништа не може превазићи реалност, па чак ни највише, шекспировско књижевно стварање. ; .

Најзад, Марковић је подвргао критици и владајући систем уметности који је та-

коћђће сматрао погрешним делом метафи- 5

зичке естетике. У тој критици, датој у јед

ној фусноти у „Реалности у поезији“ која “

'и ужа од појма

је и најважнији естетички текст у овом чланку, Марковић одбацује схватање да се у уметности може убројати и архитектура, прецењујући њену техничку страну им, с обзиром на своју одбојност према позоришту, своди уметност само на три гране: на сликарство, музику и песништво.

Ово схватање, које, као и многа друга, Марковић заснива на Чернишевском, ме. Бутим, није оправдано. Хегел и његови следбеници, који у уметности, поред по. езије, сликарства и музике, убрајају и скулптуру и архитектуру, имају више права од Марковића (па и Чернишевског, који не одбацује скулптуру), и није нимало случајно што је њихов систем много ближи данашњем, којим се обично, поред пет поменутих, обухватају и позориште и филм.

На темељу свог схватања система уметности Марковић сматра да је естетика како је дефинишу метафизичари и шира

јма естетике као науке: шира зато што обухвата и уметности које то, у ствари, нису (архитектура), а ужа зато што не обухвата уметничке врсте које то стварно јесу (друштвени роман). И, насу. прот тако схваћеној естетици, он истиче да су за „реалисте“ предмет естетике као „науке о уметности“ „закони У којима се огледа људски живот у тим гранама људске радње“. Очигледно је да Марковић усваја антрополошки поглед Чернишевског на уметност и естетику, али међу у. метностима не наводи и скулптуру, која је, можда, најближа овом погледу и коју Чернишевски не одбацује, мада је, зајед: но са сликарством, сматра нижом и ма ње савршеном уметношћу од поезије и музике.

Једна од критика метафизичке естетике, међутим, Марковића није довела до позитивног решења: критика основних естетичких категорија. Марковић је подвргао критици три естетичке категорије: лепо, узвишено и трагично, али није дао ни. какве своје дефиниције. Што се тиче трагичног, примером Отела показао је како то није непроменљива категорија, јер се променом човекове природе и знања о њој мења и свест. о трагичном. О узвишеном, служећи се једним примером узетим из „Одломака естетичних“ Јована Андре. јевића (стиховима из песме „Невеста Пи вљанина Баје“ Буре Јакшића), тврдио је да је оно што се у овом случају сматра узвишеним, у ствари грдна духовна заосталост или „поетска бесмислица“. Најзад, мета његове критике лепог лежала је у негацији тврдње да је лепо „јединство идеје и форме“. У овој тврдњи Марковић види бар две погрешке: ослањање на иде ју (идеализам) и инсистирање на одтоварајућој форми (формализам). При том, он одбацује не само формализам старе, предромантичарске естетике Борђа Мале-

· фића него и романтичарске погледе Мила.

на Кујунџића, који је подвргао оштрој критици Малетићеву „Теорију поезије“, јер се, по њему, том критиком У основи ништа битно није променило. Уместо ле. поте, по Марковићу, прави предмет, садр. жина и „реалност“ поезије, па, и, уметно сти уопште, може бити само „живот народни“, оно што народ осећа, мисли и жели.

Заступајући _ мишљење ност требало да одражава потребе нај ширих народних слојева читавог наро. да, Марковић, пак, показује доста јасно изражени утилитаризам у естетици. У „Пе вању и мишљењу“ он је рекао: „Од књижевности се захтева да доноси само оно што је заиста корисно друштву“, а Од овог става воде два пута у схватању уметности и њених циљева: један у теорију тенденциозности, а други настоји да уме. тност, а посебно књижевност, тесно пове-

же, па чак и стопи, с науком. Марковићева |

теорија уметности као одражавања следи оба пута: она је тесно повезана и с теори-

јом о тенденциозности уметности (ИЛИ, |

да би умет-

како се данас, под утицајем Жан-Пола "Сартра, говори: о ангажованости уметно-

сти) и.с тедријом о стапању уметности и науке.

Јован Поповић је својевремено истакао да је Марковић питање тенденциозности поставио више практично него естетичко: "теоријски. То је тачно, али се, исто тако, мора приметити да је то питање, по својој "природи, више практичне, уметничке, не то теоријске, естетичке природе. Оно се, у ствари, тиче нечега што се односи на дејство уметности а не на његову структу. ру, на тенденцију а не на природу уметничког дела, на жељу уметника а не на њего.

· ве творачке моћи.

Јован Скерлић је, пак, тврдио да је

" Марковић непотребно и неоправдано бр-

као реализам и тенденцију. У својој мо. нографији о Марковићу он каже: „Једна велика погрешка у књижевним идејама Светозара Марковића била је што је он и сувише изједначавао реализам и тен денциозност“. Али не сме се сметнути сума да. је код Марковића речо критичком реализму, а овај је, нема сумње, умногоме био тенденциозан, односно мање или више ангажован у борби против грађан“ ског друштва и његовог начина живљења, па, према томе, Скерлић нема права кад товори о погрешном мешању реализма. и тенденциозности код њега.

. Марковићева идеја о тенденциозности је, пре свега, настала из оштрог против“ стављања ларпурлартизму. За њега је ли. тература која нема сврхе, писана да се у њој испуњавају само неке унапред дате форме и да се изражавају приватна и не. важна осећања и игра фантазије, бесмислена и потпуно неоправдана. Као актив. ности које играју велику улогу у друштве. ном. развоју, одређене да такву улогу игра ју ОА самог свог почетка, књижевност и уметност морају и даље да имају велику друштвену улогу, следећи интенције друштвенот развоја и идући за савременим човековим сазнањима и најновијим људ: ским тежњама и идеалима. Није, дакле, Марковић заступао идеју о било каквој тенденцији у књижевности. У „Србији на Истоку“ је у том погледу писао: „Код нас је уобичајено да се најпротивнији појмови и начела бркају, само да се постигне нека тенденција, и то раде не само свакидањи _ новинарски · писци већ и људи који спадају у ред научника“. Тенденција, дакле, не може да буде нешто што одудара од стварности, није у складу с интенцијама њеног развоја и не до приноси да се тај развој убрза.

Тесно повезана са идејом тенденцио. зности стоји код Марковића и идеја о повезивању, па чак и спајању уметности, 04: носно поезије, п науке, Већ у „Певању и мишљењу“ Марковић је заступао идеје да се од књижевности захтева да приказује живот народа „с гледишта сувремене на уке“ заступајући и идеју о великој сличности у раду научника и уметника, коју је врло одлучно заступао Николај Доброљубов. Међутим, тек у „Реалности у поези. ји“ он: широко развија ову идеју, даје јој једну историјско-теоријску основу пи заступа схватање да уметност и наука треба

да се слију, које су исповедали и Добро“

"рубов и Писарев,.

__ Мора се признати да се, у крајњој инстанцији, реализам који тежи за потпу

ном истином природно и логично завр. шава у тежњи да постане наука, односно да се с њом споји. С те стране гледано, Марковић је доследно изводећи једну идеју, дошао до њене крајње консеквенције, која, хтео он то или не хтео, добрим де“ лом негира основни карактер уметности. Као и Чернишевски и Писарев, Марковић није био наклоњен стварању помоћу фан“ тазије, сматрајући да је једна од трешака наших критичара-естетичара романтизма управо и то што су допуштали њену ису. више велику слободу.

Неки критичари Марковићевих критич' ко-естетичких начела били су склони да разлоге за његове погледе на уметност У ошште, а посебно његово тесно повезива ње уметности и науке виде у његовом лич ном слабом афинитету према уметности, па чак и у анимозности према уметности схваћеној као доколичењу и трошењу вре мена. Такве примедбе, међутим, није опра. вдано стављати Марковићу на душу. И ње. гове сопствене речи о уметности и сведо. чења његових познаника и следбеника говоре супротно од ових критика. М чланку „Сувремена радничка начела у односу на наш народ“ објављеном у „Застави“ (1872) јасно је показао како народну по. езију и књижевно стваралаштво цени као продуктиван рад, који више вреди од при. вређивања, нарочито кад је ово стављено у службу оних који народ , искоришћава“ ју и угњетавају. Марковић је много читао и водео књижевност и у својој револуци“ онарној мисли и акцији није се понашао као неки нови, црвени Калвин. М говору који је одржао поводом педесете годи“ шњице смрти Светозара Марковића, Јован М. Жујовић је рекао: „Световар Марковић није био противан ни читању неких романа и неке поезије, што је мени врло го дило, јер нас је Пера Тодоровић прилично тиранисао својим говорима о унипе тењу естетике, о чему је и једну ра: справу написао“. Штавише, има много тач ности у тврђењу Светислава Вуловића да је Марковић „нарављу и срцем био прави песник“. У њему се крио један писац, који је, рођен у време једног друштвеног пре лома, нашао другу животну оријентацију и, уместо да сања и смишља свој будућа књижевна дела, сањао и смишљао Аруше твени препород. Чак и њему неблатонаклони критичар Слободан Јовановић тврдио је да је Марковић писао „лепо, чак врло лепо“. А имајући и списатељског дара, он није ни могао ни желео да уметност то. тово у потпуности жртвује друштвено-по античким разлозима, односно потчини ог"

штој друштвеној користи.

(Одломак из већег рада)

Драган М. Јеремић