Književne novine
лем
ит
У КРИТИЧКОМ ОДНОСУ ПРЕМА | СТВАРНОСТИ
Наставак са 1, стране
увјети могли бити и знатно повољнији у погледу хонорара, али се самим тиме не би превладало оно битно будући да писац у садашњим односима не судјелује ни у ризику ни у дохотку, нити има било какав утјецај на дал њу судбину свог рукописа, који дакако, све док се не објави, нема употребну вриједност _ нити успоставља било с киме живи додир, Овдје треба рећи да
се м издавач, који то заиста јест, налази притјешњен нерјешеним проблемима који имају
шире друштвено значење и на тој основи их се једино и може
рјешавати.
Наши напори морају бити усредоточени на подизању културне разине свих слојева друштва како би и најсложенији резултати напора људског духа _ били доступни свима, јер — неписмен или полуписмен појединац није судноник културе.
Оправдано се истиче недоволљ» на сурадња мећу нашим литературама. На том плану било би могуће већ сада направити зна чајан корак напријед како кроз сурадњу у часописима тако мџ кроз средства јавних информација и кроз многе друге облике, али би и саме излавачке куће могле реализирати одређене програме, дакако у споразуму с писцима, на основу којих би се вршила размјена рецензираних и прихваћених рукописа.
Културна и књижевна проблематика разнолика је и сложена и тражи одговоре на многа питања, па ми се чини, упркос инфлацији конференција, скупова и састанака, да би писци Југо славије имали разлота конституирати али не и институционализерати сталну конференцију, која би једанпут годишње расправљала о јеаној актуелној теми, а могли би је организирати наизмјенично управни одбори друпе тва и удружења, скупа с оним писцима који би показивали по себан афинитет на тему године. На тај начин бисмо — проблеме пластичније стављали у жижу пажње и писаца по друштва.
Упркос многим проблемима и потешкоћама с којима се суоча вала наша књижевна ријеч, упркос још увијек хетерогеној кулФгрној свијести, ми можемо утврдити да је она у својој основној Матици све присутнија у на: шој стварности и да су њена опредјељења_ дубоко у живом виру наших „револуционарних и“ кул турних кретања и хтијења,
Наш самоуправљачки брод кре нуо је пред четврт стољећа на ненстражене пучине, а вјетар га непрекидно удара у прамац и у бокове и то почесто студени им опаки вјетар, али сидро није ни. када спуштено. ту пловидбу уткана је људска нада, усправност и храброст, која се никада није ослањала на физичку си. лу нити се сида на њеној страни налазила. На њу су се ослањали мн ослањају распродавачи слободе ове земље.
Ми смо непрестано у _критичком односу према нашој ства. рности, конфроптирани са свиме што представља бусију оживотворењу хуманистичких _ циљева, па смо због тога и отворени према свакој критици било с које стране долазила. Али, знамо раз аиковати што је критика а што је „забринутост" око наше демокрације аполотета старовјеких и нововјеких догми као и ону коју шире ордонанси најреакционарнијих кругова у свијету, који прижељкују крижарске – походе на све шта је социјалистичко, сло бодарско' и прогресивно. Нама се непрекидно нудило и нуди ви. ше могућих пораза, али ми ни каде нисмо штрекулирали око тота који би од тих пораза био мање горак нити смо ту могућ ност икада прихваћали, па је не прихваћамо ни данас. Крену. Аш смо као организирани ревоаџционарни покрет из далека У даљине, опредјељени за један је дини циљ, на једном једино могтућем курсу, према — остварењу хуманизма: као садржаја живље ња.
АКЦИОНИ 1 ПРОГРАМ САВЕЗА КЊИЖЕВНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Иестазак са 1. стране
(У поставку сталног уздизања социјалистичке свести, Треба такође водити рачуна о растућем значају информација с подручја културе; у том смислу порадити да и књижевно стварање добије одговара. јућу пажњу и простор посред: ством јавних комуникација; _
= антажовати се на формира њу п васпитању књижевног укуса
%
кроз школске програме у који. ма морају наћи места најбољи писци свих наших народа и на родности — из књижевне прошлости и из савремене литературе;
—— посебне комисије у републичким и покрајинским друштвима и удружењима, које се већ формирају, тражећи нова _ решења проблема на релацији писац-књига-читалац у оквиру заједнице књиге, у непосредним и трајним контактима са преводиоцима, издавачима, књижарима, графичким радницима, Ауторском агенцијом и републичким и покрајинским секретаријатима за науку и културу;
— у оквирима дугорочне културне политике од битне је важ“ ности осигурати јединствене ус лове за положај и дифузију кнанте те друштвеним договорима ускладити критерије за одређивање висине ауторских права; доношење посебних — стимулационих мера не би се смело ограничити или локализовати тако да отежава међурепубличку сарадњу.
С обзиром на општу политику сарадње наше земље са светом, ваља потражити могућности да се такође потпомогне превођење и издавање дела. од посебног умет. ничког и културног значаја;
= међународна сарадња Саве за књижевника, као и републи. чких и покрајинских друштава. и удружења, одвијаће се на принци. пима отворености и узајамности. Унапређујући већ традиционално добре везе са бројним организа цијама писаца у Европи и свету, књижевници Југославије успоста» виће трајне облике сарадње и са другим националним књижевнос» сима, а посебно са писцима не сврстаних земаља, свесни чињенице да је борба за културну еман; ципацију ми равноправност битан део опште борбе за нове равно правне светске односе. У — том смислу приступиће се изради но вих дугорочних пројеката и у сарадњи са одговарајућим комисија. ма за културне везе са иностранством, Савезним заводом за међународну научну, просветнокултурну и техничку сарадњу и Пред једништвом Заједнице културнопросветних организација Југославије изнаћи могућности њихове реализације у оквиру међудржавних културних конвенција и осталих облика културне сарадње. Савез књижевника Југославије ће и даље суделовати у раду међу. народних организација писаца на основу прокламованих принципа наше спољне политике;
— у настојању да се унапреди међурепубличка књижевна. сарад; ња а на темељу конкретних анали, за података о издавању дела на» ших писаца за последњих десетак тодина ми међусобног упознавања и превођења њихових дела на је зике народа и народности Југо. славије, предузеће се конкретне мере. За спровођење тих мера антажоваће се републичка и покрајинска друштва и удружења као носиоци делатности Савеза књижевника Југославије. Посеб. на пажња посветиће се јачем активирању књижевних часописа и листова као живих жаришта књи. жевне сарадње између република и покрајина; Е
— у договору с издавачима, ауторским агенцијама и другим заинтересованим факторима, потр е се могућности усавршавања постој и изналажења нових облика афирмације наше књижевности у иностранству;
—рад књижевника и књижев-
ничких организација не сме бити затворен нити ограничен само на чин писања; чланови републичких и покрајинских удружења и дРру: штава суделоваће у још већој мери и на организованији начин него до сада на јавним трибинама Социјалистичког савеза и разаичитих културних институција, у радним колективима, установама, школама и сл., водећи посебно рачуна да се стално унапређује међусобна сарадња. блика и покрајина те продубљује братство и јединство наших народа и на родности.
Председништво Савеза књижев ника Југославије утврдиће приоритет задатака које Савез књи. жевника. преузима на себе усвајањем овог програма. Републичка и покрајинска друштва и Удружења стално ће сарађивати са одговарајућим телима ССРН. До товори на нивоу република и покрајина биће координирани, како би се у одређеним подручјима ОА заједничког интереса установили заједнички критеријуми.
Акциони програм Савеза књижевника Југославије представља. радни документ Конгреса Савеза књижевника Југославије, према којем ће установити и донети сво. је програме сва републичка и. поКрајинска друштва и удружења.
КВИЖЕВИТНОВИНЕ = 2
ЛЕТОПИС У спомен Владану Недићу
На овим. истим страницама, 4. марта 1967. године, објављен је прилог „Народна књижевност уметност речи“. Односио се на приступ Владана Недића. народном стваралаштву. И пре тога, а и после недавне смрти, Недић ту своју поетику не изневерава. свет народне књижевности ушао је проучавањима народних певача; највеће његово дело, које ће на жалост изићи после његове смрти, биће књига посвећена певачима народних песама.
Велико познавање књижевности ХЈХ века, штампаних и рукописних збирки народних песама, потпун увид у рукописну заоставштину и дела Вука Караџића, омотућила су Владану Недићу да превазићђе тумачење народне књиже» ности као дела анонимног аутора, као нешто само од себе и само за себе. Десетинама прилога водио је у науку о књижевности Вукове певаче као песничке инди видуалности (Слепу Живану, Те шана Подрутовића, Слепу из Гргуреваца, Слепу Јепу, Марка Утвића, Јована Мићића, Дамљана. Ду“ ловића, Слепу Степанију, сељака. из Рудничке нахије), покушавао је да из тикртих сачуваних пода“ така реконструтше животни пут певача луталица како би, у њихо. вим песмама, изнашао индивиду“ алне црте и на прави начин до казао основно правило усменот песништва да добру песму чини импровизација, оно што велики и надахнути песник дарује песми, издвајајући, на тај начин, песму из сиве равни традиције и епског понављања. Овакав приступ на родној поезији омогућио је Неди. ћу да од многобројних песама, забележених од непознатих пева ча, издвоји и остале песме пева: чице „Хасанагинице", Слепе Живане и многих других. Проучавајући посебно песме. појединих певача, пратио је, пре свега, њихове ка: рактеристичне речи и поетске фразе, постепено стварајући поетски речник наше народне поезије, дело које значи највећи ме. тодолошки скок науке о народној књижевности у нас.
Проучавањем народних певача, изванредним прилозима из области поетике усменог – песништва, студијама и књигама из историје народне поезије, од којих се издвајају студија о осмерачкој гпипи (слоју који претходи десетерачкој хероици) и књига посве-
а. „буга а, песмама. ду; то: МИ вњем за. ко 3 а народне традиције у делима Зма РСНЊ о иНОвИћи. Лазе Ле: заревића и других песника и приповедача као и изборима критич“ ких научних прилога о нашој народној књижевности, Владан Не. дић је полако затварао сложени круг проучавања наше народне књижевности. Вредан и непрес тани научни рад, захваљујући че му је стално био на челу наше науке о народној књижевности, дао је право и обавезу Владану Недићу да се прихвати до данас неоствареног подухвата, писања, „Историје народне књижевности". Немилосрдна смрт предухитрила. је окончање тог драгоценог посла.
Међутим, научник и професор Владан Недић својим делом остаје присутан, Његов научни рад исувише је уткан у научне Буре купације млађих генерација, Књи-
те и прилози, којима се све више ·
оглашавају његови ђаци, писани су са толико присуства научног дела. Владана Недића да се не може прихватити никаква некролошка форма опроштаја. Генера» ције професора, које су код њега дипломирале, наставиће да тумаче књижевност отвореним очима и срцем, како је то Владан Недић вазда чинио, покушаће да следе професора у једноставним али и, тешко применљивим. мудростима: да је изговорена и написана реч скупа и да се човек најбоље ис казује ако научи да чује друге.
У научном свету, у просветним и културним круговима, ос таће неуобичајен феномен везан
у ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ. ИРЕ ТРКУЉЕ
ВААДАН НЕДИЋ
уз његово име: постоје само они који воле и цене Владана Недића, и његово дело и они који нису имали срећу, или нису СТИТАМ, да их упознају.
Миодраг Матицки
доорпик радова наставника и студената
У издању Филолошког факултета у Београду, одсека за књижевност и теорију књижевности, појавио се ових дана „Зборник ра дова наставника и студената", којим се обележава двоструки јубилеј ове катедре (стогодишњица, ос нивања и двадесетогодишњица 06. нављања) чији су ·-многи сту. денти из факултетских слушаоница и семинара ушли у живот литературе и постигли лепу, мању или већу, књижевну или научну репутацију.
Ова обимна публикација, чији су сарадници наставници споменуте катедре, њени бивши и садашњи студенти, али и такви којима је светска књижевност у време студирања на другим гру: пама била помоћни предмет, подељена је у четири дела. Први самињавају радови: професора Дратана. Недељковића, Иве Тартаље, "ашшка = Аимитријевића и: Борђа Живановића написани поводом јубилеја (баве се историјом катедре о којој је реч, историјом данашње и оне првобитне, или су подсећања на предавачке методе из времена првих тумачења књижевности на Београдском универзитету, или пак представљају мудро и људски топло обраћање наставника (бившим студентима, коме је професор Димитријевић био тако вичан; у другом, „есеји и критике", текстовима сасвим разлЛичите природе, од теоријских есеја до оних о једном делу јел ног писца, од есеја о страним темама до сасвим дисциплинарних текстова, сарађује готово педесет аутора; у трећем су стихови готово четрдесет песника; четврти чине прозе или одломци опсежнијих прозних радова готово двадесет романсијера и приповедача. Публикација је, такоће, обогаћена списком студената који су на катедри о којој је реч дипломирали од обнављања до јуна 1975. године,
Ако је у извесном смисау исувише опсежна и хетерогена — а
'" каква би и могла за ову прилику
бити — она бројем сарадника, међу којима је не мало познатих и ар ИКАНИх писаца и научних радника, показује да је рад ове катедре у протеклих двадесет година био успешан и поред могућ них тешкоћа и разложних скептичности с којима су се суочавали како њени обнављачи тако и они који су се уписивали на студије опште књижевности.
(ен Џон Пере
„Више него свет сазнања, поезија је понајпре свет живота, свеобухватног живота. Песника је било и међу пећинским људима, песника ће бити и у атомском добу. Из поетичних и духовних потреба рођене су религије и захваљујући поетици искра божанства, живеће вечно у људској бити. А и онда када митологије буде нестало, божанство ће у поезији на. ћи уточиште, можда чак и своју потпору..."
Ове речи, недавно преминулог франпуског књижевника Сен Џон Перса, изговорене · 1960. године приликом примања Нобелове награде за књижевност, најбоље све. доче шта је за овог поету значила. поезија. Рођен 1887. као Алексис Сен Леже, своју прву књигу Перс је објавио 1911. и то под насловом
Између два светска > сјајну дДиплОкао генерални се: кретар Француског министарства. ин аних послова. Због тога је 1924, своју Нову збирку песама „Анабаза" штампао под погудони“ мом са којим ће касније једино и бити познат у свету књижевно. сти, По уласку немачких трупа у Франџуску 1940. он напушта ди пломатију, не желећи да служи домаћем профашистичком режи му и влади генерала Петена У Вишију. Тада одлази У САД тде остаје све до 1957, године. До та да познат само међу интелекту» алцима, који њетове песме „чита» ју са страхопоштовањем , свет ће о његовој поезији сазнати много више тек 1960. када му је доде“ љена Нобелова награда за књи-
„Похвале". | рата Перс је матску каријеру
"жевност. Перс је написао рела.
тивно мало књига и, осим већ споменутих, познате су Му зоир" ке „Изгнанство“, „Кише „ „Снего“ ви". „Ветрови", „Морекази" „Хроника“ и „Птице“. ; Персово поетично стваралаш-“ тво многи упоређују са Пикасовим сликарством. Као и Пикасо, који је преко "Тулуз-Лотрека, Рафаела и кубизма створио свој со“ пствени пут у уметности, тако је и Сен Џон Перс под утицајем ста" рих књижевности и рукописа, напао свој израз постичног нада хнућа, Његовим стиховима, обу“ хваћена су готово сва. људска. по, имања, изуми, обичаји и верски обреди, Уто ствари п свако евни догађаји. :. У збирци „Анабаза", која је на стада као плод дугог размишља ња и путовања по свим конти. нентима, у виду једне спиритуал це епопеје, хронике, Перс је опи: сао не само један аспект човеко вог живота, него и неке универ. залне истине. Теза да поход за влашћу има већу цену нето било шта. друго овде је добила свој смисао постојања. „Победник“ ће заузети терене, покорити непријатеља, али ће истовремено зароби“ ти и своју душу. На крају неће моћи да се похвали успехом. По-
СЕН ЏОН ПЕРО
вратак „родној кући", то јест себи, биће напослетку за хероја ипак важније од било чега на свету.
То су поруке ове књиге за разАнку ОД „Изгнанства“ и „Ветрова“, објављених одмах после слома фашизма, у којима је Џерс описао· самоћу и противуречности света. Касније, 1957, песник ће у „Мореказима" певати о одређевим стварима, препознатљивим местима, Мореказ, справа помораца, код песника је само симбол — знак разних миграција, путовања, опасности док је море ту да глорификује моћ и немоћ човека. Као и у „Хроници" (1960) п: „Птипама" (1962) 7 којима је Перс покушао да измири разумно н ирационално, људско пи натприродно. Поводом тога он је једном и записао: „Песник има потпуно пра-
уво, чак и задатак да истражује
најмрачније пределе природе и човека, али што у томе иде даље све више мора да се служи стварним изразима."
Амализирајући Персово стваралаштво многи критичари су при томе устврдићли да оно има исту „историјску тежину" у данашњој модерној поезнји као некада Хомерова „Одисеја“, Уз то, богатство и прецизност његовог песнич ког речника толико је наглашена да збуњује и највеће језичке чистунце. Персово дело зато може да буде, и претендује да то буде, буквар људске. лирике уопште. Тачније, велики познавалац његовог дела Рене Кајуа, тврдећи да је Персова поезија енциклоледија интелигенције, каже: „Његово стваралаштво је читав један универзум, свеопшти музеј у коме се налазе најређе и најузбудљивије мисли које је некп човек икада могао да формулише и саотшти". А Луј Арагон, ваљда највећи француски живи песник, изјавио је поводом Персове смрти
„само ово: „Француска је изгуби-
ла највећег песника
|; Авадесетог века".
Душан В. Станковић