Kolo

РОИАН ОД 37УДВИГА ВОТ7ФА Ј

I Ј /

хххп

ара.ган је провео једну врло мучлу ноћ. Пред аору је чшк узео реводвер да се убије. Алн у исти ма! је увидео да то није ник&шзо решење. Схватио је да је овакав „елегантан одлазак" са овога света обичан кукавичлук. Живети, испаштати то је јунаштво у тешвдм тре.нуцима. л Идућег дана је отпутовао. Ана Квајс била је једино створење које би могло да га разуме и утеши. У Хајлигенберг је стигао рало ујутро. Ана је баш радила у башти. — Добро јутро, Ана. — Добро јутро, Гарагаие, режла јв без чуђења, тако се бар њему учинкл», кад га је угледала пред ообом. — Могу лн с тобом да говодига, Ана? — Можеш, разуме се. Запгто не би могао? Пружила му је руку и повела га у башту. Сели су на шгупу. — Предахнн мало, Гарагане, одмори се. Таво слабо изгледаш. — Путовао сам целе воћи. — Хоћеш ли шта да заложиш илн нопијеш? — Не, хвала. Хтео бих само да е тобом измењам неволижо 1>ечи па ћу одмах даље. Неколмко тренутава седели су ћутећи. Тада Гарагш, бее колебања и улепшаваља, поче да прича. Испричао је све. Кад је зажршио, настало је опет ћутање. Најзад рече Ана: — Да, ти си млого претрлео, Гарагане. Али »о много лати, много му св прашта. — А згааш ли ко је крив за све што се десило? Ти, Ана, ти си крива. Ниси смела да ћутиш, да чекаш, онда док ое још није Глорија Дитржксен појавила у мом животу. Шта мушкарди кнају о љубави? Ништа. Инидијатшза је увек у рукама жене. Оамо робиље се дају освајати. — Сви смо мл ириви, Гарагане, рече Ана полизно. — Овакл човек. лоои извесиу кривицу у свом срду. Само звери и животиње су без кривице, бев савести и кајања. Глорнја је морала да искупи свој грех, јер је њеном лакомисленошћу један човек изгубио живот. Ја ое налазим овде јер лисам имала храбрости. Николила нспашта, јер је горда. — Ти говориш вао неки проловедник. — У левољл си и хоћу да ти помогнем. — Мени нема ломоћи, ја са-м пролао човек. — НеГ ти сам себи можеш да помоигеш. — Ти говориш само да ме се ослободиш.,. — Не. Твоја је дужност, Гарагаие, даље да живиш. Можда ћеш још успети да направиш неки проналазак који -ће служити људима за добро. Тнме ћеш лајбоље да искупиш своју кривдду. — Ти си врло мудра ж*ена, Ана. —- Живот ме је лаучио мудрости. Само пемој да ме прецењујеш, Гарагале. ГЈ ја иосим свој крот и ја лспаштам своју кривицу. Погледао јој је дубоио у очи. — Хвала ти, Ана. Ти си мл пружмла наде и утеху. А сад морам да идем. Довиђоња, Ана. Пружио јој је руку и полагало напустио завод. Целвм лутем је равмишљло о Анилим речима. Зрачак наде у спасење постојао је. Новац Мекферсову пије могао да врати, јер је њиме купио имање. Алж могао је Да ради на усавршавању свог мотора. МоЈкда само мала грешка у конструодији кочи ггримепу аа добро

човечанства. Ниуком случаЈу Межферсону није желео да остане дужан. Доцније га опет обуве очајање. Зар су људи срећнији што су пронашли тол&ке ствари: телефон, радио, авионе? Не, све је то обмана и лаж. Човек као лојединац није постао срећнији. И кад је дошао на своје имање, био је онет очајан као и кад је пошао. * Код куће га је чевао неаси неповнати гооподин. — Добро вече, бароне, рече хладно млади човек. Не злам да ли ме се свћате. Ја сам гроф Хеликштајн. — Сећам вас се добро, гооподане грофе. Која вас срећа носи код мене? — Хтео бих да знам, господине баро«не, шта се десило олога поподнева између вас и ваше блвше жене у Медону? Хтео бих да знам зашто ое госнођа Глорнја убила и то вашим револвером? — А којим правом ви то питате, гослодине грофе? Млади гроф се иоправи и рече одлучно: — Ја сам волео госпођу Глорију. Гараган га погледа у чуду. А онда обори главу као кривац. — Шта имате да кажете у своју одбрану, бароне Гарагале, продужао је млади гроф као судија и оеветник. — Нвшта, грофе, прианајем да сам натерао Глорију у смрт. — Онда морате то и да испаштате. Овојим животом, бароне. Гроф Хешпкштајн ое машио у џеп. — Не таљо, грофе. Овако ћете бити криви због моје смрти. Има још једаж начин. Примам ваш позив на двобој! Млади гроф застаде. — Да, продужио је Гаратан. Ја ћу вам дати задовољење. Вратите се у Берлии и пошљите ми своје секунданте. То ће бити боље и за вас и за.., мене. Гроф Хеникштајн, после малог оклевања, климну главом у знак пристанка. Гараган га је испратио до врата. „То ће бити најболл, помислио је кад се вратио у ообУ. Бар неће нико одшварати и после моје омрти". XXXIII иједна жена, по себи, није ни сувише добра ни сувише рћава. Николина, пошто је младом грофу Хеникштајну одала Гараганово боравиште, почела је одједном да се каје. Била је у страху и због Гарагана и због грофа Хеникштајна. После једне пробдевене ноћи, испуљене најцрњим слутњама, позвала је телефолом хотел у коме је отсео Хеникштајн да би ое обавестила да ли је млади гроф стигао. Њело узбуђење је порасло кад је чула да се није вратио. Најрадије би сместа отпутова-

ла у Долгелин да лично види шта се десило. Али то није било могућно. Ова, на иглама од нестрпљења одјурила је на станицу да сачека долазак хамбуршког брзог воза који је стизао у подне. Али гроф Хеникштајн ни тим возом није стигао. Напуштајући сталшцу дошло јој да заплаче. Њена страховања, изгледа, лочела су да добијају конкретал облик. Изнервирана вратила св у канцеларију. Покушала је да се у раду утеши. Увече је опет била на станвци. На перону је чула где се говоот о некој железничкој несрећи. Једва је некако разумела обавештења која јој је дао један саобраћајни чиновник. Сударила су се два теретна воза и пруга је на једном месту порушена. Кад ће стићи хамбуршки брви воз није познато, али ое рачуна са закашњењем од 4—5 часова. Николина се повума у крајњиугао чекаонице. Као сиромапша грепгница која оплакује своје грехове седела је и размишљала о својој кривици. У том трелутку ниједна казна јој није нагледала сувише строга. После поноћи стигао је најзад хамбуршки брзи воз у станицу. Николила је скочила и лохитала на перон. Замагљеним од суза очима гледала је на композицију воза који је улазно у сталицу. Али грофа Хенижштајна нигде није било. Николина је била уверена да чека некога који се ликада неће вратити. Наједном зачу, аа леђима, познати глас: — Добро вече, гоопођице Фон Квајс. Кога, ако смем да знам, чекате овде? — Ви? — узвикну Николина у чуду. Била је спремла да падне у нвсвест. — Да иисте чекали меле? — питао је са пријатним изненађењем у гласу — гроф Хеликлгтајн. — Дабоме, баш ва«, грофе. Ваљда не чекам овога шеФа — господина Боковцера! Гроф Хениклгтајн ое осмехну. — Ладао је вама, госпбдине грофе, а ја умало да нисам умрла од страха. Гроф Хеништајн био је дирнут. — Никада не бих рекао да ћерка једног официра може да умре од страха, рече у шали. — Ах, којешта. Све жене су плашљиве. Николина се наједном расположила, може се рећи, развеселила. — Хвала богу, грофе, што сте ое вратили. Али причајте, забога, шта се десило? — Пре свега, Ншсолина, треба да изиђемо ив станпце. — Дабоме, то се разуме само по оеби. Пола живота сам и онако остави- .

Срећан ти рођендан, оче Данас кад се кандизто палк и свечани завлада мир, Скрушвна молитва у тншини почо, Склопљених руку усне шапућу тихо: »Срећан тн рођендан, оче I« Са отонкце наше влаги осмејак зрачи! Исус Христос са смеши, даје нам снаге и вадв. Боже, дај му живота И здравља. »Срећан рођендан, оче I« Свевишњи иека ти дадв.

Бтграл, маја 1942.

Вера, ћерха Александра Марковића реа. поручника

ла на, овој проклетоЈ станици. Како би било да овратимо у ону кафалнцу у улици Викторије Лујзе, где ом св први пут срели? — Можемо, ажо не аатворв радњу док ми стигнемо. Већ је прошла лоноћ. Боље би било да пођемо г ресторан мог хотела. — Како ви кажетв, грофе. Ја еам споразумпа са свиме, рече Николина. Она је сада била у страху због Гарагана и са напрегнутом нажњом посматрала је лице свога пратиоца. Али тек кад су сели у ауто усудила св, овесна своје кривице, да запита: — А шта је с Гараганом, грофе? Да ли је још у животу? — Да, жив је и здрав, рече гро4> отежућ и. — Збиља? Да ми ви не тајите истин ну, грофе, из сажаљења? — Шта вам пада на памет. Дајем вам реч да је Гараган жив и здрав. А шта вам је толико стало до њега?. Николина пречу тобоже његово јштање. — Хвала богу, рече одахнувши. Нерви јој најзад полустише н егум навреше на очи. Хеникштајн је погледа беономоћнв. Хтео је да је утешл, али није анао мко. Најзад је ухвати за руку н реж иежло: — Не будите дете, Никодииа. Нжшта му се није десило као ни менж. Николина зајеца. У недоумици ом узе да јој љуби руиу. Тада му паде ла памет да ће можд* за три дана лежати мртав на ливадм у Долгелину. Постао је сентименталаи и почео да јој љуби уплакане очи, • од очију до уста није било далеко. Николина је пустила, али наједшш се трже и рече весело: — Ах, све се у животу свршава. т»ко обично. Ипак неће бити лоше, акв постанем грофица Хеникштајн. За први пут је ипак доста, грофе Хенижштајне... Истргла му се ив вагрљаја. Млада гроф је лрихватио њен тол: — Наставак следује, драха Николина. Близина лепе младе девојке кој* му се од почетка свиђала, много г* је раоположила. Ауто стаде. И хотелски ресторан се »атварао па су пошли у бар где су могли да седа ако је требало и до воре. —•" Што су људи постали трезни ж штедљпви, рече Хеникштаји кад су најзад сели у један утао и поручилш пиће. — Нричајте, гроФе, шта се десило у Долгелину, рече млада девојка нестрпљиво. — Много вам се жури, алн испржчаћу вам укратко. Затим јој је испрпчао како св срео с Гараганом, како су лепо разговаралж н како су се расталл. Нретставио Је ствар најневиније као неки пријатељски разговор. — И ви бисте хтели, драги мој, да вам то верујем? Опда ме заиста сматрате 8а неку наивлу девојчицу. — Уверавам вас, Николина, да Јв цела ствар тако текла. Међутим, млади гроФ ив Штајерскв није дорастао једној берлинској давојци. Увела га је у унакрсну вагру и за четврт часа знала је све што јв хтела да ана. Рекла је одлучно и убеЈ >ено: — Равуме се, да до дообоја неће доћи, драги грофе. Људи би рскли да сте се побили због мвне. (Наставићв ^св)