Kolo

мо Чичина Марнцика... Ћ оотали су Т01ИЛИ кућерци, и безброј старих мвбледелих уодомеиа... • А сви су прошли кроз Скадацмшју™ Није то била мода — ни потреба. ,То је тако наметнуо сам живот... Сећају се и г-ђа Марицика и г. Раг јичић (кога су прилике довеле поново у Скадарлију, и поново под Чичин кров) толиких успомена, драгах, незаборавних.,« — Ту је становала н Вела Нигринова... Па Раја Павловић, Рада Петровић, Чедомир Кундовић... Боже кад се само сетим! — каже г-ђа Марицика и погледа на стафинско Чичино огледало уоквирено толиким сликама, тробојним тракама из дана славе... У углу ообе трепери кандило под иконом Чичине славе светог Ђурђица... Наслоњена на бисту стоји једна дававо пожутела фототрафија нз 1900 године... Те године Чича је путовао у Беч на операцију жучног камена. Своју фотографију посветио је пред полазак своме пријатељу Душану Протићу „Побратиму број 1". Посвета је, наФавно у стиховима: Побратиме, чврста веро! Дост' сам стобом кера теро, Испили смо доста чаша Испразпили мпого флаша! Али данас дође хора, Да се у Беч ићи мора! Па и сад ме жеђца мори Ал' проклета жуч ме мори Од те жучне каменице И сад трпим тролетпице Па се морам дати сећи

(Фото: Прнватна својии»)

Онда је закуцала смрт и на вратима Чичиним, ога)РО(га барда Милорада Гавриловића, популарнот и драгог „Старога господина", и Чика Саве Тодоровића... С љиховим одласком завршава се читава једна епоаеја, читав један жи> вот... С љиховим одласком завршава се и Скадардија •.. За њима остале су само уопомене_, Мпоги од оних који су оетали после њих, који су нам били све, напустилИ су давно Скадарлију ...

Једна улица' старог Београда

Чича, 1900 годипе, пред полазак на операцију у Беч.

Стара госпођа Марицика и г. Рајичић, над сликама из прошлости. (Онвиа*: А. Оимжћ)

Да бих мог'о здравља стећи1 Ако умрем — судбина је1 Узживим ли . .. / опсена је! Слнка ова нек ти каже, Она ииког бар не лаже Да је побра вес'о био С побратимом: пево, пио! Сад од побре иишт' не оста Само ова слика проста! Спомен само живи вечно, Све је друго машта клета Спомен живи и кад иисмо, Жива чеда земног — света!

У њој више нису ни Добрица Милутиновић, ни Жанка Стокићка. Остала је усамљена, верна тој давној прошлости, верна традицији са-

Спомен доиста живи ... Он живи ■ кад они нису више међу живима .., Дуго и дуго могли бисмо да оживљу« јемо успомене на стару Скадарлију... Седамдесет година требало би да св вратимо унатраг!! Зато боље само да их додирнемо, али' срцем — не ру« ком ... Онако како то и зрллужују мртве душе старе Скадарлије ... Д-