Kolo

9.

— Нисам се пи дао да ћ.у вас сре« сти овде узвекиуо ја* Могу ли да вам бу дем од помоћи! — Ах, не. рекла је< збуњено Она је била једна од оних високих. мирннх жена, које обично дају утисак да — Договорила саи владају собом. се с једним пријате* љем да се нађемо овде. Нисте ли мало закаснили? упита® је доктор Мароа, после краћег оклевања. Она га изненађено погледа. — Шта хоћете да кажете тиме, докторе? упитала је. — Да случајно не чекате Жапа Тре виера? — Па... погодили сте. Имали смо намеру да заједно пођемо на вечеру. Жап и ја смо стари пријатељи, алв мој муж не воли његово друштво. Зна те, Жан је сликар и помало је на своЈУ руку као и сви сликари, а момв мужу се то не свиђа. Али откуда ви то знате? Она је говорила неусиљено, као да је цела ствар била сасвим случајна, и Мароу је одједном постало јасно да би све заиста могло да буде тако да се он, у сваком случају, морао понашати као да зиста јесте. Као да се ослободио неког необјаштивог терета када је видео да она нема никакав пртљаг са собом. Њен муж је ипак био његов врло добар пријатељ. — Бојим се да имам рђаве вести з« вас, рекао је неспретно. — Да можда — није болестан? — Он је врло озбиљно болестан. Долазим баш од њега. Он се налазн у болницн. Она је некако несигурно подигла руку своме врату. — Шта му се догодило? упитала јв тихо. — Несрећа; не знам како се десило^ али, оборила су га једна кола. — Значи, да Зе мртав? рекла је тихо, нребледевши. — Бојим се да јесте..! одговорио је Мароа. — Мртав! поновила је несигурно, Јадни Тревкер... — Дозволите да вам дозовем такси, понудио је. — Не. Хвала, докторе. Ово ме је много потресло. Идем — идем кући. — Дођите да мало седнемо, предложио је Мароа. — Мој муж ће се касно вратити, рекла је госпођа Бартло као да говори сама себи. Он је немо посматрао жену свога пријатеља. Велики мегафон објављивао је полазак неког воза. Путници су се уекомешали. У један мах учинило му се да ће она да се сруши, али, успела је да се прибере. — Молим вас дозволите да вас таксијем отпратим до куће, наваљивао је Мароа. — Хвала. Није потребно, рекла јв она тако мирно да га је запањила. Било је врло љубазно од вас што сте дошли. Збогом! — Збогом, рекао је он некако празно, и откренуо се. Њене последње речи биле су скоро увредљиво хладне. Он јој је ипак учинио услугу што је дошао да јој јави шта је са Тревиером. Али вероватно да ју је та вест много јаче погодила него што је она испољила. Осврнуо се када је излазио из станице. Она више није стајала код сата. Он, уствари, није ии могао да је види јер је она разговарала са једним носачем иза једне од плоча на којима су били распореди возова и тако јв била сакривена од његовог погледа... — Ипак цећу путовати, говорила је< Молим вас пренесите мој пртљаг на* траг у такси. • > •' -%0 ,

Смрт је увек драматична, и порука — ако је то уопште била порука — остављеиа у часу смрти, много је узнемиравала лекара Мароа. У сва ком случју Тревиер је био пријатељ његове сестре, и он је осећао да му је дужност да учини све што може и за њега мртвог. Било је јасно да је он хтео да изрази жел>у до које му је толико стало да је за њу дао и последњи дах свога зкивота. Мароа је осећао да је он нешто тражио од њега. Његове очи у тим последњим тренуцима биле су тако пуне молбе. Требало је да га један колега смени у четврт до шест, али је закаснио. Када је, најзад, стигао, много се извињавао и објашњавао је да му се путем десио дефект на колима. — Ништа не смета, рекао је Мароа. Али и мени се жури и мораћу одмах да одем. — Рандеву? упитао је колега са осмехом на лицу. — Овај — не знам, одговорио је Мароа одлазећи.

Било је шесј 1 и четврт када је лекар стигао таксијем пред западну станипу. Платио је, и брзо утрчао унутра. Тамо је био Сат;' али око њега .је стајало неколико особа, које су све, очевидно, некога Чекале; као и увек. Један постарији човек, једна млада жена у црнини, и један полицајац стајали су код сата. Док их је лекар посматрао један човек је пришао. и срдачно се поздравио с младом женом. Старији човек , је нешто говорио с полицајцем, а затим се окрнуо. Било је јасно да нико од њих није имао неке везе с несрећним покојником. Мароа је таман хтео да оде, кад је запрепашћено застао угледавши госпођу Бартло. Пре неколико вечери он је вечерао с Анрием Бартлоом и његовом женом. Бартло је био познат професор који је сав свој живот посветио науци. Сем тога био је много старији од своје лене жене. Она је нервозно погледавала око себе. Било је јасно да некога очекује. Некако нејасно осетио је да је то био Тревнеров „рапдеву". Мароа је одлучио да говори с њом. Уосталом, да ју је срео овде сасвим случајно учинио би исто. Али, знао је да ће морати да поступа врло опрезно. Он јој је пришао с леђа. — Госпођо Бартло! ускликпуо је и стао држећи шешир у руни као да је одушевљегн овим изненадним сусретом. Она се тргла. Преко њеног лица прешло је нриметно руменило.

везу с његовом родбином? упитао је болничарку. — Ништа нису јавили, нити је ико био овде да се интересује за њега. Болничарка је отишла и лекар је остао сам крај постеље. Повређени човек се покренуо и зајецао. Лекар је одједном приметио да су његове очн отворене и да га посматрају. Његове усне су се покренуле и лекар се сагнуо. Ухватио је- речи: „Западна станнца. У шест — код сата" и то баш у тренутку када су се очи поиово заклопиле. Кроз собу је пролетео слаб уздах и човек у постељи као да се стресао. Тревиер се преселио на други свет... „Западна станица. У шест — код сата."

едан летимичан поглед био је довољан да открије дежурном лекару да је случај безнадежан. Али, он је још стајао и непомично зурио у човека који је лежао на постељи. Некако, као кроз маглу, то лице изгледало му је познато... Забрујала је нека жица у његовом сећању још чим га је видео, када су га уносили у болницу. Ппак, ма колико напрезао памћење, нИкако није могао да се тачно сети одакле га познаје. То га је узнемиравало. Одакле га познаје? непрестано му се мотало по мислима. Наједном му сину. Сетио се. Упознао га је пре неколико месеци у студиу своје сестре. Тревиер — тако се звао. — Жан Тревиер, портретиста. Али морао је да посвети пажњу и другим болесницима. Тек касно поподне Уснео је да се врати Тревиеу. Повређени човек је још лежао у дубокрј несвеоти. — Да ли су вам нешто јавили из полиције? Јесу ли усиели да дођу У