Književne novine
АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ
МЛАДИ КЊИЖЕВНИЦИ У АКЦИЈИ
Наставак са 1. стране
ви део овог друштва, да му служе и да хоће да му служе, дубоко свесни своје социјалистичке реалности и вредности нових са. моуправних основа у култури млади писци желе само са тих позиција да делују и да доприносе. Тиме је и озбиљност онога кад млађи књижевници критикују и предлажу већа. 6 Проблем који је најдоминантнији и који највише мучи, узнемирава, а често и декласира мла„дог писца, пре свега је у односу издавач-писац, Тај проблем није · настао јуче, он је реалност последњих година, а књига која поскупљује уз наговештај смањења издавачких планова, бар када је у питању домаћи писац, посебно млађи или сасвим млади, с разАотом доводи ствараоце пред одређени зид пред којим се питају — шта даље, како и на који начин. Јер, како је речено на овом скупу, само објављена књига је показатељ рада писца, само остварено и презентовано дело је узврат своме друштву и допринос његовом културном развоју и преображају,
»
У свом уводном излагању Срба, Игњатовић је, између осталог, рекао: „Репертоар. заблуда посебно је обиман када је реч о такозваном „Стваралаштву младих. И само ову синтатму с разлотом ваља ставити међу наводе. Она пре товори о отпорима и некаквом посебном третману но што има довољно властити смисао“. „Не са. мо“, наставио је Игњатовић, | „овдашњим, већ и у југословен5 ским распонима, литература ко. "ју су створили „млади књижевни · ствараоци“ испунила је функцију
регенерације и иновације степе· ном успеха којим заиста можемо бити задовољни. У часу када се · чине (и законски) напори да се · књижевни рад ревалоризује ва» ља да имамо на уму низ момена| та. Писац, да би то заиста био, || писање сматра својом примарном 4: делатношћу. Међутим, млад, или +. нов писац увек у прилици да ту #февојл делатност омогућава — а мен је најчешће у ситуацији да = њу сам себи треба. да: омотући | "обављањем оних делатности које другим писцима управо гарантују право на писање као примарну +| активност. Тако настају битне | разлике". После овог уводног излагања | секретар Удружења књижевника. | Србије Влада Стојшин саопштио "| је да је потписивање самоуправног споразума између Удружења, Ауторске агенције и Удружења издавача на прагу ми објаснио · шта би овај споразум _ требало квалитетно да измени, па и где би ту било ново место и шанса младог писца. Већина учесника. скупа недвосмислено је изразила извесну сумњу У потпуно пошто“ вање споразума потписника. На· име, уочене су могуће радње ко. јима би споразум могао да оде Аругим путем и да не буде ствар. на прекретница. п Радомир Андрић је инсистирао на томе да књижевни Рад није хоби писца, да се књижевнику право на писање мора обезбедити у нормалним околностима и: условима, као што се сваком „радном човеку нашег друштва · обезбеБује право на рад. „Ми не ћемо, рекао је он, да од друштва тражимо помоћ као што би могли да је траже неспособни и угрожени. Ми друштву хоћемо да дамо свој књижевни рад, а да за тај остварени књижевни Рад добијемо адекватну накнаду. Наш рад су књиге, учешће у општем преображају и мењању, као и подизању културе, наш Рад је погпуно укључивање У културни про“ вена ; - Ипак, много убедљивије су за. звучали извесни подаци које су писци износили. ТВрдмло се да се ценом књиге манипулиште, да јеоткуп књиге ОД стране Репубмачке комисије за откуп само инспирисао издаваче да подигну
цену књизи и да су се пасји користили откупом. „ Ме те, кренуо неже-
х ј ечено је, КУР и извргао се У АЕ супротност. Примећено је, меру тим, да се млади писци морају У потпуности ангажовати да се со. менути споразум између ИЗА ј ча и Удружења књижевника нН „ извргне у СВОЈУ супротност и да „видре“ и ту не нађу лаке пр а алитативна промена У на7 и схватању МААВИХ. ЗЕИА
те дошла до У : Ме а томенута могућност ла
Као | ~" 5
| се млалим незапосленим ПА МУ сечно додељу
| нипима. ме пена
исти су од 2.000 динара. Писти : Бо оштро, протестујући, нагла сивши да они нису социјала, да њима не треба додељивати по
"моћ, да нико не жели такав об
лик решавања стања. Речено је да би тих 2.000 месечно могло да се додељује писцу само ако је те године понудио књигу, а то значи да је друштву дао резултат свога рада мн за њега добија од: ређену накнаду.
Споменуто је да писац нема никакав увид у ток продаје своје књиге, да, ако се којим случајем и распрода, друго издање тешко је, или немогуће остварити. Свакако, истицане су и тешкоће издавача и навођено да у Београду
"десет издавачких кућа. од сутра
могу да издају домаће писце и покрену такве едиције, а да то чине само два, па и они наговештавају смањење планова. :
Товорећи о књизи у „врзином
. колу“, Адам Пуслојић је рекао:
„Окружена збратимљеном алијансом економске оскудице и мизе рије људске духовности (инерције, неразумевања, па чак и презирања производа људског духа), књига све више постаје предмет, који менталитет потрошачког друштва назива, а и како би другачијег — робом. Да би је могао продавати, некадашњи филистар, ћифта, капиталистички калкулант, а сада просто трговац, бизнисмен (чак и социјалистичке ере), своди духовне и културне вредности књите (да о уметничким не кажемо ни речи) на њену материјалну, дакле пратећу, компоненту. Књига је роба, ускликује се. Пошто је можемо продавати, ми је продајемо. Пошто је продајемо, књига је ро ба. Одатле, пут до продаје самог ствараоца, аутора књиге, није ни мало далек. То је „финији", сло, женији посао, додуше, али за натпег ппесутленот филистра — НЕМА ПРОБЛЕМА! Упитајмо се: можемо ли прихватити ову плитку логику купозпродаје књиге, скупа са њеним ствараоцемг Чињеница да је човек некад продаван као робље да ди је икада могла бити и доказ да је човек до иста роб илп роба»
Ж
М сказау с новим односима младог писца према друштву, који је евидентан, млади ствараоци су, наглашавајући дубоки смисао и неопходност безрезервног спровођења у живот самоуправне културе, покушали да. нађу своје место у њеној реализацији и да самоуправној култури дају свој што је могуће већи допринос и мдео. Наглашено је, такође, да бар до сада, деловање _ младих стваралаца у самоуправној култу. ри није било ни довољно про-
_ страно ни довољно од стране друштва подстрекавано и стимули- _
СаНОс аи 5 Х
Слободан Шавићевић, говорећи о положају младих књижевника у унутрашњости, изнео је низ података. Он је истакао да се стиче утисак да мањим местима писац и није потребан, јер се прворазредна пажња посвећује пристиглим инжењерима, лекарима и другим стручним професијама, а писца као да нико не тражи, не ангажује и не стимулише. Чак је истакао, као пример, сраман свакако, када стигну познати писци из метрополе, за "своје учешће на књижевној вечери добијају какав-такав хонорар док писац из унутрашњости редовно репитује бесплатно и то се тамо подразумева. Домове култупе воде економисти, рекао је Павићевић, а библиотеке људи који, никада са књигом нису имали ништа, или веома мало, заједнич-
ког. у
Ако бисмо желели дати резиме овог састанка онда бисмо слободно могли рећи да млади књижевници желе да се антажују, првенствено својим стваралачким радом, на афирмацији културних вредности нашег друштва, на продубљивању самоуправних 04: носа у култури, да се изборе за
· истинско достојанство и књижев-
ника и резултата. његовог стварадачког чина, да ступе у отворен
дијалог са издавачима у жељи
остваривања сарадње и отворене расправе и договора о издавачким плановима, остварујући тиме и законску одредбу.
Конкретан предлог, потекао на овом скупу је следећи. На основу само провизорне анкете, показало се да преко стотинак необјављених књига и рукописа тавори по ладицама. — 70 младих књижевника. Свесни да те књиге, због објективних и необјективних разлога никада, можда никада, неће „угледати светлост дана и бити презентоване друштву као резултат рада младог стваралаштва, одлучено је да се покрене и организује самоџправни сервис за из давање књиге, Свакако, ни по коју пену овај самоуправни сервис не би смео да израсте у институ. пију. Предложено је да самоуг равни сервис буде при Књижевној омладини Србије. '
Сервис није замишљен као коначно губљење вере у сарадњу са званичним издавачима и пот. пуног отцепљења, већ пре свега
могућност да десетине књига до
ђу. до читаоца.
Ратко Адамовић
БОРИСЛАВ БОГДАНОВИЋ: ЖЕНА У ПЛАВОЈ ХАЉИНИ, 1929.
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
СПОР ОКО СИГШААНЗМА
Поштовани друже Уредниче,
поводом изложбе „Сигнализам“ у Салону Музеја савремене уметности Ваш лист је 16. августа. објавио приказ и том приликом репродуковао страницу мог визуелног романа „Стругање маште". Како сам током трајања изложбе био изложен низу манипулација од стране М. Тодоровића и руководиоца Салона, при чему је, "то сам тек пре неки дан сазнао, дошло до уклањања мојих екс. поната,“ најљубазније Вас молим да. ми омогућите да о томе обавестим Ваше читаоце.
И овом приликом Вам се захваљујем на подршци коју сте ми пружили ремподукујући мој рад.
Срдачно Вас поздрављам, уз жељу за даљу сарадњу.
Ваш, ВУЈИЛА РЕШИН ТУЦИЋ 21000 Нови Сад, Доже Берва 50 6 У Новом Саду, 18. 1Х 1975.
„СИГНАЛИЗАМ" — ПАРАВАН ЗА ПРИВАТНО
МЕНАЏЕРСТВО.
ШЕСНАЕСТОГ септембра завршена је у Салону Музеја савремене уметности изложба „Сигнализам" (16. УП — 16. ТХ). Не желим да коментаришем бројне осврте у средствима. информисања, нити да их доведем у везу са, догађајима о којима је реч. Своје искуство и мишљење о „Сигтнализму“ не уопштавам и не приписујем осталим учесницима. Али, нећу да прећутим приватно-менаџеоску манипулацију Мирољуба. Тодоровића пи руководиома Салона мојом личношћу и радом. . Сарађивао сам, као непосредни произвођач књижевних облика, у часопису „Сигнал“ им био застулљен у две антологије визуелне, конкретне и „сигналистичке" поезије, али, — никад се нисам прикључно 2трупи „сигналиста". Изложбу „Сигнализам“ (овај термин сматрам бесмисленим и то сам предочио аутору изложбе М. Толоровићу) схватио сам као манифестацију удруженог рада произвођача истраживачко-кђитич ког усмерења. Стога сам изложио фотокопије _ визуелног — романа
„Струтање маште". Током траја-'
ња изложбе, залажући се за олређивање положаја. уметничког ра да у самоуправним продукџионим односима, говорио сам у емисијама. „Нове границе" и „Документи" Радио-Београда. На тај начин, као излагач и сарадник Салона био сам коректан, активан и одговоран за своје поступке,
Међутим, кад сам се током изложбе идејно у потпуности разишао са М. Тодоровићем, његово понашање, којем се придружио и руководилац Салона, Ирина Суботић, не само да је било некоректно већ се мора оквалификовати као бескрупулозна манифестација приватно-менаџерских интереса. Замољен од Тодоровића да учествујем у изради ТУ манифеста „Ситнализма", предложио сам (са још једним учесником изложбе) укидање _ „Ситнализма", сматрајући „изме" типичним продуктом буржоаске културе. Тада
"је дошло до манифестације Тодо-
ровићевог примитивизма и нетолеранције. Испоставило се да он под „сарадњом“ подразумева коришћење моје личности и рада за стицање личне уметничке и друштвене позиције. Да се већ одавно бави експлоатацијом приватног предузећа под именом „Сиг-
нализам“. Таквим „идејним“ апе-.
титима нисам дао подршку. ;
Сада, пошто сам сазнао да су моји експонати уклоњени из поставке изложбе и на њихово место стављени радови једног „НОвопеченог сигналисте", веза изме-
Ђу понашања. руководиоца Салона. и Тодоровића, сасвим је јасна. Јер,
кад сам Управи Музеја поднео
трошковник за учешће у изложби, Ирина Суботић упутила ми је приватно писмо У којем ме обавештава да „никакви прописи не предвиђају“ остваринање мог захтева, да са Тодоровићем, са којим је Музеј склопио уговор, „регулишем сва питања такве врсте“, да се нада како ћу: ова „непријатна питања“ решити на позитиван начин, „мада нама није јасно на какав". Показало. се да је њима итекако јасан та ј на чин". Пошто ме не занимају ни. чија приватна писма и пошто ја нисам излатао у приватном салону М. Тодоровића, већ у Салону Музеја у којем Ирина Суботић остварује лични доходак, обратпо сам се писмом директору Музеја, Миодрагу Б. Тротићу. Осим што су моји експонати уклоње ни, никакав одговор до данас нисам добио.
Било би. с моје стране мародерски да прећутим овај „начин" за разрешење идејних _ разлика који су применили М. Тодоровић и Управа Музеја, посебно што потиче од правоверног „авангардисте", „антитрадиционалисте" и „весника планетарне ере" — М. Тодоровића, срећно удруженог са Музејом савремене. уметности ради подмирења његових приватно“ -менаџерских апетита.
Вујица Решин Туцић
ОБЈАШЊЕЊЕ МИРОЉУБА ТОДОРОВИЋА
Поштовани друже Јеремићу,
улеесто полемике са Вујицом Решином Туцићем, пошто садржај и ниво његовог нападачког чина не могу сматрати разложним поводом и предусловом за: било какву полемику, налазећи истовремено да су сви: потребни одговори већ садржани у тону и начину њеловог писма и писања, осећам се обавезним да Вама и читаоцима „Књижевних новина" дам следећа објашњења:
Вујицу Решина Туцића застуиио сам у антологијама: „Сизгналистичка поезија“ (Џ] Зутрозтоп, 1971) и „Конкретна, визуелна и сигналистичка. _ поезија" _ (Дело, 1975). Такође један његов рад објављен је у броју 2/3, 1971. часописа „СИГНАЛ", тласила сигналистичког покрета, чији сам одговорни уредник био. У сва три наврата Туцић ми је сам и без шкаквих примедби достављао своје радове и потребне библиограф ске податке. ; |
Јуна ове године позвао сам 2а да учествује на изложби „Сигна“ лизам“, коју сам приређивао У Салону Музеја савремене уметности у Београду, а која, је представљала једну од манифестација. сигналистичког покрета. _ Вујица Решин Туцићо се радо одазвао овом позиву. У току саме. изложбе, отворене 16. јула, Туцић ме је, међутим, почео уверавати да не припада сигналистичком по. крету. Ппихватио_ сам овај његов став ш 22. 8. 1975. уклонио њего. ве радове са изложбе „Сигнализам". Што се тиче хонорара за. учешће на изложби, напомињем да сам са Музејом савремене уметности иотнисао њихов уобичајени фор“ малнотравни уговор, који не предвића никакав хонорар како за мене као аутора изложбе, писца предговора у каталогу и излагача, тако и за остале учеснике.
Захваљујем на уступљеном простору у Вашем листу.
Примите пријатељске поздраве.
МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ У Београду, 30. 9. 1975.
. њости,
КОША КАО Поклон
ДОБРО су познате прилике или, тачније, неприлике које шибају по књизи, о чему се готово непрестано говори и пише. Остаје, на жалост, неумољива истина: књига је роба, књига је све скупља, библиотеке откупљују безначајни део годишње продукције (из познатих финансијских разлога), књига се неумитно, бездунно истискује, малтене протерује из нашег културног живота и, зито је без сумње најопасније, књига се све мање чита!
Проблем је општедруштвени, сложен, тежак. Решења се, то је очито, траже.
Без амбиција за радикалне „пзуме", репепте и друте ингениозне формуле спашавања књите желимо да предложимо пре тршт, чини се, остварљивих, скромних предлога који ни издадека не решавају проблем чита ња, продаје п прихватања књиге, али јесу могућност да више не. то до сада осетимо присутност књите. Тачније: залажемо се за оне лепе, али готово замрле обичаје (које треба освежити, акту. елизовати, адекватно ортанизовати и утиснути у многа наша кул.« турна и друштвена збивања) по. деле књига као награде, поклона, признања...
Приликом осмомартовских праз. ника и не помишља се на књиту као поклон. Наше радне органи“ зације (и то је, без сумње, лепо и корисно) много штошта доде“ љују: кишобране, керамику, раз» не гарнитуре, материјале за хаљине и др. Зашто не би практиковали да се, ако не само књига, оно бар и она додели девојци, жени, мајци. Таква књига, као поклон, лепа је успомена и побудиће интересовање и жељу да се прочита.
Радницима, који су стекли. право на пензију, уобичајено је, поклањају се разни корисни пред. мети, И треба. Мако се тиме ни издалека не одужује радна организација чин предаје поклона, уз пригодне, мале свечаности, прави су драгуљ сећања у животу будућег пензионера. Није ли лепо и корисно уз поклон доделити и књигу која би га интересовала: из популарне медицине, књигу са ратном тематиком, мемоаре или стручну литературу са садржајем који га посебно занима и дР. Пензионер има доста слободног вре. мена и. књига. би га на свој на. чин подсећала, друтовала_ с њим и — улепшала део његовог живота. Макар да и онај, да тако кажемо, примарнији поклон бу. де нешто јевтинији, зар не.
Такође, књига може бити да: рована и код навршења одрећђе ног периода радног стажа који радна: "организација прогласи пригодним и поклања обично сатове, | “
Има случајева да се за запажене резултате, на пример куа турно-уметничког _ стваралаштва, додељују стоне лампе, фенови за косу или пепељаре. Зашто, бар кад се ради о културним вредностима, да не доделимо књигу2
Данас, не ретко, за успехе, залагање, помоћи, учешћа и плодне активности у разним видовима друштвеног, политичког, културног и спортског живота, поред
' осталог, додељују се захвалнице,
дипломе, плакете и др. И овде има места за књигу. Адекватну, при“
лагођену сврси или уопште квалитетну књигу било којег жанра.
Поред тога и награђивање
књигом у школама јењава, а негде је већ искорењено. Учесници. ма квизова и победницима на конкурсима дају се новчане на-
"граде. То је општи феномен, али
заслужује преиспитивање — у корист књиге; да се знање врати знањем, трајним. делом духа и уметничке креативности. Дакле: књигом.
Књижаре, нарочито у унутрашзбог свега овог, морају бити снабдевене добром, тражепом, актуелном књигом. Не да буду, како рече један професор, само продавнице папира и школ. ског прибора нити мртви магапини књига које се не траже, већ изворишта која ће. порел библиотека, „утолити жећ путнику на. мернику, освежити га и ојачати за даљи успон по врлети и непре глелности живота" (А. Малро).
Предстојећи конгрес књижевника Јутославије, на којем се планира и разматрање положаја књите у нас, свакако ће допринети сагледавању и решавању овог, без сумње, изузетно значајног феномена наше културе. Сматрамо, међутим, да наведене и АРУте | могућности, прихваћене као стална навика, културни манир и прилог многим манифестација. ма и акптјама јесу бар кап велрине за књиту.
МИЛОРАД ЋИРИЋ
председник Књижевне омладине, Пирот
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11
= о же “ аи