Književne novine

СУСРЕТИ

Џек наших ерца

Разговор са истакнутим америчким песником Лоренсом Ферлингетијем — специјално за „Књижевне

новине'"'

— Имате ли шибицу2

— Ја не пушим, Престао сам пре пар година. Смешна ситуација: кад Ален (Гинзберг) престане

да пуши, ја почнем, И обратно,

— Где су Гинзберг, Грегори Корзо, Роберт Данкан и остали великани бит генерације сада2

— Ален је у Колораду. Он сваког лета одлази у Боулдер институт да присуствује зен-будистичким сеансама. То је сада његов свет, А остали су умрли. Буквално, као песници. Отприлике, када је Керуак (Џек) умро, сви смо умрли.

— Њујорк има Статуу слободе, Сан Франциско има вас.

— Не знам да ли си видео ову.

јавну дискусију у новинама изме“ ђу мене и Арама Саројана. Поз вао сам прошле недеље све песнике да изађу из плакара и да се на било који начин — ангажују. Била ми је мука од тих пасивис та, боемчића који безбрижно ср“ кућу кафу у „Везувио" ресторану, пишу поезију за џеп у панталонама и пристају без размишљања на то да је свет леп. Чак и ако је леп, треба га мењати. Рекао сам овом дечку, Саројановом сину, да се врати у плакар. Друга ствар због које сам се повукао из јавне дискусије јесте да не волим да разговарам са људима на нивоу: — Ово је господин Сартр, тосподин Ферлингети, онда пода. ци о животима, загледање у оде“ ла, руковања итд. То сам одувек презирао. Једино волим да разговарам са делима. Дакле, ако је један Сартр присутан у дискусији, ја не разговарам са њим већ са „Мучнином", „Путевима слободе" или „Зидом". Због тога нисам хтео да наставим дискусију са овим дечком. Иза њега не стоји ниједно дело. Шта си ме ти оно питао за Статуу слободе»

— Хтео сам да кажем да се пуно песника из свих — традова САД сјурило у Сан Франциско из неких скоро сличних разлога. Тешко је бити статуа у Њујорку.

— Сан Франциско привлачи те младе људе. У Њујорку им се свака песма учини исто обојеном, овде бар добију укус океана, соам, ветра. И имају мост који може пешке да се пређе, У Бруклину се то нико не усуђује да уради.

— Спремате ли неку нову збирку поезије2

— Ја никад не пишем збирке, већ песму за песмом, Након неколико година одаберем шездесетак песама и то је збирка. Нико не пише збирке. Ево ти једна песма. (Вади испод стола текст откуцан на машини џ баца га ис пред мене. Наслов: „ЏЕК НАШИХ СРЦА". У горњем угау, руком Додано: „Финална верзија“). Преведи текст. Имају ди ти људи још увек тај клуб, кафе2

— Који људи2

— У Београду. Постојао је не ки кафе где су рецитовали моју поезију уз музику. Нешто – као „Плави ћошак". Постоји ли још увек тај кафе2

— Сасвим сам сигуран да ме постоји, али. бих волео да постоји,

— Пази на превод. Ово је текст за нашег Џека. То није један Џек, има их на хиљаде. Сви су Џекови: и Керуак, и Лондон, и Кауфман, и Трбосек.

— Ево, пазим на превод. (И преводим, за столом, испред њега):

Црнооки човек који види све путеве човек са очима коња са светлошћу у очима са очима на звезди која се зове Нова. човек за оне који немају никог да их води човек са звездом у качкету који изгледа као Џек Наших Срца...

(Смех). Која је то реч2! Смешно звучи, чудно!

— Која реч2 Последња2

— Да.

рио.

Управо си је изгово-

— Срца. Не постоји други пре, вод за реч „Игаг5".

— Баш ми је драга та реч. Ако те мрзи да преводиш, пре. стани, Мени све ово звучи чудно.

— Настављам да преводим. Песма ће бити део разговора. Тако ћемо штампати.

КЊИЖЕРНЕНОВИНЕ 10

Свети Џек који је имао одликовања

у чизмама од свиле

и који је рецитовао песме апокалипсе

Песник Џек А

са малим завежљајем на

. рамену

и осмехом, на другом рамену

који путује сам

за себе

и остивља даме које се смеју

Дарма Џек са молитвом на

уснама. пијаном од аутобуса у којима се сваком обраћао...

— Ово је део о Керуаку. Или ми се бар тако чиниг

— Не знам. То су Џекови наших срца. Керуак је започео нешто. Први Џек (Лондон) је припадао другом свету, другој цивилизацији. Он нам је открио једну Америку, Керуак, који је путовао у оним истим Лондоновим фургонима, открива другу Америку. Ко зна колико је тих Америка2 Одавно знам да Колумбо није открио Америку.

Лоренс Ферлингети

Песници, изићите из плакара, Отворите прозоре, отворите врата, Предуго сте скривени У својим затвореним световима. Сићите, сићђите са својих Руских брежуљака и својих Телеграфских брежуљака, својих Кресовских брежуљака. и својих Капелских брежуљака, својих Бруклинских узвишица и Монпарнаса, сиВите с брегова и планина. из својих шатора и купола. Дрвеће и бваље пада а нећемо више у шуму. Нема више времена у њој да се седи Јер човек властиту кућу гори да би испекао прасе. Не пева се више Дови Кришна док тори Рим. Сан Франциско гори, Москва Мајаковскот гори фосилна горива живота. Ноћ и Коњ се приближују прождирући светлост, топлоту и снагу, и облак манталоне има. Нема више времена да се уметник крије изнад, изван и иза позорнице, равнодушан, секући нокте, очишћавајући се од живота. Нема више времена за наше ситне књижевне играрије, Нема више времена за наше нараноје и хипохондрије, Нема више времена за страх и гнушање, времена сад има само за светлост и љубав, Видимо како најбоље умове нашег поколења. на књижевним вечерима уништава досада. Поезија није тајно друштво, Ни храм није она. Тајне речи и песме више не пале. Прошао је час омирања2,

дошло је време нарицања,

време за. нарицање и радовање предстојећем крају индустријске цивилизације

која је рћава за земљу и Човека.

Време је сад да се гледа ван себе

у нотпуно лотосовском положају

широм отворених очију.

Време је сад да отворите уста

новим отвореним товором,

време је сад да општите са свим сувислим бићима,

Сви ви „Песници Градова", обешени по музејима, укључујући и мене, Сви ви песници песника што нишете поезију о поезији, Сви ви песници песничке радионице из честарног срца Америке, Сви ви Езре Паунди што не излазите из својих кућа, Сви ви далеки ишарани сасечени песници, Сви ви пренапрегнути Бетонски“ песници, Сви ви клозетски песници што стењете графите, Сви ви путници А-воза што се никад не љуљате на брезама, Сви ви мајстори пиланског хашку-а у Сибирима Америке. Сви ви слепи нереалисти, Сви ви самоопсењујући супернадреалисти, Сви ви креветски визионари

Популистички манифест: за песнике, с љубављу

· Поезија још пада с неба

ЛОРЕНС ФЕРЛИНГЕТИ

— Одавно

— Керуак је донео нас, на пример. Целокупна генерација битника, бит-поезије, џеза, разних варијанти европског егзистенцијализма, путовање — јер је Америка у покрету, — све је то донео Аруги Џек, И то је већ прошлост. Та прошлост се надовезује на Џек Лондона, дакле, на још даљу прошлост, али отвара будућност. Ми смо завршили ту страницу, и ја пи Гинзберг, и Грегори Корзо, и Гери Снајдер, и Кенет Рекстрот, и Боб Кауфман. Ја осећам како

и. плакарски. агитпропагатори, Сви ви гручомарксистички песници, и доколичнокласни Другови што по цео дан лешкарите и причате о радничкокласном пролетаријату, католички анархисти поезије, ви црнопланинциз поезије, ви бостонски брамини им болиношки буколици, скаутски вођи поезије, зен браћо поезије, самоубилачки љубавници поезије, ви космати професори поезије, ви приказивачи поезије што пијете крв песника, Сви ви Песничка Полицијо Где су Витменова дивља деца, где су велики гласови што гласно говоре с осећањем милине и тананости, где је велика нова, визија, велики поглед на свет, продорна пророчка песма о безмерној земљи и свему што пева у њој И нашем односу према њој Песници, сићите још једном на улицу света И отворите свој дух и очи са старом радошћу вида, Прочистите грло и проговорите, Поезија је мртва, живела пбезија са страшним очима и биволском снагом.

Сви ви Сви Сви

Сев' Сви Сви

ви ви ви

Сви

Сви

Не чекајте Револуцију јер ће се догодити без вас. Доста мрмљања, проговорите гласно Новом широмотвореном поезијом Новом здраворазумском „јавном површином" на другим субјективним равнима. или. другим субверзивним равнима, виљушком за штимовање у . унутрашњем уху коју треба кжуцнути испод површине. О свом слатком Ја певајте и даље но казујте „реч еп-таз5е" Поезију превозно средство за транспорт грађанства на места виша од оних до којих други точкови могу да их однесу.

на наше још отворене улице.

Још нису постављене барикаде,

улице су још живе од лица,

дивни људи и жене још ходају њима,

свуда су још дивна бића.

у очима свих тајна света

још је ту похрањена,

Витменова дивља деца још ту спавају,

Пробудите се и корачајте под

ведрим небом.

(СА ЕНГЛЕСКОГ ДУШАН ПУВАЧИЋ)

1) Ом — у хиндуизму, сикизму и ламаизму мистичка формула у контемплацији крајње реалности.

2) Игра речима »Сопстекж на енглеском знали и „бетонски“ и „конкретни“,

3) Бјаск Моштајп (Црна Планина) — нме колеџа за којн је везана активност знат-

ног броја модерних америчких песника,

нивои ивице оливин.

ми се Тао под ногама љуља, тре се, и кажем људима: — То није земљотрес. Долази нова генерација песника, луталица, истраживача. Ред је да неко опет открије Америку.

— Настављам превод:

Ћутљиви људи са замрзнутим

лицима људи са ВОЛ СТРИТ ЖУРНАЛОМ који никад не разговарају са странцима и који су се изгубили у насловним страницама никад нису имали Џека својих Е срца онога који би их покренуо који би их спасао од њих самих онота који лечи Хамлета у њима ћПутљивог Хамлета који никад не дела

баш као Џек наших срца ...

(Устајем и разгледам полице са књигама) Анри Мишо поред Керуакове „Књиге снова.

— Ко је превео Мишоово „Ме зетаће Матас1е"2 .

— Луис Варезе. Мислим да је одличан превод. Мишо, Жерар Де Нервал и Жан Жене су за ме не француски еквивалент Керуаку и целокупној бит-генерацији. Или обрнуто, ако хоћеш, Керуак и његова деца су израсла из живота, дела и бескомпромисне луцидности ових људи. Мишоова књига је његово искуство са ме скалином, узми да прочиташ ако хоћеш. У то време није постојао АСДА. Сартр и остали су пробали мескалин, искуства су различита.

— Какво је ваше искуство са

дротама2 — О томе нерадо товорим. Укратко, било каква креација

под утицајем дрога није твоје дело, продукт свесног истраживања, већ чист механички чин, без икакве контроле свести. Ја сам схватио да могу да замодим било који компјутер да напише песму уместо мене и имао бих идентичан резултат као да сам под неком дрогом. То нема никакве везе са уметношћу. За сликарство, једино, и то под условом да неко воли такво једно дело настало под утицајем мескалина, ЛАСД-а или било које друте дроге. Али, свет је тако направљен да уколико желиш да учествујеш у њему, мораш све да пробаш. И смрт, свакако. Замисли колико бисмо презирали неког ласу који упорно одбија да умрег

— Превод:

Један човек, расни терилац који окупља око себе људске . снове,

обичним речима,

и људске руке, нежно,

страствено,

човек-жена,

који држи све светове заједно,

када је све речено и све учињено

у дивљем оку широког ока

Џека наших срца.

који стоји на нечијим вратима,

одевен у сунце.

— Ја необично волим вашу поезију. Има доста од америчке традиције у интонацији, Витмена, Камингса. Каква је америчка. посзија данасг . — Ја сам старомодан и верујем у циклусе. Због тога сам ти и рекао да је Керуак, и ми са њим, део историје. То је прошлост. Али, све се то надовезује једно на друго. Има пуно младих песника, снажних, вредних, Они се свакако доста разликују по артикулацији, антажману, језику. Данас се у Америци говори шесто-тенерацијски слент. У употреби су неке речи, кованице, које нису постојале пре само 10 година. Песник реагује слухом, прати шта се дешава, Има, кажем, пуно тадентованих дечака и де војчица који реагују на ову и овакву цивилизацију. то је добро: мене једино занима песма која је изашла из садашњости овог тренутка, која има ту боју и тај прасак. И видим да сви ови млади песници страствено сараБују са Европом, тога је било врло мало пре двадесетак година. Америка је била острво, изолована. Одлично је што се праве овакви мостови, без бетона и челика — уз пуно поезије.

— Ко је ваш... (опрезно бацим поглед на полице са књигама... омиљени песникг

— То питање је одувек било за мене једно од најједноставнијих. Тебе свакако не занима име2

— Скоро да ме више занима њетово дело...

— О његовом делу не знам много. Видео сам га, заправо, само једанпут, у пролазу. Климнули смо главама једно другом у знак поздрава и препознавања. Он је за мене већ годинама једна светлост, скоро као нада. Име не постоји... '

— Знам...

— Свакако. То је Човек, који стоји на нечијим вратима, одевен у сунце.

Разговор водио Милан Оклопџић

· драме у једном таквом амбијенту

_ во за Дубровачке летње

ПРЕДЛОЗИ

ОСАВРЕМЕНИТИ АУБРОВАЧКИ ФЕСТИВАЛ

СОлИдНО припремљених представа, зна лачки одабраних музичких Ми редби, атрактиван У пода ке Ј мери и за уметничке сладо “ це и за туристичке радозналце, Дуб ровник је постао светски ФЕКА вал у правом смислу те р

чи и једина светска позорница коју имамо, На БИТЕФ-у и више видимо шта је свет урадио у позоришту него што РвУЈе резул тате приказујемо свету. теријино позорје приказује наше резул

НИЗОМ тате али је увид иностране јаве

них позориш

ности у стање југословенских театара, у ситуацију југословенске драме и оно што се у југословен ском позоришту дешава ограни-

чен.

убровачке летње игре стекле су не одређену физиономију. Оне имају већ пословичног , лета“ и традиционалног „Анда. Мароја“, кога у последње време организатори фестивала настоје да замене понеком другом жи ћевом комедијом. По РА 4 ко пира ту су повремено А тракиЕ трагичара, поред Др жића ту је и остала хрватска национална класика од ренесансе до Иве Војновића. Може да се говори, дакле, о два програма дуб ровачког фестивала који би, так ви какви јесу, могли још дуго да задовољавају радозналост домаће и иностране публике. Као што се у Бајројт иде да би се слушао Вагнер, у Салцбург да би се слушао Моцарт а у Стратфорд да би се гледао Шекспир, тако и у ровник може да се ходочасти да би се гледала стара ренесансна драма у природном амбијенту и са свим оним историјским импликацијама "које приказивање

обично у себи носи. Истини за во љу треба рећи и то да је број ва» ријаната извођења једнот музичког дела неупоредиво већи но што је број варијаната извођења. једног позоришног дела. Томе треба. додати да се једно музичко дело може слушати више пута, а да једно позоришно дело не може да привуче једног истог гледаоца неколико десетина пута ма какве биле разлике у нијансама интерпреташије, режији и игри глума ца., е

Намеће се, дакле, проблем оса времењавања репертоара Дубровачких летњих игара. Један фестивал средњовековне и ренесансне драме постао је до те мере тридиционалан да се у његовом оквиру нешто битно не може ме њати. Нешто је слично и са ре пертоаром страних класика који су ван сваке сумње најинтересантнији за иностране посетиоце. Али не би било лоше после свих искустава ' на завршетку дубровачког фестивала, када већ вероватно почиње да се размишља о програму за идућу тодину, размислити о увођењу нечега што би могло да се условно назове и трећим програмом. Да ли би постојале могућности да се поред програма класичне дра ме и поред програма иностране класике, уведе и један програм савремене драме у оквиру којег би се изводила нова дела савремених ОВА СКиХ аутора. То не би било понављање Стеријиног поворја, јер на Позорје одлазе готове срепертоарске представе о он припремљене у неком

ишта и које се ј редовно у оквиру тога, сво ни Не би, дакле, била, реч о томе да Дубровник преузима. готове представе јер он их не преузима тотове ни у прва два случаја, Мо жда би могао да се распише кон курс за савремену драму која ће се изводити на Дубровачким детњим играма, или да се направи један шири избор домаћих дела насталих у последњих десетак тодина и да се у оквиру тог избора нађу драме које би одговарале дубровачком амбијенту н које би се припремале специјал Једноставно, требало би ране нити и оне исте у а

принципе који

важе када је реч и | Арата о класичним

ровник је наша једина светска позорница, која се, у пуној сезони, = по интензитету ритног живота не може рити ни са једним од позоришних _ центара. ник је ипак наш једин ви прозор у свет. девети Гаје ремену домаћу драму на дубровачку позорницу значило би извести нашу савремену драму пред оно што. називамо светом.

коломе- наших

Не треба губити из вида; Дуб- | Дубров-

Владимир В. Предић

| |

ћ