Kolo

8

ма људи којима, чим чују блех музику, срце радосније заигра. Ноге иекако саме од себе пои№авају, и дође им да подврискују. А ја то, брахе, не могу. Одвратио ми је. Згадвле су ми се све врсте парада, а иарочито бакљаде. Одеш у масу а она рге са свију страна стисне, изудара те лактовима, стану ти људи на жуљ, Лампионом косу запале. А и одело моху исдепати. Ево, шта се мени догодидило пре неколико година. Седим ја лепо увече у топлој соби * читам. И мислим: како је дивно у нријатио наложеној ооби. Наједном се отворише врата и другар уђе у собу, скоро утрча. На шеширу унесе снега и размахну њиме. Сав се најежих. — Их, вели, што си се вавукао у со6у, а иапољу свет врви: бакљада! — Нека, рекох, и не размахуј, ие равхлађуј ми собу. Никуд не илем. А ои нанаЈшо и наговара ме да изикем, ирича н саветује. Досадио ми.

адког би се госодин 'Ада огрешио о супружанску верност, изненадио би своју жену прекрасним поклоном. Дивна Јелена наслућивала је душевие побуде које су гониле њепог мужа да тако често свраћа у јувелирску радљу, али је ћутала. Није му пребацивала, није чак ии претила. Примала је н.егове поклоне са блаженим осмехом најерећније жене. Јелеиа је била паметна. — Зашто да му то уопнп ..ом, мислила је. Вара ме и варао би ме исто

5гако и иосле мог пребациваља, а из Нредострожности не би ме више даровао скупоцепим накитом. Ипак је мој Ноложај бољи него стотине других жена које су преварене, а којима мужеви Не плаћају тако скупо сажаљење. Искреио речено, која жена пе жели да сазна вредност поклона? И Јелена је сваки нови дар посила крадом код свог јувелира, г. Петковића, који је био познат као добар познавалац драгоцености. А сем тога био је и дискретан. Увек јој је говорио:

— Па, добро, велим, да изиђемо. Обукох се добро: вуиене чарапе, џемПер и нови плави вимски капут. Изи}>осмо. Врви свет као у мравиљаку, гура се, јури. А све у светлости, заставама; феаери н свеће на прозорима. Дођосмо на главни трг и стадосмо на ивици плочника. Око иас маса, хиљаде. Позади једаи подебсо чичица наслоиио ми се на леђа. Све ми колена подрхтавају. А макнути се не могу никуда. „Ако мн се оклизну ноге, помислих, н поклопи ме овај дебели, готов сам". Једаа ое држим »а једну светиљку да не паднем с плочника. Одједном се маса заљул.а. — Долаве! повика неко. Засвира музика и нрође, а онда манифестанти: група по група. А са стране ватрогасци са лампионима. У униформи су: шлем, секирица и широки кајиши око појаса. Парада, па ето. — Живео! повика неко иза мене, ж

— Човек мора да се чуди са колико укуса су биране све ваше драгоцености. — Са укусом, да, уздахнула к болно Јелена. — Али без нежности. Аца је л.убазан и палсљив. Али воли толиво жена, да у ствари не воли ни једну на чак ни мене. Шмук, то није све, верујте ми. — Да, свакако. Постоји нешто што је много скупље од тих скупоцених навита. 'Јелена је пажљиво завила брилијантски прстен, захвалила се за услугу, али није разумела чудан израз лица и прикривен осмех јувелира који је учтиво допратио до врата. После ове посете своме јувелиру, Јелепа је осећала све више неки бол и немир. Почело је да се кува иешто у њој. Овако није могла више да издржи. Она воли Ацу и мора да му каже да зна за позадину љегових честих поклона, јер неће више да их прима. Гнунта их се. Шга ће са њима? Шта нрст-

»вет поч« пл,ескати. газмахну се н чичица иза мојих леђа и груну ме лактом тако да полетих са плочника право на манифестанте. Задржах се некако за светиљку, али ноге измакоше испод мене на улицу. Једва се исправих и хтедох да се окренем, када ми секирица једног ватрогасца запе за џеп. Потегох ја, потегну он, само он јаче, и — све се окрену око мене: секирица ми поцепа капут од џепа до дна. Једва што доћох себи од запрепашћеља, и окренух се кад се сударих са другим ватрогасцем. Стаде ми на жуљ и удари ме лампионом у главу. Посу ме свега нека чађ и коса ми се запали. Једва се догурах до тротоара. Сас бесан викпух: — Магарче! — Живео! повика једна група. — Капут су ми поцепали! — Слава му! прихватише манифестанти. Пролази свет, лампиони, музика, живео! слава му! Иако су на све стране горела светла, мени се црнело пред очима. Једва се лрогурах до куће држећи капут једном, а чвор на челу другом руком. А у, пећи се ватра угасила, соба охладила. Опрах лице, повезах главу, чунерак косе фали. Три дана сам лежао у грозници. После тога сам се ошишао до главе н ишао без канута. Целе зиме кијавица ме није остављала. И ето, отада мрзим све параде. Огадиле ми се.

ставља љихов хладаи сјај аа жену која тражв оданост и љубав? И решила је да сазна све ... Било је већ доцкан, а Аца није био дошао на вечеру. Казао је да има важан иослован састанак. — То већ внам, насмејала се горко. Брзо се обукла и хтела да оде за н.им. Али куда он обично одлази? Сетила се. Говорио је он њој често куда иде. У један ресторан који није тако далеко. За четарт сата била је већ тамо. — Да ли је ту г. Аца Арсић? ■— Да, госпођо, одговорио је келнер. Она је оклевала неколико тренутака, а затим се унутила ка означеном столу. Шта види! Није ли то варка? Не, љеп муж овде заиста седи и разговара са њеиим јувелиром Петковићем. Изненађен њеиим доласком, Аца је устао и брзо се опростио од јувелира. — Тражим да ми објасннш све, захтевала је енергично Јелена. Шта то има да значи? Састајеш ли се често са овим јувелиром? — Наравно, одговорио је Аца несигурно. Знаш, твоје" драгоцености ... — Шта, моје драгоцености? Оне можда иису праве?... — Не, драга. Петковић је мој стари пријатељ и о томе ти свакако ништа ниси знала. Иаручивао сам код њега сав лажан накит за тебе, да бих побудио код тебе љубомору. Ишли су ћутке. Затим је Аца почео ирибранијим гласом. — Моји поклопи увек су те радовали. Доцније су ти изгледали сумљиви, мислила си да те варам и да те из сажаљеља због своје неверности претрпавам поклопима. И наручивао сам лажни накит. Да није било тог накита, никада не бих сазнао да си љубоморна. Љутиш ли се због овог признања? — Не, хвала ти. Велики терет пао му је са срца и сада му је остала још једна брига: погорети код куће све рачуне јувелира код кога је куповао прави накит за многобројне пријатељице. * После неколико месеци срео је јувелир Петковић Јелену. — Госпођо Арсић, одавно нисте били код мене. — 0, сада то није потребно. Зар нисте сами рекли да постоји нешто што има много већу вредност него најскудоцеиији иакит.

Болест и расположење ^уотпуно је јасно да човек не моII же бити нарочито добро распо/ V ложен када је болестан, поготово ако се болест одуговлачи. Али, болесник пикад не сме да падне у депресију или очајање, чак и онда када болест пође и нагоре. Он себи увек мора да говори да сваки човек мора понекад и да болује; да је чак добро да се понекад одболује јер тек се опда може ценити здравље. 0сим тога и са медицинског гледишта није рђаво да човек с времена на време прележи по коју болест, јер на тај начнн стиче извесну отпорност према оболењима уопште. Сви се лекари слажу у томе да је најтеже и иајнезахвалније лечити особу која никада није боловала, која је, како се то обично ^ каже „цслог века била здрава". У бо* лести болесник треба увек да се сећа пријатеља и нознаника који су боловали као и он, или још теже, па су ипак оздравили. Никада несме да мисли на онај много мањи број болесника који нису прездравили, јер то је изузетак. Правило је да болесник оздрави, прво због тога што велика већина болести — хвала Богу! — није смртоносна, а затим што се далеко највећа већнна, благодарећи савременом стању медицине, успешно лечи. Болесник треба, но оном онробаном начину, сваког дана себи да каже: „данас ми је боље". К$ није то покушао, не може да зна колико једна опако проста ствар може повољно да утиче на болесниково душевно расноложење. * Али на његово расноложење утиче и околина у којој болује. За многе болеснике најпријатније је када се налазе у средини својих драгих. А та средина може на њих или благотворно, или пак и врло штетно да утиче. Нема сумње да се болеснику мора указивати пажња и нега коју тежина болести изискује. Али се у томе не сме претеривати. Нема теже и несносније ствари за онога који болује као ако га неко сваког часа запиткује није ли му хладно или му је врућина, да ли добро лежи, има ли температуру и то да ли мању или већу него ли што је пре једног сата имао итд. На болесника нарочито неповољно делује ако примети брижна лица око себе. Али исто тако неће му бити пријатно, ма како мало опасна болест била од које болује, ако околина његову болест не оматра важлом, или се чак и потсмева. На ово треба приметити да чак ни лекари никада не могу бити ансолутно уверени у лакоћу или тежину једног оболења, јер и најлакша болест може који пут да се претвори у тешку, а најтежа да се брзо и повољно заврнш. Једно тешко питаље код нас је посета болесника. По клиникама и болницама то је решено: болесник се може посетити само у одређене дапе и одређених часова. Јер њему је пре свега потребан телеспи и душевни мир. Међутим кад болесник лежи код куће, онда родбина и пријатељи, из нажње и љубави према њему, обилазе га у свако доба дана, и то по неколико њих седе заједно у болесниковој соби, што љега, у највећем броју случајева, мора да замара. Поред тога, нарочито у последње време, скоро сваки болесник има поред себе радио апарат, па цео дан слуша музику, што такође може да има, када је са мером и благотворан, али ако је претерано, само штетан утицај на болесниково стаље болести. Исто тако је важпо да болесннк не чита претерано, од јутра до мрака, сувише тешко, озбиљно или чак и суморно штиво. За време болести читају се лаки романи или ведре, евент. шаљиве, а ако је могуђно и духовите приче или лепи путописи или животописи. Укратко, болесник треба да зна да од његовог расположења много завпси колико ће болест трајати. Он мора бити увек ведар и оптимиста; њему не треба бранити — осим врло тешким болесницима — умерено читање и по коју посету доброг пријатеља. Али не сме се претерати. Јер да би оздравио, болесник осим доброг располо;кења, треба да има, и то пре свега, телесног и душсвног мира. др. С.