Kolo

сжаЛч сл^о У$јОћА& "И Ђомо&но,

/ >.оси Слапко, већ по самом његоV I вом имбну, припада у неку руку слави. Зато и није чудо што је саопштио госпа Перси, ономад, пред светог Ђурђица да има да спрема славу као и увек до сада... Госпа Перса покушала да се брани: — Па, црни човече куд ћу да паЈзем белицу, па куд ораје, а шта да кажем за остало!? — Ништа не зпам, зкено, слава има да с-е прослави и то ти је... Ако нећеш можемо одмах да се разведемо! — Ију! — вриснула госпа Перса. 8ар сад да се разводимо после четрдесет и четири године брачног живота...? То вриснула госпа Перса и није чекала двапута да јој се каже. Запела и пронашла за три-четири дана све П1то јој требало за славу. Чак пронашла и оригииалну шишсу ваниле... И, спремила одистински, право домаћииски и православски... Није изостала п и баклава... акамоли што друго и једноставније као што су мушкацоне и штанглице... Г. Олавко је, наравно похвалио, али не богзна како издашно. Погледао у оие теисије и „ауфсаце" пуне пунцијате послужења, пробао разне посластице, запалио затим цигарету, повукао кроз муштиклу од слонове кости дим, дубок и мераклиски, избацио три детири колута, и рекао: — Ко славу сдави, томе и помаже! И г. Славко прославио заједио с госпа Персом светог Ђурђица. Били и гости (чак иешто више него обично) честитали, пожелели сваку, срећу, послужили се, неко три пута, неко осам пута, и разишли се... Сутрадаи госпа Перса морала да допуњује нослужен>е... На сам дан натерица! Али док тако г. Славко с госпа Персом славио, други се довијали па свој начин како да изврдају а опет да славе. Хтели и они да се дрзке оног: „Ко славу слави, томе и помаже!", а хтели да их то некако не стане много... Многи нису хтели да објаве да ће <5ити на путу, или Да због болести у фамилији не могу прима.ти носете, просто да се не огреше пред самим собом, а башка пред ку.ћним породичиим свецем ... Међу њима био и г. Јеротизе, стари пензионер али још старији лравославац. Пуних нетнаест дана пред светог Ђурђица мучило га то питање славе. И хтео да слави и није хтео. Управо хтео је да слави али некако с нало гостију. И грешни г. Јеротије размишљао, борио се самим собом да смисли шта да ради и никако да см° сли. Чак му се у спу јавио лично свети ТЗурђиц и рекао му: — Јеротије синко! Славио си ме пуне шездесет и три године па немој, синко, сад да ме прескачеш... Неће ваљати... Сла-ви мв како знаш и умеш ... Изјутра, после тог сна, поранио г. 'Јерогшв и рекао својој госпа Полексији: — Жено, ни ове године нећемо да прескачемо светог Ђурђица! — Ију! — помакпула се госпа Полекснја, и престрелила се! — А, ко га је прескакал, далеко било! — Де, де, жено, не мислим ја на оно буквално да га прескачемо, као да итрамо „јаниџајес", него кажем да има да га славимо и ове календарске године као и сваже друге Само, да нађемо неки излаз да не павале гости па да све обрсте ... — Па шта ћемо ... Шта можемо ако почну да долазе... Ту нема шта да размишљамо... Или да славимо и да примамо или да славимо и да не примамо, а то већ није слава... Или да не славимо уопште... Али, ето, ти сам кажеш да не прескачемо свеца... —■ Тако је! — Па игта ћемо с гостима? — Како шта, ћемо? Ништа... Има да удесимо па ми свеца да не црескочимо а нас гости да прескоче! — Па како ,ћемо то? — В, то и ја не знам... То тек има да видим..,

И док је г. Јеротије размишљао нролазили дани, и иајзад освануо Ђурћиц... Држећи се упутстава шефа породице г .Јеротија, госпа ПоЈГексија правила колаче и све остало само за најужи породични круг... Зато, кад је осванула слава њу ухватила иека трема као пред премијеру, па није лепо знала шта ће и куда ће... Рекла г. Јеротију: — Е, мој матори. Лепо си удесио ствар. Зиаш ли да ми имамо послужења за госте само до подне а после подне нема... А, ти ишпта писи смислио! — Уживај жено, и срећна ти слава... Дај да начпем жито! — Како да уживам... Шта ћемо с гостима што после подне има да павале? ч — Ама, уживај... После подне неће нико да дође... — Како нико кад смо објавили да славимо... — Па шта ако смо објавили... Опет неће нико да дође. Највише двоје- троје... — Ију, како то!? — Тако лено. 'И збил»а... Дошло поподне и скоро било и прошло кад од гостију нико. Наишао само стари теча госпа Полексијин и отишао. Предвече наишло још двоје, још један око осам увече, и прође слава!

Кад је искуцао полицијски час госпа Полексија, која се још није могла да снађе у чуду иитала: — Ама, богати, матори шта си то радио да пе дођу гости? — Ништа брате... Оди овамо да ти покажем... И г. Јеротије узео госпа Полексију за руку и извео је на степениште пред врата. Ту јој показао на једну цедул,у што је својеручно био залепио на вратима. Иа њој писало крупним 'читким словима: „Славим св. Ђурђица, али — политички разговори забрањени!" — Ију! — врисн^ла опет госиа Полексија. — И, зато нису дошли гости?

— Зато! Односно опи су били дошли до врата па таман ухватили за кваку видели шта је забрањено, и вратили се... Знаш како је... Искористе људи славу да измешају мало и политичке карте, па то ти је... А, овако... Ем нема«, политичких разговора ем смо славили, ем нас гости нису обрстели... И, што је главно пе може свети ТЈурђиц да каже да смо га прескочили... И ја сам се врати с врата г. Јеротијеве славе... па сад нешто размишл»ам ... Није рђава идеја ... Зна. нам човек слабост и искористио! Зато ако вам је ускоро слава не заборавите на овај рецепт. М. Дим.

Ш С Ч Р 0 Р И С \ј ^_ и „ аруге ДНЕКДОТБ

НУШИЂ МЕЊА ПРЕЗИМЕ Бранислав Нушић објавио у „Хумористичној библиотеци", међу осталим хуморескама нацгах писаца, и причу „Евина крв", али под именом Милана Андрића место Милгг^а Љ. Неделжовића. Његов давнашњи пријатељ професор гимназије Милан Недељковић пожалио му се у писму због те забуне. Нушић га је у одговору овако тешио: — Ја оетајем при томе да си ти сад постао Милан Апдрић. Јер најзад, брате, шездесет и толико годииа носиш име Милап Недељковић, па какве си вајде од тога видео? Камо среће да сам ја тебе још много рапије прекрстио, али ја .мислим да никад није доцкан да човек испочетка ночне своју срећу ковати. Могу ти чак у поверењу рећи да се и ја с^м носим мишљу да своје име променим и да се иазовем Рокфелер, Хартмут, Фабер или макако било! НЕМА СТРАХА Позпати бечки анатом професор Хиртл двапут је срушио иеког кандидата на испиту. Када се овај по трећи

пут пријавио за испит, рекао је Хиртловом аснстеиту: — Ако и сада паднем, нозкем за сецирање ћу пробости себи срце! Асистент је то саопштио Хиртлу. Овај се насмејао: — Нема страха! Па тај кандидат и не зна тачно где је срце! КНЕЗ МИЛОШЕВ БЕРБЕРИН Кнез Милош се решио да због неке кривице казпи свог бсрбернна, познатог под надимком Зелембаћ. На наговор свога саветника Чаје одреди му да има да обрије мачка. Берберип се нађе у небраном грожђу! Не знајући да баш самом Чаји треба да захвалн за овакву казну, обрати му се за помоћ:

— Помози, брате, не знам шта да радим! Како ћу да обријем мачка када се он не да, када гребе и неће да мирно лезки? Чаја се сажали и да му упутство: — Залићеш мачка ракијом. Оп ће се тако опитн и мирно лезкати, а ти га тада бриј како хоћеш! Зелембаћ га послуша и заиста је успео. По паговору Чајином оставно је мачку длаке само на врху репа и око ушију. Када је кнез видео тако смешно обријаног мачка, ухватио се за трбух од силног смеха. Сетио се одмах да је Чаја морао посаветовати Зелембаћа шта да чини. И тако се берберин олако опростио своје кривице и кнезу још више ушао у вољу но раније. НАРОД СЕ ПОПРАВЉА Поп Милош, отац Јанка Веселиновића, дође једног дана неким послом у Београд и посети том приликом епископа Никанора Ружичића. Владика задржа поп Милоша на ручку и у разговору ће га упитати: — Реците ми, оче, је ли сад народ код вас у Мачви побозкнији но раније? Да ли још псује? — Јесте, ваше преосвештенство, иарод се поправља и више дрзки до вере: сада у љутњи не помиње Вога, већ само свеце! МОЛИЈЕРОВ ЛИЦЕМЕР Молпјеров комад „Тартиф" (Лицемер) био је забрањен баш пред своју другу претставу. Молијер је изишао тада на позорпицу да се извини публици и рекао: — Госпође и господо! Вечерас смо хтели да. вам претстављамо „Лицемера" али, ето, господин претседник парламента пије дозволио да га претстављамо! ЧУЧУК-СТАНИНА УДАЈА Чучук-Стана имала је петиаест годипа када неки Хајдук-Вељкови момци опљачкаше неке куће у Сиколу, па том приликом однесоше и Станине дарове. Али се Стана показа енергична. Узе за руку млађу сестру Стојну и упути се право на тужбу ХајдукВељку: — Господару, зар твоји момци ие зиају Турке убијати, иего девојачке дарове красти? Хајдук-Вељко се тргне. Овако с њи-

ме још нико није говорио. Загледа св у лепо, одважно девојче. А када уђе затим и прота Вељко разабра да Зе лепа тузкитељка протина синовица, искрспу у њему изненадна одлука. Како ,је пред н.име на столу лезкала гомила златног и сребриог новца, да га млађој сестри у обе шаке коликогод је могла да прихвати. Она прими мислећи да је то накнада за сестрине украђепе дарове. Али Хајдук-Вељко пограби и други пут, све сам златииш, па правом златпом кишом обаспе Чучук-Стану и рече: — Сад са.м те даривао! Моја си! Чучук-Стана била је заПрепашћена, али се брзо одлучила. Тако је завршена просидба. / МОЦАРТ И ХАЈДН Моцарт се са својим некадашњим учителлм Хајдном кладио за добар ручак да му овај неће моћи отсвирати једну арију. Хајдн, унапред уверен у успех, седе за клавир да отсвира ту кратку композицију, коју је Моцарт нарочито за ову прилику саставио. Заиста, Хајдн је половину композиције без муке отсвирао и осмехивао се рачунајући на добар ручак. Тада је

одједном застао: у нотама је стаЈало да обема рукама треба ударати по крајевима клавира, док је у срединн такође било неколико тонова, — Па ово је немогуће! Ни ви, који сте компоновали, не мозкете ово отсвирати! — узвикнуо је Хајдн. — Али, којешта! — одговорио је Моцарт. — Сад ћу вам доказати да је могуће. Моцарт је заузео тада место славног уметника и почео да свира. Када је дошао до фаталне средине, када су му руке на крајевима клавира биле заузете, оно неколико топова отсвнрао је посем, ударајући њиме по диркама. То му је тим лакше било што је имао подужи нос. И Хајдп је морао да плати ручак!