Kolo

22

06% &ШШЖШ

Пред улазом у Ролан Гарос пришао ми је Ада Живковић. г~ Имаш ли, случајно, коју уларницу? запитао је. Захвал>ујући г. Давидовићу, који јв 'био један од функционера турнира, увек сам имао више карата него што ми.је било потребно. Пружио сам једну Ацн Живковићу, који је у то време био један од најпопуларпијих футбалера у Паризу. Аца Живковић, наравно, није био сам. Претставио ме једној врло младој девојци. У гузкви и ларми нисам чуо п.еио име. Ускоро смо се нашли на централној трибини Ролан Гароса, очекујући да отпочне полуфинална борба између Мепцела и Пунчеца. Живковић је отишао да нађе Кукуљевића ради неког договора. — Да ли се бавите спортом? Два зачуђена ока одмерише ме од главе до пете. Усне су јој се развукле у враголаст осмех. Девојка није била лепа. Њена љупкост је, међутим, привлачила. Одавала је прави нордиски тип: округла и снажна као какав мушкарац. — ГГа, помало пливам, одговорила је отежући слогове. А затим је додала: — Играм и тенис. Али нливаље је моја страст. У води се осећам као код куће...

забраљено да пуше? Да је мој тренер сада ту, не бисте се добро провели. Он је некада био одличан боксер. Девојка је, очигледно била орна за шалу. Моје расположеае било је, међутим, помућено очајно слабом формом Фрање Пунчеца. Јављати тежак пораз заиста нше пријатно. — Ах да сте ви заиста нека славна 1'екордерка имао бих диван чланак. Али светски рекордери не налазе се тек тако... Она се опет заценила од смеха. Толико се смејала да сам почео да се нервирам. Све више ме је обузимала срџба.

— Зашто се толико смејете? Волео бих да се нађете у мојој кожи! Она се одједном уозбиљила. Њен ведар поглед почивао је на мом намргођеном лицу. Рекла је благо: — Нисам хтела да вас наљутим. Ја иначе бежим од новинара, али ви сте ми симпатични. Питајте ме. Одговорићу вам на свако питање. Бићу искренија него икада. Имаћете сјајан чланак... То је бнло исувише. Овако безобзирно терање шеге са мном, веома ме љутило. Осећао сам како кипти у мени бесом. Срећом, наишао је Аца Живковић. Искористио сам чу прили-

Радозналост ми је наметнула питан>е које је народности. Осећао сам, међутим, задовољство да погађам у себи нз које је земље. Мада никада иисам био па северу Европе, био сам убејђен да је Норвежанка или Швеђанка. — А ви, да ли се ви бавите којим спортом? Питање је разбило моје мисли. Пошто су играчи већ излазшш на терен сачекао сам да се тутањ срдачног нљеска стиша да бих одговорио: — Сви спортови спадају у делокруг мога рада. Ја сам, спортски новииар. Како, ви сте новинар? узвикнуЛа је запрепашћено, а затим се грохотом пасмејала. Смејала се толико Да су јој сузе наквасиле трепавице. — Па зашто ме онда не интервјуишете питала је кроз смех. — Ако вам то чини задовољство, вашто не? — прихватио сам шалу. Да ли сте поставили неки рекорд? — Ох, још колико. Немам толико прстију на рукама колико имам рекорда! Ноставићу их јопг и више. Тако бар кажу ... Одједпом је л.утито напућила усне. — Али ви ништа не пишете. Какав сте ми новинар! и опет се гроха' том пасмејала. — Тише, забога, тише, — покушах "да је умирим, — игра је већ почела. Од овог меча очекивао сам миого. Надао сам се да ће се Пунчец пласирати у финале париског интернационалног турнира. Али Менцел је радио с Пунчецом шта је хтео. Стари мајстор одушевљавао је својом сјајном игром. Већ у половини првога сета било је јасно да игра неће дуго трајати. Само чудо могло је да спасе Пунчеца. — Мислила сам да је овај Пунчец много бољи. Тром је, непрецизан, спор. Менцел је, међутим, још увек прави мајстор. Жао ми је што нећу моћи да гледам фпиалну борбу. То ће ; бити право уживање. Понудио сам је цигаретом, али је опа одбила. — Зар не зиате да је рекордерима

ку да се поздравим под изговором да желим да обиђем Пунчеца за времв одмора. Поздравио сам се хладно с& новом познаницом. После ми је, ме-< ђутим, било жао што сам се тако по« нео. Она је ипак била веома симпач тична и љупка девојка. Што је уобра* жавала да је светска рекордерка моч гло јој се погледати кроз прсте. Нисам је више видео. Трећи сет трајао је краће него што је ико ми* слио. Пратио сам игру издаље, од телефонске кабине, очекујући сваки чао позив из Београда. Када сам предао. извештај Ролан Гарос био је већ пуст. Једино су чистаћи скупљали новинв на трибинама. * Сутрадан дознао сам да је Ранг« хилд Хвегер јуче боравила у Паризу« Налазила се на нропутовању, јер јв у Бриселу гостовала једна група дан-< ских пливачица. Поводом тога једаи пријатељ ми је дао потребна обавештења. — Пронађи Ацу Живковића. Он јв н>ен стари познаник. Ако је Хвегерова још у Паризу, он сигурно ана гдв је можеш наћи.

Рангхилд Хвегер, најславпија пливачица свих времеиа

Никада ни на кога нисам био толико љут као у том тренутку на Ацу. Живковића. Били смо добри пријатељи и било ми је криво да он не нађв за сходно да ми јави да се једна тако славна спортискиња налази у Паризу. Да се још нисмо видели јучег на игралишту Ролан Гароса, па да му човек опрости. Није, заиста, било лепо од њега да ми не саопшти такву спортску сензацију. Знао сам где могу да пронађем Живковића у то време и нашао сам га. — Дошао сам само да ти кажем да се ниси лепо понео према мени и да нрекидам с тобом све везе. Тако нешто не бих урадио ни свом непријатељу. —• Ама, стани, човече — ухвати ме Живковић за руку. — Објасни ми у чему је ствар. Шта сам то урадио?... — Како шта си урадио! Зиао си да је јуче била у Паризу Рангхилд Хвегер и ниси ми ништа о томе рекао.. г Живковић ме је гледао разрогаченим очима, запрепашћено. А затим је почео да се смеје као да су га сто руку голицале одједанпут! — Смеј се, само, смеј, али то није лепо од тебе, праскао сам од љутине. — Ала је то смешно! — дахтао је славни футбалер. Хаха, хаха, хахаха... А када се мало повратио, погледао ме сажаљиво. — То може заиста само теби да се деси. Па знаш ли ко је седео норед тебе скоро читав сат на трибини Ролан Гароса? — Ко? једва сам промуцио. — Рангхилд Хвегер. Најславнија пливачица свих времена. Зато сам вас и оставио тако дуго саме да се сити наразговарате... Мора да сам направио веома глупо лице, јер је он почео поново да се смеје, гласно, брекћући сав... Љубомир Вукадиновић