Književne novine
„нарицањем
за жибором, за неосвртом,
сда се отме од судбине. Ђа
буде психолошки брз, баш
Станислав Винавер
ОСНОВНА тешкоћа, при нашем превођењу туђе старије поезије, јесте јамб. Наш језик, по својој присној мелодији, по своме уви' Ау у свет и његове тајне, држао се малих и дробних распона, и извесних трохејских чудодејстава (најпре тежи, звонкији, истакну“ тији, разговетнији _ наглашени слог, па за њим пад, склизавање мукло, слог пригушен, пун там' них неизбежних призвука, који иду и до језовитости, до ропца). Међутим, основна, витална (па и оптимистичка, потврдна) тежња још старог грчког говорног жу' бора, била је јамбска – (додуше квантитетска: стопа од двојства дугог и кратког слога, Постизава“ ло се нешто слично данашњем акиненатском јамбу: У модерним језицима захтев јам“ ба постао је од првостепене важ ности у брзом живом, па и задиханом товору. Ту је јамбско по" мицање и промицање нешто не заменљиво. Како срља усмени жу“ бор2 Углавном јамбски, па макар се понеки пут и спотакнуо, Сме: ста ће се дићи, Јамб убрзава ри' там исказа, јамб, тежећи следе ћем слогу, потире многе претхолне застоје и устуке, потире и бри: ше излишне опомињуће акценте — чиме се пожурује ритам сти“ ха: „имамо ми још много да сао" пштимо! С пута!"
"Жакле, јамб, још у древном грчком дванаестерцу, не осврће се на издиг свих шест претежних слогова и појмова, него захтева њихов много мањи број. Шест је стопа, али није и шест важних застоја. У старом римском сена“ ру (стих од шест јамбова, са мно то. већом акценатском _ патети. ком него у грчком) има најчешће три издига, а не шест. О томе се писало и писало, Тиме је јамбски ток постао мање свечан, мање тломазан. Добио је крила и тип кост, Не гмиже као древна аждаја. За свечане прилике употре“ бљавају се трохеји, а још радије аждајски и пракорњачки слон“ деји, па наравно и дактили: сва: ка се реч ту. поразно заигра и разбесни: „Не дам се!"
Наши српски трохеји у класи нчном _ десетерцу, (потпомогнути дужина, на крају) често личе.на запевку. Они успо равају, изговор стиха. Овај успор, у воденици нашега лаганог мле вења слогова, често баш и омо гућава епопеју: њен кобни не умол, Али, у драми и лирици, од његовога покора не може се ни у шта крилатије, и зрачније. При родно је, да се и код нас појавни“ ла потреба. за јамбом, за оним што јамб. собом носи м доноси: за слашћу. живота. (а не за вапа' јем живота, који се не може оте ти од удеса). Јамб хоће и мора за нека своја магновења. Јамб, или оно што је. кадро да _ замени јамб. Појавила се. и у нас потре ба: да не изговарамо сваку реч као нешто неисцеано; да се понадамо, па чак и разгалимо ме демима и отровима језичне наде. Појавила се потреба; да. се. ма немо натронтаних слогова. 'у. па" радном стајаћем руху, са цар" ских и свештених фресака.
Лаза Костић покушао је, са изванредним успехом, да оства ри нашу суврст јамба. његов је Максим Црнојевић плах и не обуздан, његов Ричард Трећи (превод Шекспира) · ношен — је страшћу као вихором. Али се до" ТОАНАО нешто неочекивано и Ла зи, и његовим следбеницима (а сви који раде о модерној срт ској поезији; следбеници су Ла: зе Костића). Пошто јамб није у сржи наших појединачних речи (нето мора да се тражи читавом реченицом); пошто је јамб, сти: цајем многобројних околности, У нас болно затегнут, као Одисејев "лук (само та Одисеј и може. за тегнути како ваља, — Одисеј Лаза, Костић) то је он, наш јамб, испадао на махове и сувише свечан, необичан, неприродан, па
је захтеваб и много „акценатског
и смисаоног напора. Тако. наш јамб, место да смањи број гласовних удара у стиху, место да
на-
против, повећавао је збрку и зве“
Ску речи. Аница Савић-Ребаџ, пре водећи Лукрецијеве тврде хекса
метре, приволеда се јамбу, и до" била је на српском велики број
"свечаних нагласака и "пренагла'
сака, издига и искока, дакле не што што је у опреци са сушти“ ном јамба, са душом јамба, са подругљивом јамбовалком. Код нас је такав јамб извршио улогу
· хексаметра, због своје необично“
сти (која је и у суштини грчког
"хексаметра, ритма прилично ту Бег грчком језику, ритма напор“ ог, који истиче све реч по реч).
Бр. 11/1954.
бржи ток).
Јосип Видмар | :
6% 5
У .
МЕ
„НЕ. ЗНАМ више каквом „саучај“ „мошћу сам се пре много година ЈАНО пролетњег дана сусрео у _Версајском парку с, покојним ва" јаром Николајем Пирнатом. Ше „тали смо се крај вода између от' „кресаног дрвља М крмовља _ по | путевима које је за Луја _ ЖУ __ пројектовао архитект Ле Нотре. _Застајали смо- пред скулптурама, „чини ми се да су били кипови француских краљица, и разгова“
рали о. њима. У том разговору
Пирнат ме је одједном упитао:
_„А Како ти кипове уопште уде“ даш2" Питање ме је изненадило,
нило ми се скоро неразум'
. љиво, Како их тледамг Гледам их, ето. Најпре као џелину, затим У
детаљима, њихове покрете, лини“
је, пластику, карактер, _ израз,
укратко све. Тако некако сам
зачућен одговорио. Био сам уне
колико несигуран сам у себе, го
ворио сам с даровитим најаром.
Пирнат је гледао кип пред нама
и говорио као да казује себи; „Ја
најпре разгледам саставе. У њи:
ма се покрети укрштају. Ако је
тамо све у реду, кип мора бити
добар" (..9 :
Њ >
Јосип ВИДМАР Ствар, коју је Пирнат изразио речју _ „састав“, треба – наравно разјаснити и схватити је у њеном ширем смисау. У саставима се покрети укрштају, то значи, У људском телу постоји при сва: ком покрету више тенденција, а на сваки начин бар две основне, наиме, покретна, која равнотежу руши, и статична, која је подр: жава. Бар те две тенденције се при сваком покрету укрштају у саставима тела. Можда би било боље рећи да У неком саставу пре лазе једна У АРуту. та __реч „прелазе“ је прави садржај Пир" натове мисли и њен општи, ши" ри смисао. Ради се о прелазима, само „просторно и телесно гле дано, о саставима, који _ вежу, спајају покрете, стања, процесе у целину "и стварају континуитет између. појава које. могу Да. се међусобно и веома разликују. Чим је изречена реч. прелаз, свакоме ће несумњиво бити јасно да. се ради о важном уметничком елементу, још више, да се ради о важном животном елементу ко" ји је нужно и неодољиво прису“ тан свуда, мада га човек увек не примећује. Тим више свако при: мети нескладност тамо, где тај елеменат · недостаје. Човека ко ји не познаје прелазе, који | У својим мислима или питањима, како се то каже, скаче, осећамо непријатно; тим више ако не зна за прелазе у осећањима или У понашању. Тај осећај је тако сна: жан да мало пажљивији човек који у разговору АоЗВОЛИ себи неочекивани скок, осети потребу да објасни по каквом асоцијативном путу је дошао до новог прел“ мета, укратко, осећа потребу да објасни „прелаз" који је по сво јим путевима извршила његова мисао. ка: ЈУ У. Ако је тако у животу, приро дно је да смо за ту појаву тим осетљивији у уметности која је по својој основној функцији кристализација живота, као што је психолошка синтеза свих зна' чајних сила ин својстава људске друштвености, зато и смисла за здраво, вољно прелажење од ства
ПБИНЕВНЕНОВИНЕ = «
Бр. 52/1952,
и до ствари. Нема уметности ко а та елеменат не би познавала и. којој то својство не би било важно. Чињеница да је вајар Пирнат могао на њ упозорити код вајарства, јасно показује да то није само важан фактор у та козваној уметности времена, У уметности која се развија у ме дију времена и којој су прелази нарочито нужни, него да је исто тако важан и у просторној умет ности, у сликарству и архитекту“ ри, а да о вајарству, од кога по лазим, не говорим више (.,.)
Много јасније и одређеније је то питање у литератури, мада, је и ту, као и свуда другде, преда“ за, начина прелажења момената у моменат, безброј, од контрас та до најједноставнијих по логи' чних и фабулативних прелаза, ка“ кви су карактеристични нарочи“ то за приповедачку прозу. Исти прелази својствени су и поезији, само су Бој обично лаганији и финији. Ту се могу да развију до тако рафинираних и каракте ристичних елемената, као што е, на пример, рефрен, а могу да се сублимирају у највише по јаве те' врсте, какав имамо на расположењу, на пример, у мати страћеџу _ Прешерновог _ „сонетног венца". Та „трикрат мета песен... всех других скупај ве же хармоније. Из њега _ звира, вањта спет сезлије по врсти пе" сен в сакега сонета; приходња предње концу е зачета. То је низ необично уметнички остварених стихова који чине прелазе из сонета у сонет и који поврх тога сачињавају самосталну пе сму са сажетим садржајем цело“ купног дела.
Таквих уметничких прелаза не позна ниједна друга литерарна врста, Драмска уметност, на при“ мер, садржи прелазе који су та: ко очигледни им пластични да их увежбано око осећа скоро исто тако одређено као што види сас таве и украснице кретњи на ки' повима. Литерарна теорија је већ у давна времена открила у Ара ми неке кардиналне тачке или моменте, У којима. се драмска радња ломи, тде се животни пре" тиби укрштају и прелазе из фазе у фазу. И као што су за посма" трача скулптура важни састави, тако су за читаоца и гледаоца драме важни ти моменти: покрет“ ни тренутак, врхунац, катастрофа, или расплет и још значајни са' стави“ драмске“ радње. На - тим
"местима најлакше ћеш се увери“
ти да ли се радња развија логич“ но и природно из карактера драм ских дица, као и да ли је дотле природно и нужно проиостицала. из њих.
тичког драмског, односно коме данотрафског _ прелаза. „Ревизор“ четврти чин, девета сцена. Хљес: таков има за собом свој велики наступ на гозбу и управо је поку; пио свој „данак“ од чиновништва које у њему гледа ревизора. Одлучио је и изјавио да му је ту добро и да ће зато још ту да остане. ... Осип му каже у дија догу: „Вас овде, заиста држе за неког другог... Незгодно је вре' ме: може неко други наићи... и
већ се Хљестаков предаје; „Па добро... За драмску снагу целокупне
остаде, радње у комедији, та од" хука је сувише лака, тај прелаз сувише незнатан. Та се чињени“ ца нарочито примећује на позор" ници, ако представом не управља, режисер који је тога свестан и који ту слабу слику не, подупре сценским помоћним средствима, посебно изразито и повишеном таумом. Тако је у тим великим драмским обртима могртћа наро" чита општа контрола _ пелокут“ ног драмског ткива, јер ти мо менти имају важну улогу предо“ чења „Аогичног и природног на стајања, будућности из прошлос ти и садашњости, које је исто тако недокучиво као и онај тре нутак. окомито баченот камена, кад тај досегне свој врхунап, пре но што почне да пада. .
Својеврсни и мало примећени прелази у драмским и припове дачким делима су и закључци или завршеци. Кад их називамо прелази, свестан сам извесне пресенетљивости тог израза. Па ипак су прелазни, Свака новела, роман или драма представља не ки живот. у кризи или У низу жриза; живот ђ кризи, се изаиже из своје нормалне једноставне равнине. Напетости и конфликти настају у њему. осећања, хтења, страсти се напињу до крајности и проузрокују пресудне одлуке и катастрофе. Затим се снаге сле гну, умире, и сместе у своју уо' бичајену равнину. Живот се нор' мализује, Тај прелаз из кризе и делирија у нормализацију ствара у таквом делу његов закљу
разит у погледу на тај свој за' датак а може да буде и замућен
кључка је свакако прелаз која сам описао. 0
" „раца; било. око тристо рањени
Само један пример таквог кри
чак који може да буде веома из
и мање одређен. Али задатак за:
ЏРТЕЖ: ЉУБИЦЕ СОКИЋ (БР. 40/1951)
Њ
Тин
Ујевић | Пл ивачи
Имам једно море за се. По њему пливачи шире руке, размичу се У тарину отварају уста, шире им. се плућа, плохом воде снатре звијезде надахнућа, илове, пиље, хватају даљину, враћају се у се, у вал, у дубину. И, по својем такту сад су сви снивачи. У недотледу мета, оснивачи, у невидљивих сила зазивачи, можда снатре море као простор неба» ц виде ствари више но што има» | н видно су се сви предали снима, врх вода призрак њима свима треба.
Бр. 18/1951. |
Родољуб Чолаковић
НА НОЋНОМ МАРШУ СА ВЛАДИМИРОМ НАЗОРОМ
(...) У СМИРАЈ сунца почела се пост ојавати: наша колона. Коман дант Прве војвођанске, Камењар, и :ашко Ромац, нови политички комесар бригаде, искупили су команданте батаљона и командире чета и издавали им посљедња наређења. Борци: двају батаљона кдји. ће нас пратити одмарали су се у једном шумарку, одакле се чула њи, хова. пјесма. Рањеници и реконвалесценти сједили су поред сеоског пута и жагорили. Готово сви су испијени у лишу, а прилично дроњава одијела висе на њима. Има их из свих наших јединица које су прошле кроз Четврту и Пету офанзиву. Банијаца, Крајишника, Дал» матинаца, Прнотораца, Србијанаца, Главна тема њихевих разговора је храна које су они жељни већ мјесецима. Нарочито су гладни тифусари којима су торбе пуне комадића хљеба, кувана и сирова коњ. ског меса, кукуруза и овса у зрну, = па се омет боје глади, и једва чекају кад ће на Мајевицу за коју су чули да је пуна свега.
Кад се смркло, колона је кренула у долину Спрече, према друму „Тузла. — Зворник. Ишли смо доста брзо; нако»је у колони, осим бо“ ац са а реконвалесцената. Налазио сам „се стално око Назора. који "је јахао 'нагевом коњићу На „моте зенит. живање како Му је, критко' је одговарао“ у Лобро". Уопште, држао се на маршу одлично. Ма А РИЕЛУ Влади =
Пред друм смо стигли-око поноћи. Дуже колоне се преносило наређење да коњоводци држе" коње чвршће: и да: солона преко друма иде брже. Управб сам заједно с Назором избио'из шикаре на тедну чистину испред самог друма, кад. ноћну тишину. проломи паклена иаљба из митраљеза. Зграбио сам узду Назоровог коња, викнуо Назору: „Сјаши и лези", и легао сам на ивици неког јарка. Одједном се над чистином дигла непријатељска ракета која је. простор око нас осветлила као у по дана. А одмах затим осу бјесомучна паљба из митраљеза и лаких бацача. Чета која је ишла на челу наше колоне залегла је исиред нас и упустила се у борбу с непгитатељем, У читу смо засједу умали. Лежао сам неколико минута у јарку, настотећи да се у мраку оријентишем, а онда устао и послшао да у гожви од људи и коња ухватим везу с'неким из штаба. Наишао је један командир чете, м на моје питање гдје је Камењар, одгововио ми је да је на друму код чете која својом паљбом брани одступање наше ко. лоне. - _— Штаб је. наредио да се повлачимо према Ракину Брду, јер су на друму тенкови и оклопна кола. 1
Окренуо сам се и позвао Назора, вли њега није било у јарку. Викнуо сам га неколико пута, али се он није одазивао. Непзитатно
> ве осјећа човјек кад око њега зврје меци, кад сваки час у близина
груне мина, али 7 овим тренуцима сам 'на све то забоћавио. Било ми је хладно око срца од помисли да је он можда погинуо или су га, онако слаба, прегазили коморски коњи који су. узнемирени пуцњавом, 7). приличном нереду, јурнули кроз типражте. А
· Колона је.узмииала полако натраг и набитала се у зауму. Смео трио сам у колони Фрању -Херљевића,. хоманданта батаљона Шесте бригаде. н позвао га себи: за з
= Познајеш ли Назорар Б
— Је ли то онај стари што изгледа као професор»
= Јесте. =:
— Мало прије сам га: видио на чистини.
— Брже натраг да га нађемо. 1 · - __ Вватили смо се. и на моју велику, радост нашли брзо Назора %:0"ти је био јадно тридесетак корака десно од нас. Био је миран ти се свим пвисебан (...)
Узео. сам 28. испод; једне руке ја, а испод друге Херљевић, и, гато смо брже могли, просто га одвукли у шуму. Ускоро се иронашао и Назопов пратилац с коњем који се одмах. чим те запупало, самоннинијативно повукао у шуму да ту сачека развитак дотаВата:
__ На пести се и даље водила ботћа; наша колона, већ прилично
епећена, полако се повлачила према Спречи (...) ,
Број 18/1951.
пука 1080 прољеће
| Јовану Поповићу
Ко прољеће; што букти дахом љета пи влажне мрље на мом, зиду суши, што заноса ми' растпламса у души, те попут воћке крај студенца цвјета.
Ко лас облачак расплине се сјета
кад мотрим гдје се згрумен земље пуши. ц мнтичјим ником заглуше се уши,
што стиже с неког ведрог, модрог свијета.
· Још јуче скрушен, преморенњ од страха због коре круха и крова над главом, посрћем, кличем срцу дајућ маха, ·
"срећан, што мину мраз, што неста зима, што могу опет опити се јавом | шо усред магле. слутњама и снима.
"Бр. 17/1951
ава ; 3 .