Kolo

4

ема више нашег Бране... Угасио се живот једног ванредног човека, једног сјајног уметника и писца, једног неисцрпног хумористе... Умро је на дан свога рођења а погребен на дан своје крене рлаве... Сахранила га је престоничка општина, али не као сиромаха, него жао заслужног сина ноносног Београда. Министар г. Драгољуб Јовановић, лретседник београдске оиштине покавао је и овога пута пуно разумеван.е културних задатака Београда, не само тим својим актом већ и својим личним учешћем на погребу Бранивом. На погребу, коме је присуствовао «тари Београд, родбина и сви пријатељи драгог Бране, говорили су овим редом: једна мала девојчица, затим управник српског народног позоришта т. Јован Поповић, г. Јован Гец, у име Удружења глумаца, г. Душан ЈТиколајевнћ, кљижевник, г. др. Мирослав Стојадиновић, г. Живојин Вукадиновмћ, новинар и професор г. Миле Паваовић. „Коло" чији је Брана био сарадник * велики пријатељ сматра да ће зна^ај Бранин у нашој књижевности и вашем друштву најбоље истаћи ако из импровизованог говора г. Душана Нкколајевића доНесе оВа важнија меета: „Талент Бране Цветковића машао се разннх поља и на свим тим пољима остави он виднот трага. Припове-' дач; плрдни позоришни писац са раввијеним смислом за веризам и за комичну ситуацију, особито кад даје палапачке типове; салтављач популарних рапората и изврсних пародија ко;е је певала цела Србија; духовити расипник епиграма; богодани дечји песник, који стаје одмах до Јована Јовановића Змаја; .цртач сигурних линија; карикатурист и илустратор; у-* редник шаљиво сатиричног листа „Сатир" који беше на потпуно књижевној висини; глумац који је у своме позоришту из вечера у вечер играо главне улоге, — и разумљиво је што Брана беше општепозната и општеомиљена личност. Оно што је битно у аеговом књижевном стварању, то је да је он рођени хуморист. Једап од најбољих хумориста у иашем народу. Беше мајстор смеха. А смех је Божји благослов. Да би људи издржали све грубости И све јаде у овој суморној долини, Бог им је поклонио смех. Човечанство, које беше старо, грешно, али и мученичко још онога дана када поста, »реко смеха, бар на махове, живи не-

ко дивно детињство. Безбрижно и широко детињство које не нагризају ни отровна сумња ни мрачна слутња, а чија ведра и хумана опсена у страстима људским не види црнила. У страстима људским видк ведрина слабости због којих људе баш и треба волети. Смех је детињство, и зато су два јунака две највеће хумореске света — Сервантесов Дон Кихот, који је исто толико један Мавар Колико и Шпанац, и Додеов јужњачки Фантаст Тартарен, — два велика човечанска детета. Смех је детињство и потреба људског рода. Иасушна потреба као сунчеви зраци што су. И као што би целу васиону прогутао ледени мрак к.ад би се сунце угасило, тако би и људи нестало ако би се на уснама њиховим на свагда заледио смех. Смех је потреба људског рода, а они на које је Бог, више него на нас остале, излио своју милост, даривајући их даром повраћаја у детињство; они ивабраници, хумористи су велики дародавци. Добротвори су средине у којој живе и чије мизантропије развејавају својом човекољубивом шалом. Брана је волео л^уде. Жан Пол рече да се људима треба да смеје само онај који воли људе. Брана се људима смејао зато што их је волео... Беше осетљив човек, а кад је овога благородног човека и слободног артиста немилоордно ударила груба стваРност, он се склонио у својој кућици

Плоба на бини „Браниног позоришта" у башти „Клериџ".

Брана над дсчјим цртсжима. (ПоследЊи његов снимак). (Снимцн: Приватна својина 2, А. Симић 1)

у Палилули. Живео је у последње време повучено. У непосредној близини те кућице стајаше некада чардак Јове Илића... Око Браие прекодана скунљаху се само деца из суседства. Ои који беше велико дете и као хуморист и као дечји песник, у срећи својих малих другаРа налазаше ноново своју срећу. Својим малим и срећним комшијама црта Брана смешне Л јудв и смепше животиње. Деца се грохотом смеју, а Брана се на њих осмехује смехом хумориста.. Хумаио, благородно..., Тако иде прекодаиа, а кад падне вече, поред ниских нрозора Браниног дома нечујио мине дух нашег књижевног војводе,. достојанственог Јове Илића, слободара са Светоаидрејске скупштине и несника који је у источњачке мотиве унео чидтоту наше расе. Мине отац велнког елегичара Војислава, Драгутшга, Милутина и козера Жарка. бдлази стари Илпћ иа место где. бетне његов, на изглед скромни а духом расконши, чардак. И ту стоји, замишљеи. У ноћи пусто- . га Београда чеКа Јова Илић да сваие зора и да сунце оруји овај душевннм наслеђима богатн град. Као да ће сунце подпћи опет чардак и као да ће оно оживети његове сјајне синове који помреше у најбол,им годинама. Брана све више ,тоие у прошлост. Уколико је стварност грубл,а, утолико нам је прошлост ленша и прионија. Све је више Брана у друштву сипова Јове Илића, мајст.ора наше нрозе великог приповедача Стевана Сремца, иесника иашет села Јанка Веселиновнћа, даровитог сатирича.ра 1'адоја Домановића, исконског глумца, интелигентног и оркаиовнтог Мнлорада Гаврнловнћа, нашег художествеиика Саве Тодоровића. Бранислава Нуцшћа, М.илорада Митровпћа. Чича Илије и свих оиих којц у ирошлом Београду, чије све куће беху мале и тон,ле_ као Браишга, ствараху културу земље наше. Брани су сви они сваког часа све ближи. Иаши мртви људп од талента саветују своме још живом другу да остави овај свет. Боље.је тамо где они сад бораве. Па земљи је бол, и кадгод поред ниских прозора Брапиног дома миие Јова Илић Бранино срце још више малак-. ше. Срце малаксава, а животнн бол стеже. И једнога дана ће Брана, човек који је делно људима срећу. умрети, као толики наши људи од вргдности, с болом у. срцу своме. Ми осећамо тај бол. Поштујемо га истииски и захвалпи смо Браии Цветковићу на дару којим нах5 је кроз деценије тако нздашно даривала његова даровитост. Нела му је хвала и слава.

Брана као Туриду V њсговој сјајној пародији „Артиљерија Рустикана ".