Kolo

9

који свира на виолини милионске вредности

Кафански свирач

Онимик А Симић) ручена за руску царицу Катарину II коју јој је доцније и поклонио, а друга је посредно дошла Николићу у руке. Још и сада се примећује да првобитни облик није одговарао данашљем. На самој глави били су завртњи као .Код тамбуре, али касније су на место ових стављене чивије. Највећа вредност ове виолине, као уосталом код свих античких виолина лежи у лаку. Када се полеђина виолине добро погледа, види се да је импрегнација аутентична. У тој импрегнацији лака лежи тајна и вредност скупоценнх виолина чија формула до сада још није пронађена. И поред теппшх животних услова, млади Николић неће да ое одвоји од своје виолине коју брижљнво чува као да се с њом сродио. М. Ст.

једној малој фијоци старог сточића, који је некада припадао мојој баки, проиашла сам једног дана мали замотуљак старе пожутеле ^ хартије. Мирис прошлости лежао је на њој. Слика моје балсе искрсла је предамиом. Слабо сам је памтила. али негато ми се урезало у сећање. То су биле њене очи, велике, тужне очи. И сва ми се она сада чини тужна. Увек је у њеним причама о себи нешто остајало неизговорено. Нока тужна тајна је обавијала. И сад, кад сам узела тај пожутели замотуљак у руке, нека неизрецива туга ме је обузела. Била сам, ионако, несрећна и тужна. Пона* дала сам се да ћу можда у тим пани-

дали постоји правда. Пресудите — дали може она, жена другога, да ми одуаима Њега, моју љубав, мој живот. Њега, који мора да припада нама, младим девојкама. Зар је право да нам она одузима не једног него два мушкарца? Она је удата, она се заклела на вечну верност једноме, своме мужу. Тиме је она изабрала себи лсивотног друга. За ау више не сме да постоје други мушкарци. И сада, она нам одузима још једног. И то баш Њега. Она зна да као жена има преимућства пред нама, девојкама; она зна то и зато га везује за себе. Везује га тако да ја не могу, не знам како да раскинем те везе! Знам, моји

нипе очи су мењале своју боју према њеном расположењу. Кад је била добре воље и мирна, сталожена, имале су жућкасту боју као у мачве кад преде. Зеленкасти сјај претсказивао је непогоду. Била је онда нервозна. Али чим би јој очи потамнеле, добиле скоро црну боју, то је значило да је олуја ту. Али то се ретко дешавало, јер је била мирне, благе нарави. И цео живот њен је пролазио мирно. Она и Милан су тихо и срећно пловили по океану живота... али никако нису могли да уплове већ једном у тиху луку брака. Шта је сметало? Као што рекох, иако су сви око њих решили питање њихових односа, они сами то питање још нису додирнули. И то је био облак који је стално мутио њихову срећу. Дивна је као стидљива девојка ћутала и чекала да Милан први проговори. А Милан...? Милан пије могао да проговори. Није могао да се реши. Мало смешно, зар не? Нарочито за наше доба. Али, ето, тако је било. Није био стидљив. Већ једноставно није могао да нађе речи, којима би исказао своје мисли, осећања. У романима и причама све је то изгледало тако лепо и лако. Али у животу — банално. И те баналности се он плашио. Бојао се да њоме не одбије Дивну. Тај страх од баналности мутио му је срећу ... Да ли је Дивна осетила шта се дешава у Мнлановој души, или је била решнла да му помогне ... Једне вечеРи седелн су у баштп Дивнине виле. Било је све као и увек. Само су Дивнине очи добиле свој зеленкасти сјај. — Милане, ти знаш да мама иде у Беч и хоће да ми донесе нове хаљине. Шта мислиш, какве хаљине да наручим? Хоћу пешто по твом укусу.

драги листићи, шта ћете рећи: „Па покушај да се бориш. Оп није ваљда слеп. Он зна да се њоме не може озкенити, да је оиа другога. Он мора да види и тебе, твоју љубав". Да је она девојка, као ја, имале бисмо исто оружје. Борба би била могућа. Али овако ... Њено је оружје тако јако, она изгледа као мач према мојој сламчици... Ја осећам да ћу пасти иобеђена... Ја, која га тако волим. Пашћу побеђена, али знам да га никада нећу моћи избрисатн из свог срца... Да, ти ћеш победити жено..." Сузе су полако клизиле низ моје образе... Моја јадна, добра бако! Знам, пала си побеђена. Сад разумем твоје тужне очи. Како си патила! Знам и разумем твоје патње. Твоја једина жеља изражена у овој исповести напаћеног српа, добра моја бако, није се испунила. Ти ниси последња. Итвоја унука пати исто као и ти...

ких виолина, који му је нудио оригинал виолину „Амати" и још 200.000 динара. Међутим Т>ура ннје хтео да се растане од дедине виолине. Сем уметничке и античке, ова виолина има и своју историску вредност. Доминико Монтањи у исто је време правио две виолине: једна је била на-

ву малу причу о томе како је једна бела венчана хаљина, управо мисао на њу, одлучила судбипу двоје заљубљених, испричао ми је „он", некадашњи јунак те приче, сада срећни отац троје златне деце. Милан и Дивна волели су се већ три године. Сви су их сматрали за веренички пар, али између њих двоје није било ништа решено. Не само решено, него чак ни изговорено. Не зато што је то био само један Флерт, који се мало дуже отегао. Не, то је била дубока, права љубав потекла из присног другарства, узајамног разумева••ња, слагања и познавања. Постоји један стари мит о томе да су човек и жена некада били једно идоално биће, али за казну раздвоје-

с, пи1и&Гм7^лм*И10) но на две јединке које сада, лутајући но свету, траже једна другу, траже Своје друго „ја". Ако се сретну двоје који су судбицом. једно другом предодрсђени, он.и опет постају једна идеална целина. Милан и Дивна су били једно од оних ретких, двоје који су пронашли свако своје друго „ја". Изгледало је свима да не постоји никакве препреке на путу њихове среће. Нису били Ни једно ни друго неке нарочите лепоте. Најлепше су им биле очи. И најчудније. Миланове су биле светЛЈјје,- сиво-зелене, али без оне оштрике и хладноће која је обична код такве боје, већ топле, благе, са дугим, густим треиавиДама, иза којих су се увек некако враголасто смешиле. Див-

виолина која данас вреди преко 600.000 дииара. Још док је дете био, ТЗура је знао да његов деда љубоморно чува једну виолину коју он никада није смео да узме у руке. Тек када је одрастао и стекао извесно знање на виолини, добио је од свога деде тај ретки поклон и тада је сазнао за њено порекло. Његов деда је ту виолину купио још пре првог Светског рата од једног пемачког професора. Купио је за 2700 динара и одмах је за њу добијао 7.000 динара, али он није хтео да је прода. Кад је ТЈура Николић поСтао њен власник, отишао је чувеном мајстору виолина Јулију Пенцу, који је одмах утврдио порекло ове виолине. Оиа је била рад Доминика Монтањанија из 1701 године. Пенц је послао ТЈуру код барона Кушовића, сакупљача антич-

Милан ннје осетио чудан призвук у њеном гласу. — Па, право да ти кажем, ја незнам. Треба да видимо шта ти је потребно... — А ... шта мислиш, да је замолим да ми донесе једну белу... једну белу х&љину ... као венчану, — доврши она прцгушеним гласом.

У првом тренутку Милан није схватио. Осетио је само како му са срца спада неки огромни терет, да је све одједном постало тако лепо, радосно, лако ... Талас неке неисказане среће запљусну га, обухвати и понесе. .. И он обасу пољупцима своју дивну вереницу. Мир и срећа испунили су њихова бића, која су, најзад, прешла и преко последње препреке да би се слила у једно, вечито и нераздвојно._ И, Дивнина мама, донела је доиста — венчаницу ...!

рићима наћи себи поткрепљеља. Или одгонетку бакиних тужних очију. И ево шта сам прочитала: „Моји драги листићи! Моји једшга и верни другови! Вама могу све да поверим, да откријем своје срце, свој бол и патњу. Знам, ви једини ме нећете издати, разумећете ме и посаветовати. Јер кад се вама изјадам, лакше ће ми бити. И ваша пресуда ће бити: помири се са судбином! Да, лако је вама, моји драги другови, то рећи. Ви не знате, ви не осећате шта је то бол, патња, шта значи волети некога и знати да он никада неће припасти теби! Знам, рећићете: „Ниси ти ни прва ни последња!" Знам да нисам ни прва, али бих најискреније желела да будем последња. Не дао Бог, бар викоме од мојих, те муке које ја подносим. Данас се вама, моји драги бели другови, обраћам. Пресудите. Пресудите

У оркестру једне београдске кафане која свако вече забавља нублику својим разноЉсним репертоаром, свира и млади виолиниста Ђура Николић. Али он не свира на обичној виолини као остали чланови оркестра. Његова се виолииа разликује од осталих и сонорношћу и умиљатим тоном, то је