Kolo

збиркама чува и графике знатиог броја; еитеријера наших манастира: . <-^-;Али ; коли&о -гбд' ми је бидо стало да Очуцам те мбтиве: на -хартији каже хтари сриски хликаРј —-. толико исто сам се, трудио: да сачувам; од" забораса многобројие доказе ванредног нцвоа: наџге народне удатности., Г. Ивановић има, иеџроцењиво богату< збиржу радова непознатих зографа, "заборављених : сликара ' икона но манастир.има,> као и велики број украсних предмета, • ■ радова • напшх старих кујунџија који сведоче' о ваиредно високом уметиичком стушву те чисто народне радиности. И то Је доиста огромнс богатство, које се не да морити материјадним. мерама." — То се на сваки начин ' морало сачувати — калге г. Иваиовић. — То је морало остати у земжи. Претила ј,е озбиљна оиасност да неуки, људи упропасте те једиие трагове старог уметничког кујунџилука, који. је некада био далеко више, док их је у иоследње време нотпуно нестало, Дуго нам ,је г. Ивановић иричао о стариМ' кујунџијама, безмало јединим народним уметницима. за време Турака. — Наравио, нису ту криви само ти л.уди који су, у незнаљу, затурали те. драгоцене стварчице или их упроцашћивали иретаиањем,.— каже г. Ивановић. —- Српска уметност, нарочито народна, заслуж-ује да јој се посвети далеко већа нажња него што се то до недавна чинило. И тада се више неће понављати те немиле појаве. Тек тада бићемо у стању да оцеиимо наше велико уметиичко благо, које заса.да можемо само да наслућујемо ... Опростили смо се са г. Ивановићем и • светом његових усиомена. Готово у истом тренутку већ се прихватио посла. Довршавао је пејзаж у дрворезу — левом руком. .. П. Поповић

да, тампе горс? и облаци у даљини. Ту вам је цела Србија, захваћена неиосредно, иетинском снагом и замахом, у нуној својој леноти... — Нажалост — каже нам г. Ивановић, — то је само мали број мојих радова. Све оетало је растурепо. ' — Да ли бар нриближно можете дГ1 одредите колико сте уопште дали радова? — То би бцло заиста тешко рећи. Има их много, врло мно.го. Са својих носледњих путбвања иикад се нисам враћао без. стотине цртежа. А радпм већ преко . тридесет г.одина.. Г. Ивановић нам прича о евојим уметничжим иочецима, о свом развијању и својим амбицијама,. Он је прави Београђанин. Родио се 1882. годипе. Започевши сликарске студије У Београду, наставио их је ван земл>е. У Минхену студира Сликарску академију, код Вагнера и Левца. Кад се изградио већ у зрелог уметника, г. Ивановић ради само на графици. Стичо велики углед. У два маха, излаже у Великом Салону у Паризу. Његово радове уметничка критика нарочито »апаЈка и ласкаво се изражава о његовој мајсторској вештини... — Почео сам да путујем по Србши ;— наставља г. Ивановић. — Наишао оам на бескрајно мноштво мотива, богомданих да се пренесу на платно и хартију. Леиота предела ме је одушевила. До шоследњег дана када сам још могао да несметано радим остао са.м веран српским пејзажима. Иако увер,ен да то никад не пролази, да та лепота остаје вечита, хитао сам да све те овоје утиске сачувам. Остајао сам по неколико чаоова замишљеи уоред неког предела и тек онда приступао послу... У том свом раду г. Ивановић је обратио нарочиту пажљу нашим манастирима. Поред осталог, у својим

— Тешко Је, разуме се... Нарочито је дрворез .му^анЈнооао.^Радим левом руком. Већ ,сам'се'ц^викао. Кад се уморим, оставл^ам рад. Онда га се опет латим. Не могу да седим скрштених руку. Стари сликар седео је неколико тренутака, а онда се нридигао, начинивши. оиет неколико корака но соби о очевидним напором. — Опростите. Морам да се крећем, не смсм дуго да седим. Поглед нам лута зидовима на којима стоје урамљене најлепше графике нашег признатог старог сликара, нодједнако цењеног у земљи и у иностраиству. Нижу се иредели, један за другим, пуни сунца и застрти тешким облацима. Мноштво мотива: стари сриски манастирски зидови, срушени и зарасли у коров. Мало даље Студеиица, понос наше средњевековне архитсктуре. Троцше, дрвене воденице на брзом планиноком потоку, онда нека врлетна стена на чијем врху једва уочљиви трагови видина још причају о неком давно заборављеном витезу и његовом граду. Нешто даље, српско .село, питомо, поносно, иашњаци и ста-

Водепица поточа)м код Врњаца (Цртежи: Лј . Иваиовића)

Г. Љуба Ивановић »авршава једап леп пејзаж у дрворезу (Онимак: А. Оим и11)

„Остао сам веран Српским пејзажима чија је лепота

{( веЧНа . . . КАЖЕ НАШ СЛАВНИ СЛИКАР Г. ЉУБА ИВАНОВИЋ

/ТЛслањајући се мучно ла штап, г. ( / Ивановић је устао. С напором је начинио неколико корака и застао насред собе. Стари, одлични српски уметник г. Љубомир Ивановић је већ одавно болестан. Тешко. С одузетом десном руком која му је, негда, донела толику уметничку славу... Толика лризнања. Па ииак, пресрео нас је с нростосрдачним осмехом: — Вто, ту сам... Мало радим, мало "штам и одмарам се... На сточићу стоји крушкова дашчица започетог дрвореза: Оголео стари храст у ветровитом јесењем иејзажу... - - Пар то није велики на1гор за вас? Г. Иваповић се оиет осмехнуо:

Црква Павлица на Мбру.