Književne novine
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
НОВА ВЕРЗИЈА 0 УБИСТВУ ОЦА Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ
У ФАСЦИКЛЕ оних који прате токове и спорове у изучавању наслеђа. Достојевског свакако за: слаужује да уђе седма страница московске „Литературне газете" од 18. јуна ове године. Њу испу-
а чланак Г. А. Фјодорова ко ме је, током низа година посве. ћених сакупљању материјала из времена _ детињства и младости Фјодора М. Достојевског, пошло за руком да у разним архивима открије документа која — новом светлошћу обасјавају смрт пиџт чевог оца, на коју се дуже од ве ка гледало као на срамну мрљу или једну од најтрагичнијих стра: ница породичне хронике Досто јевских и која је, штавише, че сто коришћена ван биографских оквира, у тумачењу књижевног дела; Достојевског. Реч је о после чланка Фјодорова можемо рећи: тобожњем — свирепом уби. ству Михаила Достојевског од стране његових кметова.
Фејодоров, најпре, подсећа на изворе из којих су биографи мо: таи добити информацију о смрти М. Достојевског. То су успомене Андреја Достојевског, млађег бра та пишчевог, успомене Љубави ДХестојевске, кћери писца, и за писи исказа сељака из двадесетих тодина (нашег века) о томе „ка: ко су се сељаци из Черемошње договорили п убили спахију“. Ана дизом истражних материјала о тој смрти и низа других докуме. ната који до сада нису доспе. вали у руке истраживача, аутор чланка, затим, слику смрти М. Достојевског и сам лик његов по.
"казује у сасвим другом и друк-
чијем светлу од онога у којем је досад виђен.
- „Деспот, пијаница који је за: прнио детињство и младост сина" излази пред нас као дугогодишњи лекар у московској болници за сиромашне кога примања, не довољна за издржавање _ бројне породице, воде у сталне кућне по. сете; који, 1831, чак успева да оствари давни сан — купује неве лико имање,'село Дарово у Ка ттирском срезу Тулске губерније, а касније и мању Черемошњу; који, тешко погођен смрћу три: десетседмогодишње жене, остав: ти сам са седморо деце од којих је најмлађем било само година и по, даје оставку и сели се-на има ње, пошто: је најстарије синове, Фјодора и Михаила, одвео у пе троградски Инжењерски _инсти тут, на школовање за које је требало створити не мала сред ства. Одлазак на имање не, доноси стабилизацију · материјалних прилика, већ их загорчава своје вељом богатог суседа, Павла Пе тровича Хотјаинцева, чији су по седи без јасних граница окружа вали земљу Достојевских и са којим су они, не хотећи да трпе утроженост, већ дуго водили спор соко разграничења земље (претња суседа да ће купити имање Чере мошњу и тиме „докрајичити" До. стејевске је и била разлог да је ови купе). А пролеће 1839. годи. не, тодине у којој је умро, М. До. стојевском је донело изузетно те шке тренутке страха и беспомоћ. ности пред великом сушом која је претила. пропашћу детине.
Умро је М. Достојевски 6. Ју на, а 16. јуна тудском губернахо: ру послат је из Каширског суда извештај о томе како је М. А. До стојевски умро изненадном смрћу док је у пољу надгледао рад се љака, како никаквих подозрења о насилној смрти нема, а узрок смрти је апоплектични удар (кап. ља), што је установио главни сре ски лекар Шенкнехт. Међутим, први закључак о узроку смрти ДО. нео је доктор, Шенрок, хирург из Зарајска, најближег града али трада друге губерније, чија изја
ва стога није могла бити звани
чно призната, према прописима, на он није ни спомињан у изве штају. Како је ипак послато по њега, а не по арескот лекара (ко. ји је био даљи), значи да је, зажључује Фјодоров, У том тренутку М. Достојевски још био жив и да су та хтели спасити. Налаз Шенкнехта је, тако, био само поттврда налаза. Шенрока, али потпу. шно независно од њега дата.
7 Каширском среском суду ра'аматран је случај смрти М. До "етојевског 20. јуна. М документапији није било никаквих против.
ечности. 22. јуна У. лУдсКОј ле.
жарској управи саслушани су из.
гвештаји среских лекара, па тако и извештај Е М,. Достојевског. Никаквих сум
њи није било.
Али, 6. јуна у Каширски су4 "додази оближњи спахија А. И. Лејбрехт и даје изјаву да су се љаџи спахије Достојевског виновници његове смрти. Сумњу у из ненадну његову смрт аргументу. “је причом В. Ф. Хотјаинцева (ро: Ђака суседа Достојевских) о то. ме како је једна Од кћери М. До. "стојевског чула очеве крике, али
Шенкнехта о смрти
јој је брат забранио да о томе говори, како су огорчени људи спахију ударали по петама купајући му мртво тело, и како нису хтели да га унесу у цркву. Истог дана суд издаје наредбу да се случај преиспита, што је и учињено, али без нових резултата.
: Суд 26. јуна позива В. Ф. Хотјаиншева, који пориче да је говорио ишта од онога што је изјавио Лејбрехт. Суду је пошло за ру: ком да ову двојицу суочи тек 12. септембра. Том приликом Леј брехт потврђује пређашње, а В. Ф. Хотјаинцев поново пориче, и Лејбрехт открива да га је В. Ф.
Хотјаинцев директно молио да
иследнику саопшти следеће: „Тосподин ЖХотјаинцев Павел Петро. вич (сусед Достојевских) чека га код своје куће да неизоставно дође ради разоткривања ове ствари“. На тај начин нам се, каже Фјодоров, први пут открива из. вор гласова о убиству — сусед са којим се вуче бескрајни спор (завршен тек осам година после смрти М. Достојевског. Верзи. јом о убиству Хотјаинцев је желео да удари печат срамоте на децу, да отера сељаке у затвор. И деци, и родбини (из успомена А. Достојевског Фјодоров наводи место на коме се говори о та шти умрдог, Нечајевој, којој је П. П, Хотјаннцев приликом њене посете имању предлагао да „не потеже" ствар даље), и суду (пре ко В. Ф. Хотјаинцева и то после посете Нечајеве) вести долазе из једног истог извора.
Доста је несигуран тај извор, сматра Фјодоров. Он, даље, под: сећа на опште прилике у време смрти и истраге, на период „нео. бичног сиромаштва, пожара ин немира у народу" када је, по ре чима из Морално-политичког из. вештаја Ш одељења „читава унутрашњост Русије била испуњена током целог лета низом догађаја, дотле нечувених". Убиство спахи. је од стране кметова је ствар ка. кву је у сличним условима немо. гуће утајити. Безначајно подозре ње било је довољно да сељак буде осуђен. Није ли с тим и ра чунао П. П. Хотјаинцев — пита се Фјодоров.
Завршивши истрагу, Каширски срески суд 16. новембра пише: „Случај смрти... предати – суду воље Божје, пошто се за исту ни. ко не окривљује“. Тулска комора
"кривичног суда налази да мате
ријали о истрази не задовољава ју сасвим, па је послата наред ба .о продужетку истраге. Губернијски тужилац лично захтева да та обавесте о резултату истраге. Истрага се наставља — Фјодоров наводи само најзначајније њене тренутке; послата су питања мо сковској родбини и ташти Неча. јевој, вршен је (и то два пута) претрес код Лејбрехта и В. Ф. Хотјаинцева, испитивано је ка кав је умрли био према кметовима, да ли су му се они жалили и ако јесу — на шта, (аутор члан. ка подсећа на речи Нечајеве да нема основа сматрати да је М. Достојевски био суров према сељацима и напомиње да података о жалбама на њега у истражном материјалу нема), узет је исказ од лекара Шенрока, тек сада при. знат за докуменат, сељаци су саслушавани. Тек крајем октобра материјал истрате предат је у архив суда, „ХМ белешкама стоји запис: „Сакрили, Зашто су сакрили... Зашто нису покренули процес". Поража-
да је истрага о изненадној смрти опа трајала више од шеснаест месеци" — пише Фјодоров о Андре. ју Достојевском. Клеветник је испао Лејбрехт, а П. Хотјаинцев се и не спомиње. Њему није поштла за руком осуда сељака и ти: ме уништење деце човека који се усудио да отпочне са њим спор, али — „да ли је могао он предвидети какву је победу однео над својим непријатељем» Као суров спахија укаљан насилном смрћу
то је живео М. Достојевски У биографији свог великог сина" закључује Фјодоров.
Као коментар овог чланка на „истој страници објављен је текст доктора филолошких наука Вит). Кирпотина,. „Треба се придржава
жимо са Фјодоровим“, каже он. И, са своје стране, изражава мизшљење да се „не сме прибегавати галерији негативних ликова Достојевског као директним до казима да је убиство имало мес та", имајући у виду тумачења Тросмана који пише о вези из међу Фјодора Карамазова и пи. ишчевог оца, уз свест о томе да је верзија о убиству само хипотеза. (3.К)
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11
вајуће — сину није било познато.
ти факата, а факта, њихова логи-. ка, приморавају нас да се сло,
ОСКАР КОКОШКА
Оскар Кокошка
пред | ТЕ камером _
Велики сликар и значајан писац Оскар Кокошка је још као дечак од оца добио на поклон очиглед: ни буквар „От РЈсЕи5" Јана Амоса Коменскот и кутију с бојицама. И Коменски и његов бу квар су за малога Кокошку на почетку били само свет у сликама, „Дете лиже четкицу", причао је Кокошка с уживањем, „боје имају тако диван укус меда." ИМ тад га је први пут зграбила љубав према сликарству. Био је радоз нао: шта ће постати од црних коп тура у овој књизи ако их он обоји. Мали дечак је покушао и „то је изненадно постао свет". Обузет Јаном Амосом_ Коменским, Кокошка је још 1935. годи: не скицирао драму „Комениус", а 1972, тодине је довршио. И сад, тај осамдесет и осмотодишњи стари. уметник открива телевизију: игра' самог себе у својој драми. Просто невероватно и за Риплијеву рубрику погодно; у годинама, у којима друти више не седе ни пред ТВ-екраном, овај старац се одлучио да стане пред ТВ-камеру. За инсценацију Кокошкине дра ме о животу барокног чешког на: учника и реформатора Јана Амоса Коменског, телевизијском режисеру Станиславу Барабашу се родила нарочита идеја: сам Ко. кошка треба питајући, интерпретирајући и коментаришући да прође кроз своје сопствено дело, да фигурама и реквизитима драме говори — као Кокошка, као аутор, Као чудећи се скептични зналац и човек који види, као део
једног дела.
И тако у хали број 11 телеви. зијског студија у Хамбурту пред камером стоји осамдесет и осмо. годишњи сликар, без сценарија п без подсетника. И нимало није збуњен. На питање: „Зашто то чини2" — Кокошка одговара: „Про. сто из нагона, јер је то моје де
·ло, па смем у њему да учеству-
јем, мако нисам глумац". По свр. тетку снимања Кокошка пита: „Смем ли сад ићи2' А кад шеф хамбуршког студија Була Требич у част успешно обављеног посла нуди шампањац, Кокошка каже: „Радије бих виски." ;
Пишући о овом заиста јединственом спектаклу у Магазину, додатку недељника „Време“ (Ре Теђ, Петер Сатер каже: Историја проповедника и педатога Јана Амоса. Коменског из 17. столећа је чешка историја, комад европске историје и веома лична историја сликара и педатота Оскара Ко. кошке, који је каткад и сам про. поведник, као, на пример, на Велики петак 1974. године када је с проповедаонице цркве светог Николаја у Хамбургу говорио придиком предаје свог мозаика Рас пећа. ·
" Петер Сатер је посетио Кокошку у његовом боравишту Вил. мев на Женевском језеру. Описује га: кратке беле косе и великих радозналих очију, Кокошка тап-
"ка низ степенице без ограде сво.
та стана и прича како је лепо сањао. А кад је реч о животу и виђењу, његово бечко парлирање постаје библијски барокни ламенто и мементо: „Ја тако АУДО вОлим да живим! Ја плачем кад вилим прво иветање, притом сам суров као месарски пас. Сматрајте сваки тренутак. светим! Не: сутра, будућност — сад, овај тренотак је важан!"
После подужет вазговора о животу, о драми „Комениус“ и о њеном преношењу на мали екран, Петер Сатерсе оправдано пита: Да ли овде један споменик не подиже споменик споменику2 (А. Б. П))
Ко еве (нејдобија Пулицерову награду:
Један од летњих бројева Тајмсовог литерарног додатка био је посвећен тзв. америчким. темама. Истакнуто место имао је у том броју чланак Џозефа „Епштајна, објављен поводом појављивања књите „Пулицерова награда" Џона Хоенберга (издавач Колунбија јуниверсити прес). Тај је текст, заправо, полемика са овом књигом која, по Епштајновом мишљењу, само показује механизам по коме ова институција већ шест деценија ради. Хоенберг је,
"наиме, администратор ове награ-
де од 1954. године, може се сматрати човеком из куће, па и њего. ва књига може да се узме као из, вор информација, али не и као де ло историјске литературе.
Писац приказа уноребује Нобелову награду и Пулицерову и каже да је прва настада из нечио те савести, а друга како би се, по речима самог оснивача Џозефа Пулицера, „учинило нешто за ју" и доказало да је „жур надизам, или ода треба да буде, једна од великих и интелектуалних професија". За разлику Од Нобелове награде, код које би се у кауб оних које је награда мимо. ишла, могли уписати Толстој, Џојс, Пруст, Хенри Џејмс итд. Цу. лицерову је награду добио овај или онај пут готово свако ко је умочио перо у мастило, а неко чак и два и три, па и четири пута. Мада, значајни изузеци нису тако безначајни. Напротив — и у клуб оних које је мимошла Пуднцерова награда ушли би, реџимо, Теодор Драјзер, Ф. Скот Фицџералд, Џон Дос Пасос, ЕдДМУНА Вилсон, Ричард Рајт и Сол Белоу. Али, толико лоших писаца је ту награду добило да се њихов број готово изједначује са бројем добрих. Ако је награду добио Фокнер, добио ју је и Ален Друри, ако је међу добитницима била Вила Картер, био је и Херман Воук, међу њима је био Роберт Форст, Волас Стивенс, Вилјам Карлос Вилијамс, али и Леонора Спејер. Одри Вордмен, Леонард Бејкон. Како се награда додељује за новинарство, роман, драму, историју, поезију и музику, испада да је нпр., награда. додељена за неки уводник, или за политичку карикатуру, а није додељена за „Америчку трагедију". Најдрастичнији је случај са Солом Белоуом, готово најзначајнијим данашњим америчким писцем, кога је награ да на најневероватнији начин мимоилазила. За њега нема друте, иронично каже Епштајн, но да живи довољно дуго да би могао написати одиста лошу књигу.
Саветодавно тело за додељи. вање Пулицерове награде, _ које је у ствари главни судија (иако само наимењује чланове жирија) од самог је почетка било саста. вљено од људи из новинарства. А познато је да амерички нови. нари, с ретким изузецима, спала. ју у људе који се не баве чита. њем, што их ипак не онемогућује да додељују награде романсије рима, драмским писцима, песницима, историчарима, композиторима. Интересантан је, тако, случај „да Гершвиново дело „Порги и Бес" награду није добило, а да су је добили, како Епштајн каже, полундиотски производу америчке сцене, као што су „Ок лахома" или „Јужни Пацифик". А није ни мало безначајно ко ће је добити, јер веома је познато да Пулицерова награда неке веома конкретне ствари омогућује добитницима: писцима боље везе са издавачима, са универзитети: ма на којима могу да раде и друге олакшице.
Говорећи о промашајима и на другим пољима где се ова наг рада додељује, Епштајн каже да се, у погледу књижевности, на-
рочито прозе, може рећи да се
Дане Стојиљковић
Надија ЦЕЛА ШУМА
У своју собу адија.
унела си
целу шуму
и звери. се сада.
на кревету
као на пропланку
протежу
зидови су
окречени
у дрвеће
зелено
када. се
некој звери
прохте
да устане
са твог кревета
може одмах
да побе
на било коју
страну света
ЦЕО ДЕО МУШКОГ _ СВЕТА
Дан си заборавила. ноћу си живела. љубав си
за дневне послове изгубила и цео део мушког света. сада трага.
као звер
Надија.
да дође
до твог.
кревета
ЉУБАВНИЦА. ЗВЕРСКОГ ДУХА
Људски род
више те
не привлачи
ниједан
мушкарац,
поред твог кревета
више се не свлачи
Надија.
ти си само
простор
од ваздуха у | сунца ша | "и зеленила. "К0
ти си љубавница зверског духа
и процветалог трна у пролећу
ти си само
грана дрвета.
на. којој се
птице
грабљивице
у љубави надмећу
БЕЗГЛАВЕ ЗВЕРИ
Шума је открила твоју тајну
и зверима си. откинула. главу безглаво сада. звери лутају шумским стазама ни њух им сјајни више не помаже ни компјутери
те више не траже подаци о твом кретању
су минимални.
|
добитници могу поделити У две групе: у оне који награду не заслужују и на оне којима није потребна. Фокнер је награду добио двапут, у оба случаја после добијања Нобелове и у оба _за „лакше" књиге у свом опусу. Хемингвеј је награду добио за сво. ју „демонстративно најсиромап нију књигу „Старац и море". У години која је по многочему би: ла тодина Ралфа Елисона и ње товог „Невидљивог човека", наг рада је отишла Херману Воуку за „Побуну на Кејну", у време доминације „Стаклене менажерије" Тенесија Вилијамса награду је добила неупоредиво мање зна:
" чајна његова драма, итд. итд.
Пулицерова награда, при све му, данас у америчком јавном животу има одређен значај. Она је, како је речено, амерички ек виваленат за енглеско витештво. Пулицер може да буде перфектна награда у народу чији писци и новинари су изабрали да, како је Лајонел Трилинг рекао, стоје у „непријатељским везама“ _ са главном културом. Како схватити с једне стране награду, а с друге непријатељски однос. Како боље него преко Пулицерове награде!
| | | |