Književne novine
Иво Андрић.
ја камену, у Почитељу _
ПОЧИТЕЉ. На једној нози стоји, , једним стопалом држи. земље, и то не. целим. Није лак. ни. удобан ·положај. Није 'весела могла бити историја Овог чудног утврђеног насеља чи ја је сав смисао био одувек у том да је утврђено, а насеље је само по нужди и узгред. За шест векова бити град од камена, У стрмој, кршевитој и тесној долини Неретве, на тешком и изложеном И Ноа ћенару"], није: лака ствар ни завидна судбина.
б У морали били пи тешки кастелани, диздари и капетани који су у току векова, прво хришћанских а затим османлиских, седе“ ли У највишој од ових кула које је време посекло џ свело на једну меру, али које и данас, последњим остацима казују сву разлику у некадашњим правим димензијама, Строги и неповерљиви су били ти људи у сталној борби са трошношћу матсријала и неизбежним сла бостима људске воље и карактера; њима је брига за безбедност овог трада, чувара државне безбедности, лежала непосредно и целом те“ жином на грудима. Они су и ноћу ослушкивали ток ћудљисе Геретве која једе земљу и подрива стену испод града; бдели, да би видели да ли бди стража на бедему; и стрепели од завере, мита. ц варке, од људског лукавства које на: оваквим местима никад не спава и не мирује, а често упропашћује на спавању оне који се миру пи спавању потпуно предају. Само својом будношћу је живео и само на једно око спавао многи који је овде морао да живи. |
Каква је морала била посада овог -трада који је по пре пего је постао рушевина морао бити овако нељудски стрм и испоснички сув» Разнолика у разним епохама:по броју и саставу, снази и вредности, припадности и имену, опна је била увек слична, по својој сталној бој би са чамотињом, оскудним тајином, даљином или шимчекивањем. У њиховом постојању морало је бити увек, п У најмирнијим еремени“ ма, нечег од првобитне опасности и мучног опреза, који су створили п обележили ово место као тачку бдења и стражарења, нечег од поноса и силе, м свести о дужности џи величини свота позива вазда будне бране, сачињене од камена и живих људи.
Било је, пи морало. је бити, мното чамотиње п досаде п аскерског имавања У очекивању сукоба пи опасности која не наступају, док жиг вот постаје сав једно једино једнолично ишчекивање без краја, а са заборављеном првобитном сврхом. Било је чежње за покретом и ширином, уживањем и променом, оштре и болне као сечиво у живом месу. Али било је, и морало је бити, и радости, дивље, кратке и вој ничке, у сваком беласању женске кошуље на чобаницама са друге обале, У ћилибарски жутом мостарском вину које љуљушка у себи неухватљив и сталан зеленкаст отсев и које је, поред сласти и опоја, имало за исламског ратника још и драж забрањеног и трешног ужи“ вања. Било је сласти у воћу из присоја, у топлој погачи неопход“ ној кафи, у јаком љубушком дувану, добром и нераздвојном другу дневних те ноћних часова. [Још и данас се као плетиво невидљиво финих нити провлачи кроз прозоре и мазгале, кроз дивљу павит и лишће смокве и красљава нара — и нешто од снова и светова сат леданих у дуванском димул
Било је и морало је бити,
Сео сам и наслонио се на гладак, изваљен камен кој: је пекад био нешто у згради које више нема, ћерчиво, праг или довратник. Ово је ретко и драгоцено место. Овдг се може замислити време и односи људски у њему. [ „Време земно и судбина људска"л Бар тако се за тренутак чини, А та замисао, ма како кратка и ненотпуна, вреди напора да се потраже оваква места, вреди тешке туге њихова
постојања. · 6 | Овај камен је У зноју људског лица вађен, клесан и узићиван У
смишљене траћевинг које служе људима за њихове разноврсне потре: бе и одговарају њиховој жељи за лепотом, жељи која иде мимо и, често, изнад тих потреба. Служио је овај камен и трошио са. споро и. неприметно У тој верној служби, све док његова намена није изне верила њега, док није нестало сврхе хојој је намењен и људи којима је служио и он и његова сврха. И опет је, као камен, остао ту на месту и ожиљцима, и“ траговима на себи зовори и сад „о то! служби, "стајаће док га вода и земља не отплаве и, не покопају,. [ „Јер, обра"вен камен пити уме тата да сакрије нити може шта да заборави.]
"Ето, са таквог камена; под до белине ужареним небом, у Почи: тељу, наслућујем време дубље и даље од свих познатих ми људских односа које меримо временом и који нам служе за наше површно и вештачко мерење времена. у магновењу, које ми својом краткоћом одузима сваку сигурност суда, угледао сам, чини ми се, иза нас и испред нас, векове који су већ изван сваке мере и сваке моћи сећања, и оне који још нису добили имена ни. обележени догаВајима, — ка
Ме
Ерих Кош
Невоље од сатире
ра која је у осталим родовима књижевности само један од књи“ жевних украса, у сатири је, баш због њеног критичког и педаго шког карактера, један од сушта ствених и битних начина изра жавања. Осетимо ли жељу да известан порок ишибамо и обе: лежимо морамо га, да бисмо то
ПРИМЕЊИВАНА у сатири — одУвек, водећи вероватно своје порек“ ло из басне, а можда и из потребе да се прикрије жаока и измак не оку и пажњи цензора, алего“ рија се, у. сатири, као и сваки манир, најчешће прихвата као писани закон, не питајући АЕ за ј одан. Мож: Ја потреба дни начин Мож | са успехом изведи м дали при да само Средство да се | шара ст па ам ешто као ,
еј > - на ! „4 непријат“ истакнутом месту. Чинимо то и а ОВА и ако ублажи 6уР" џ обичном, свакодневном живо на реакција коју може да иза ту. И кад, на ИЕ Бе зове. А можда алегорија у сати јући наш градски сао о бај, кл ри одтовора метафоричном на није ни тешко ни ОА
: а сно, кажемо да смо се возили е , 1 А зивукванра ва МЕН своје | „лео Сад Ран ааиујемо ка
свој“ 15 =“ # ми претерујући, не очекујемо да ствени начин изражавања м сле нам се баш дословце верује на кања пошто је поређење уоста“ реч, јер то „цео сат" представља лом готово Јн РВ но само _ сликовито, _хиперболично јим се У литератури. 6ја- изражавање нашег, негодовања. У 5 МА АВНЕ ОЦА Кад нам је Домановић у „Данги Ни : зна > хтео да покаже које је размере СЕ ава а свеи Њ ухватила НЕ У Србији, а се у л5 је грађанима ставио на грба ништа не бива поклоњено, и ау 5 Мечаве. а на чело тАЕЕОа. тори сатире су осуђени да оно срамне ропске печате, претеру' што евентуално добијају на Јел" јући, разуме се. И није при томе пој страни, тубе па рој ла | важно да аи Је ствара сера , а. и чиновника заслуотвореном сатиром не позледе и а или више а О Ба а 2801 ларац те са друштвеног, пати не б Е да ишта, много је _важније А кривајући _жалац алегоричном свака ои буде ен копреном, понекад и не слутећи на и по могућности _ искорењена озлеђују или плаше и оне на ко па макар и по цену извесног пре: је нису ни помишљали, излажу теривања. се мржњи и освети ми ОНИХ Од
којих су такву реакцију најмање На жалост, педантних, тори-
ОЗНАЧЕ 6 јивих бранилаца реалне стварно“ Хипербола, постско претери' сти и стварних размера _ увек ње са циљем да се боље иста: има и увек ће се наћи. Сами се
> стварна слика и привуче јављају и не треба их ни тражи
кне ти! Кад сатиричар, да би се су
читаочева пажња, позната Чу“ протсгавио разним култовима и
масовним модним _ хистеријама, изведе Београд на Ташмајдан да би се клањао мртвом киту, он овом алегоријом смера на мало грађански конформизам _ нашег света, а хиперболом, претерујући размере и кита и хистерије, же-
КВИЖЕВНЕНОВИНЕ 5
жсем' „угледао сам“, кажем тако само због недостатка речи, јер уствари ја нисам видео, него обневидео у том тренутку видовитости према ком је свака муња спора и дуготрајна. Рекао бих можда „наслутио сам", кад реч слутити не би била тако ·двосмислена и замрачена метафизичким призвуком који је прати, док је ово о чему ја овде, са камена У Почитељу говорим, сама сушта стварност овог нашег, људског, јединог, и искључиво људског живота.
« ж
Смоква у пукотини тврђавског зида.
На овом месту, пре двадесетак година, деца су, после купања у Неретви, застала да се одморе, једући зреле, меке и слатке смокее. У летњој обести, гађали су једни друге остацима нагриженог воћа.
Ситно парче смокве пало је тада у пукотину старинског зида. Догодине ту је исклијала смоква. Као недоношче, клица је дуго лебдела између раста и нестанка. Грумен земље у пукотини, ретке кише и слаба роса учинили су своје и клина се одржала. Израсла је смоква — богаљ. Ониска, криве, као бршљан припијена уза зид. И по закону који важи за сваку смокву и за све живо, стала је и да раћа ситним, ретким, спеченим плодом који никад не дозрева. И сад јој при врху видим неколико таквих плодова, и они, као сваки плод на свету, че кају почетак медне јесени. Рађа и рађаће по истим законима по ко" јима рађају бујне и плодне смокве у доброј земљи и на погодном мес“ ту. — Пролазим поред ње, дирнут, и бележим њено постојање, чува: јући се добро да је не оскрнавим олаким поређењем, '" таштом метафором.
ИВО АНДРИЋ
ж
Напуштајући Почитељ, сео сам још једном на зрео, оборен камен, на највишој тачки града.
Миран је свет како га у овом тренутку. видим. Безбројни неза вршени покрети и недовршени замаси и почеци легли су за трен ока |
у мрку пругу у којој се поклапају две сказаљке. Мирно: је и. непомич-
| | ||
но све око мене; зграде, растиње и предмети, ослобођени своје сенке, |
не теже никуд и не казују ништа. У несвесној тренутној самообмани
ја тај мир протежем на сав свет, као. једну од оних варки које значе истину једног тренутка.
Избледео је у бело модром жару језичак небеске вате. Ни знака ни бројке, ни писма ни гласа. Не зове се никако, не означава ничим и не бележи нигде оно што казује овај тренутак на камењу, међу камењем, под зенитским сунцем. Дан нема имена, време нема мере,
свет је изгубио границе. У савршеној тојања и непостојања.
равнотежи мирују тасови пос
Али већ идућег трена сказаљке ће се помаћи из свог подневног |
положаја и раставити се невидљиво и немгрљиво маленим, али ' од ссаке катаклизме јачим покретом, — и свет ће се указати нашим очима онакав какав је, све ће се звати по имену и мерити устаљеним, ограниченим, нама приступачним мерама наше мисли и нашег кора:
ка. Све ће постати оно. што..је. Све живо и мртво око мене добиће |
опет своју сенку, „букагије „које сагданом расту.тежином и обимом.
гве ће и постојати. само као покрети. „уколико. је покрет. Кренућемо
_ са поворком. За нама ће остати неизречен, неизрециви п“ мимо сваку |
меру велики; тренутак безимене величине и варљиве, дивне равноте оке света. '
Заборавићемо наук и поруку камена у рушевинама, и ништа на свету неће моћи да нам их потпуно оживи У сећању. Ништа. Ни ови редови које бележим на том камену, у подневни час.
Бр. 3/1954.
Књижжерне _ па ет ДНИ Ко А ВИ
О кризи књиге
АЛЕКСАВЈАР БЕЗГВ . пер руне а стави пе бер у ићи мани у
1. %
Н: И Њ | у
1 1 “ 27. 3) "
| |
ц НЕ
5: | и || 4:
Н Е Н
Н|
Цу |
| пи | шНАУ
Е | | |
Му | %
Ш | 11 | | УУ
: Му
|
Н 1: пЕ
1 | Ш
ји |
| Н| |
| | | ,
| ни | НЕ ну
| 2 41
8 Н ђ
ц ! | у | "
| | 5) ин |
и : И 1 ; | ; : 41 Ш
| ђ
| 5 та (8 5 " ::
ЊЕ : | ђ Н 1 и ;
| НЕ | | | # 1
и. дднке мото; вивлноњил
помиа чета, зе има. деду мом и
# ; 3 3 # ФЕ
| | НЕ
џ | | : | ;
Ц ДИ 45 5 | М 6 6 |
М
ЦЕ 5 И
38 НЕ
ту У по торба аи. чаречто емиу тоја «5 сти поја зашта радим
У празију под момт тиа тим оу миљи тима су прсре- зета са "И осмаља на сбјима за 66 вњиа ома норилитни тећи, ПИ
= за, ||
Ерих Кош“ „»Решење зависи | од привредних органа“ ИЕ . С]
ми ја под њи зле). јаме прелази 36 ето, У смо му кормшн, ужа н — има У
САНКАРСТВА
прање св 5 прии кеја мини Уз 16 # 3; певерезеи. урашиу сен 17. међи. (азлтно тиши м говоре. у ои
НАСЛОВ.НА СТРАНА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА" ИЗ 1954. ГОДИНЕ
А
аутор тврди, онда таквом читао цу и без хиперболичног претери' вања слободно можемо рећи да ништа не разуме о сатири, а ма" ло или нимало-о литератури.
"Бр. 170/1962.
ли само да укаже на постојање таквих слабости и мана баш они: ма који их не виде и не примеБују. Кад неком падне на памет да ситничаво примети како изло жбу на Ташмајдану није посе тило баш толико људи КОЛИКО
Сима Пандуровић
() нашој поезији и критици данае
ПОЧЕЛО СЕ опет говорити о кризи поезије, песника, критери: јума, о „стихоманији", о томе да данас свако пише песме и да те песме готово нико не чита. Пос: тоји нека врста инфлације у на: шем песништву, и са све: већим приливом песама њихова вред ност постаје све мања. Има у то ме и тачних констатација и пог решних тумачења и читавих па ралокса.
Пре свега брига да је песништ тво у „кризи" и да поезија изу: мире не јавља се у свету први пут. При великим променама У структури друштвеног живота увек се чини да то мора ићи на рачун нечега што силази с позо рнице, а у корист новога зито се тек помаља. Да те промене, при“ родно, изазивају и нека скрета' ња, поремећаје и у нашем духов“ ном животу, нашим наравима, вредностима, психи. Али се оби“ чно сва предвиђања покажу као нетачна, а разлози јелном стању простији но што мислимо.
Крајем ХУПТ и почетком ХТХ века, после великих претурбаци“ ја које су изазвале Француска револуција и Наполеонови рато ви, изгледало је да је поезија мртва и да никоме више неће пасти на ум да се заноси стварима маште и осећања. Па ипак, као
· упркос тим прорицањима најпвет-
није доба француске лирике наста ло је баш после тих догађаја. Др Љубомир Недић, несумњиво је дан од најзначајнијих књижев них критичара наших, тврдио је да је са Војиславом Илићем српска лирика „испевала своју лабудову песму", и то непосред но пред најбогатију обнову сргске поезије после Бранка.
Место тих крупних и сумњивих џопштавања боље је, с мање тео“ ретисања и више добре воље, ук лањати оне појаве које очевид: но не иду у прилог квалитативног развијања наше поезије. Ако данас сви пишу стихове, то _не значи да све стихове треба обја: вљивати. Међутим, и летимичан поглед на данашње листове и часописе доказује да је број тих листова врло велики, а број 06: јављених _ стихова _ невероватно већи него што је икад био. Ако уредници листова и часописа ни" су задовољни квалитетом | тих књижевних радова, питање је за: што их и из којих разлога пуит тају у своје листовег Да лпоиз жаквих других, оправданих, али це књижевних Иначе се јавља сасвим логичан закључак, да они могу говорити само против себе, јер допуштају да јача оно против чега устају.
Под претпоставком да се на шој данашњој песничкој продук' цији може нешто или много што шта замерити, радикалан лек је у јачању ауторитета критике и поверења књижевне публике. Ис тина је, међутим, да је ауторитет књижевне критике врло слаб, што с друге стране значи да је поверење публике у њу врло да' баво. Нека ми је допуштено ре ћи да наша критика врло мало утиче на оријентацију публике међу књижевним делима. Она је врао учена, али сувише апстрак: тна и небулозна. Наши критича“ ри претпостављају да нам опши“
_рно излажу своје погледе на
књижевност уопште, на њен зна“ чај и њену улогу, поводом поја“ ве ма којег дела. Али о самом делу ви сазнајете мало или нима ло и остајете без обавештења и суда као и пре критике. Отсус: тво сваке анализе, сваког доказа за извесне тврдње, сваког приме ра од осиЛоз, кад се говори о једном књижевном раду, типична је одлика наших критичара. До бијате утисак да многи крити“ чари нису честито ни прочитали дело о коме дају СУМА.
Истина је да све бржи темпо модерног живота омета концен" трисану пажњу, аперцепцију, кон“ темплацију и не допушта дуже задржавање на једној ствари или једном питању, Али ипак! у да нашњици, кад нико „нема време на“, ни мушко ни женско, ни младо ни старо, ни запослени ни беспосличари, ни службеници ни пензионери — потребно је наћи та бар толико колико је оно не: опходно. У интересу квалитета, ако не квантитета књижевне, пе“ сничке, као и сваке друге произ“
водње.
Један старији српски критичар рекао је да књиту коју не врели прочитати двапут, не вреди про читати ни једанпут. И то је истина. А други модернији и да наштњи, да су писци некада ви" ше гледали на оно што ће да: ти но на оно што ће примити. То је такође истина. Али су те истине, _ изгледа, „заборављене. Књижевна публика је остала 27 оријентације, критика без утица" ја, песници без читалаца, Наста ла је поплава књига, написа и стихова који испод спољне фор ме не садрже ништа и које оре" ме неповратно носи У заборав.
Бр. 57/1957.