Književne novine

Владан Десница

ПРАВДА |

ЈЕДНОГ _ недељног _ поподнева, прије више година, враћајући се“ с далеке шетње у град, наиђем путем на одвратан призор: нас ред цесте човјек Ре бије жену. Лице му је имало раз јарен управо живински израз. Пограбно несретницу за косу па је вукља амо тамо по цести док није пала ничице, а онда стад да удара без поштеде, по очима, по устима, не пазећи куд погађа... У мени се све преокрену. Хтје» дох да срнем на њ. Потекао из чистог милосрђа мој би насртај био тим жешћи што је милосрђе било веће: а милосрђе је било толико, да. бих засигурно и ја био навалио бјесомучно и ударад без поштеде, по устима, по очима, не пазећи куд погађам. И. вјероватно, лице би ми било попримило разјарен, управо живински израз; по њему заиста нико не би био могао да спонза. племенитост моје побуде.

Него, помисао на небројене прилике кад сам се преназлио и залетио кану кап двојбе на моју уаспаљеност и смјеста закочи мо• ју спремност на човекољубачку интервенцију. Можда је у том правцу _ Ојеловало и присуство још _ једног посматрача ониска средњовјечна. човуљка пуних образа и свијетле жућкасте длаке кеји је спокојно гледао смијуљећи се неодређено. Сјећам се, његова.

комотна равнодушност у први мох изазвала је у мени знушање. Али одмах затим учинио, сам исто што и он: турџо руке У џепове ш стао да. посматрам. Примјер, као што је познато, дјелује неодољиво. У већини _ случајева (будимо пекрени!) другог сматрамо глупљим од нас. Но тај грех одмах откупљујемо тиме што, на. дјелу, обично слиједимо његов примјер; ја се, дакле, обуздах и тримирих, у мени мпоговори она добро позната „друга половина", она која расуђује и сумња.

ВЛАДАН ДЕСНИЦА

Одавна сам дубоко освједочен да је главни услов за праведност — фантазија. Да бисмо били праведни. суци, потребно је да познамо позадину, побуде и узроке, односе и зависности ствари о којој судимо. Пе поводити се за првом импресијом, за вањским помолом ствари; испитати скривене узроке, нужне условљености, дуги ланац кривца и иротуктивца; увући се у кожу бића о којима судимо, потражити ка

замтшеног клупка — то нам. је дужност прије него изречемо ријеч

осудс.

Помислим: ко зна какве је све кривице, каква зла. нанијела. ова жена човјеку Ко зна шта је све он за њу учинио, тсртвовао; колико т2 и колико трио пи праштао те мучао2 Ко зна до какве те бестидности, до каквог цинизма она. дошла у своме срозавању2 Можда. је топ пека мајка -= звјер, можда, је. напустила дијете које се туши У крупу да-би отишла на састанак с јараном. И није ли; у таквом случају. она. крива и зато 1ато те довела мужа до овог ружног испада, У ово

- стање. поживинчењар Није ли тада његов испад, ма колико ружан, ннаг на концу конца људски разумљив> И“нпе билион == ако тако ствар стоји = осјетио као крајњу нептавду наше уплитање у корист жене, наше залагање за њуг — Да, добро је што нисам интервенирао.

Но док сам ја тако умовао, а бубоци и даље пљуштали наиће и трећи пролазник; стасит млад човјек дуге витичасте косе, у плавом пемнеру и с тениским рекетом нод пазуком. Једним махом уочи ситудцију; ошину презирним погледом нас два пасивна посматрача, па без сувшиног испитивања срну на човјека -— управ онако као што малоприје хтједох ја — и поче та млатити, жустро и без премшшиљања, не пазећи куд потава... Изненаћђен препадом, муж пусти с ока жену и стаде се бранити од нападача. Жена је међутим измигољила, придигла. се на кољена, устала;: живнула брже него 1ато би се могло очекивати, после оних буботака. Стала отпесати прашину с лаката пи кољена. поправљати раскуштрану косу, Због те брите за фтизуру. одмах ми се причитила мање жртвом. Затим меопазице некуд нестаде.

Мећутим, на супротној страни цесте појави се времешан човјек водећи за руку дијете. Извео спичића у шетњу, пи брине се око њега управо дједовским стрпљењем; показује му нешто прстом у кроштњи јаблана у дрвореду, ваљда неку нтицу или гнитездог Утледавши тучу. застаде изненађен. Али се убрзо снаве: видје гдје човјек — млад изћикао мамлаз — немилице бије свог сабрата, и то старијег од себе, бије га немилице и очито неправедно (јер слабијем инстинктивно придајемо улогу праведника); видје пи два себична, медостојна створа који то павнодушно проматрају = пи. њетова одлука би одмах готова: тргну се, склонио дијете у крат. па насрну на нападача (јер јачета инстинктив но истовјетујемо с нападачем) и стаде та ударати што је боље могао.

Гледајући ту нову компликацију, помишљао сам: да. се малочас ипсам сустретнуо, сад бих ја: био тај по коме пљуште ударци, и сад би озорчено и с много увјерења узвпаћао те ударце ономе, који је интервенирад из потпуно једнаких побуда. као и ја, и који је, према томе 7 ствари мој тедномишљеник и суборац. ,

Све из милосрћа и у име човекољубља, ето се четири људска створа млате до зла бога за. нечију корист и за нечију правицу. А мало подаље, два недостојна етоиств ни да прстом макну за свога ближње“ га. Два езгоисте, три нападача, четири испребијана. Међу самих тет-шест људи, нашло се, ето грешника сваке врсте: криваца 3602, учества » тучи, и криваца због комотног неучества; криваца због уплитања % туће и непознате послове, жриваца због неуплитања; нечовјечних млакоња и рабијатних човјекољубаца; криваца због самовласног успос-

тављања правде и криваца због спречавања. да. правда, макар и непо:_

власно, буде успостављена! — Кад сам приступио, с презиром сал погледао човуљка пуначних образа, да бих одмах затим учинио исто што ми он, Свакога од учесника у датом моменту сам оправдавао и натезаа за њ, да бих га час касније осудио повлађујући ономе који је надошао да га нападне. А одмах затим и овоме зажелио пораз. и 10802. нападача. Ствар се одвијала и уплитања су угледала тамно онако како сам желио ~ таман као да ја невидљиво ' њима равнам. И сад, послије света тога. опет нисам начисту ко је у праву и какав исход > ствари желим! То јест, знао сам: желио сом сваком нападачу пораз а сваком панаднутом побједу, слабијем успјех а јачему неуспјех: теелио сам да се слабији прометне у јамега а јами у слабијега; нападач у“ нападнутог а нападнути У нападача. Али тешкоћа је била у томе пито су сви учесници пролазили узастопце кроз улогу тачега па слабијега, нападача па нападнутог, праведника и кривца. Па ко да. се саб ту снађе, ко да подијели правдуг Зар је кривица. истовјетна са снагом» Зар праведност. лежи У слабости Зар наслов праведника треба платити

поразом2 . [54

7 дну дрвореда, још. сасвим далеко, помоли се тамна, силуска полицајца. МИ сама појава службене правде необично је нагло дјеловала. Борбепост напречац попусти и туча. престаде. Старчић се сјети свог дјетета и похрли к њему. "Муж је изравнавао угњечена. шешир. а младић притискао рупчић на масницу под оком отресајући витичастом косом, Вишак накупљене енергије био је утрошен и расплињавао се у млаком недељном поподневу, Правди је било) удовољено. ЗА И

Стадосмо се пазилазити, ЈЕ

Бр. 3/1951.

"Скендер Куленовић |

___Не гледај, моје око, У ору дјевојку ицрнога кеца: на зурнс'и таман тек чека "боком!' |

Гледај тапанџију осреца: ' из њег ће игра у њу! · Гледај за, — суну к ору, и' тапан — ко да држи сву земљину кору, а. клип = ко муњу! :

Па све у ковитлац ко да ће свитлат, у пропњу, између неба и тла,

играче немирне обреда,

двапут их обреда,

(и заста, те у њу, у ирнога кеча, ужатри, па јој тепа и клеца,

клип витла, — још: неће по тапаму! А зурне три, ко спремне кобре да

Пред зурне и тапан

"4

Сад бјежи ми с ока, дуго у роси ока, | а, ако нејако, буди ми свевид уштат! „и

· Па нек је и босиока

пун бокор у витицу удјенула виту џ босиоком сљепочицу скрила, —

уштапе'виде! и ту прозри киту,

7

"џи сљепочицу скриту,

и танку на њој жилу и жилом буру била!

Па нек је у свилу и кадиву и лат

у густе шаре збила

све што је некад била, све што је икад сав живот боговетни, —

уштапе'виде! хад је тапан здрма.

на сва се у плес расне, тад ти ми одгонутин шта је у свилу слила

џ чим јој блиста срмаг

снила,

А ни ти, тапанџијо,

врат Узвише да напапу.

Грч душу држи. Срх поће из сржи...

То хоће и затрептата лептир» Ил хитра се вијати видра

у бистром зеленцу Охрида» Ил шушањ ће тазити срна, кад шарска већ оголи гуштаг

Ма Душан Матић

(..) НЕЋУ овде излагати никакве теорије о поезији, нити их побијати, нећу развијати никаква умовања; нећу улазити у муке и величину песничког стварања, у оно што Хегел назива „стваралачком моћи", а песник Бодлер иронично „песничком кујном", о којој ни он сам није никада. проговорно. О тој занатској страни песничке уметности уосталом, колико ја знам, само су се два модерна песника, без околишења и зазора, усудили да. товоре: Алан Едтар По и ајаковски. Хтео сам, међутим, вече. рас једноставним речима, можда шапатом, као што се говори о драгим и драгоценим стварима, да товорим о оном „чуђењу у свету", како је рано преминули хрватски песник А. Б. Шимић једном рекао за. песнике, да пред вама покушам да. рашчланим оне сажете речи Гетеове: „Геније песника вам открива снагу човека", како би нам бар мало јасније постале она потреба и газА за поезијом и њена чар која струји иста, од оног до бесвести понављаног у детињству:

Ен ден ди ну

Са рака ти ну.

до најзрелијег стиха Његошевог:

Што је човјеко А мора бит' човјек

Стих који је читав један прог. рам живота и језгровит израз трагичног _ достојанства _ човековог, стих у коме реч „човјек“ у размаку од једног јединог полустиха, магијом песничке поезије из одраза слабости претвара се у израз снаге, · |

Чули сте малочас песника;

Ко каже да песник може бити да није трчао за водом бујица цм зазио траву до колена...

Ко међу мама, међутим, није торње стихове у себи поновио, и нехотице изменио једну реч:

Ко каже да песник може бити да мије трчао за водом бујица. и тазио траву до колена...

Јер песник је то основно једно. ставно људско и хтео тим стиховима да у себи разгрне иза површиг маске свога лика и то човечанско језгро да ишчупа из љуштуре свој свакодневног живота. Ако поезија није пука игра. а она то није — ако постоји неки смисад поезије, онда чини ми сеп лежи управо у томе да нас, ма где ми били, изгубљени у сложености, растргиутости и распарчаности па. шег живљења, у радионици, канце дарији, у научној лабораторији, мећу машинама, актима, епруветама, у нашим бучним улицама и у тескобним становима, врати 0: час у сам корен нашег бића, веже присно за саме основе живо та, да пробуди човека у човеку, кота могу, кога су могле рутина, навика, досада, посао, апстракција, осионост да скрију од њега самога. = |

Ту врлину праве поезије, ту моћ песника да распрше прашину и

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ. 6

О клите, не витлај, већ тресни! Три зурне, о врисните све три! Кец промет — на палцу сав цепти!

не пусти је с ока ни на трем.

.

ко што соколишу своју у игри под облаком

не пушта соко с ока! Па удри у таћан, —= сва нека плане у ватре | и сви нек се расте у прсак водоскока!

И он тад, ко да постаде сторук,

стаде да бије у тапан, те ко да земљину кору потреса земљотрес!

Вриснуше зубне, — и она тад марамом ору

завртје, — отпоче плес... | Зи

Бр. 41/1951.

Поезија је непрекидна свежина света

мемлу, попадалу преко устрептале :

и чудесне силе човековог живота, Волт Витман, велики амерички пе сник, у својој чувеној песми: „Ва ма", снажно је изразно;

Тишина, сто, лакоумни — израз, ноћ, навикнути ток, — ако вас скривају од других или од себе сама, од мене вас не скривају: Избријано. лице, несигурно око, нечист лик — ако обмањују друте, мене не обмањују: |

Неприкладна _ одећа, _ осакаћен стас, пијанство, похота, прерана, смрт ~ све стављам на страну.

Стварност, опора, тврда, не прозирна стварност, наша једина. постојбина, и наша једина обетована земља, која ће то постати тек нашим рукама, нашим мозтом ин нашом вољом, предмет су наше непрекидне праксе и тешког рада, п предмет нашег сазна» ња, којим нам постаје јаснија; али је и наш присни, нензбрисиви доживљај. На то је ваљда мисано двадесетшестогодишњи Ге те кад је писао: „Мег Седасћи5з ћаћ, воће етапа Ђепејдеп Ко има памћење не би требало никоме да завиди. Или тачније речено: хаос доживљаја, _ које друштво у свом развоју, п нужности живота, на свој начин, и у своје сврхе, сређује, но који се преливају неодољиво преко тих брана. што им се постављају и траже да им се изразе. Отуда. је и поезија, стара као човечанство и истовремено млада као и оно само што је младо мепрекидно пуније и конкретније но и једна друга грана људске делатности, могла је и може да изрази једну епоху, конкретније од њених закона, њених идеологија, њених обичаја, њених веровања, њених предрасуда по њених саз нања, јер она изражава непосредне доживљаје људи уврежепих у те законитости ми у све што оне не могу да обухвате. Да поезија једног времена дели

све са својом епохом, њене за

блуде и њене врлине, њене борбе и њене победе, разумљиво је са-

ДУШАН МАТИЋ

мо по себи, јер споха су људи који је праве ми који је живе. Али усклађујући својим ритмом тотални доживљаји људи тог вре мена, по цену да изневере себе, поезија. мора да изрази до краја. сатледану истину, па макар и са торела на том пламену, па макар. и често, против воље самог песника., Зато је Маркс п писао: „Тешкоћа се не састоји у томе да се схвати да су грчка уметнест и еп везани за извесне 06Аике друштвеног развитка. Тешкоћа се састоји у томе што нам грчка уметност и сеп још увек пружају уметничко уживање, и што у извесном смислу још У век важе као норма им као не» длостижни узори". Поезија, сем што носи лик времена у коме је настала, носи п раскриљено срце људи који нам муцаво ипак више казују од оног што су им њихово време м њихов развој допустили да живе. Тиме поезија једне спохе надживљава своје време. Поезија је непрекидна све» жина света.

Бр. 52/1950.

ПРТЕЖ ЛАЗАРА ВОЗАРЕВИЋА (НОВА СЕВИЈА, БР. 208/1963)