Književne novine
Десанка Максимовић
" : (И3 дирске дискусије
у с Душановим закоником)
ЗА МАРИЈЕ МАГДАЛЕНЕ
Царе Душане,
тражим помиловање / за жене каменоване, за. њина саучеснице, помрчине 74 ; ноћи, за мирис детелине и грање где. су пале опијене кад, препелице и шљуке, за њиме животе презрене, за неудостојене самилости, љубавне · њихове муке.
Тражим помиловање
за месечину и рубине коже њине,
за: њене сумраке,
за пљускове коса расплетене, за ђуку:сребрно грање,
за модре подочњаке.
дете
Марко Ристић
Андре Жид
им помиловање
Тражим помиловање
за љубави њине разголићене п проклете —
за Марија Магдалене,
ЗА СЕБРА.
За себра
шло ниче пи умире као трава у заборав из заборава, за тридесет кућица. његово
кромпара,
за усукано кукуруза стабаоце, за дим над кровом, за оно где је, следећи оце, погрешио делом и словом.
За себра увек верна животу, за себра који сунце воли. Ако живот изда ц тшева,
м гуштери, сунца уживами, п песникиња мириса, зова, за себра,
себар издати неће
за себра који у поводу води по десетину
себара синова. .
Бр. 192/1963,
"и његов Лафкадио
УЗ ОВО друго. издање мог. пре. вода — којим сам, као пио се из овог цитата види, са шест то" дина закашњења. био платно Лаф“ кадиу неку врсту дуга, == хоћу још да додам неколико речи и о самом Лафкадиу, упућујући их првенствено евентуалним младим читаоцима ове књиге. Хтео бих да их упозорим да, данас м ов да, не треба да схвате Лафкадиа сувише, озбиљно. Не зато што би те могло бити опасно. Него про“ сте зато што је време учинило своје. А његово је било да учи“ ми ЛАафкадна негфикасним, да га ашши његовог престижа | завол“ љивог моралног ослободиоца, да. та учини ситним, прециозним и бдледим, у светлости пламенова и страшних значења маше епо“ хе, од пожара. попаљених села до меска атомске бомбе, од хитле. ске „ломаче--ињига_-до парти“ занских ватри, од огња који са жиже цркву у живих људи У Орадуру или у Глини до рефлек тера под чијим млазом „призна“ ју" Рајк или Клементис... Шта је остало, шта је у овом нашем свету могло остати од оног схва“ тања „слободе“ које, оличава, Лафкадио својом _ недоследнош, ћу, својим „дезаинтересованим" делањем, својим _ безразложним чином, својим „диспонибилитетом" у својим препуштањем случају, тре" нутку, тренутном надахнућу, тим задовољством да се учини нешто баш зато што нема _ никаквог разлога, никаквог рационалног ни реалног мотива да се то чини, тим плузорним, краткотрајним задовољством човека који је увек ФШвролбје, који не пристаје да се заложи ма за коју ствар, ко. јисе ставља на располо жење само свом тренутном рас положењу, тојест ма чему, тојест самом себи, па чак ни самом се би2 Гледајмо данас у њему, сл0' бодно, не много мање луцкасту и „бесмислену од; марионета које та окружују. На то нам и сам Жид даје право. На непуних ме сец дана пред своју смрт, у пи" сму упућеном професору Пјеру Лафилеу, који му је био мослао наџрт за своју студију, 0 Жиду као романсијеру, Жид је писао:
„Волим што уносите У · ваше излагање о Подрумима Вати кана појам зашитепи, (нешто бизарно и ћакнуто, настрано и смешно) -- што се већ испоља: ва (можда би на то требало скре иути пажњу) у другом делу Ури" еновог Путовања: јер ве"
јем да сам У том погледу био новатор (упркос форми). Касније, то „замотепи" заузело је себи место (претерано чак каткада) | У нашој књижевности, али најче“ шће се потпуно заборавља да сам ја био први који сам за то дао основе. |
Волим Ваше излагање о По друмима Ватикана: „јеА: па слобода која је ропство да, то је баш оно. што проницљи“ ви читалац може по треба да ра зуме: што резимирају две рече нице. диалога (али оне остају па позорници пепримећене и много сметају глумцима који имају да их изговоре, јер их они пзража“ вају такорећи као пехотичио): | „Ви сте оно што се зове једно слободно биће. — Предан на ма лост и немилост првој прилици. | То је сувише суптилно за: позор ницу, ми лако може да незгодно
пресече диалог."
| КВИНЕВНЕНОВИНЕ 7
Позорниџа о којрј говори У том писму Жид, то је конкретно позорница. Француске Комедије, ма којој је 13 децембра 1950 пр. ви пут играна „фарса“ у три чи на (19 слика) коју је сам Жид извукао из своје сотије. Та прет' става Подрума Ватикана, последња радост његова, када. је; већ био ушао у девету деценију, чудећи се каткад и сам, да. је још увек жив, та свечана премијера. где је, од Претседника Републи“ ке редом, читава позоришна сала била обукла фракове пи: балске. тоалете да види како ће Лафкадно: турнути из воза, грешног Флерисоара, била је завршни, праскави ватромет у животу тога човека који је занста увек бе жао бл почасти, салона и академ“ ске славе пред којима се његов пријатељ Валери коначно био по:
казао тако. слаб. Академике. и ди: монденску ·
пломате, владу и | крему, католике м великодостојнике, добромислене професоре и моралисте сакупио је Жид много више Да би пред њима, у тој те атарској варијанти своје давне фикције, исмејао католичку црк ву, вернике, академике им мало грађане, него да би ча сцени мпдаастично истакао и узнео _ све оно што је у његовој првобит" ној замисли Лафкадиа било романтично, необуздано и демонски. У позоришној верзији дошла. је до израза много више карикату“ рална страна овот дела, сатири“ чни момент био је јаче нагла" шен, а поетични акценат добрим делом пренет је са Лафкадиа на Женевневу, изгубио је дакле оно корозивно што је имао у себи. Интерпретација глумца који је играо Лафкадиа (и кога је уо сталом, лепог, плавокосог и де тињастог, дражесног и нежног, изабрао сам Жид, интересујући се и иначе врло живо за спре“ мање комада), допринела је та' коће да Лафкадиа учини безопа“ сним == наравно не за Флерисоа: ра — и добро васпитаним дечачи“ ћем кога лако вуку за пос им Протос и живот сам, "тојест сва" ка „прва прилика" коју му жипот пружи да начини неку нову недоследност и. несмотреност за коју Не се после кајати, На пре мијери се чак комад завршавао _- мислим да је после премијере
" тај крај Жид опет изменио
капитулацијом Лафкадиа у на:
ручју Женевиневимом. Више зам:
ста не' треба да би се видело до које мере је Жид са мронијом гледао на домет и озбиљност коју могу да. имају револт против конвенционалног морала и анар" хониндивидуалистичко „ослобове“ ње". његовог омиљеног јунака.
Можемо. дакле, не заборавља“ јући ипак. притом Улогу коју је у доба своје прве, своје, праве младости, Лафкадио одитрао У формирању менталитета п сенси“ билитета једне генерације која. је имала његове године у време кал се свршавао Први светски рат, можемо сада мирно, не из певеравајући Жидову успомену, читати ову његову сотију као занимљиву причу у којој има — да се послужим једним _ насловом Кристиана Грабса „подсмеха, са: тире, иропије и Ауб па. несумњиво и поезије, али чија филозофија не задире _ дубоко. Она не држи реч не испуња' ва оно велико обећање -— за које смо удсталом сами били образили да нам је дато.— да ће бити потресна, и нова, судбоносна и ослободилачка. н 72
Бр. 28/1954.
љег значења",
омСмЕт, МУЈЕЗИНОВИЋ: ЦРТЕЖ (БР. 46981)
Е4 лет ЖАО МУ
ВЕОСВАО, 1-—15 Ал 1985 +
~ + + " то. Ес
МШТЕ.
| ; Џ
Па
Е |
|
Н пије
1 ђ
УеГ |
Му |
;
' 1
Лу ПИ пл те
; |
НЕ 8 ћ
Њ ИЛ
|
ћи
ти Н
,
је
А СТРАНА „КЊИЖЕВНИХ НОВЕНА" ИЗ 1955. ГОДИНЕ
045 %
| К5 . '
, | ' : :
Мирко Божић Курлани
ТЕК око три сата поподне провукла се кроз мала враха, изишла из мрачног храма 'у ону вреву дернвчку џ чучнула уз високо слијепе зидове. Размотала је укељаноћ малиша и очистила та сламом из једног расутог сепета. Дијете је зачудно мировало читаво вријеме и сисало поспано празну мајчину дојку. Перка је била страховито 2гла: дна, али је трпјела завјетовавши се и сушним постом који дозвољава само једанпут дневно да чељаде нечега послога окуси. Купила је пола, кила јабука ц тризла их халапљиво. Најдраже воће, орахе, није хтјела ни смјела купити, јер су сељаци 8 јеровали да у њима има „зерну" масти. Чинило јој се да дјетенце нема вшше толико гнојних мјехури: ћа, спавало је, „можда му је Она здраво навукла сан на очице,
"затие је знатижељно Заигличена врлудала сајамским прегрпа: ним тезгавиштем, "које је шумјело и бучало"лупњавом лимених и 280" здених оруђа, циликањем и ијуком жена, гурњавом пролазника, дре“ чећим крештањем, нубањем продавача, подвикивањем попјевки, му“ мисим погавањем, животињским фрктањем, ревањем, гакањем, кокодакањем, рзањем, мукањем, блејањем, сквичањем, мекетатзем.
Читав тај простор подно цркве био је набит сточићима, банчи“ Нима, сталцима, широким сунцобранима, томилама тикава, бакара, сталажама сплитских трговчића ситничаријама и картопским играч кама, пиштаљкама, балунчићима, бонбонима, бебицама, сепетима, јаја, јабука, крушака, зелених шљива, кошарицама "голубова, јежева, зе" чића, каровима диња, угљена, клака, сијена, телади, јањаца. Ондје, сејетлуцкају огледалца и привјесци од филигранске сребрне жице, мрежасте витице, јефтино прстење, ситне наушнице и колајне, овдје бројанице, тротуље ораха и љешника, сбветачке кич сликарије, анђели и свијећице, молитвеници, медаље и медаљице, тамјан, мали сви: јећњаци, посвећени сасушени, цвјетићи. Тамо горњи Курлапи Сурко и Мрко продају воду снијежницу, чашу пола динара; конкурирају им варошиси беспосличари водом бојеном и заслађеном апотекарским хемијским препаратима; „наранчадом" или. „малиновцем". Сви су они ових дана запослени; Онамо прашчић на ражњу с чије се надигле, пуцкетаве коже ниједи још врућа маст, На простртим ткавгним вре: ћама — шареницама, сељанке продају луч, труд, дрвене чешљеве, пре слице, а Зеловљани изрезбарене кутије, гусле, мијехове дипле, луле и камшше, око њих цилиће, вришти, дипли, ојка, ћуди. Филип продаје дрвене здјеле и кашике, јаворове јармове, мишаје и пратљаче, даске за месо, До њега се тискају Лучанци и Хрватачани са својим маште“ лима, вучијама. и. обручима,. Бакрари куцкају својим штапићем дно својих производа, дињари биљеже квадратастим_ бушотинама зрели плод. Селим — сладолеција араби неумдрно одлеВено „млијеко у тје стјене туљке, извикива зромогласно своју домаћу марку људоморно се осврћући.на колима солинског „наметника", који такођер растро“ дајс своју ледену. водицу, Сјекирица и Керо. продају успут, у ходу, асичане споне, које спретно, на лицу места по наруџби праве комби“ нираним клијештима,, Перадари пипкају по сто пута. кокош држећи је лијевом руком, а она се затим прпушка по земљи чврсто сапетих ноу. Франо Калкић милуши по ушима расплодну бијелу, куниницу, коју ће Пера однијети дома. Ево и 'новог варошког сметлара, Берлеша. Он мљацкајући. ждере, одрезак лубенице и прска пуним устима, око себе, сјемење, као убојна зрња. из жвалаве дуплонке. Сав се надуо од тог воденастог воћа, које му је најдраже. |
Све се то натискује и очешава једно о друго кад у каквој 02 ромној шароликој менажерији п све је пуно разних отпадака, смећа, трина и прашине. Бијеле, црвене пи шарене боје поштрапале тај ва шарски сељачко — маловарошки флот, Пук се просуо сајмом. и 32:
_мећио све рупе, затрпао све кутке, а осуо се њетовим; пословним У
шеањем и. трлатим дозивањем У љетној жези и припсци, Бр. 5241952
Васко Попа
Браним
Поглед би ми У прашину законпали. Ружу осмеха Са усана ишчупали,
Чувам. прво Пролеће у грудима. Чувам прву
Сузу радосницу.
Са слободом
Би ме развенчали, Душу би ми Душу преорали.
Браним
Ово неба у очима, Браним
Ово земље на длану.
Младе би ми воћке Радости посекли, Славује песама
У дрвени плуг упрегли.
Не дам Ово сунца у очима, Не дам Ово хлеба на длану.
БР. 16/1950
Братко Крефт Вук и Копитар
(. у ЗА СЛОВЕНАЧКУ јавност подудара се прослава стогодиш њице смрти Вука Караџића са стодвадесетотодишњицом _ смрти његовог учитеља, несебичног ЛОд стрекача Јернеја Копитара. Не само у нашој прошлости, него и у светским оквирима тешко је наћи тако. плодну сарадњу каква је била између те две личности из српске и словеначке литера' рне, културне и националне ис торије. У томе су и нашем АОбУ велики пример; њихове судбине их везују и у томе што ниједан ни други ни: до данас нису до били целокупна дела што, нарав" но, нашој славистици не служи на част, Копитару јаш увек није потпуно опроштена кривица ко
за му је, досад, приписивана због његовог особењаштва, неразуме вања Прешернове поезије п умет ничке поезије уопште, што је био сав окренут српској нарох ној песми и Вуку Караџићу, кога није само подстицао и усмеравао у његовом раду, већ та и храбро бранио пред свим његовим не пријатељима и ауст ријском по" лицијом. Да је стварно био та: кав „аустро'слависта", како су неки мислили, не би могућна би: ла. таква сарадња са Вуком ка: ква је била.
Поред новог, потпуног издања Вуковог и Копитаревог дела, ко је би требало почети објављива“ ти у години њиховог јубилеја, добро би било да се за време про славе изда у Беотраду Вуков, а У Љубљани Копитарев зборник. Мо" жда још није касно. Такав збор" мик би, поред расправа и члана ка могао бити обогаћен м неким ликовним материјалом, као и Ра" зним факсимилима, који би тек стове учинили још занимљивијим. До данас је, осим тога, још СУ више мало разматрано раздобље између Вука и Миклошича, који је после Копитареве смрти преу: део његово дело и такође подупирао Вука у даљим настојањи“ ма, Ове године истекло је 150 го' дина како је рођен Франц Ми. клошич (1813), један од најзначајнијих слависта. Вукова повеза ност у раду са обојицом вели“ ких слависта и разним личности“ ма његовог. времена, укључујући и Гетеа, као и сама вредност ње" товог дела, прелази оквир југо" словенске књижевности. Сва тро' лица, сваки на свој начин, дока“ зали су да су наши језици кула" турно једнаки језицима такозва: них великих народа, иако се на њима није остварило толико као па друтим језицима, пошто су се наши народи морали борити за слободу и властити опстанак.
Вукова издања српских наро“ дних песама доказала су свету велику уметничку и наџионалну стваралачку снагу српског наро да. Вуково дело је као културно настојање остварило по духовно“ уметничкој замисли српску нацио налну индивидуалност, као што су Прешернове Поезије _ оствариле словеначку. Све што се временом
стварало и догађало КОА наших |
народа настало је из сличних вли, чак, потпуно једнаких ма“ теријалних, друштвених и нацио“ налних основа, које су се интегри рале у Једну крајњу тежњу, У борби за ослобођење, Зато и АО стижу корени наше ослободилач“ ке борбе и револуције до великих личпости наше прошлости, Ву' ков, Копитарев. и Миклошичев јубилеј дубоко нас обавезу |, пред пашом м светском КУАТУр" ном јавношћу.
Бр. 189/1963.
___њ- _- ђе