Književne novine
· жевних новина“
ПРОБЛЕМИ
НАРАДОКСН НАШЕГ ВРЕМЕНА ||
ОНАЈ који воли да се бави парадоксима нашег времена, који трага и за оним што је типично и за оно што је бизарно у ње му, могао је да осети посебну радозналост, и истовремено осе ћање да је пронашао оно што тражи, прочитавши број „Књи. од 1. августа ове године. Наиме, ту су се један поред другог, нашли чланак Стејана Суботина_ о превођењу наше књижевности у Пољској и чланак Драгутина Вујановића о
проблемима наше књижевности 5 својој сопственој домовини. но што Суботин јавља може
све да нас радује; нако само по себи јесте и једна информација која је, релативно, честа, која може да се сретне у сваком од
Аневних листова, с тим што се мењају места и наслови, а суштина остаје позната. За нашу
књижевност у свету постоји интересовање; она се у свету пре. води и, претпостављам, чита. Ис тина, то интересовање може да се тумачи и једним разлогом који није чисто литераран, интересовање за нашу књижевност јесте интересовање за нашу земљу или бар део интересовања за њу. Превођење наше књижевности јесте један вид међународне сарадње, али није само то.
Оно о чему Вујановић пише, исто тако, није ништа ново. То је читав низ проблема са којима се суочава писац у нашој земљи, чланак који може да нас испуни оном истом дозом незадовољства коликом нас је дозом задовољства _ испунио _ Суботинов чланак. Ја бих радо полемисао са Вујановићем. Али то не могу из простог разлога што је он потпуно у праву, што бих полемишући његовим невеселим аргументима могао да додам још понеки тужан, али, тешко, .да би било ја или који други, могао Да оспорим било шта од онога што је Вујановић рекао. А Вујановић између осталог каже и то да наш писац у својој земљи има
малу публику; прво зато што библиотеке немају много пара да набављају књиге, а потом
што је наш свет свет који не води да чита,
Парадокс би се дакле састојао у овоме. Наша књижевност продрла је у Лођ и Пловдив, Дижон и Диселдорф, Лусаку и Каиро, Варшаву и Бон, Рим и Тирану, Атину ги Рио де Жанеиро, а није продрла у Обреновац, Ауприју, Бјеловар, Бјељину, Врбас, Панче-
„Никшић, Шавник и да не нарајамо наше градове; јер могли бисмо да претпоставимо, овако набрајајући, да постоји и неко место у које је она и продрла. Књиге наших писаца, а када кажем наших, мислим на све писце свих југословенских књижевности, читају Финци и Бурманци, Аргентинци и Холанђани, Алжирци и Норвежани, а не читају их Срби, Хрвати, Словенци,
услимани, Шрногорци и остали житељи наше земље који, када се поносе успесима које њихова земља има у свету и угледом који, оправдано, у њему ужива, не пропусте прилику да наведу да ми имамо добру литературу (коју они не читају), да се она доста преводи и да има успеха у свету. У дневном листу се пажљиво читају вести које региструју све те наше успехе и њих чи-
тају и они који за књиге о чи јим су успесима читали први пут чују када прочитају о тим
успесима, што је тужно, и који и не помишљају да те књиге прочитају пошто су сазнали да су се прославиле у свету, што је још тужније.
МИ тако, успеси наше литературе у свету поред сасвим разумљиве радости стварају и једно меланхолично. расположење. То су победе са укусом горчине, како би рекли спортски коментатори, после тешко извојеваних победа до којих се лако могло доћи. Оне вероватно испуњавају истим осећањем меланхолије и писце чије су књиге преведене и који су у својој средини, ако се изузме један релативно — уски круг читалаца, неприхваћени и анонимни. Они их могу бодрити да наставе да пишу, али исто тако испунити једним – осећањем безнадежности; пошто писац ипак живи и ради у једној средини и пише за публику за коју може да претпостави да је његова. Све оно остало је добро дошало, све то може да послужи као утеха, да изазове радост, али свака од тих радости враћа нас тамо одакле смо пошли и суоча-
_ва нас са чињеницом да југосло-
венски писац има две публике. Једну за коју би било природно да је његова и да га чита, јер живе у истој земљи, говоре и пишу истим језиком (или сличнић језицима, што је у овом случају свеједно), имају сличне проблеме, сличне жеље и слична стра ховања. И једну другу која би могла да му буде равнодушна, јер је он више доживљава кад једну апстракцију него као кон кретну реалност, која га дожив.
љава као неку врсту етзотике и,
га, између осталог, био
која може да га радује једино под претпоставком да има уз себе и ову прву. Међутим, како се чини он ову прву готово редовно нема; ову другу, како изгледа, врло често има. Тиражи једне наше књиге преведене у ино странству, у неколико _ земаља“ разуме се, у укупном збиру | су често већи од тиража у којем је издата књига у нашој земљи. Домаћа литература може се из давати из патриотизма; преведе на литература издаје се само он да када се може поуздано рачунати и са комерцијалним | успехом. Парадоксална ситуација је дакле да наш писац има читаоце тамо где их не очекује — у иностранству — и да их нема тамо где сасвим природно претпоставља да треба да их има, у својој сопственој земљи.
Ја сам тај парадокс боље умео да уочим но што сам умео да га објасним. Објашњења вероватно и нема сем оног уобичајеног којим објашњавамо све што иначе не умемо да објаснимо, а то је
да смо ми чудан свет који није.
Ми
тако једноставно схватити.
се чак и поносимо тиме што смо
чудан свет и, вероватно, нико сем старих Енглеза, не ужива толико у своме. сопственом чудаштву као ми. Али то објашњење тешко да може да задовољи оне који пишу књиге и чије се књите у свету читају.
Вероватно је, баш зато што смо ми чудан свет да ће се ово што говорим схватити тако као да ја говорим против превођења наше литературе у свету или
· као да је мени криво што нас у
свету читају. Напротив. Ја бих само волео да наше књиге читају у Југославији онако као што их читају у свету. Претпостављам да би их онда и у свету читали више. ·
Предраг Протић
ЛЕТОПИС Валентин Фердинандович Аемус
У осамдесет првој години умро је истакнути совјетски филозоф, естетичар и теоретичар књижевности Валентин Фердинандович Асмус. Откако је 1919. године за вршио студије у Кијеву, преда-
вао је филозофију и естетику нај.
пре на високим кијевским, а за тим, од 1927. године, московским школама, У Москви је најпре предавао на Институту црвене професуре, а затим, пошто је (1935) од Академије наука добио звање професора, био је од 1939. године професор Московског ДР. жавног универзитета. Предавао је и на Књижевном институту „Максим Горки", где је своје ве лико знање преносио на низ бу дућих истакнутих писаца и кул турних радника, Почео је да објављује од 1924. године, Био је врло плодан писац, који је ус пешно сједињавао интересовање за филозофска и уметничка пи. тања, и сјајан стилист. Испити. вао је историју филозофске и, посебно, естетичке мисли, и то од најстаријих времена. Његова библиографија броји више од три стотине јединица. Писао је посебно о Демокриту, Платону и Бе. кону, а о Декарту, Канту и Ши леру написао је обимне студије: „Декарт“ (1956), _„Дијалектика Канта" (1929) и „Филозофија Има нуела Канта" (1957), „Шилер као филозоф и естетичар" (1957). Бавио се и питањима филозофије историје („Маркс и буржоаски историзам", 1933) и логике („Логика“, 1947). Пошто је претходно објавио хрестоматију „Антички мислиоци о уметности", одбранио је докторску дисертацију „Бе тетика античке Грчке" (1940). Посебну пажњу посветио је Асмус истраживању филозофских погле да и естетичких схватања руских писаца и руске књижевности: Пу. шкина, Толстоја, Грибоједова, љермонтова, симболизма, као и Ра зматрању проблема савремене со. вјетске естетике (традиције и но. ваторства, драматургије. и“ позо. ришта). За учешће у писању ире дитовању двотомне колективне ис торије филозофије, добио је 1943, тодине државну награду. Био је носилац многих високих звања, је прог. лашен за заслужног научног ра. дника РСФСР и изабран за члана Међународног _ филозофског института у Паризу. Асмусова ве. лика и разноврсна делатност, је дубоко урасла у баштину совјет ске. филозофско и-теоријско-уме тничке. мисли, а као неуморни радник за собом је оставио 6отату и тлачајну оставштину, ко. ја се састоји од недовршених радова из историје филозофије,
студије о Аристотеловој. естетици
и мемоара.
28
ГАБРИЕЛЕ ВОМАН
Студио
васпитања
Познате су реченице изречене устима родитеља, који децу, чим се усуде да им противурече, натерају на мук с претећим указивањем на будућност, на озбиљност живота. Ово упозорење на
долазеће, које заправо представ- -
ља само наређење детету да буде задовољно сада, јест једна од безбројних вербалних ритуала доместикације ауторитативног васпитања. Тако и Габриеле Воман (Моћттапп) у свом роману „Паулица беше сама код куће" ставља у уста једне мајке, одсудне заговорнице антиауторитативног васпитања и педагогике, ове речи: „... ти сад живиш још својим лаким, безбрижним _дечијим животом. Кад једном одрастеш и почнеш радити, схватићеш то већ."
. Она се зове Криста, а он Курт. Обоје су новинари. Усвајају осмогодишње сироче Паулу, да би је по свим правилима напредне уметности васпитања учинили дивним примерним дететом среће, без страха и са вољом за живот. Ова правила прописују да родитељи треба стално да буду присутни за своју децу, да имају слуха за њихове проблеме, па је зато Криста „без предаха _ пуна интересовања". За време Паулиног школског одмора ангажовани усвојитељи се „у сменама" посвећују својој поћерци, а и иначе при набавци књига и играчака они следе најновије погледе савремене педагогике. У демонстративним укусом уређеном ставу нема закључаних врата, Паула се не застрашује забранама, јер: „Овде влада најповерљивија база. поверења и једнакости, која се само може замислити."
Овом научно фундираном васпитном експерименту је сметња заправо само телесна егзистенција детета, чије понашање никад "неће право да одговара уџбенику о понашању детета.
Критика каже да књига Габриеле Воман расправља о Кристипиним напорима да докаже тачност педагошких максима, то јест, да се уклони разлика измеБу теорије о свим Паулама и понашању ове једне, и то каткад путем доброг бодрења, затим путем заповедне дијагнозе о погрешном понашању и, најзад, путем старе проверене“ праксе шамарања. А обратно, Пауџда нема ништа друго на уму, сем да непрестано буде нетипична, Она се не смеје, неће с другом децом да се игра. Она, осмогодишња девојчица, бави се уместо тога. састављањем писмених радова, а и иначе је биће монструозне стармалости, У овој књизи нема. ниједне сасвим симпатичне фигуре, а исто тако нема ни ауторкине јасне позиције, која би се дала идентификовати, а која често прича о промењеним перспективама, које се често преплићу и увек су везане за лица радње.
Оно, пак, што се кроз неке де.
лове књиге чита као сатира на модерност „шик" еманципације, то се у најмању руку _ релативира кад Паулини деда и баба изражавају борнираности свога времена. А што се, пре свега, може читати. као један у Паули персонифици-
рани пледоаје за права субјекта
па себе самог, то се страна по страна разрешава у једном пре сажаљивом представљању“ жртве антиауторитативног васпитања, ко ја од пуке слободе и отворености тражи скровиште. и, налазећи, га у себи самој, запада у стармали царцизам. (АВД)
|
Наши песлици на арапском.
Марокански дневни лист „АЛ А ЛАМ", који излази у Рабату, У свом редовном недељном додатку за културу и уметност од 13. Ју на ове године објавио је избор из наше поезије, у преводу београлског оријенталисте Рада Божовића. Објављене су песме осам песника: ИЕ Радичевића, Тина Ујевића, Максимовић, Мирка Бањевића, Ду бравка Иванчана, Бранка Миљковића и Адама Пуслојића.
Уз овај избор објављен је и у: водни напис о нашој поезији у по следња два века, такође из пера преводиоца, као и кратке белешке о преведеним песницима.
Културни додатак листа „АЛ АЛАМ", који се објављује на шест страница _ новинског формата, врло је читан и у осталим арапским земљама. Избор из наше поезије добио је централно ме. сто: две средње странице културног додатка.
Захваљујући пажњи коју је угледни марокански лист посветио нашој поезији, арапски. читаоци су први пут у могућности да се упознају са нашим – песништвом уопште.
,
Нове песничке антологије у Москви
Ове године, тридесете од победе, џ Москви су објављене две песни: чке антологије начињене од стихова песника социјалистичких зе маља — „Од маја до маја". („Про грес") и „Пријатељу, брату, ослободиоцу" („Војениздат"). О њима; у часопису „Књижевни преглед", пишу Борис Слуцки и Николај Старшинов, совјетски песници и учесници Отаџбинског рата. По. вод објављивања и називи ових књига говоре и о њиховој тематици — то су зборници стихова. чи: ја је, по речима Слуцког, основ. на мисао у том да су, преживевши јединствену у светској исто. рији трагедију, ови народи ство. рили ново друштво и новог чове ка који није заборавио прошлост, није скрстио руке трудбеника и који радосно очекује будућност.
Прву књигу чине стихови педесет песника у преводу Ј. Леви: танског, руског песника и борца.
устава Крклеца, Десанке.
Он је над њом радио око дваде. ·
сет година — јер требало је, пи: ше о томе. Слуцки, не само те. мељито познавати историју, културу, политику, већ и свакодневицу, небо и земљу седам земаља. Требало је овладати формама стиха које су заступљене у свакој земљи, од оних који су у највишој мери „слободне“ до најорганизованијих. Левитански је. упоран и талентован истраживач у
личном стваралаштву. То му је.
омогућило да подједнако добро преведе тако различите песнике као што су Бертолт Брехт и Марија Бануш, као што су Васко Попа и Јохослав Ивашкјевич.
При илустровању књиге, Слу: цки, уз цитат превода, говори о песми „За сељака“ из циклуса „Тражим помиловање" Десанке Максимовић, о широком утицају наше песникиње на некол те. нерација. Од наших аутора засту. пљених у новој књизи он споми» ње још и Јура Каштелана, Лојза Кракара, Весну Парун, Изета Сарајлића, Ацу Шопова, а међу ауторима из других сопијалистич. ких земаља су Марин Сореску и Никита Станеску (Румунија), Ласло Бењамин, Михај Ваци и Була Иљеш (Мађарска), Мирослав Валек, Франтишек Грубин,. Виљем Завада, Војтех Михалик, Лацо Но. вомески и Андреј Плавка (Чехословачка), Станислав Гроховјак, Јулијан Пшибош, Тадеуш Руже. вич (Пољска), Блата Димитрова, Младен Исајев, Иван Цанев (Бу. гарска), Курт Бартел, Гинтер Ку. нерт (Немачка). ~
Из приказа друге — споменуте
књиге сазнајемо да и она окугљ.
ља стихове песника социјалистичких европских земаља, али оне стихове који су посвећени совјетском народу, совјетским војници. ма.
· дног представника,
ЈЕ
И МЕМОВИМ | Борислав Лоренц
М дубокој старости, 24 јула ове године угасио се живот проф. универзитета, филозофа. 5 Пи | лога Борислава Лоренца. МЕН и у Аранђеловцу 23. августа 1563. године, од оца Пољака (који је као млад лекар дошао У нашу зе мљу на позив владе Кнежевине Србије), Лоренц, је основну шкоду и нижу гимназију сврши у Ваљеву, а вишу гимназију, у Реог раду. Од јесени 1902. године, Тј дирао је на универзитету У Берли ну, где је и дипломирао, а затим 1908. године и докторирао. Дуго година био је професор средње шкоде (1908 — 1922), а 1922. годи. не постао је доцент на Теолош ком факултету у Београду. (Претходно је биран за доцента на Филозофском факултету У Скопљу (1921), али у међувремену није до шло до потврђивања. Већ 1923, го. дане постаје ванредни, 1927. године и редовни професор, а 1952. године одлази џ пензију. Од 1908. до 1964. године,, а нарочито између два светска рата, у филозофском животу наше земље, рад проф. Лоренца, као углеирационалис- тичког активизма и плодног пис ца, имао је запажено место. Од његових дела најпре треба поменути обиман уџбеник „Психологија" (1926) за студенте теолошког и филозофског факултета, којим је показао како је и ова научна грана ушла у фазу са. мосталног научног обрађивања. Ова потпуна систематизација пси холошке науке дата је јасним језиком и лепим стилом. У са. жетом облику Лоренц је дао и „Преглед историје филозофи“ је" (1927) у духу модернизоване и сцијентификоване хришћанске филозофије, али, на жалост, у овај преглед није ушло и разматрање источне. филозофске мисли, У делу „Мисао и акција" (1930), које се може сматрати његовим најоригиналнијим радом, аутор заступа мишљење да свака. зна» чајнија мисао има тенденцију да се реализује и да преображава стварност, којом се мери ваља ност мишљења. У закључку блиском донекле прагматизму а ДО некле и марксизму, Лоренц, међутим, истиче како је космос жанска творевина, у којој човек својом слободном вољом и сна гом мисли и акције треба да „живот учини бољим и савршенијим". Знатно обимније је, пак, његово дело „Психолотија и филозофија религије" (1939), које представља синтезу његовог рада и у којем Лоренц тумачи религију амперовски: као веру у надсвест. И у овом делу, као и у другим његовим радовима, међутим, има мис ли које су религиозног човека доводиле до сумње. 5 Још у књизи „Духовна криза нашег доба" (1932) Лоренц је прив редну кризу грађанског друштва објашњавао „неравномерном и не. правичном“ расподелом материјалних добара, али је за ту појаву наивно налазио узрок у „недостатку правичности, поверења и љубави међу људима". У духу тог његовог схватања лежи и закључак његовог последњег дела „Фи" лозофија будућности" (1964), у
· којем истиче потребу за човеко-
вим ангажовањем у циљу остваривања „једног вишег и највишет живота", тј. „живота љубави и добра, истине и лепоте".
Мако не много јака и утицајна, мисао" Борислава Лоренца је у нашим приликама имала врелност као покушај да се и у оквирима (неортодоксне) религиозне мисли укаже на потребу активизма, којим ће се превазићи и оне-
.могућити неправедна и неравномерна расподела материјалних и „културних добара.
· Слободан Петровић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ |
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драгав М. Јеремић (главни 8 одговорни уредник), „Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог дан 4. Поповић (оперативни уредник), Владимир ВБ. Предић (секретар редакшт је), . Владимир Стојшин, Божидар [Тимо тијевић, др Ивав Шоп, Бранимир Шће. чановић, Техничко-уметничка' опрема: Дра. сомир Димитријевић,
Књижевни савет: др Димитрије Вуче. нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, зр Милош Илић, Душав Матић, др Војив
Матић, Момчило Миланков, ар Драшко
Ређеп, Јара Рибникар, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић,
Аист излази сваке друте суботе, Цена 3. дин. Годишња претплата 60, полугоаишња 30 динара, а за иностранство двоструко., Аист издаје Новинско-издавачко
_ аредузеће „Књижевне новине", Београд,
Француска 7. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и ал: министрација). Текући рачун:60801-601-2089. Рукописв се не враћају. Штампа „Глас“, . Београд, Влајковићеба 5. ~ |