Kolo

13

Мајчина молитва (Заробљеном сину) Брнжна мајка мнслн на свог драгог сина«. Молећи се Богу пред иконом клечи; Шапу}*е молитву Богу са висине; Хришћавджо надаље њено срце лечи! Молитва бе њена диже до висине, А мисао мајке на путу је прати: „Да јој Бог поживи њеног драгог сина, И да јој се чедо срећно кући врати." Августа 1942. Шапчапка

КАЖЕ НАША СТАРА ПОЗОРИШНА УМЕТНИЦА Г-ЂА ПЕРСА ПАВЛОВИЋ

— Седамдесетшест ми је годииа —< каже стара трагеткиља. — Сва су ми радост двоје дечице људн код којих станујем. И оне миле н топле усиомене. Од њих и живим... П. ПОПОВИЋ

Међу својим фотографијама из времена када је доживљавалп успех за успехом на београдској поаорпици гђа Павловић чува и овај стари снимак из једне сцене Пугиићеве комедије „Протекција", у којој је омиљену уметницу ондашња позоришна публика топло поздрављала. (Онимци: л. Оимић и приватна овојина)

У дубокој старости, гђа Павловић проводи читаве часове на својој клупи, ц врту куђ"це на периферији. Ње. на једина утеха су успомене и деца... проживљавало се на даскама, бескрајно крвавих и болних, понекад комичних до суза... И тако пуних шездесет година. Онда долази старост. Пуста немоћ и изнемоглост од које се још није отргнуо..,

$ Рекао би човек да је удес увек био најсуровији нрема људима с дасака. Сви они имали су чемерну младост, а старост уопште нису дозкивљавали. Само за две године смрт је покосила скоро цеду, генерацију старе позоришне уметнице тетка Персе Павловић. Умирали су један за другим: Сава Тодоровић, Милорад 1 Гавриловић, „Стари Господин "и ведри Чича Илија Станојевић. Исцрпени, изнемогли, обарани болешћу, падајући понекад на самој позорници, нестајали су, заборављали се ... — Шта ли је сад са нашом добром ста,ром Скадарлијом? — пита се сетно г-ћа Павловић. — Већ две године нисам тамо била. Вероватно више никога од наших нема... Занета успоменама, које се одједном буде, присно повезане једна за другу, гђа Павловић не може да стигне да све до краја иснрича. Увек искрсава нонеко друго сећаље, још ведрије и пријатннје... — После сваке претставе скоро сва публика стицала се у Скадарлију. Настајала су весеља, песме. Није била реткост да се у некој башти, уз музику, остане до јутра. А онда, право одатле, ишло се на пробе. Из Скадарлије ннјо се нигде ни ишло. Ту се и живело и умирало. Било је путовања у унутрашњост, било је одлазака, болних растанака. Али сви су се опет враћали, покајнички, и тврдо заветовали да више никад неће ићи. Ту, у једином крају где и даиас по који ороиули кућерак с баштом, уз огромну палату, чува успомепу на стари Београд и Веограђане, протицао им је цео век ... Г-ђа Павловић прича нам о чичаИлији и аеговим досеткама, о Гавриловићу и њсговом поносу кад је наследио неку кућицу и могао да' се с правом назове „господином", о многим другим, најбољим уметницима наше сцене, којих више нема, и чије заборављене ликове чувају само избледеле фотографије у фијокама старинских ормана у резбарији.,,

Још пре двадесет годипа прославила је гђа Перса Павлбвић четрдесетогодишњицу глуме. Четири деценије одушевљавала је опа на српској сцепи публику у многим комадима. Ова фогографија старе позоришне уметнице приказује гђу Павловић у једној улози у популарној комедији „Наши синови".

улскада су јој од свег срца пљсскали ... Био је ту цео стари Београд. Долазили су и владари, најугледпији претставници државне власти, цела београдска чаршија, све отмене личности старог Београда. Жене су носиле хаљине до' земље, рајсре на шеширима и Силе утегнуте „фиш бајнима". Људи, бркати и брадати, имали тамна одела, закопчана до грла, и велике лепршаве машне. Ниједна претстава није се пропуштала. Лозке се закупљивале у претплати, али су и јевтинија места била до последњег исиушена. Сви су се одушевљавали, и мннистри, и трговци, и студенти, и занатлије ... Данас је све друкчије. Далеко од Града, тамо где у време њене младости нико није ни слутио да ће се изградитн'насеља, близу Топовских Шупа. проводи своје носледње дане наша стара Т1 >агеткиња, једина из своје геиерације, г-ђа Перса Павловнћ .., * — Сећам се тог дана као да је све јуче било — каже г-ћа Павловић. — И оног безмерног узбуђења које ме ни-

Наша стара позоришна уметница данас је скоро потпуно заборављена. ■■■> Болест је привезала за кућу и дани ' јој пролазе између четири зида, у соби, у малом разграћеном дворишту ва периферији града... где станује као самица...

како није остављало. Било је то пре шездесет година ... Преживљавајући опет те тренутке, посе више од пола века, г-ђа Павловић прича: — Чика Јова Змај био је мој ближи роћак. У то време постављен је за драматурга Народног позоришта. Саопштио ми је изненада да бих могла, ако желим, да постанем глумица ... Готово невероватно, наша стара позоришна уметница присећа се свнх појединости, ма колико да је времена прохујало од тада. — Била сам ван себе од радости. У одушевљењу сам скочила и, пољубила га ... Онда је дошла прва претстава. Разуме се, била сам статисткиња. Тако још неколико претстава. Тек онда поверили су ми прву улогу.., Протиче цео један плодан живот, ! испуњен до краја. Нижу се улоге, од класичне трагедије до народиог репертоара. И свуда уонеои. -Признања. — Дешавало се Врло често — казкс нам г-ђа Павловнћ, — да сам се за месец дана Двадесет- осам пута појављи" вала на позорници. Глумнло се свим срцем, као што се само мозке* глумити. Хиљаде ђудбина