Kolo

7

роман од харсшда ребелинго

(14)

Шандор је погледа у недоумицн. Можда јој је ипак учинио нажао? Иора је одмах осетила Шандорово колебање. ЈБубав нрема Стефану даваЛа јој снаге. Изазивачки је продужила: — Да ниси случајно био љубоморан? Мени то може само бити драго, продужила је и опет се гласно насмејала. Шандор није могао више да се уздржи. У изливу страсти зграбио је, привукао себи и почео бесомучно да :ЉубИ. Стиснутих очију отрнела је Нора ту нежност. Нора се нијв бранила. Мрзовољно гледајући у празнину отрпела је његову нежност. Морала је да се жртвује за Стефана и себе. У том тренутку није мрзела ни Шандора, задовољна што је победила, што је спасла ситуацију. Сада више ништа није стајало на нуту њеним плановима. А сутра, прекосутра, заједно са Стефаном почеће нови живот, далеко у туђини... * Кад су Хаиа и Пат пролазили бедно осветљенпм степеншптем пресрела их је настојница куће и испратила значајним осмехом пакосне жене. Хана се пршшла уз Пата гледајући у страну. Тај осмех је вређао, јер је био оваплоћење свега ниског и одвратног. Никада дотле није осетила жарку жељу да оде из ове атмосфере и да се никада више не врати. Напољу је падао мрак и улице су већ бнле осветљене. Имали су још пола часа времена. Пат је узео Хану под руку и пошли су да се мало нрошетају. Без речи су ишли улицама, пуним људи који су се журили. Хана се сетила оне вечери када су први пут ишли тако под руку мрачним улицама. Колико је времена одонда прошло, колико се много штошта променило, иако је то било свега пре неколико дана! И све оно што је онда пожелела, сада се испунило. 0на ће ускоро да постане жена човека кога је заволела! - И Пат је мислио на будућност. Рекао јој је да ће још колико сутра отпутовати у Швајцарску. Тамо ће сачекати да виде како ће се развијати ствари у Бечу. У ТЗенови ће се укрцати на лађу, која ће их пренети далеко преко мора, у Рио, где њега чека ангажман. — А онда? упжта Хана тихо. А онда? Видеће. Ни он није знао шта ће бити даље, али је сада увидео да већ има обавеза. Сада није више сам. Уосталом, неколико година ће још путовати по свету. А опда ће се сми-рити. Купиће негде кућицу и мало имање. Можда и овде у Бечу, у Дахау. То би било најлепше. А ако не буду могли да живе без своје средине, може IIат да купи неко предузеће па макар и сам „Метропол". Директор Хаслингер је и онако стар и без наследника. Пат наједпом застаде. Како он то све олако схвата! За њега нема више места у Бечу, нотерница је још на снази и ко зна шта се у најближем времену може да деси! Њега могу сваког тренутка да ухапсе! — А да ли ћу ја смети да радим? прекиде га Хапа видећи да се намрштио. — Да ли ти је много стало до тога? . — Баш и није... откако сам тебе упознала. А права артискиња мора сем тога од младости да тренира. Мени отац није дао... Знаш шта? Ја ћу бити само твоја... мала женица... — Добро, пристајем, рече са осмехом Пат, опет одобровољен. Стигли су баш на мост. Дувао је оштар источњак. Хана се тресла од језе, гледајући црну матицу испод моста. Доклегод се могло сагледати, пружао се низ светиљки поред обале канала.

— Шта мислиш, Хана? упитао је Пат. — Мислим, рече Хана замишљено, да је најбоље решење у таласима, ако то мора бити и ако једном до тога дође... * Сутрадан \је био тмуран јесењи дан. Џим је по договору спаковао све ствари. Пат је, но ТЈимовом савету, провео дан ван Беча, ношто би сваки сусрет са Нором могаб да им пореметн све плапове. По подне директор Хаслингер позва Џима у канцеларију. — Ствари отоје рђаво, мистер Хилтоне, поче Хаслингер без околишења. Не могу да ухватим тог проклетог Лимату. Већ сам имао осам међународних телефонских разговора. То ћете све ви морати да платите! — Не мари. — И онда кад сам га ухватио, каже да му је потребан цео дан за монтирање топа. Према томе, мистер Старпер мораће још једно вече да се жртвује... — То је против уговора. Ми ћемо радије платити оштету... — Ви сте послован човек, мистер Хилтоне, и разумећете да нема за мене оштете која би могла да ми замени програм. Мистер Старпер ће морати да се појавн... 'Го захтева престиж мог предузећа. А сем тога, Лимата му није никаква замена... После краћег размишљања Хилтон је морао да призна да је директор Хаслингер у праву. — Добро, покушаћу да га иагово-" рим, ако икако буде ишло... — А сем тога, мистер Хилтоне, још једно дискретно питање. Чуо сам где се прича у кантини да је јуче мистер Старпер славио веридбу... Џим климну главом. — И зато хоће да раскине уговор? — Не. Постоје други разлози, које не могу да вам кажем. Директор Хаслингер св задовољио одговором. * Укочено је гледала Нора у књигу коју је држала у рукама. Мисли су јој биле далеко од онога што је чи-

тала. Летеле су СтеФану до кога никако није могла да дође, а коме је претила највећа опасност. Јер, љубоморни муж је брижљиво чувао. Ниједан јој изговор није помагао, никако није могла из куће. Иако иије дизала очи да види Шалдора, осећала је на себи његове неповелљиве, продирне погледе. Против свог обичаја он је данас остао цело пре подне код куће, у њеној близини, бавећи се 'безначајним ситницама. Тако Нора није могла ни да телефонира. Морала је своју глупу улогу до краја да глуми. Најзад, пред само подне, Шандор се решио да попусти и изиђе. Опростио се са њом љубазно, сео у кола и одјурио у варош. Нора је дахнула душом. Као птица полетела је у другу собу, иресвукла се на брзу руку и неколико минута доцније и она напустила кућу. Брзим кораком похитала је до најближе станице таксија и иаредила шоферу да брзо вози у хотел „Империјал". Само да затекне Стефана у хотелу! Али портир је бацио кратак поглед на даску за кључеве, слегао раменима и рекао равнодушно: — Нажалост, мистер Старпер није у хотелу. И мистер Хилтон је изишао. Сигурно су у циркусу. Нису ништа оставили... Нора појури у Метропол, али вратар ул,удпо и одлучно одби да је нусти унутра. Ни Пат ни Џим нису били у циркусу, а за време проба не сме пикога да пусти. Уосталом, можда су у кантини... Дебела каптинерка седела је и пила кафу пушећи цигару кад је ушла непозната, елегантна дама. Зачудила се необичној посети, јер се у то време у кантшга нико није налазио. Нора се разочарано осврну по кантини: — Опростнте, ја тражим господина Старпера... — Нема га овде, госпођо. Он никада не долази преко дана у кантину... Нора, разочарана, осети такву малаксалост да је морала да седне. Шта сад да ради? — Данас нећете имати среће да га нађете, милостива госпођо, продужи кантинерка доброћудно. — Господин

ЈЕСЕН ЈЕ... Јесен је у пољу, на срцу, у души... Жита се зелене. Плугови шкрипе. Падају вове бразде. Трава се суши. И прве јвоење кипге сетно сипе. Поља се шарене. Тихе су даљине. Црне се свеже оранице нове. Паоу стада. Само пастир, из долине, Пева, сан>а — своју драту пеомом зове. Мртви су виногради; берба је прошла. Брда чевају у тами. Јаго врана Некуда хита. Туга је рано дошла... Крши ое твшко доба — у оплету рана. Звона ое чују са наше цркве старе, Главе орача верних небу се дижу,Моле, просе, ал' очи радошћу не жаре.., Протичу дани, троке по земљи гмижу. И дим се тромо вије у даљњој ндши. То ватру чобани ложе. Небом броде, Мрачни к'о живот, ниски облаци сиви. Умире дан, са надама што нам годе. И речне врбе мога завичаја, У јесењој ноћи, кад све друго опава, Шапућу болно, с пуно уздисаја О неорећи Мајке која очајава..-.

Старо Село, октобра 1942

Вукосава Којадиновнћ, свр. матурант

Старпер славио је синоћ веридбу и разумећете... Нора је погледала деСЈелу жену са таквим запрепашћењем да јв ова прекинула причање. Како? Веридба? Стефан се вбрио? То је дакле одговор на њено писмо! Одбацио је као ствар, а она дрхти над њим. Презрео је и њу и њену љубав! — Вама није добро, госнођо, рече кантинерка забринут«. — Хоћете ли мало воде илн чашнцј* коњака? Нора механички климну главом. Шта сад да ради? Да још трчи за њим? Да му се намеће? Да мољака за своју љубав? Зар то да буде крај свих њених нада? Не, не, никада. Још она није изгубнла кгру, још она држи у руци један аду*. Последњи, али а&то најјачи...

Погпут, дубоко утонуо у мисли, свдео је стари Хавер, Ханин отац, иа отоману, у свом ''кромном стану. Лице му је било наборано, забринуто. Данас је био одлучги; дан, данас је требало да га Хана напусти ва увек. И да оде са туђим човеком кога тако мало познаје. А много штошта је код тог човека нејасно и загонетно. Зашто је само тако изненадно раскинуо уговор, зашто тако форсира одлазак? Старог Холера морила је брига за будућност његовог детета. У мислима га прекиде оштар глав звонца на вратима. Холер устаде са уздахом, огрну капут и упути се вратима да отвори. Пред њим је стајала нека непозната дама, одевена са великом елеганцијом. — Да ли бих могла да говорим са госпођицом Ханом, ако се не варам, Холер... Стари уљудно одздрави. — На жалост, нема је сада код куће... — Ах, тако. А да ли бисте били тако добри да ми дозволите да је сачекам у стану? Треба да разговарам са њом по врло важној ствари... — Изволите. Шта има да разговара ова отмепа дама са Ханом? питао се стари Холер уводећи Нору у стан. Да није и она у вези са њеним вереником? Много има загоиетних ствари код тог Пата Старпера. — Можда бисте могли и мени рећи, милостива госпођо, рече стари Холер кад су били у соби. — Ја сам, наиме, Ханин отац... — Не, не, рече Нора кратко. — Морам да говорим баш са вашом ћерком. —' Молим, молим, изволите се само раскомотити. Нора седе иа ивицу отомана. Стари је у забуни купио посуђе које је остало иа столу после' скромног ручка. Брзим женским ногледом, који ипак не пропушта ниједну ситницу, погледала је Нора целу собу скромнога стана. Овде, дакле, живи девојка која јој је преотела Патову љубав? Ироничан осмејак прелете јој лицем. Ово ни најмање не личи на љубавно гнездо. Биће да је мала његову тренутну запесеност и сувише озбиљно схватила. Али она, Нора, брзо ће да је отрезни. У том тренутку, стварно, она се осећала далеко јачом од своје супарнице, која је за њу била обична млада девојка. Али онда се намршти. Сетила св своје младости. Зар није она мала меблирана собица, у којој је толико срећна била са Стефаном, личила на ову собу? И колико би много она сада дала да могу она времена да се врате! Шта јој сада вреди сав луксуз, свв богатство, све хаљине и накит, кад није срећна! Драге воље би се она одрекла свега тога, кад би само могла да постигне оно за чим јој срце тежи. И опет је свом снагом осетила завист према младој девојци код које је дошла. Како би се она радо са њом мењала! (Наставиће се)