Kolo

Какве

Л /,

мушкарци опажају на жени

ико нема ништа лро^ив тога да фризуре мељаЈв према ћудима моде, али страшно Је то, што ее нбнека жена ујутру очешља и миели да је мирна за цео дан. Изиђе на улиду са шеширом кожетно нажривљеним, кооом брижљиво аачешљаном, али кроз пола сата ова лепо очешљана коса рашчупа се од ветра, врагне на капуту или чега другог. Длаке, краће или дуже, вире испод шешира, леже на врату, рамотгама, висе за ушима. Има жена које уопште не обраћају пажљу на ову малу неуредност јер је саме не виде. Друга је ствар која иде мушкарцима на~нерве, јеете однос жене према четкп ва одело. За неке жене овај користан домаћи предмет као да не постоји. П .Уде^ришу се у последњем тренутеу иред одлазац од куће, чешљају се, а уопште им не нада на памет да се после свеIV. о®ога очеткају. Не четкају ни своје тампе шешире који се у граду тако лако напраше, не четкају ни сужље, ни капуте. Нису све жене неуредне. Овде <Ји се пре могло говорити о случајевима „четкофобије" жоје би требало на неки начин лечити. Такође смо често слушали да се мушварцима кожа јежи, не више вбог црвено офарбаних ноктију на које су већ навикли, већ 8бог ноктију на којима је лаж испуцао и једним делом се ољуштио. Имају цраво. Ко има храбрости да носи на себи нешто упадљиво, онда нежа то одржава у реду. Али, нврвна реакција вбог ољуштених ноктију није нпшта у поређењу са осећаљем које код мупгкарца иаазива жена код које су шавови на чарашама ожренути тако да се налазе скоро сахдаим са стране. Овде не помаже никажво отгравдаље. То је само немарвост н ништа вшпе. Још постоје две страгане ствари, које спадају у категарију иеукусности. Жена као цветић, удешена ж налицкана од главе до пете, не стиди се да из луксуане пудријере из®ади квасну, која је некада (било је то давно) била од нежиог перја иди сомота. Временом она се цретворила у нешто чему не може да се иаће име, нити то да се опише, дретво1рила се у легло бацила и прљавштине, којим се жвна као цвет,

маже безброј пута дневно по лицу, челу, носу. ' Људи тихи и пуши такта при погледу на ово добиће грчеве у стомаку али Нипгта неће рећи. А они мало енергичнији, дохватиће ту бившу квасну и бацић(ј5је некуд где је ни сам ћаво неће моћи пронаћи. Препоручујемо да овим дамама ношаљете за рођендан туце таквих квасни са овначеним датумима, да не би могле да се извињавају да увеж забораве да купе нову. Обично, оне не разумеју зашто нокога може да наљути понеки бацил. А затим, да би показале да су потпуно самосталке у свом естетском одаосу према другој малој навици, ваде пред мушкарцем кутијицу за Фарбаље трепавица, пљују на цриу пасту и мажу трепавице. Сад је већ убоги мушка.рац потпуио бесшомоћан. Јер, кад почне да иротестује, иробуди се у нападнутој овчици неко очајаље и она почиље да плаче. А црна фарба на трепавицама почне да се топи, низ обраае теву црне суае и ту ваиста не може иишта друго да се учиши већ да се поће из ресторала или кафадге и код куће да се настави сеаћа.

Очи детета

ЧРребало би да обраћамо више па* жље иа очи деце. Оне су иепогрешиве и правичне. Почињу да виде веома рано, и то не само облик ствари већ и љихов карактер. Већ око своје треће године дете почиње да види много што шта, што одрасли људи више не виде. Дечје очи су стражари ж судије света... Није то била само нежност када Је Спаситељ рекао: „Пустите децу к меии!" Она су, најмарљивији и најбистрији ћаци. Најбоље раепознају ствариост од обмане, истину од лажи; немају предрасуда, које одраслим људима сметају; способни су за храброст јер нису опрезни и рачунџије. Њихова срца нису оптерећена грешкама и њиховим последицама, зато је њихова ми-

еао лака, увех спремиа аа Пгалу ж умиљаваље. Било би аанимљиво кад би деца могла дати свој суд о многим стварима на овом свету, н то баш о оним стварима до којих је свету много стало. Дете често пута аа неколико треиутака прозре неку ствар за коју је н најискуснијим људима потребно млого времена и то баш зато, што њиховим очима не сметају оне ствари које сметају очима одраслих. Зато су дечје очи опасне н непријатне одраслима. Свет се против њих брани. Не пришаје вредност дечјег опажања и говори о детету да је оно само неразумно дете, дакле нешто као животињица која говори. У исто време труди се да дете васпита тако да у њему угуши ову чисту и неопштећену моћ запажања и приморава га да види и мисли баш онако исто погрешно као и одрасли. А свет то чипи веома нарљиво. Већ од пелена упреже дете у своја кола, учи га да бежи од истине и да лаже. Није онда чудо што је Исус Христос рекао: „Не будете ли као ови мали, нећете ући у Дарство небесво"! Занимљиво би било кад би деца могла да дају свој суд о стварима на овом свету а да тај суд мора да буде усвојен и саслушан. Много штошта не би се чинило, много пггошта радило би се друкчије. Јер, дечје очи су правичие и неумољиве. Свет се труди да дете ва)борави оно што је видело. У већини случајева то успева, али не увек. И у дечјим срцима има тајних кутака, где многоштошта остаје сакривено в& дане будућиости, где то клија и полако расте. Зато се свет не осећа сигуран догод се не докопа деце. Чик их има у својој руци, труди се да у њима угуши све, што је у њима остало вз првобитног времена, чисто и непокварено гледање истине, и да од њих учине нешто друго. Али свет иије довољно снажан, до■ољно истрајаи и доследан. И нема времена за све. Деце је много. А осим тога дете јогп има против овог света једног тајног и невидљивог савезаика, а то је његов анђео чувар. Он ибиља дете штити и чува и то баш у најопаснијим тренутцима. А то у исто време бива срећа ва цео народ, ва целе народе, јер вбог такве деце бивају спасена читава места, читаве земље; само таква деца могу дризвати милоорђе ж мгроштај.

Сутра се отвара лти позортпи ншттш

I /метничко позориште завршило (У. је прошлом недељом такозвану зимску сезону — прететаву у сали Коларчевог универвитета. Сутра, 7 ов. м. у 17.80 часова приказаће симпатично Уметничко позориште као своју прву нретставу на летљој поаорници на Ка-

лемегдану, испод Сахат Куле, иајновију премијеру „Ивкову славу" од Стевана Сремца, а према драматизацији Велл Милковића. У потпуно новој инсценацији и преради, ова попудариа комедија несумњиво ће наићи ва допадање код наше публике која Је ж прошле године показали велико

интересовање аа претставе на поворници под ведрим небом. Главне улоге тумаче: Бранко Јовановић (Ивко), Сташсо Колашинац (Калча), Теја Тадић (Курјаж), Аца Огојковић (Смуж), Велибор Старчић (Неко) и остали. Режија је у ружама г. Бранка Јовановића.

(Онимах: А. Онкић)

Треба ли се вакционисати против тифуса? нередовним нриликама познато је Аа се трбупгни, или боље речено цревни тифус (јер се главне промене одигравају у цревима) шири више и брже иего ли иначе. Због тога у то време постоји и већа опасност од епидемнје. Колико предузете мере могу да користе у том правцу најбољи је цример чињеница да прошле године, у необично повољним приликама за епидемију цревног тифуса, одмах по завршетку рата, када није било ни воде, ни намирница, када је канализација била оштећста н када су опште хиријенсже ирилике биле врло рђаве, није било више случајева тифуса не обично. Нема сумње да довођење у ред водоводне и канализационе мреже у ред, да строжија контрола намирница ж побољшање општих хигијенсжих прилика, смањују опасност од елидемијв цревног тифуса. Али поред свих тих мера, као најсигурнију аа личну заштиту од болести, треба сматрати важцинацију. * Медицина Је одавно утврдила да особа која прележи једну заразну болвст, стиче извесну отпорност (имунитет) против ње. Због тога човек ретко оболева два пута од жсте заразне болесги, па када св то ж догоди, онда оболење, други пут, протиче врло благо. Тек је Пастер први успео да и вештачким путем, тЈ. намерпим уношен>ем ослабљеног отрова у организам изазове стварање отпорности у њему нротив дотичне болести. Од тада вакцкнација, другим речима вештачко иаазивање отпорности организма против неже болести, постала је једно од најмоћнијих сретстава у медицини за борбу против болести. Вакцинација против цревнот тифуса дала је до данао тажве резултате, да се о«па сада сматра као иајкорисније сретство У, борби протжв ове болести. * Вакцинација против тифуса не даје апсолутну сигурност од болести. Али она омањује вероватноћу оболења, тако да док од неважцинисаних у зараженој средини већнна оболи, дотле од вакцинисаиих велика већина, скоро 90 од сто, остаје здрава. И они од вакцинисаних коЈи оболе, прележе 6олест несравњено лакше од невакцинисаних. Према томе логика и медецинско искуство говоре у прилог томе да Јо у нередовник приликама, увек бол,е важцинисатж се Јер се тиме врло много смањуЈв вероватноћа оболеваља. Када св са једне стране стави могућност боловања од тифуса — једне тешже »аразнв болести, а са друге краткотрајне ж жезнатне непријатности два убода жтлом, онда је јасно да се ие треба пи цредомшпљати. * Јер заиста опа/сности од вакцинациЈ« против тифуса иема никажвих; највише ако кало боли рука, или се човек осећа хом&н, жма повишену темжературу (до 37,5) илн осећа главобољт. Али нежих тежих последица нема. ИнјекциЈа 0,7» жубног сантиметра вккциие (ва децу жспод 10 година 0,5' см з) даЈе се обично у надлактицу или у плећа ж то воткожно. После Б— 7, дана убризгавање се понавља и то овот* пута убризгава ее цео кубни сантиметар важцине (аа децу испод 10 годниа 0,75 см 3). Сважи вдрав човек може се вакцинисати. Вакцина се же даје деци испод > године ж стариЈим од 60 год. јер они врло ретко болују од тифуса. Важцину же треба да приме особе које болуЈу од жеке акутне болестн са повишеном температуром, од маларије, туберкулове, срчанот жлж бубрежшог оболења хао ж болесници од шећерне болести. Трудне жене такође не треба да буду вакциниоане. Др. С.