Kolo

^јјј јр (г^1Ш^>МИЈ1АН

О ^ још један дан без више. Целе 1/1 ноћи ветар је дувао и носио облаке испод звезданог неба. Тргао се оп у сну, погледао и осмехнуо. И онет ништа. Јутро је освануло пупо сунца и оморине. Тако јуче, тако данас. Већ месец дана тако. — Опет... — прошапутао је. — Ој, децо, на рад! Али то није био рад. То је била огорчена, немилосрдна борба. Борба без одмора. На њиви га је затекао први блистави зрак, са њиве видео је задн.и одблесак сунца на заранцима и пурпуром обасјане врхове планина. Ту, између позкутелих кукуруза, црпео је своју снагу. Помагала су му два сина, још нејака деца. Целога дана вадила су воду из бунара, а он је носио и заливач Са мало воде — велику ПјИву. ГлоДали су га и чудили се. Потсмехи« вали. — Он је полудео... — шапутали. —» Ето, сина отерао од куће, а сад, ено, : валива њиву. Полудео је .., Чуо је он то. Знао је шта се о њему говори. Али, на згрченом лицу лебдео је осмех. Да, сина отерао. Отерао сииа од ку« ће. 0, људи, зар је то био син Чедомиров? Не, та он би друкчији био.

Долазили до њега. Грдили га. ПроЦив Бога ради. Смешио се Чедомир. — Та, људи, шта вам је? Бог вам Је дао и земљу, и воду, и руке. Зар вам ја кажем да ћу нешто постићи са овим валивањем. Не! То нисам рекао. Али ја радим. Нећу доцније себи да кажем: гле, па то је зато што си гледао како ти пропада, а ниси покушавао да спасеш. И сви вртели главо«. А Чедомир је радио. Клатили су се пожутели кукурузи...

Дођоше и кише. Седи Чедомир крај врозора и гледа. Испуцале усне пуне осмеха. А срце игра. плачите; погледајте суседпе њиве и плачите; лгопдеајте суседне њиве и кукајте. Па зар плач није бољи него жукњава?... И сузе му пођу. Сузе радости. По-' бедио их је. Победио својим радом. — Не Бог — ви тако хоћете!... Клатили су се сазрели кукурузи.,,

ПИШЕ»ЦРАП М АРКОВИТ^

Сећа де оп. Прангије су пуцале, пушка огласила. Син, његов син, његов првенац. И мисли су летеле. Будућност се ковала. Када одрасте — то ће бити син. И преварио се. Не син Чедомиров, већ мангуп то је био. Озкенио сина. Мислио је да ће се после тога поиравити. Али залуд! Постао још гори. Чудо од њега. Преко целога дана пијс или спава. Па још и заповеда. Те ово, те оно. Мучио жену. Мучио. богме, п Чедомира. Настале свађе. И ништа. Увек исти. Ни њиву да обиђе, ггп стоку да погледа. Али зато обила.зи мехапе. Чудо једио. Не, није то Чедомпров син. Чедомир воли рад, воли њиву своју. Она је његов понос. Она му је живот. И ето, отерао га. Отерао сина. А људи му се смеју. И потсмевају. И на суд је излазио. Морао. Син га, тужио. Тражио своје. Свој део. И адвоката платио. Тужба је била страшиа. Говорило се о оцу који није отац. Мучеље. Терање на прекомерни рад. И захтев ту је био. „Он је луд — тутора му дајте!" Свнрепа тужба. А Чедомир че бранио. Сам. И сузе су текле, и ру.4 дрхтале. Било је музике у том јауку човека који воли земљу, који воли рал. Рад. Роптање је било у тим речима. Глас му је попекад био урлик, а понекад итапат. Бог је сведок његове истине Док је оп жив имање се неће делити! Никад! А и после смрти, ако учике, прогањаће их душа његова. И ослободпте га. Више због сажал,ења — него због истине. Сећа се спега тога Чедомир. Сећа се -» ради. — Чедомир залива њиву! - Њиву залива! Омох по целом селу. — Да ли је икада то било; њива да; ,'р залива! - Полудео је.. 8

/^ад дечји гласови забрује и поуЈ\ степено престану жагор и немир, учитељ Марјат остаје сам у учионици. Још само мало звонке вике, прво ближе, па онда даље, и дајзад настане мир и самоћа. Долази септембарско вече топло и &епо. Наслоњен на врата школске зграде посматра Марјан тонове и боје у највеселијим преливима дивнога предвечерја. И опет долази за Марјапа једпо вече сањарења и туговања у усамЛ )ености. Друмовима ће да забруји сеоски живот, у кућама ће се спремати вечера за бераче грожђа и кукуруза, само ва њега ће бити и ово вече пуно тужпих сећања. Недалеко од школске зграде је железничка станица. Још мало па ће стићи вечерњи воз. Зато Марјан излази из школе и иде према станици. Као по ћилиму газе иоге по трави а поред пухељка црпе се купине. Можда ће вечерњи воз да допесе писмо од иекога познатога и драгог, или баш од Нипе. Нина! како драга мисао је на њу! Али ипак, толико чекања, узалудног чекања... Нина, некад много вољепа Нина, за"боравила га је. Значи да су јој речи о вечној љубави биле лажљиве као и ње-. не сузе на растанку. Плапине у даљини постају плаве пре него утону у ноћ. Нино далека, сећаш ли се како си некад у сутоне ишла усамљеним стазама градског пар-. ка с Марјаном и како су очи светлиле топлином и сјајем? Сећања падају на душу Марјану, сећања као из неког далеког света где је

а њих двоје причало ]е о својим сновима који се морају остварити, о својим надама. Баш у тим данима Марјан је положио завршпи учитељски испит, па га је чинила срећним мисао да је постао самосталан. Желео је да после толико тешкоћа у свом школовању нађе срећу у једном планинском селу и девојци коју ће волети. Али, само једно је стекао, јер она није хтела да остави град и да пође са њим. Већ читава година је пропша од растанка у неком суморпом јесењем дану. Махале су њене руке, још из даљине је гледао њу сасвим малу са рупчићем у руци, а онда је више није видео. Писао јој је најлепше о свом животу да би је привукао причао јој је о сањарењима душе у самоћи, али су њена писма била ретка, па су затим дрестала да долазе. Дани зиме пролазили су лагапо, проЛеће је долазило да. га сећа на њу, дапи и месеци су прошли, али Марјан није заборавио њен лик. ... Мала станнчна зграда стоји на крају села. Неколико путника чекају на воз који ће ускоро наићи. Двоје деце играју се и звонко се смеју. У гранама јаблапова шушти ветар. Станични чиновник излази и ускоро се појављује захуктали мали воз. Жагор и довикивање испуњавају вабдух. Људи су ужурбани, на њиховим лицима чита се нес'трпљење да што пре стигну у свој дом. Са једног провора гледају неке очи, тај поглед непознате девојке је Марјану толико пријатан, да јој он одједном постаје захвалан. сунце лепше сјало, сећање на дане када је живот гледао као сваки младић деветнаестих година и када га је водела Нина. У сунчана преподнева ишли су проПланцима, по ливадама пуним расцветалим белим радама. Седели су у друштву веселих младића и девојака на мекапој зелеиој трави. Увек распевани друг Миша певао је заљубљено и свирао на гитари. Смех звонак и песма су текли као жубор, а Марјан је накупио много белих рада да њима окити Нину. А кад је врело поподпе успављивало град, ишли су они стазама парка и удисали раскошни мирис липа које су биле у јеку цветања. Сунце се смејало над главом, у павиљону парка музика је уморно свирала, а њих двоје трчали су стазама парка да би у павиљону одиграли најлепшу игру. Тискали су се око њих парови, све је жагорило празничном раздраганошћу,

8атутњн и захукће локомотива и воз одлази, а мала станица остаје сама у ноћи. Сеоски поштар носи пакетић писама. — Андрија, има ли нешто за мене? Руке старчеве преврћу. И, гле! Заиста се нево сетио Марјана. Једна карта коју је написала рука вољене девојке. Само неколико речи за поздрав и једно име. „За сећање на незаборављенога"... — Хвала, хвала ти, Андрија... Кад се то вече сеоски уча Марјан враћао у свој стан, био је оЛијен изненадном радошћу. Ипак, ипак га није ђаборавила. После толико времена сетила га се. Тамноока и белолика Нина из далеког града, мила, вољена... Ноћ тихо успављује село. Све замире и тоне у уморни сап. Само за учитеља Марјана ветар који јури кроз ноћ није вихор туге, него вихор радосних мисли.

(р&ети1МШШШ Како да се сачувамо од кијавице? улема безначајнијег а досадпи-1 ^/јГ јег оболења него што је кија« вица тј. запаљење носне слу« вокоже. Прво запушен нос, тако да чо* век не може ни дању ни ноћу кроз њега слободно да дише; затим кијање, које наиђе баш у тренутку када би нај-1 мање требало, напр. за време јела или у позоришту вли на концерту. Па још кад човек кине једанпут или два пут, може се поднети, али има људи који кијају по десетак пута. Ни њима онда није пријатно, а можете тек помислити како је њиховој околини. Напослет« ку слуз почиње да цури из носа и онч да је понеки пут. потребно туце џецч них марамица да би се човек смео упу* тити на посао или у варош. А што је! најгоре у колико се човек труди да је лечи у колико се више љути, у то.*ико; она дуже траје. Већ је баиално рећи да кијавица траје три дана кад се пв| лечи, а осам ако се лечи. • * <| Као и за миоге болести, тако и зај кијавицу препоручују се многи леко-1 ви. А чим се препоручују мпоги лекоч ви, значи да не постоји један, сигуран.: И то је тачно. Све разне ломаде и капљице и друго не користе у ногледу; лечења кијавице, тј. у погледу скраће-. ња њеног трајања. Има их иотина, којтс за тренутак олакшају тиме што отворе нос тако да се кроз њега може лакше. дисати, или што смање отицање слузи.Али саму кијавицу најбоље је пустич ти на миру; треба чекати да прође и — не секирати се...

Обично се сматра да је кијавица последица хладноће или прехладе. А зач што онда има толико случајева кија-> вице у лето? И зашто онда напр. Бскими никад немају кијавицу? Зато што да би настала кијавица, потребне су прво клице, којих мора бити у носу, и којих у нашим крајевима увек много има, да би оне у датом тренутку, када попусти отпориа снага организма, изазвале запалење носне слузокоже. А 1 отпорна снага организма слаби не са-> мо у случају изненадне и јаче хладноч ће, него и услед других наглих промеч на, као пагле топлоте (сунчаница, точ плотни удар), премора, душевног узбу* ђења итд. У свим тим случајевима услед слабљења отпорне снаге оргапич зма клице које се налазе у носној ду* пљи изазивају штетно дејство на иоч сну слузокожу и тако настаје кијавич ца. У северним леденим пределима људи не болују од кијавице због тога што је ваздух тамо толико чист да не садржи никаквих клица. А без клнца у носној дунљи нема кијавнце ...

Кијавица није тешко, ни опасно обоч лење. Она обично пролази за неколико дана, без икаквих последица. Којипут запаљење може да се прошири и на ждрелну злузокожу, па и на слузокожу; душника. У том случају најбоље је остати неколико дана у кући и пити топле наплтке (чај, лимупада). Како се, у нашим приликама, не моч жемо одбранити од клпца и држати носну слузокожу такорећи стерилпу (без икаквих жлица), то можомо, да би смо се колико толико сачували од кијавице, једпно да повећамо отпорност организма. То се постиже уредним хич гијенским животом, затим очвршћавач њем тела гимнастиком и спортовима, : нарочито зимским спортовима на чич стом и свежем ваздуху, прањем и туч ширањем хладпом водом итд. д- р .с.